Котор (тврђава)
Котор или Котор-град је био средњовјековна утврда изнад данашњег насеља Котор у Котор-Варошу, Босна и Херцеговина, Република Српска, опћина Котор-Варош. Налазио се у Доњим Крајима, Жупа Врбања.[1][2] У неким новијим (2002.) изворима стоји да се насеље испод утврде зове Коториште[3], што никада није одговарало стварном стању, јер је Коториште которварошко насеље на супротној (десној) обали Врбање.
У изворном облику (чије развалине и данас постоје), у Котору је била кула, нешто повише на гребену изнад ријеке Јакотине и тамница (непосредно изнад водопада). Кула и тамница су биле повезане каменим (изломљеним) степеништем. У кули се, све до ослобођења Котор-Вароши, 1945., налазило звоно импозантног промјера: 5 м.[4] Његова даља судбина је непозната.
Први пута Котор се помиње 1382., када је припадао херцегу Хрвоју Вукчићу Хрватинићу (око 1350. - 1416.). Као јамчевину за позајмљени новац 1412. га је добила његова жена Јелена. Котор је и даље остао омиљена Хрвојево одредиште, у којоем је и умро.[5]
Котор је касније постао дио Јајачке Бановине, а Османлије су га освојиле 1519., 52 године након званичног пада Босне. Окупаторске снаге су надирале низ долину Врбање, а најснажнији отпор њиховом даљем продору пружила је одбрана Корора у Боју на Вечићком пољу, након чега су Османлије веома брзо заузели и Бањалуку, Србац и Кобаш, Дервенту и цијелу Посавину. Након тога, накратко су прешли и у Славонију.
Тимари которских мустафхиза су били чак у селима око Високог и Височког Дубровника (вјероватно главне трговинске испоставе). Хамдија Крешевљаковић претпоставља да су мустафхизи „у Котор премјештени из неког града, који је био ближи Високом“. Све до 1838., Котор је имао сопствену посаду. За вријеме аустријске окупације десне обале Саве, у Котор је премјештена посада и управа Кобашке капетаније, која је судбено била у надлежности Јајачке капетаније. Забиљежено је да је 1833. У утврди Котор био само један топ.
Хамдија Крешевљаковић даље пише, према неписаним изворима:
..."По имену познати су ми ови диздари: Хусеинага 1557, Салихага до 1748, његов насљедних Авдага од 1758 до иза 1793, Мехмедага 1810 и његов син Абдурахманага 1816. Године 1858добровољно је уступио Салихага службу диздара своме брату Авдаги. Диздарев тимар у Тачбилу износио је 3400 акчи. Анонимни опис каже да је Котор мала тврђавица, опасана бедемом, са малим топовима, а уз њу предграђе са, по прилици, седамдесет кућа...“
Крешевљаковић узима Јукића као извор да се град и тврђава Котор зову Бобас, „а у народу се и данас чује Бобац". Да је отишао у насеље Котор, сазнао би да се тако називају водопад испод бивше тамнице и снажан извор (точак), један од њих више, питке воде. Још 1960-тих, за рамазанске ифтаре, вода се односила и у најудаљенија домаћинства Котор-Вароши. Становништво Котора је говорило да је било "на Бобāцу", док су они из осталих дијелова града инсиститали на, наводно, "правилном" Бобас.
Данашњи изглед куле и тамнице је примјер небриге и запуштености значајног споменика средњовјековне културе, а локалне власти неће или не знају да их искористе као вриједно и уносно туристичко добро. Остаци Хрвојеве тврђаве се налазе на Приврерменој листи националних споменика Босне и Херцеговине.[6]
Повезано
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Крешевљаковић Х. (1953): Стари босански градови. Наше старине, I: 7—44.
- ↑ Пелидија Е. (2002): Бањалучки бој из 1737 - Узроци и посљедице. Ел-Калем, Сарајево.
- ↑ Мргић-Радојчић Ј. (2002): Доњи Краји – Крајина средњовековне Босне. Филозофски факултет, Београд, ИСБН 868026959X.
- ↑ Самарџија С. (1983): Четрнаеста средњобосанска НОУ бригада. Скупштина општине Прњавор, Бања Лука.
- ↑ „Хамдија Крешевљаковић, СТАРИ БОСАНСКИ ГРАДОВИ”. Наше старине I, Сарајево, 1953, 7-45 –. Приступљено 9. 2. 2016.
- ↑ http://kons.gov.ba/main.php?id_struct=165&lang=1 Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у.