Битка на Марици

Битка на Марици
Сегмент Отоманских европских освајања
Отоманско напредовање након Битке на Марици
Датум 26.9. 1371 Локација покрај ријеке Марице Исход одлучна отоманска побједа
Сукобљене стране
Династија Мрњавчевић	Отоманско Царство
Команданти и вође
Вукашин Мрњавчевић Јован Угљеша	беглербег Лала Шахин Паше
Снаге
између 50.000 и 70.000	око 4.000
Жртве и губици
унишење цјелокупне војске

Битка на Марици или Битка код Черномена је битка која се збила на ријеци Марици у петак 26.9. 1371 између снага Отоманског царства под водством румелијског беглербега Лале Шахин Паше и српских снага које су бројале око 60 000 људи (бизантски хисторичар Халкокондил наводи 70 000 људи). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша, који су погинули у овој битци.

Ток битке

Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља, и многе друге велможе, око шездесет хиљада изабране војске, и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака, не просудивши да нико није могућан насупрот стати божјему гневу. Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени, и онде њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и дођоше.

– Записи Исаије монаха

Поједини хисторичари наводе 1367 или чак 1363 као годину кад се битка одиграла, али се сви у једном слажу да се битка одиграла код Черномена, данашње грчко село Орменио у Префектури Еврос 20-так км од Дринопоља (данашњи Едирне), на пољу које Турци наводно и дан данас зову Сıрп Сıндığı - Гробље Срба поред ријеке Марице.

Отоманске снаге иако малобројније побиједиле су српске снаге првенствено због боље тактике, они су извели ноћни коњички напад на српски логор и у метежу који је завладао убили српске вође и потпуно разбили српску војску, коју су натјерали у Марицу гдје се већина војника утопила. Убрзо након те битке Турци су заузели утврђене градове Драму, Кавалу и Серес заправо цијелу источну Македонију.

Вукашина је наслиједио његов син Марко Мрњавчевић, познатији као Краљевић Марко, али није успио одржати српске посједе, и недуго након битке постаје турски вазал. Ова битка представља почетак отоманског освајања територија Романије - крајева којима је владао Цар Душан.

Позадина Битке и могући повод

Ах, ужасно бијаше гледати! Оста земља од свију добара проста, па неста и људи и животиња и различитих плодова; не бијаше ни књаза ни вожда; нити наставника међу људима, ни избавитеља ни спаситеља, већ се сви испунише страхом од Турака, и храбра срца јуначких мужева претворише се у најслабија женска срца....

– Запис монаха Исаије

Најстарији српски извор, као што је „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намјеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином протјера Турке из Романије (тадашњи назив за бизантске крајева под српском влашћу), у који су они успјели продријети; Македонија и Тракија).

По њемачком хисторичару Зинкеисену, који се позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је након што су Турци заузели град Пловдив, он тврди да се командант градске посаде успио пробити до српског краља и наговорити га да покрене војску против Турака. Ондашњи турски извори као узрок битке наводе да је циљ српске војне био заузети Едирне и одбацивање тада малобројних отоманских снага под командом беглер-бега Лала-Шахина из Европе у Анатолију (Мала Азија).

Сувремени хисторичари сматрају да није постојао никакав конкретан повод за сукоб. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност који је представљао отомански продор у Европу и на Балкански полуоток. Тад су отомански територији у Европи и на Балкану били мали - у облику клина. Отоманска војска успјела је освојити неколико добро утврђених градова, од којих је највећи био Дринопоље, и на тај начин створили мостобран за даљња освајања у Европи. Угљеша је мудро изабрао повољан тренутак за напад на Дринопоље, јер се тад султан Мурат са главнином отоманских снага налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу, док је у Дринопољу био мањи турски гарнизон под командом Лале Шахин Паше.

Судионици битке

На српској су страни, поред војске деспота Угљеше, судјеловале и снаге краља Вукашина. Спорно је питање јесу ли и који српски великаши такођер судјеловали у походу на Турке. Турски извори наводе да су поред краља и "краљевих невјерника" у битци судјеловале војводе и властела из Босне, Угарске и Влашке. Бизантски хисторичар из 15. ст., Лаоник Халкокондил спомиње само Угљешу и Вукашина, док је у записима монаха Исаије записано да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,...негдје до шестидесет тисушт изабрани војски“.

Према српском хисторичару из 19. ст. Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највјеројатније су били деспоти Дејановићи и војвода Богдан. Деспоти из сјеверозападних српских крајева нису судјеловали у овој битци. Зетски деспоти Балшићи, који су иначе били у добрим односима с Вукашином Мрњевчевићем, највјеројатније нису судјеловали у битци јер су убрзо након Вукашиног пораза преотели Призрен од његова сина Марка Мрњевчевића, херцеговачки деспот Никола Алтомановић такођер није могао судјеловати у битци јер је био у рату с Вукашином; деспоти Лазар и Бранковићи нису имали интереса судјеловати у битки на тај начин учврстити Вукашинов положај као краља и насљедника Цара Уроша чију су власт, макар и формално, још увијек поштовали.

На основи расположивих извора може се закључити да су војнике за поход дале јужне српске деспотовине, крајеви око; Шар-планине, Вардара и Струме, заједно с јужном Македонијом.

Турске снаге којима је заповиједао румелијски беглербег Лала Шахин Паша биле су четири пута слабије од српских, и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дринопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге с којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Хисторијске недоумице

На основи наведених врела може се закључити да је у битки на Марици судјеловала кршћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуња. У енглеској литератури се наводи да је у битци са српске стране судјеловала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примјеру кориштени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски хисторичари су хтјели увеличати значај побједе која је представљала тријумф Ислама над Кршћанством оличеним у представницима свих већих кршћанских држава на Балкану.

У другом примјеру погрешно је наведено да су грчке снаге такођер судјеловале у овој битци. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских деспота чија се власт протезала и на грчке земље (укључујући и Егејску Македонију и дио Тракије). Прави Грци, тј. тадашња бизантска држава ни на који начин није помогла Угљеши и Вукашину, већ је искористила српски пораз да прошири свој териториј. Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од хисторијских врела које је користио Стојан Новаковић.

Оно што се са сигурношћу може тврдити, јест да су у Маричкој битци судјеловале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у битци и судјеловале снаге неке од горе споменутих држава, онда су оне биле занемариве, јер их тадашњи хисторијски извори нити не наводе.

Литература

• Гüнтер Кеттерманн: Атлас зур Гесцхицхте дес Ислам, Дармстадт 2001
• Ставрианос, L. С.: Тхе Балканс Синце 1453, C. Хурст & Цо. Публисхерс, 2000.
• Турнбулл, Степхен Р.: Тхе Оттоман Емпире 1326-1699, Оспреy Публисхинг, 2003.

Вањске везе

• Баттле оф тхе Маритса Ривер Енцyцлопæдиа Британница (en)
• Владимир Ћоровић: Маричка погибија