Антарктик

Антарктик (од грчког ἀνταρκτικός, супротно од Арктик) је континент на коме се налази земљин Јужни пол. То је најхладније мјесто на Земљи и готово увијек је прекривен ледом. Антарктик је откривен у јануару 1820. године.

Антарктик је пети по величини континент на Земљи, али са далеко најмањим бројем становника. Заправо на њему нема сталних становника.

Интернет домен за Антарктик је .аq.

Положај и величина територије

Најизразитија географска обележја Антарктика јесу његова удаљеност од насељених континената, неприступачност и суровост природе, облик територије, велика надморска висина и огромна површина под ледом. Назив Антарктик потиче од грчке речи анти што значи против и аркос – медвед, тј. супротно од Арктика, изнад кога круже сазвежђа Велики и Мали Медвед. Овај континент највећим делом територије концентрисан је око Јужног пола. Кружног је облика и испуњава скоро читав јужни поларни круг. Само копно око Јужног пола (Хаконов врх, 2.765 м) захвата површину од 13.176.727 км². Јужни магнетни пол налази се у источном делу Антарктика. Простире се на 2.500 км². На тој територији магнетна игла, постављена на хоризонталну осовину, заузима вертикални положај.

Антарктик је пети по величини међу континентима. Његова копнена маса је скоро цела покривена огромном леденом плочом. Са суседним острвима и шелфским ледницима, он захвата површину од 14.120.835 км². По физиономији, Антарктик се разликује од осталих континената који су у основи сличног облика, тј. неправилног троугла са ширим основама окренутим ка северу и врхом према југу. Антарктик је међутим крушкастог облика, сем истуреног полуострва које се пружа према југу Јужне Америке. Масивнији и мање разуђени део окренут је према Аустралији, а ужи и јаче дисециран према Јужној Америци. Према просечној надморској висини Антарктик је знатно виши од осталих континената. Његова просечна надморска висина је 2.200 м (Европа 340 м, Јужна Америка 600 м, Азија 960 м и други). Појам „антарктички регион“ односи се на океанску, острвску и континенталну област које се налазе у антарктичкој климатској зони. Већа острва која припадају Антарктику јесу: Јужна Оркнијска острва, Јужна Шетландска острва, Јужна Џорџија, Јужна Сандвичка острва и друга. Антарктик излази на три океана: Тихи, Атлантски и Индијски и на Веделово, Росово, Белингхаузеново, Амундсеново и Скотијево море.

Периферни положај Антарктика најбоље илуструју подаци о растојањима између Јужног пола и најјужнијих делова суседних континената: 800 км до Јужне Америке, 2.900 км до Аустралије и 3.400 км до Африке. Већи део континента на источној географској дужини зове се Источни Антарктик, а мањи на западној дужини – Западним Антарктиком. Источни део састоји се од високих платоа прекривених ледом, а западни од архипелага обједињених заједничким ледом.

Антарктик је меридијански подељен на секторе који припадају: Великој Британији, Аустралији, Новом Зеланду, Француској и Норвешкој. Према Вашингтонском споразуму из 1959. године, Антарктик је за научна испитивања доступан свим државама света. Дуго времена кроз историју, Антарктик је био без икаквог значаја за човечанство. Представљао је „ничију земљу“ (терра нуллиус). Године 1538. Шпанија је објавила декларацију по којој је ставила под свој суверенитет све познате и непознате области Америке од северног до јужног пола. Главни разлози пораста интересовања за Антарктик средином XX века били су богатство које доноси лов на китове, откривање рудних налазишта, апсолутна ненасељеност континента, погодности за чување животних намирница, медицинских средстава и лекова због одсуства бацила. Велика Британија је 1917. године припојила део Антарктика који лежи према Јужној Америци, а 1923. године део око Росовог мора. Француској је од 1924. године припала Аделина земља, а Норвешкој од 1931. године острва Петра Првог. Први политички спорови око Антарктика уследили су након Другог светског рата између Аргентине и Чилеа с једне и Велике Британије с друге стране. Две јужноамеричке државе су, позивајући се на шпанску декларацију из 1538. године, упутиле своје експедиције на Шетландска острва и Грахамову земљу. Међутим, експедиција из Велике Британије је 1953. године порушила чилеанске и аргентинске истраживачке станице на Антарктику што је довело до погоршања њихових дипломатских односа. Временом, проблеми су постајали све учесталији. У циљу решавања спорова око поделе Антарктика настало је неколико теорија разграничавања: теорија суседства (даје првенство поседовања територијално најближој држави), теорија повезаности (признаје право запоседања унутрашњости континента оној држави која поседује суседни обалски појас) и теорија сектора (признаје право оној држави која лежи на истој географској дужини као области на Антарктику). Међутим, ни једна теорија није послужила као основа за решавање спорова. Међународни суд правде у Хагу донео је одлуку 5. априла 1933. године да се поларне области не могу ставити под суверенитет било које државе, ако их она не окупира. Према тој међународној правној одлуци Норвешка поседује област између 20° з.г.д. и 45° и.г.д, Аустралија 45° – 160° и.г.д, Француска 136°–142° и.г.д., Нови Зеланд 160° и.г.д. и 150° з.г.д. и Велика Британија 80° – 20° з.г.д.

Физичкогеографска обележја

Геолошка грађа и морфолошке одлике

Најстарије стене пронађене на Антарктику везане су за рану прекамбрију. Тектонска раседна линија која се пружа од Викторијине земље дуж источне обале Росовог мора до Веделовог мора, дели Антарктик на два дела: источни и западни. Расед је дуг 2.000 км, широк 350-550 км и дубок 2.100-2.750 м. Његовом западном ивицом јављају се вулканске стене, али и активни вулкани: Еребус (4.069 м), Терор (3.272 м) и Гаусберг (381 м).

Источни део Антарктика изграђен је од гнајса и гранита, кристаластих шкриљаца делимично покривених пешчарима и еруптивним стенама пермске и карбонске старости. Због тога се тај део Антарктика сматра делом старог праконтинента Гондване. На то указује и присуство фосила глосоптериса – флоре која је у то доба био раширена по целој Гондвани, а на Антарктику је пронађена у пешчарима пермско старости. Поред Викторијине земље и Росовог мора протеже се на дужини 1.769 км планински венац правца север-југ изграђен од гнајса и гранита и прекривен делимично хоризонталним слојевима пешчара и кречњака. Највиши планински врхови су: Листер (4.023 м), Маркхам (3.185 м) и Киркпатрик (4.511 м).

У Трансантарктичким планинама у западном делу Антарктика, тектонска активност је прекинута пре око 400 милиона година. Неки научници сматрају да те планине представљају продужетак Анда, па их називају и Антарктанди. Прилог тој хипотези јесте постојање острва између Јужне Америке и Антарктика која су у прошлости представљала копнену везу између ова два континента. Тој тврдњи протиувречи чињеница да су острва изграђена од шкриљаца и порфирита. Јужна Џорџија, Јужна Шетландска, Јужна Оркнејска и Јужна Сандвичка острва изграђена су од шкриљаца и порфирита мезозојске старости.

Године 1969. у Трансантарктичким планинама пронађени су фосили тријаске старости листросауруса . То су први фосили диносауруса јурске старости пронађени близу Јужног пола (планина Киркпатрик, 4.267 м). Неколико година касније у истој области пронађени су фосили диносауруса терапада . Реконструкцијом тог фосила утврђена је сличност са алосаурусом , који је живео у Северној Америци. Ови фосили подржавају теорију да је Антарктик био део Гондване и да је током јуре владала топла и влажна клима. Палеонтолошка истраживања показала су да су у терцијеру на Антарктику расле тропске биљке, а у приобалним водама корали, који живе у морској води топлијој од 20,5°С.

Инландајс

Ледени покривач – инландајс на Антарктику захвата површину од 13,5 милиона км2. Почео се формирати пре око 13 милиона година, односно у миоцену, а своје максимално простирање достигао је пре 4 милиона година. Просечна дебљина леда износи око 1.500 м а максимална 4.335 м на Бердовој равници у западном делу Антарктика. Ледничка маса се радијално креће према ободу континента брзином од 0,03-0,35 м/дан. Ободом инландајса јављају се моћни леднички језици чија је укупна површина 217.000 км². Њихова брзина кретања је 0,8-3,2 м/дан. Највећи је Бердмор дужине 209 км и широк 32 км. На Викторијиној земљи налази се ледник дуг 300 км и широк 30 км.

У приобалном појасу где је моћност леденог покривача мања и где постоји планински рељеф јављају се долински ледници, дужине 100-200 км. Њихова површина испресецана је пукотинама и моренским материјалом. Постоје и тзв. навејани ледници који се формирају у заветринама, углавном на западним и северозападним експозицијама.

Посебан облик глацијације на Антарктику јесу шелфски ледници који захватају 16% површине континента. Они се налазе по периферним деловима инландајса на дужини од 13.660 км. Равне су површине и издижу се 20-150 м изнад нивоа мора. Према положају у односу на инландајс издвајају се два типа шелфских ледника: унутрашњи и спољашњи. Међу унутрашњим ледницима највећу површину захвата Росов ледник 538.000 км², а међу спољашњим: Шеклтонов 32.000 км² и Западни ледник 26.000 км². Према океану, Росов ледник завршава се стрмим леденим зидом висине 20-50 м. Спољашња ивица ледника дуга је 800 км и широка 700 км. Њена површина износи око 500.000 км².

Климатске прилике

Сурова клима на Антарктику одувек је била препрека научним истраживањима, све док техника није напредовала да превазиђе екстремне услове. Типично обележје климе јесте одсуство чак и таквог лета какво је заступљено у северним поларним областима.

Инсолација је концентрисана на летњу, а радијација на зимску половину године. Због великог израчивања топлоте у току дуге поларне зиме, тле је јако прохлађено и замрзнуто. Пролећно загревање је незнатно због мале висине Сунца изнад хоризонта, а највећи део топлоте троши се на отапање снега и леда. Годишња сумарна радијација је 460 КЈ/кг. Ипак је годишњи радијациони биланс негативан због великог обода који достиже 80%-90%. Зато је температура ваздуха стално испод 0°С. Стално одржавање негативних температура чини Антарктик најхладнијим континентом на Земљи. Ледени покривач је главни узрок не само равномерног тока температуре преко године него и њених константно негативних вредности. Пол хладноће на Антарктику је у јулу где изотерма од –45°С захвата пространу област са пречником око 1000 км. Међутим, и зими и лети су подједнако ниске температуре, с тим да су изразито ниске температуре чешће зими и по томе се разликују ова два годишња доба.

Зима на Антарктику није толико хладна као на Арктику. Средња температура ваздуха зими (април-октобар) износи између -18°С и -36°С. Међутим, апсолутни годишњи минимуми температура су учесталији у односу на Арктик. Тако су 1958. године совјетски метеоролози на научно-истраживачкој станици „Пионирскаја“ измерили температуру ваздуха од -87,5°С, а 1963. године -90°С, што је апсолутно најнижа измерена температура ваздуха на Земљи. Лети (децембар-фебруар) средње температуре ваздуха су испод нуле. Једино у северним деловима Грахамове земље она достиже 2°С. У Китовом заливу, за време најтоплијег месеца, децембра, температура ваздуха расте до -6°С, а на платоу близу Јужног пола -20°С.

У јесен и зими на Антарктику је често меридијанско струјање ваздуха. Тада циклони продиру дубоко у унутрашњост континента. Маритимне ваздушне масе задржавају се тада изнад улегнућа на инландајсу. Долазак влажног ваздуха ка континенту збива се на висини од 3-4 км, док у најнижим слојевима атмосфере у супротном правцу настаје компензационо кретање ваздуха.

Ветрови утичу на температурни режим Антарктика. Када ветар почне да дува, температуре ваздуха расту јер тада долази до мешања приземног хладнијег и вишег топлијег ваздуха, чије разлике ка северним обалама могу износе 15°С. Руски научници су запазили да је топлије на северним обалама онда када се са високих планина и платоа спуштају ветрови, због тога што се ваздушне масе при спуштању адијабатски загревају. Али чим престану ветрови, онда хладан ваздух стагнира непосредно изнад површине. Јаки мразеви теже се подносе од олујних ветрова. Изнад тог хладног ваздуха стратификује се топлији и тиме се настаје инверзно кретање. Дебљина инверзионог слоја ваздуха износи 1.000-1.500 м. Снажни ветрови, 90 м/с, редовна су појава на Антарктику, што је последица инландајса и велике надморске висине континента. Међутим, још увек није довољно јасно зашто су ветрови изненадни. Наиме, после потпуне тишине, у року од неколико минута дуне изразито јак ветар који траје неколико часова или недељама. При таквом времену, покренути снег у толикој мери замрачи хоризонт да се никакав предмет не види ни на неколико метара удаљености. Понекад брзина ветра премашује Бофорову скалу, јер прелази 200 км/х. Такви ветрови нарочито су чести у Аделиној земљи. Ако је тада човек окренут ка ветру, не може да падне јер га ветар одржава у потпуно нагнутом положај. При таквом времену чланови експедиција могу да се крећу око својих научно-истраживачких станица само ако су чврсто везани конопцима.

С обзиром да је у поларни областима испаравање незнатно због ниских температура ваздуха, у њима се повећава ваздушни притисак па зато тамо ређе допиру влажнији ветрови из нижих географских ширина. Због тога су поларне области сиромашне падавинама. На Антарктику се годишње излучи 80-600 мм падавина и то у облику снега. Просечна висина падавина за цео континент износи само 177 мм годишње. У периферним деловима континента годишња количина падавина износи 200-400 мм, а у Росовој земљи око 190 мм. Максимум падавина у западном делу је у јесен (март-април), а у источној и у приобалном зими (мај-октобар). Снежна граница је на нивоу мора. Зато је дошло до формирања леденог покривача преко свих делова континента у којима рељеф није ограничавајући фактор. Клима и лед чине да је Антарктик најбеживотнија област на Земљи. То посебно важи за унутрашњост континента. Он је истовремено најздравији континент на коме нема бацила и на коме човек не може добити грип, запаљење плућа и слично. По Емануелу де Мартону, Антарктик припада поларном Х климату.

Воде

Због тога што ледени покривач одбија сунчево зрачење назад у атмосферу и што су ефекти загревања са океана минимални због његове даљине од центра ледене масе, ваздух остаје оштро хладан током целе године и спречава топљење леда. На острвима ближим Јужној Америци, сунчеви зраци подижу температуру ваздуха која је довољно висока да отапа нешто леда. Тада настају кратки речни токови. Међутим. над већином континента температуре ваздуха остају довољно ниске и одржавају лед током целе године. Само са 1% територије Антарктика постоји отицање воде. Дужина највећег водотока износи 30 км. На ледницима настају привремени токови, дужине 50-60 км, у току кратког лета (новембар-април). Периодски речни ток Оникс, дуг око 60 км, отиче са ледника у басен језера Ванда.

Незалеђених површина има и ван стрмих планинских страна. То су оазе у леденим пустињама. У неким оазама постоје језера. Бердова експедиција је 1947. године у Земљи Мери Берд открила оазу површине 800 км² у којој постоји 23 језера.

Највеће језеро на Антарктику јесте Фигурног у оази Бангера, са површином од 4.7 км² и просечном годишњом температуром воде од 11 °Ц. На острвима је утврђено неколико оаза. У неким оазама јављују се термалне воде. Најтоплији термални извор налази се на острву Обмана (Десептион) са температуром воде од 88°С.

Биогеографске одлике

Због огромног леденог покривача, на Антарктику се јавља само примитивна, самоникла вегетација и мали број животињских врста прилагођених великој хладноћи. За разлику од копна, околна мора су богатија биљним и животињским светом.

Антарктик припада антарктичкој флористичкој области, којој припадају, сем леденог континента, Патагонија, јужни Чиле, Огњена земља, Фокландска острва, Јужна Џорџија и друга острва на југу Јужне Америке. Ова флористичка област је врло сиромашна биљним врстама, посебно на јужним острвима ближим Антарктику, што је последица климатских услова. Колесник је записао да је биљни свет на Антарктику, по својој оскудности, сличан планети Марс.

На острвима, у језерима јављају се јастучасте биљке: Азорелла из породице штитарки и Ацаена из породице ружа. На Грахамовој земљи и Јужним Шетландским острвима пронађене су само две цветоноше, чија висина једва достиже 2-3 цм: Десцхампсиа Антарцтица и Колобантус Крассифолиус. Оне су закржљале и расту заједно са лишајима и маховинама. На самом антарктичком тлу расте до 62° с.г.ш. трава Аира антарцтица. Осталу флору чине маховине и лишајеви, које настањују оазе, корита потока који теку на незалеђеном тлу, уском приобалном појасу и појединим стеновитим врховима. До сада је откривено око 60 врста маховина. Биљни свет хладних приобалних мора око Антарктика чине једноћелијске биљке. Оне у великим количинама лебде у мору. Најбројније су алге дијатомеје – мрке боје и силицијумске грађе. Ове алге основна су храна рачићима (Еупхосиа суперба).

Животињски свет богатији је од биљног, али је он искључиво везан за море и приморје. У унутрашњости копна нема живота. Флора је представљена знатно мањим бројем врста него на Арктику, мада се састоји од огромног броја јединки. На Антарктику се срећу врсте чији сродници настањују Америку, Аустралију и Тасманију. То су потомци животиња које су ту живеле крајем мезозоика, када је Антарктик био много пространији и вероватно спојен са Јужном Америком, Аустралијом и Новим Зеландом.

Испод леденог покривача влада сабласни мир. Већи део године овде влада мрак и хладноћа, а ипак има живота. Испод леда живи крил – мало створење налик шкампима. За време зимских, мрачних месеци хране се тако што гребу алге са леда. Физички се смањују како би сачували своју енергију. У пролеће када се температура подигне и лед полако почне топити, заробљени мехурићи ваздуха се ослобађају. Око ових мехурића расту микроскопски ситне алге које крил тада пасе. Док сунчеви зраци постају све јачи и продиру дубље у воду, алге почињу да цветају и крил напушта лед који се ломи да би се окупио у јата који ће покупити нову жетву алги. Све крупне животиње превале и на хиљаде километара током лета од тропских мора где су се париле у оне сабласно мирне воде антарктика да би се хранили. Све оне долазе само због једне ствари - због крила. Крил је упориште антарктичког ланца исхране. Има их на милијарде у једном јату, а јата могу да се простиру километрима. Крзнене фоке се такође хране крилом.

Птице

На Антарктику живи око 20 врста птица. За време кратког лета долећу и птице из севернијих крајева. Скоро све птице слећу на воду и у њој се хране. Од птица које живе на мору најважнији су пингвини којих има 17 врста. Ове птице немају права крила јер су им она преобраћена у пераје и покривена перјем. Помоћу пераја пливају. На копну су усправни. По снегу се брзо крећу и то у лежећем положају, при чему се помажу перајима. Пингвини спадају међу најотпорнија жива бића на Земљи. Лако подносе и најниже температуре, орканске ветрове и друге неповољности антарктичког поднебља. Све врсте пингвина живе у великим колонијама које броје од 500.000 до 750.000 чланова.

Од 17 врста колико је до данас утврђено најзначајније су две врсте: брадати и царски пингвини. Веома су љубопитљиви, одважни и предузимљиви. Гнезде се на најветровитијим местима, односно на шљунку оголићеном ветром. Зиму проводе на океанској пучини, далеко на северу, ван граница морског леда. Ретке санте леда пружају им прилику за одмор уколико успеју да се на њих попну. У ово доба године они желе да буду на копну до кога није лако доћи. На копно ће се попети само онај који одабере прави тренутак и прави талас. Почетком пролећа сви пингвини су на копну због парења. Највећа колонија пингвина на свету је острво Заводовски. Ту се размножава око два милиона брадатих пингвина и сви они имају добар разлог што долазе баш тамо. Острво Заводовски је активни вулкан. Топлота из кратера и околних димњака топи лед и ствара повољне услове за размножавање пингвина.

Краљевски пингвини су двоструко већи од брадатих пингвина. Тешки су и по 50 до 80 кг. Ова врста живи у великим колонијама, али махом у време гнездења. Колонија краљевских пингвина обично је врло далеко од ивице леда. Зими колонија може да буде удаљена и преко сто километара, али како протиче лето и како се лед топи ивица леда је ближа колонији. Краљевски пингвини најбоље подносе екстремне услове живота на Антарктику, стоје на залеђеном мору и одолевају силини антарктичке олује. Стискају се једни уз друге јер само тако могу да поднесу зимске месеце. Стално се мењају на одређеним местима у гомили да би издржали силовити ледени ветар. Преживљавају само захваљући томе што је Антарктик окружен великим Јужним океаном и земаљске грабљивице не могу до њих да допру. За разлику од арктичких животиња, овим пингвинима не прети опасност од медведа. У лето младунци добијају перје и спремни су за своје прво пливање. Родитељи у мноштву од око 60.000 пингвина траже своје младунце, дозивају их и хране са напола свареном рибом. Одрасли пингвини су толико пуни хране да се једва крећу, али пошто им не прете грабљивице, они нигде и не журе. Родитељи се смењују у потрази за храном. Већ у јесен формира се нови лед и пингвини се спремају за још једну паклену зиму на леденим морима.

Макарон је пингвин северног обода Антарктика. Мало их одлази јужније од Антарктичких острва. Овде они чине 50% свих морских птица. Иако је Антарктик у највећем делу не насељен, постоје једна, две оазе које врве од живота. Након зиме проведене у лутању око северних граница јужног океана макарон пингвини се враћају са изванредном тачношћу. Први стижу мужјаци а недељу дана касније и женке. За само десет дана постаје тесно. На почетку парења бучно се препиру, не би ли сваки пар успео да себи обезбеди довољно места. Макарони су најбучнији и најнезгоднији од свих пингвина. Када женка пронађе мужјака следи ритуално поздрављање и дотеривање. Десет дана касније женка је излегла два јаја, али ће једно од њих, мање и тамније скоро увек бити одбачено. Беле обалске птице сакупљају одбачена јаја по колонији и током лета једу измет пингвина и одбачена јаја. Ове су једне од ретких птица које се не ослањају на океан као извор хране. Оне су потпуно орјентисане на копно.

Целокупан живи свет на Јужној Џорџији, макарони пингвини, морски слонови, албатроси па чак и трава, све је ограничено спољним ободом Антарктика. Даље на југу свет је суровији, тамо влада лед али, доласком пролећа постаје мало топлије. Море се донекле одмрзава и враћају се животиње које су прилагођене животу на леденом југу.

Већи де Антарктика је и даље окован морем леда, али како дани постају дужи тако се и лед повлачи. Прво се ослобађа Антарктичко полуострво, област континента који се пружа ка северу. Током пар месеци могуће је допрети до обала континента са мора. Антарктик није нигде тако леп. Али и усред лета, само два процента континента ослобађе се леда, и то углавном овде. Ниједна од ових морских животиња неће доспети до каменитих падина док се море не одмрзне. Међу првима су пингвини. Јаја су положена у новембру, месец дана пошто су пингвини стигли на Јужну Џорџију. Гнездо се прави од нешто мало оскудне вегетације и ситног камења. После пет недеља инкубације пилићи почињу да пробијају љуску. Развијају се оба јаја и родитељи их три недеље штите, смењују се у доношењу рибе и планктона. То је тешко јер морају сваки пут да савладају снежну падину.

Даље на југу иза масе ломљеног остају километри зимског леда који се још није разломио. Ретка су створења која могу прећи преко тих области и стићи даље на југ, али једни нису успевали - обалски пингвини. Размножавају се јужније од било којих дригих пингвина, они не чекају да се лед разломи. Пешаче и до сто километара да би стигли на своје место за парење. Антарктичко лето је заиста веома кратко, зато морају да пожуре.

Пингвини су животиње које се не плаше људи. Како су уз то веома љубопитљиви то су били предмет лаког, масовног лова. Људи су их ловили нешто због сала, али нарочито због веома лепог крзна. Тако су почетком 20. века многе колоније уништене.

Готово једине птице које током зиме саме лете преко океана у потрази за храном су албатроси. Већ у септембру, почетком пролећа албатроси се враћају са мора. Окупљају се у колонијама од по неколико хиљада и одгајају младунце. Парови који су се парили претходне сезоне, поново су заједно, користе исто гнездо које су и раније користили, са малом поправком и тако по 20 година. Две недеље након слетања на копно, женка излеже јаје, а нарадних 70 дана они се смењују лежећи на њему. Док једно греје јаје, друго је у потрази за храном и прећи ће на хиљаде километара у тој потрази. Већина албатроса се гнезди у колонијама, док друга врста више воли усамљеност.

Светлосиви албатроси се последњи враћају на острво. Први стижу мужјаци. Онај који нема партнерку дозива женке које пристижу. Када се саставе климају главом и играју, затим следи њихов савршено усклађени ритуални лет.

Током дана небо припада албатросима, а ноћу на острво стижу друге, бучније и живахније птице. Хиљаде малих бурница узнемирено лете у мраку око литица. Само на острву Јужна Џорџија има око 22 милиона њихових гнезда. Тако мале, бурнице су рањиве. Ради безбедности својих младунаца који су без одбране током дана гнезда праве у удубљењима.

Напољу се окупљају белобраде бурнице. Пар брани простор око своје рупе која може бити и до две метра испод нивоа траве. Млади су безбедни у рупи два месеца. Сваког другог дана један од родитеља долази да их нахрани месом лигњи и планктоном. Пре зоре сви одрасли одлазе са обале на отворени океан.

Снежна бурница је мања од голуба. Она лети преко леда који се никад не отапа на висини до 3000м све до ледених врхова Антарктика. Лед је дебљине неколико километара и прекрива читаве планинске масиве, највиши врхови пробијају се кроз лед. Ова мала острва камена, изолована у мору леда, драгоцена су колико и оазе у пустињи. Само два процента континента је без леда и скоро сва та подручја се налазе близу обале, али снежна бурница као и остале антаркичке птице не може да леже јаја на леду. Зато је спремна на дуг лет да би пронашла голу стену, једно од њихових гнезда пронађено је на врху снежне границе на 232 км од обале. Снежна бурница доноси живот овом најбеживотнијем делу наше планете. Оне се размножавају јужније од било које друге птице. Чим ветар одува снежне наслаге са планинских врхова њих запоседа снежна бурница. Њихов одлазак означава почетак пролећа на далеком југу.

Сисари

Од сисара у водама Антарктика најзначајнији су китови и фоке.

Постоји више врста фока: морска мачка (истребљена почетком 20. века), ретка врста дугоуха фока – морски лав, морски слон који се среће само око Јужне Џорџије и на суседним острвима, фока крабојед, Веделова фока, Росова фока и морски леопард зиму проводи у мору које је залеђено. Под водом она је заштићена од олуја које бесне на површини, али пошто мора да дише мора да има приступ ваздуху током читаве године. Она зубима непрекидно проширује рупу у леду која јој служи за дисање. Али, то јој веома оштећује зубе па не може ефикасно да лови и једе. Зато готово све Веделове фоке умиру младе.

Леопард фоке су на Антарктику оно што су поларни медведи на Арктику. Ове врхунске грабљивице најуспешније лове у води тако да је њихов плен најсигурнији на леду. Пливају грациозно, а окрутне су природе. Повремено ова фока излази на лед и покушава да зграби понеког пингвина, али фокина најбоља стратегија је да се прикрије и да чека. Крије се иза саме ивице леда и чека де се пингвини охрабре и да крену ка води. Први талас пингвина који ускоче у воду успева да побегне и већ на отвореном мору бивају безбедни. Када чује буку фока напада кроз масу мехурића и готово увек хвата по неког пингвина. Када се засити, она одлази, а преостали пингвини слободно улазе у воду.

Фоке крабоједи живе око континента. Има их око 30 милиона. У овом свету, између леда и воде, оне се одмарају, хране рађају младе и никада не одлазе на копно. Упркос називу хране се планктоном. Свакога дана свака фока поједе око 20 кг планктона. Почетком септембра док је Антарктик окружен залеђеним морем које се пружа стотинама километара ка северу најприступачнија су острва. За њих се каже да су драгоцена јер се вода око њих никада не леди и животиње увек могу сићи до обале.

Сваке године први се враћају морски слонови. Стижу на плаже где се подижу младунци. Сваки од њих зна да ће када се врати тамо морати да се суочи са ривалима. Одрасли мужјак тежак је преко три тоне. Половина светске полпулације долази на Јужну Џорџију. На само једној плажи има их око 8000. Ова огромна колонија морских слонова простире се 3,2 км дуж плаже. Женке су се искрцале на обалу месец дана раније да би родиле младе. Све су спремне за парење и све припадају само једном мужјаку. На плажи има око десетак господара и сваки од њих има свој харем од стотину женки. Женке рађају убрзо по доласку. Три недеље хране младе, а онда се враћају у море да би се саме храниле. Када се оконча период сисања, женке су опет спремне за парење. Мужјаци ривали праве рику која се завршава насиљем у коме сви који им се нађу на путу бивају повређени. Риком јачи објављује своју доминацију, што је слон већи његова рика је јача. Када се усправе високи су и по 2,5 метра и једино оружје су им зуби, али и њима могу нанети тешке повреде. Сукоб ривала траје и по 15 минута и обично се прекида због исцрпљености.

Највећи сисари антарктичких вода су китови. Споро се размножавају, једном у две – три године, користан услед гигантских размера, па су то два основна разлога уништавања китова. За лов су најважније две врсте: плави кит (Белаеноптера мусцулус) и финвал (Белаеноптера пхусалис).

Плави кит је најкрупнија животиња на земљи. Дуг је и до 33 м, а тежак од 120 до 150 тона (као 25 слонова или 150 волова). Приликом једног крстарења антарктичким водама 1947. године Руси су уловили женку плавог кита. Слој сала скинут са ње био је дебљине 42 цм, а тежак око 30 тона. Само срце је било тешко 700 кг (као један крупнији коњ), језик 4 тоне, а преостало месо 66 тона. Младунче плавог кита посиса сваког дана 200 – 300 литара млека, а сиса 7 – 8 месеци. При томе оно сваког дана добије на тежини 60 – 100 кг. Китово млеко је најмасније и садржи 40% - 45% масноће.

Китови се рађају у топлијим водама. Касније родитељи и младунчад одлазе у хладније и храном богатије воде. Услед тога китови обављају редовне годишње миграције и то претежно у меридијанском правцу. Животни век китова процењен је на око 20 година, мада не постоји начин да се то прецизно утврди.

Поред плавог кита и финвала у антаркичким водама живи још шест врста китова. Најопаснији од њих је кашалот. Он има 57 великих и оштрих зуба, храни се калмаром дугим и до 18 метара и за којим силази у потрагу до 1000 метара дубине.

Најбројнији китови у Јужном океану су минки китови. Они лети долазе у ове сабласно мирне воде. Као и остали и они долазе овде да би се хранили.

Величанствени грбави китови такође долазе током лета. Након парења у тропским морима спремни су да препливају на хиљаде километара у потрази за храном. За само четири месеца они нагомилају довољно сала које ће им обезбедити довољно енергије за остатак године. Храни се крилом. Гута их на стотине хиљада само једним отварањем уста. Уколико је реч о богатом ловишту китови се непрестано хране. Сваки кит може да поједе 2 тоне крила за само 24 часа. Китови се задржавају у области ломљеног, плутајућег леда, где је лако проћи. Они неће ићи даље, јер на југу комади леда постају већи и више згуснути.

Географско – историјске основе развоја

Истраживање Антарктика

Прву хипотезу о постојању неког јужног континента дали су Хипарх и његови следбеници и филозофи Помпоније Мела и Плиније који су јужни континент назвали Патала. Највећи утицај на средњевековно убеђење о јужном копну извршио је Птоломеј, а први пут га је у своју карту света уцртао познати картограф Меркатор 1587. године. Меркатор је тада сматрао да се Антарктик налази између Јужног пола и области до којих тадашњи морепловци нису доспевали.

Тек у 18. веку предузета су прва истраживања удаљених јужних области. Међу првим истраживачима спомиње се Џемс Кук који је 1771. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловивши Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. Само 45 дана касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.

Посада руског брода „Мирниј“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик 28. јануара 1820. године. Капетан брода M. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј.г.ш и око 2°10’ з.г.д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику Палмеру који је ловећи фоке и китове 15. новембра 1820. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.

Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком 19. века. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом Веделовог и Росовог мора, као и картирање континента. До 1954. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је Норвежанин Карстенс Борхгревијк 1895. године.

Откриће Јужног пола

Норвешки истраживач поларних области Руал Амундзен је 1909. године решио је да крене у освајање Северног пола. Након разочарања које је доживео сазнавши да га је у томе предухитрио истраживач Пири, доноси одлуку да своју флоту преокрене у правцу Јужног пола. Најпре се искрцао у Китовом заливу у Росовом мору 20. октобра 1911. године, а даља истраживања је наставио пешке. После 55 дана пешачења, тачније 14. децембра 1911. године са још пет сапутника стиже на Јужни пол, и за два дана истражује околину у пречнику од 20 км. Безбедан повратак су обезбедили тако што су на сваком степену географске ширине постављали поједно складиште хране и опреме као и високе ледене путоказе.

Две недеље после Амундзена на Јужни пол се упутио и енглески поморац Роберт Скот са своја два друга. Како им се брзо изгубио сваки траг, екипа за спасавање је кренула у потрагу и на 79°50’ ј.г.ш. пронашла их мртве. На основу дневника Роберта Скота који је том приликом пронађен дошло се до сазнања да је Скот стигао на Пол 17. јануара 1912. године, где је угледао норвешку заставу. Разочарани кренули су натраг. Све време пута пратила их је страховита мећава. Оставши без хране и опреме, потпуно смрзнути, нису успели да стигну до полазне базе.

Истраживање везе Росовог и Веделовог мора

Најзагонетније питање за истраживаче Антарктика било је: шта представља простор између Росовог и Веделовог мора – мореуз или копно.

Совјетски географ С.V. Колесник износи мишљење да је Антарктик јединствено копно и да између Росовог и Веделовог мора не постоји никакав мореуз. Убрзо после тога, Вилијам Фукс доказује да Антарктик није јединствено копно, већ да је раздвојен мореузом испуњеним ледом. Фукс је за четири месеца (децембар 1957 – март 1958) прешао 2800 км правцем претпостављеног мореуза (од базе Шеклтон на Веделовом мору према бази Мак Мурдо на Росовом мору). На сваких 30 – 50 м мерио је дебљину леда методом бушења и праћења сеизмичких покрета изазваних употребом експлозива. Фуксова истраживања дала су један од најдрагоценијих доприноса у науци у току Међународне геофизичке године.

Снимање и картирање Антарктика

Ричард Берд је водио више експедиција на Антарктику, од којих су четири нарочито значајне.

Прва експедиција је организована 1928. год. када су употребљена два велика брода, пет великих авиона, око 100 ескимских паса и у оно доба најсавременија опрема. Та експедиција снимила је и картирала око 400.000 квадратних миља у области Росовог мора. 28. новембра 1924. године Берд је са три друга први прелетео Јужни пол.

Друга Бердова експедиција изведена је од 1933 – 1935. године. У њој је учествовало неколико десетина научника из 22 области природних наука. Берд је сам провео поларну зиму у једној метереолошкој станици на 80° ј.г.ш. тј. на месту удаљеном 180 км од базе. Путем радио везе Берд је слао редовне метеоролошке извештаје. По повратку у домовину био је почаствован дочеком од стране тадашњег председника САД.

Трећа Бердова експедиција трајала је од 1939 – 1941. године. Тада су уведени нови, модерни „снежни крсташи“ тј. огромни аутомобили и авиони специјално направљени за слетање и узлетање са снежних површина.

У четвртој Бердовој експедицији (1946 – 1947. године) узело је учешће 4.000 људи. Иако је имала више војно стратешки карактер, она је дала и значајне научне резултате. Тада су у области Јужне Викторијине земље откривене између планинских венаца такве долине у којима нема снега и леда. На 89°45’ откривена је површина са језерима која се не замрзавају. На једно такво језеро спуштао се Бердов хидроавион и том приликом су вршена разна хидро-биолошка испитивања. Откривене су и неке до тада непознате планине више од 6000 м и један залив близу Грахамове земље површине 65.000 квадратних миља који је 300 км увучен у копно. Многи до тада неиспитани унутрашњи делови копна прокрстарени су тракторима. Берд је тада по други пут авионом прелетео Јужни пол.

Хронолошки преглед открића Антарктика

1739 – Француз L. Боувет открива на рубу Антарктика острво које је после по њему добило име - острво Боувет
1772 – Француз Ј. де Кергуеием-Тремарец открива острво Кергуеием
1772 – 1775 – Џејмс Кук, енглески морепловац који је извео три пловидбе око Света, изводи другу пловидбу у потрази за Јужним континентом. Два пута прелази преко поларног круга и открива острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва
1819 – W. Смитх открива групу острва Јужни Шетланд
1819 – 1821 – Антарктичко копно први пут су угледали Фадеј Фадејевич Белингсхаузен (1778-1852) и Михаил Петрович Лазарев (1788-1851). 1819. креће прва Руска антарктичка експедиција са два брода: „Восток“ чији је командир био Белингсхаузен и „Мирниј“ чији је командир био Лазарев. Циљ ове експедиције је био истраживање јужне приполарне области. Бродови су 28.01.1820.год. доспели до обала раније непознатог континента. Тај дан се узима за дан открића Антарктиде. У октобру 1820.год. експедиција се поново усмерила ка Антарктику. Бродови су обишли Антарктиду са стране Тихог океана. Открили су острва Петра I, Шишкова, Мордвинова, Земља Александра I, тачније су одређене координате раније откривених острва. Белингсхаузен је опловио Антаркиду, пресекао шест пута Јужни поларни круг, доказавши тиме релативну безбедност пловидбе у антарктичким водама. Његово име носи море у Тихом океану, ледник на Источној Антарктиди, рт на Јужном Сахалину и острво у архипелагу Туамоту.
1821 – Г. Поwел открива групу острва Јужни Оркнеј
1823 – Ј. Wедделл открива море које је по њему добило име Веделово море
1832 – Ј. Бисцое открива Грахамову земљу
1839 – 1843 – Џејмс Кларк Рос (1800-1862), енглески морепловац и поларни истраживач, предводио је експедицију на Антарктику са циљем да се тачно одреде координате Јужног магнетног пола које је претходно теоретски одредио немачки математичар Карл Фридрих Гаус. Са два брода се упутио у Тасманију одакле је 1840-1843 извео три пловидбе ка Антарктику. Открио је део континента Антарктиде – Викторијину земљу, море и ледену баријеру (касније названи његовим именом), вулкане Еребус и Терор (имена његових бродова). Одредио је положај Јужног магнетног пола, на 300км од обале Викторијине земље. Године 1841. искрцао се на Антарктиду у намери да досегне Јужни географски пол. Успео је да пређе Јужни географски поларник и стиже до паралеле 78° али је био принуђен да се врати. Написао је књигу „Путовања ради открића и истраживања у јужним и антарктичким морима“
1840 – Думонт д’Урвилле открива земљу
1840 – Вилкс открива Вилксову земљу
1895 – први пут су ступили на антарктичко копно Цхристенсен и Борцхгревинк. Борцхгревинк Карстен (1864-1934), норвешки путник и природњак. Плови између 1894-1895 антарктичким водама на китоловцу “Антарктик”. Године 1895 први се у историји истраживања Антарктиде искрцао на континент у рејону Рт-а Адер. Том приликом се уверио да се и у тако суровим условима лети јавља биљни свет (маховина). Први је презимио на Антарктиди, на Рт-у Адер, где је вршио систематска метереолошка истраживања. Затим је бродом запловио Росовим морем, достигао Ледену Росову баријеру успео се на њу и на скијама и санкама продро на југ до рекордне ширине од 78°50’. Доказао је пловност Росовим морем лети, и могућност да Росовим морем продре далеко у дубину континента. Своје путовање је описао 1900.год. у књизи „Ка Јужном полу“.
1897-1899 – Белгијска експедиција Белгица прва је провела зиму на леду испред Грахамове земље
1901-1905 – Рубне делове Антарктика истражују експедиције:
- немачка Гаусс под вођством Е. Дргалског
- енглеска Дисцоверy под вођством П.Ф.Сцот-а
- шведска под вођством О.Норденскјолда
- шкотска Сцотиа под вођством W.Тх.Брунце
- француска под вођством Ј. Цхарцот-а
1908-1909 – Шентонова експедиција на Антарктику стиже до 28°23’ ј.г.ш. и успева да одреди Јужни магнетни пол
1909 – Т. Давис и D. Маwсон допиру до Јужног магнетног пола Земље
1911-1912 – Раул Амундзен (1872-1928) путује на броду „Фрам“ с циљем открића Јужног пола. Јануара 1911. године се искрцао на Росову ледену баријеру и одатле се са четворицом сапутника упутио у дубину Антарктиде. Први је стигао на Јужни пол, 14.12.1911.год., престигавши експедицију П.Ф.Сцот-а за месец дана. На Антарктиди је открио планине Мод
1928-1930 – Хуберт Wиклиус (1888-1958), аустралијски поларни истраживач, покушао је да прелети Антарктиду авионом, али је због лоших временских услова морао одустати, ограничивши се на неколико истраживачких летова. Његово име носи ледник на Антарктику.
1928-1947 – Четири антарктичке експедиције Р. Бyрд-а. 1929. год. први лет авионом од зимовалишта Литтле Америца на Росовој баријери до Јужног пола и натраг.
1935 – I. Еллсwорт лети преко Западне Антарктике од Веделовог до Росовог мора.
1955 – Подизање специјалних станица за истрживање Антарктика у оквиру међунаридне геофизичке године *1957 - 1958. године. На западној обали постављена је главна истраживачка база Литтле Америца, а на источној совјетска станица Мирни.
1957 – Совјетска експедиција допире до магнетног пола земље и подиже станицу Восток
1958 – Новозеландска експедиција под вођством Е. Хилларy-ја долази 03.01. из Росовог мора до Јужног географског пола. Нешто касније 20.01. долази до пола британска експедиција из Веделовог мора. Руска експедиција подиже у близини пола станицу Совјетска.
1959 – Совјетска експедиција долази до Јужног пола из станице Мирни преко станица Комсомолска и Восток.

Становништво

Упркос непостојању сталних насеља, на Антарктику ипак има људи. Њихов боравак је привремен и инспирисан научно-истраживачким радом и ловом. Њихов број се стално мења, што зависи од годишњег доба. Научне станице броје и до 1200 људи, а китоловске 400-1200 људи. У највећем броју су присутни Руси, Американци и Енглези затим Норвежани, Французи, Аустралијанци и Новозеланђани.

У последње време расте интересовање туриста широм света који желе да посете овај по много чему посебан континент. Осим авантуристичког духа и храбрости за овакву пустоловину потребно је и доста новца тако да је број туриста још увек минималан. То не значи да се стање у будућности неће променити, напротив прогнозира се лепа будућност развоју туризма на Антарктику. То ће бити једна од најпримамљивијих туристичких дестинација.

Привреда и природни ресурси

Главни разлози наглог пораста интересовања за Антарктик били су откривање нових рудних налазишта и богатство које доноси лов на фоке и китове.

Захваљујући раније поменутом геолошком саставу и великој старости стена, Антарктичка област је богата рудама. Велике наслаге угља откривене су у области Трансантарктичких планина, али услед тешкоће екплоатације руде, као и неприступачности и удаљености региона, тренутно не могу бити од користи.

Откривању рудног блага највише су допринели амерички истраживачи. Досадашња истраживања показала су да Антарктик поседује готово немерљиве резерве оловних, манганових и молибденових руда. Лежишта ових руда везана су за старе геолошке наслаге. Лежишта каменог угља одавно су откривена, а њихове залихе превазилазе залихе САД-а. Само у Викторијиној земљи откривен је слој каменог угља дуг 3000 км. Лежишта сребра, злата, молибденових, манганових и бакарних руда нарочито су богата на Грахамовој земљи мада их има и у Источном Антарктику. Главна лежишта гвоздене руде откривена су у Земљи Мери Берд. Уранове руде има на француском поседу – Земљи Адели. Из наведеног се може закључити да је Антарктик богатији од осталих континената овом рудом будућности, извором атомске енергије.

Једина привредна грана на подручју Антарктика је китолов. У току последњих 50 година најзначајнија китоловна подручја нагло су се преместила са севера на југ. Још 1920. године у водама Антарктика ловило се 48% китова. Већ 1931. године тај проценат је порастао на 98% светског улова. Од тада се китови и у овом делу светског мора све интезивније уништавају. Само у сезони 1944-1945 уништено је 98.000 јединки.

Данас су главна китоловна подручја јужни , Белингсхаузеново и Росово море. Уловљени китови се довозе до специјалних „бродова-фабрика“, тамо се врши комадање и топљење сала које служи за справљање маргарина, сапуна и сл. Месо, по укусу слично говеђем, конзервира се. Међутим месо неких китова заудара па се користи за израду беланчевинског брашна и материја за подмазивање машина.

Како је лов на китове узео маха, да не би дошло до уништавања ових животиња, створена је међународна конвенција о ограничењу лова. Њоме се забрањује лов на женке-мајке, као и на млађе китове мање од 21 метра. Лов је допуштен само у периоду од децембра до марта. За то време се не сме уловити више од 16.000 китоловних јединица (1 плави кит = 1 китоловна јединица; 2 кашалота = 1 китоловна јединица). Сматра се да се у антарктичким водама китоловом бави 10.000 људи. У томе се истичу Русија, Норвешка и Велика Британија.

Насеља

Обзиром на сурове животне услове Антарктика, осим станица за истраживање и научних база у којима живи око 1200 људи, сталних насеља нема. Сва острва су ненасељена изузев китоловске базе Гритвикен на Ј. Џорџији, која има од 400-1200 становника зависно од годишњег доба.

Већина истраживачких станица је постављена на ободу континента, на стенама а не на покретном леду. На стотине научника смештено је у изолованим капсулама које се налазе и до 3000 метара изнад залеђене воде. Капсуле су високе и по 16 м и оне саме по себи нису довољне за заштиту од хладноће. Зато се у свакој таквој капсули подижу засебни објекти разних намена. Једне су предвиђене за смештај људи, а друге за складиштење хране, горива, разних инструмената и апарата.

Снабдевање храном и другим потрепштинама често је могуће спровести само из ваздуха. Специјални авиони при томе не гасе своје моторе, јер је температура толико ниска да се гориво у мотору може заледити. Залихе хране се допремају у великим количинама, које могу да задовоље потребе за годину дана. То су основне превентивне мере у случају катастрофа од којих је у овом случају највећа и најчешћа пожар.

Радио апарати омогућују успостављање веза између кампова који су међусобно удаљени и по неколико стотина километара. Станице су опремљене специјалним апаратима, камерама, капсулама и за рад у води, кавезима и моторним возилима.

С времена на време, зависно од потребе, на Антарктик из Минесоте се допремају посебно дресирани пси трагачи. Они овде не бораве дуго због неподношљивих климатских услова. Пси трагачи су од велике помоћи истраживачима Антарктика јер једино они могу да осете присуство опасних, великих пукотина испод леда и на време зауставе истраживачку екипу спречавајући тако потенцијалне несреће. У недостатку ових паса који вуку санке користе се специјална моторна возила, али њихов највећи проблем је велика потрошња горива. Истраживања по копну обављају се помоћу одашиљача и апарата за регистровање. Те активности су често ометане мећавама, тако да су научници приморани да доста времена проводе под водом. Рад у води им олакшава ронилачка опрема направљена специјално за ове сурово хладне воде, капсуле са камерама, и кавези који их штите од антарктичких грабљиваца и китова убица и фока леопарда које су дуге и до 4 метра.