Пређи на садржај

Хипербарична медицина

Извор: Wikipedija
Пацијент у једноместној хипербаричној комори

Хипербарична медицина је специфична медицинска дисциплина која проучава и у пракси примењује повољне терапијске ефекте кисеоника под повишеним притиском и атмосфере повишеног притиска уопште.

Хипербарична медицина се заснива на природном леку: чистом (100%) медицинском кисеонику који се примењује под увећаним притиском, (већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар) у тзв. хипербаричним коморама.

На првом светском конгресу медицине у Амстердаму др Ј. Х. Јакобсон из болнице Маунт Синај, своје изагање започео је речима: „ Примена кисеоника под повишеним притиском вишим од атмосверског притиска представља напредак који се по значају може поредити са открићем трансфузије крви и антибиотика “[1].

Развој хипербаричне медицине у свету

[уреди | уреди извор]

Први пут у историји медицине са применом гаса под притиском у лечењу медицинских поремећаја, далеке 1662. године започео је британски свештеник по имену Хенсхау, који је конструисао, неку врсту претече данашње барокоморе „домицилиум“, затворену комору са вентилима за контролу протока ваздуха, која је коришћена за стварање хипер и хипо баричних услова. У то време, ваздух у затвореној коморни под притиском називан је фр. domicilium.[2] Без јасних доказа, Хенсхау износи претпоставке да акутни поремећаји у организму човека, свих врста, могу имати користи од примене повећаног притиска гаса, а највише поремећаји дисања и варења.[3]

Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима
Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима
Џозеф Пристли (1733 - 1804), први открива токсичне ефекте кисеоника

Француски научник Антоан Лавоазје (1743 - 1794), открива да се гасови приликом дисања размењују у плућима. I да се удахнути кисеоник у плућима замењује са угљен-диоксидом, а да се азот избацује из плућа у непромењеном облику.[4] Када је Џозеф Пристли 1772. открио токсичне особине кисеоника он започење са експериментима на животињама а касније и на људима у барокоморама.[1]. После проналаска кисеоника он први поставља сумњу да је могуће његово штетно дејство на организам човека.

Беддос и Wатт 1799. описују промене на плућима мачића које су експериментално излагани ваздуху са 80% кисеоника.

Све до 1830., влада затишје у овој области медицине, када се следећих година дешавају велике промене у развоју хипербаричне медицине. Године 1837., Праваз је саградио велику хипербаричну комору и користити је за лечење разних болести. Комора је најчешће примењивана за лечење плућних болести, укључујући туберкулозу, ларингитис, трахеитис и велики кашљ, као и наизглед неповезаних болести као што су глувоћа, колере, рахитиса и коњунктивитис.

Године 1845., Тригер први описује симптоме који се се јављају у рудара, за које је касније утврђено да су изазвани декомпресионом болешћу [5] Ваздух под притиском чија снага се користи да спречи појаву воде у кесонима, имала је последице по здравље рудара, који су се по изласку из кесона жалили на болове и грчеве у мишићима. Током 1854, Пол M. и Вателе M први објављују да је декомпресија у барокомори неопходно да се спречи појава ових симптома, и предлажу примену рекомпресије за уклањање симптома .[6]

Прва хипербарична комора на северноамеричком континенту изграђена је 1860 у Осхау, Онтарио у Канади. Прву такаву комору у Сједињеним Државама је саградио Корнинг годину дана касније у Њујорку да лечи "неуролошке и сродне поремећаја. Али, као што су САД започеле свој развој у хипербаричној медицини, хипербаричне коморе постају доступне и у готово свим већим европским градовима.

Француски хирург Фонтен (фр. Fontaine) пројектује покретну барокомору, чији рад се заснивао на повећању притиска ваздуха у комори. Тим поступком Фонтен је повећава количину кисеоника у крви болесника за време давања азот-оксидула као анестетика, чиме је спречавао пад нивоа кисеоника у крви, што се често догађало, приликом хируршких захвата у дубокој анестезији.[7]

У овој комори обављено је седам операци у року од 3 месаца. Успех је био велики и ова метода лечења се све више употребљавала, али нажалост Фонтен је доживео несрећу која је резултирала његовом смрћу у комори, и он постаје први лекар који је дао свој живот за развој хипербаричне медицине.

Вилијамс, у британском Медицинском часопису још далеке 1885, објављује коментар, који је и данас актуелан и наводи се у многим публикацијама да укаже на неравномеран развој ове гране медицини и у 21 веку.

... коришћење атмосферског ваздуха у различитим степенима атмосферског притиска, у лечењу болести, један је од најважнијих достигнућа у савременој медицини и када узмемо у обзир једноставност агенса, егзактне методе којима се може применити и прецизност са којом се може регулисати на захтеве сваког појединца, ми смо запањени да се у Енглеској, овај метод лечења тако мало користи.

Канингем је 1900. приметио различитост промена у здравственом стању болесника који болују од исте врсте кардиоваскуларних болести, у зависности од надморске висине на којој живе. Он то повезује са променама у атмосфери и доноси закључак да је за то разлог повишени атмосверски притисак ваздуха. На основу ових сазнања он конструише ваљкасту комору величине 3х27 м и исту користи за лечење болести срца, хипертензију, реуматску грозницу, шећерну болест и многе друге болести.[8] Године 1928. у Кливленду, г-дин Тимкин, захвалан пацијент који је боловао од уремије и чије стање се побољшало после примене хипербаричне терапије, конструше за Канингема огромну 60 фита високу, 64 фита у пречнику, хипербаричну болницу која је имала изгледа челичне сфере.[9] Сваки спрат ове болнице имао је 12 собе са свим садржајима доброг хотела. У овим условима лечни су болесници који су боловали од хипертензије, шећерне болести, сифилиса све до 1930., када је локално медицинско друштво затворило хипербаричну болницу због недостатка научних доказа за лечење у њој. Др Канингем је више пута тражио од Бироа за Истраживање Америчке медицинске асоцијације (АМА) да документује своје тврдње о ефикасности хипербаричне медицине али нажолост примена ове коморе се није дуго одржала јер медицински ауторитети тог времена нису имали разумевања за овај метод лечења.

Дрегер, који је у 1917. осмислио систем за лечење ронилачких несрећа, први је схватио потенцијалне предности коришћења кисеоника под притиском за лечење декомпресионе болести. Из неког непознатог разлога, Дрегеров систем никада није ушао у производњу.

За почетак савремене хипербаричне медицине узима се 1937. година, када су Бенке и Шеив почели да користе хипербаричну комору за лечење декомпресионе болести ронилаца.

Од 1955. Черчил и Давидсон користе хипербаричну оксигенацију и за лечење других болести и рана које су настале код оболелих од карцинома као последица радиоптерапије .[1],[10]

Берм у Холандији 1956. изводи прву операцију на срцу у хипербаричној комори, а исте године у Европи почиње и све учесталија примена хипербаричног кисеоника у медицинској пракси.[1] Он у Амстердаму 1956, подноси извештај да хипербарични кисеоника (ХБО), да даје добре резултата, као помоћно средство у кардиопулмоналној хирургију, посебно ако се применин у лечењу конгениталних аномалија, као што су тетралогија Фалот, транспозиција великих крвних судова или стеноза плућне артерије.[11]

Колега Берма W. Х. Бруммелкамп, који је такође јако заинтересован за хипербаричну медицину, открива 1959. (и касније 1961 објављује), да хипербарична терапија инхибира анаеробне инфекције.[12]

У међувремену Брем, кога често називају оцем данашње хипербаричне медицине, објављује чланак под називом „Живот без крви“, укоме извештава да је код фатално анемичним свиња, које је третирао хипербаричним кисеоником постигао врло добре резултате опоравка..123 [13]

У 1962., Смит и Шарп објављују прве резулате о успешној примени ХБОТ у лечењу тровања угљен-моноксидом.[14] што даје даљи допринос продору хипербаричне терапије у све већи број области савремене медицине тога доба.

Нешто касније многобројни „хипербаричари“ уочавају да терапија кисеоником даје врло добре резултате код лечења рана, које убрзано зарастају као и оштећења коже код акутних термичких опекотине. Ове студије као и бројна друга искуства у примени ХБОТ, резултирају бројним конгресима, научним скуповима и оснивањем међународних удружења за хипербаричну медицину.

Од момента увођења у лекарску праксу, хипербарична медицина пролази кроз више фаза развоја, од масовног прихватања до повремене стагнације у развоју. Учесталија примена ХБО (хипербаричне оксигенотерапије) као основне методе хипербаричне медицине у лечењу све већег броја болести условила је развој ове гране медицине и њено издвајање из поморске медицине (која се углавном бави селекцијом, тренажом и лечењем ронилаца) и развија као посебна субспецијалистичка грана поморске медицине намењена лечењу болесника.[15] Од 2000. Амерички одбор медицинских специјализација одобрио је увођење подводне и хипербаричне медицине као супспецијализације у оквиру ургентне и превентивне медицине.[16]

...„И поред свега горе наведеног, прихватање хипербаричне оксигенотерапије није ишло тако глатко и она у медицинским круговима добија назив Пепељуга модерне медицине. Томе је допринело што се у медицинским школама хипербарична медицина помиње само информативно и увек у склопу подводне или ваздухопловне медицине. Други разлог је тај што је принцип лечења само наизглед једноставан и он се састоји од излагања болесника повишеном атмосферском притиску у посебним хипербарична комора уз удисање 100% кисеоника. За спровођење овог третмана потребна је наведена специјализована опрема која захтева одређену додатну апаратуру, али и специјализовано особље и начин одржавања. Са друге стране, кисеоник је као лек јефтин и лако доступан, па ниједна фармацеутска компанија није нашла интерес да финансијски подржи хипербаричне медицину“... [16]

Са појавом и коришћењем високих технологија, укључујући истраживања применом изотопа и њиховим праћењ магнетном резонанцом, као и применом праћења емисије појединачних фотона применом компјутеризоване томографије пре и након хипербаричне терапије добијени су драгоцене резултате и објашњања за многе механизмиме и позитивне учинке хипербаричног кисеоника у лечењу бројних поремећаја. А развој молекуларне медицине створио је нове просторе у терапији одређених болести где ХБОТ може имати своје место. Поједини поремећаји за која се раније сматрало да имају лошу прогнозу, као што су поремећаји изазвани повредом мозга, можданим ударом или друга оштећења нервног система, данас захваљујући примени ХБОТ, имају повољну прогнозу и могу бити кориговани.

У корак са новим медицинским сазнањима, уз правилан избор индикација, примену оптималних доза 100 процентног кисеоника као и дужине излагања, уз све софистицираније барокоморе, све већи напредак хипербаричне медицине је евидентан и може се закључити да доба ХБОТ тек долази.[16]

Развој хипербаричне медицине у бившој Југославији и Србији

[уреди | уреди извор]
Баросала је централни део хипербаричног центра

На простору средњег Балкана прва роничачка школа основане је 1927. у Тивту. Прва хипербарична комора у Краљевини Југославији инсталирана је 1933., али нажалост због бројних техничких потешкоћа до почетка рата није пуштена у рад.[1]

На простору бивше СР Југославије након Другог светског рата у Институту за поморску медицину ратне морнарице ЈНА у Сплиту 1969. почиње са радом већа рекомпресиона комора, у којој др Страцимир Гошовић 1970. почиње редовну примену хипербаричног кисеоника у клиничке сврхе. На иницијативу др С Гошовића, 1976. у наставни програм ВМА уводи се и специјализација из поморске или подводне и хипербаричне медицине.[1]

У Београду је 1974. године при КБЦ Земун основан први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве, да би 1994. Београд добио и први Завод за хипербаричну медицину.[1]

Од 1994. отвара се и већи број приватних специјалистичких ординација за хипербаричну медицину углавном у Београду и на северу Србије.[1] Крајем 2008. године у Нишу почиње са радом и прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије[17] на 130 година организованог здравства у овом граду.[18]

Принципи деловања хипербаричног кисеоника

[уреди | уреди извор]

Нормооксија

[уреди | уреди извор]

Нормооксија - задовољавајућа количина кисеоника у ткивним течностима у нормобаричним условима, или у условима нормалног атмосферског притиска од 1 бар-а).

Кисеоник, је поред хране и воде, један од три најбитнија елемената у биохемијским и физиолошке процесим у ћалијама ткива (пре свега у процесима аеробног дисања). Овај састојак ваздуха даје нам снагу за радне и друге свакодневне активности, помаже болеснику да оздрави и штити нас од отрова у нашем окружењу. Кисеоник је гориво које мозгу омогућава да правилно функционише, а имуном систему да ојача своју одбрамбену способност.

Оксигенација ткива је процес који започиње у алвеолама плућа и плућним капиларима у којима се крв и плазма обогаћују кисеоником преузетима из удахнутог ваздуха. Дисање се састоји из спољашњег дисања, „процеса узимања“ кисеоника из ваздуха и враћања угљен-диоксида, (у спољну средину), као једног од производа унутрашњег или ћелијског дисања.

Ваздух који удишемо је мешавина гасова која се састоји од око 21% кисеоника, 78% азота, 1% угљен-диоксида и осталих гасова и водене паре. У самом процесу дисања мешавина гасова, у дисајним путевима је нешто другојачија, и има следећи однос; око 16% кисеоника, 78% азота, 5% угљен-диоксида и 1% осталих гасова, док засићење воденом паром достиже вредности и до 100%.

Наша ткива и ћелије, снабдевају се кисеоником, из молекула хемоглобина, који се налази уграђен у ерироцитима (црвеним крвним ћелијама) крви. Засићење (сатурација- СаО2) артеријске крви кисеоником, пропорционална је способности везивања хемоглобина сваког човека понаособ. Бројни поремећаји засићења артеријске крви кисеоником могу довести до његовог недостатка на нивоу ткива и ћелија што се може испољити поремећајем познатим под називом хипоксија. Адекватна оксигенација ткива у нормобаричним условима (на нормалном атмосферски притисаку), указује да је проценат испорученог кисеоника који се транспортује из плућа до периферних ткива задовољавјући што омогућава правилно обављање свих њихових метаболичких функција.

Потрошња кисеоника: је количина кисеоника који се ослобађа из крви и плазме за потребе ткива. Ткива у нашем телу, у мировању, обично троше између 5-6 мл кисеоника по једном децилитру крви. Међутим, постоји физиолошки максимум који ограничава капацитет крви за транспорт кисоника и износи: за 1 г хемоглобина до 1,34 цм3 кисеоника уграђеног у његов молекул. Бројне болести или повреде настоје да компромитују транспорт кисеоника путем крви, или наруше способноста везивања кисеоника за хемоглобин (као што је то случај код тровања угљен-моноксидом).

Путем крвног система око 97,5% кисеоник до ткива допрема се везан за хемоглобина а само 2,5% кисеоника се преноси крвном плазмом. Зато је улога крвне плазме као носиоца кисеоника на нормалном (нормобаричном) атмосферском притисаку сасвим мала и оксигенација ткива углавном зависи од капацитета хемоглобина за везивање кисеоника.

Хипербарија, хипероксија и хипербарична оксигенација

[уреди | уреди извор]
  • Хипербарија - повишење атмосферског притиска као начин повећања искоришћења кисеоника, без кисеоником обогаћеног извора. Хипербарија се заснива на концепту односа између притиска гаса и његовог растварања у течностима (крви, плазми, ткивним течностима).
  • Хипероксија - повећање укупне количине кисеоника у организму.
  • Хипероксигенација (грч. хyпер + оxyс), - употреба високе концентрације кисеоника у процесу дисања, која у организму резултира хипероксијом.
  • Хипербарична оксигенација - или хипероксија у хипербарији или хипероксигенација у хипербарији, је повећање укупне количине кисеоника у ткивним течностима организма, применом чистог (100%) медицинског кисеоника (хипероксија) у условима увећаног притиска средине, (хипербарија), већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар), који се остварује у за то специјално конструисаним тзв. хипербаричним коморама.

Кључна улога у механизму деловања хипербаричне оксигенације у организму (на којој се заснива хипербарична медицина), припада повишеном притиску који представља главни ефективни принцип и модулатор у том процесу. Вредност притиска предодређује степен растворљивости гасова у крвној плазми, и заједно са другим факторима (температура, степен растворљивости, заступљеност неког гаса у гасној смеши итд), условљава праметре спољашње средине, а према томе и промене у унутрашњости организма, које представљају стартни моменат за развој наредних догађаја.[19]

Излажући се деловању хипербаричног кисеоника, организам реагује стварањем одређених адаптибилних реакција, које се манифестују променама у његовим метаболичким процесима. Те реакције треба сматрати као инструмент помоћу којег се реализују бројни позитивни учинци кисеоника усмерени на стабилизацију хомеостазе. При томе се, под утицајем повишеног притиска, не мењају хемијске и биолошке особине кисеоника, већ се само мења карактер и интензитет биохемијских реакција унутар организма.[19]

Хипербарична медицина своје основне принципе рада заснива пре свега на основним гасним законима физике као што су Шарлов, Бојлов и Хенријев закон. Ови закони су у физици познат као „идеални гасни закони“.

Анализирајући повезаност између гасова, течности, температуре и притиска, Хенри у свом закону даје физичке претпоставке хипербаричне оксигенације:

Количина било ког гаса, који ће се растворити у течности на датој температури, је директно пропорционална парцијалном притиску тог гаса.

На основу ове претпоставке ако је атмосферски притисак повећан, више кисеоника ће се растворити у телесним течностима него што се то догађа на нормалном (нормобаричном) притиску.

Удисањем ваздуха, на нормалном притиску, засићеност хемоглобина кисеоником износи 97%. У 100 мл крви има 19,5% вол/% кисеоника хемијски везаног и 0,32% вол/% раствореног у плазми. Уколико се удише 100 % кисеоник на нормалном притиску у плазми се раствара 2,09 (вол%). Са повећањем атмосферског притиска, поред нормалног засићења хемоглобина, повећава се и концентрација кисеоника у плазми, лимфним и цереброспиналним течностима која достиже ниво до 6,20 вол% у 1 децилитру крвне плазме (овај процес се заснива на основним законима о растварању гасаова у течности.).[20]

Количина (вол%) 21% и 100% кисеоника раствореног у крвној плазми са порастом притиска
Притисак

(бар)

21%кисеоник

(вол%)

100%кисеоник

(вол%)

1 0,32 2,09
1,5 0,61 3,26
2 0,81 4,44
2,5 1,06 5,62
3 1,31 6,20

Хипербарични кисеоник

  • Велики број болести у својој основи има хипоксију и хипоксемију (недостатак кисеоника) у својим органима, ткивима и ћелијама, узрокован различитим механизмима. Како је недостатак кисеоника погубан за сваку ћелију организма, хипербарични кисеоник се примењује као лек и има задатак да исправи ове поремећаје, што он чини кроз високе вредности кисеоника раствореног у крви при његовом удисању у концентрацији од 100% на притиску од 1,5 до 3 бар-а, (просечно 1,4 - 2,5 бар-а).
  • Другим речима, хипербарични кисеоник је нека врста „безбедног бај-паса“, који у болесном стању обично служи као главни чинилац у транспорту кисеоника – код великог броја болести - што чини суштину хипербаричне оксигенотерапије коју примењује хипербарична медицина.

Као резултат хипероксигенације у крви и плазми настају следећи позитивни учинци у организму;

  • Укупна оксигенација у хипербаричним условима једнака је највећем засићењу хемоглобина, до 100% и до 2000% увећаној концентрацији кисеоника у плазми и другим телесним течностима
  • Плазма обогаћена кисеоником не само да побољшава, пренос кисеоника путем хемоглобина, већ обогаћена кисеоником до 6 мл/дл плазме, (на притиску од 3 бар-а), прелази метаболичке захтеве ћелија меких ткива и костију, без обзира на снабдевање ћелија кисеоникум из хемоглобина [21]
  • Растерећење транспортног система хемоглобина, што игра значајну улогу код дефекта хемоглобина.
  • При томе кисеоник растворен у плазми допире и до најудаљенијих ћелија за разлику од еритроцита, (као главних носилаца кисеоника при нормалном дисању), који због своје величине и нееластичности немају ту способност. Ова неспособност еритроцита још више долази до изражаја код, тровања угљен моноксидом, болешћу изазваног сужења лумена капилара, и отока ткива.
Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере. Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере.
Транскутана оксиметрија код болесника са хроничним васкуларним чиром потколенице показује значајан пораст концентрације кисеоника у болесном ткиву у току ХБО на притиску од 2 атмосфере.
Резултати и механизам дејства ХБОТ [22]
Резултати ХБОТ Механизам дејства ХБОТ
Дифузно повећан ниво кисеоника у ћелијама на рачун физички раствореног кисеоника у плазми Смањује запаљенску реакцију у ткивима уклањањем хипоксије, обима (и до 1/6 у односу на површину мора) и брзину растварања мехурића ваздуха у крви и ткивним течностима, што доводи до њиховог бржег одстрањења из организма.
Увећана одбрамбена способност организма Повећава фагоцитну способност леукоцита, има директно бактериостатско и бактерицидно дејство највише изражено код анаероба (ометањем метаболизма на кисеоник осетљивих микроорганизама),
Побољшано дејство појединих лекова Побољшава дејство одређених антибиотика, диуретика, антиаритмика и цитостатика
Повољан утицај на јачање имунитета У присуству кисеоника појачава се имуни одговор ћелија
Снажан антиедематозни учинак у ткивима Мањи оток ткива и побољшана циркулације крви; условљена је вазоконстрикцијом крвних судова, смањеном густином плазме, повећаном еластичношћу мембране еритроцита, мањим слепљивањем тромбоцита и леукоцита и убрзаним стварањем нове мреже капилара.
Повећан ниво антиоксидационе одбране организма Нормализује енергетске, метаболичке и функционалне процесе у ћелији и на тај начин успорава процесе старења ћелија,
Побољшано стање организма у току и после радиотерапије Повећава осетљивост ћелија неких тумора на јонизујуће зрачење и смањује нежељене ефекте зрачења; кроз брже зарастање радијациом изазваних некротичних оштећења
Убрзано зарастање рана и костију Активирањем хипоксијом нарушеног процеса биосинтезе и регенерације, омогућава зарастање хроничних рана,(кроз бољу продукцију колагена који представља основу (потку) за брзу регенерацију рана) и стимулацијом капиларне пролиферације у костима која изазива остеокластичну активност и уклања некаротично и инфекцијом оштећено коштано ткиво.
Ометено стварање токсичних метаболита у организму Стимулише детоксикацију и деблокирање токсинима активираног хемоглобина, миоглобина и цитохромоксидазе што је значајно код тровања угљен-моноксидом и другим отровним гасовима и парама.
Убрзан опоравак нервног ткива Побољшава проводљивост живаца (регенерацијом омотача) и смањује њихов спазам, а делује и антистресно.
Побољшана физичка кондиција и психичко стање организма Код спортиста делује на бржи опоравак након повреда и брже стицање психофизичке кондиције (уклањањем млечне кисеине и других продуката метаболизма у мишићима у току интензивног рада), а код бизнисмене делује психостабилизацијом стресом нарушених процеса, и смањењем фактора ризика (хипоксија, висок ниво шећера и масноћа|масноће у крви итд), у организму.

Примењена, непосредно пре излагања већим напрезањима, повећава радну способност за око 20%, а издржљивост за 35%, више сати након терапије.

Врсте хипербаричних комора

[уреди | уреди извор]

Основна подела хипербаричних комора (барокомора), заснована је на броју особа које се могу подвргнути лечењу у њима, али и на читавом низу разлика између комора, заснованих на техничким принципима и на специфичностима везаним за режим рада и понашању болесника који се лече у њима.

Једномесне хипербаричне коморе

[уреди | уреди извор]

Ове барокоморе намењене су лечењу једне особе у лежећем, полулежећем или седећем положају. Састоје се од тела коморе у којој се болесник излаже ХБО и пратеће опреме (кисеоничке инсталације, командног пулта, мониторинга за праћење виталних параметара болесника и физичких параметара средине у комори и баросали). Унутрашњу средину коморе чини 100% кисеоник под повишеним притиском, који удише болесник, и истовремено се „купа“ у њему. У току лечења у овим коморама лекар је изван коморе а са болесником контактира визуелно преко стаклених површина и интерфона. За разлику од вишемесних барокомора овде је лекар посвећен и води бригу само о једном болеснику а притисак кисеоника и други параметри (режими рада коморе) подешавају се само њему. У овим коморама лечење се обавља на максималном (апсолутном) притиску средине до 3 бар-а.

Једномесне хипербаричне коморе Једномесне хипербаричне коморе
Једномесне хипербаричне коморе

Вишемесне хипербаричне коморе

[уреди | уреди извор]

Ове барокоморе намењене су за лечење две или више особа у лежећем, полулежећем или седећем положају. Састоје се из једаног два или три одељка који служе за улазак особља, хитне интервенције и достављање лекова и другог материјала у току терапије. Овим коморама (због њихове пространости) могу се изводити и хируршки захвати у условима хипербаричне оксигенације. Унутрашњу средину ових комора испуњава ваздух под притиском, док пацијент преко кисеоничке маске за лице, ороназалног тубуса или специјалног скафандера удише 100% кисеоник на повишеном притиску. У току лечења у овим коморама уз болесника је обавезно присутан лекар или медицински техничар (у својству пратиоца). У овим коморама се лечење може обављати на апсолутном притиску унутрашње средине до 6 бар-а, и зато су погодније за лечење декомпресионе болести код ронилаца.

Вишемесне хипербаричне коморе Вишемесне хипербаричне коморе
Вишемесне хипербаричне коморе

Хибридне хипербаричне коморе

[уреди | уреди извор]

Ове коморе су најчешће једномесне и у њима болесници дишу кисеоник преко кисеоничке маске а средину чини ваздух под притиском. Или се ради о коморама које су истовремено и хипербаричне и хипобаричне, у којима се лечење болесника може обављати на повишеном или сниженом притиску унутрашње средине у комори.

Спектар болести за ХБО

[уреди | уреди извор]

Удружење САД за, поморску и хипербаричну медицину, познато и као УХМС (Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy ), прописало је код којих се дијагноза може лечење допунити применом ХБОТ у болницама.[3] Следеће индикације одобрене су за употребу хипербаричне оскигенотерапије, на основу одлуке Одбора за кисеоник, УХМС: .[23],[3]

Област медицине Болест-поремећај
Хитна стања
Гасна гангрена

Хируршке болести

Поремећаји циркулације

Интернистичке болести

Дијабетесно стопало

Неуролошке и неурохируршке болести

Аутизам
  • Вртоглавице, главобоље, мигрена,
  • Мултипла склероза (МС),[48]
  • Мождана парализа и механичке повреде мозга и кичмене мождине,
  • Мождани апсцеси,
  • Селекционирани мождани удар,
  • Мождани оток (као последица упале, тровања, повреда и оштећења циркулације мозга)
  • Рани органски мождани синдром (болест малих крвних судова)
  • Аутизам

Болести уха, грла и носа

  • Неуралгије тригеминуса,
  • Вестибуларни поремећаји,
  • Изненадна глувоћа и шум у уву.[25]

Очне болести

Ретинопатија

Ограничења (контраиндикације) за ХБО

[уреди | уреди извор]
Апсолутне контраиндикације [49]
Пнеумоторакс је апсолутна контраиндикација за ХБО
  • Нелечени пнеумоторакс
  • Нелечени метастатски малигнитет, изузев ако постоји потреба за применом ХБОТ (код тровања угљен моноксидом, гасне гангрене или других опасности које угрожавају живот болесника)
  • Кардиогени шок
  • Анамнестички подаци о компликацијама у току ранијег лечења ХБО.
  • Болести плућа (каверна, апсцес плућа, ваздушна емболија).
  • Подаци о повећаној преосетљивости на кисеоник.
  • Урођена сфероцитоза
  • Лекови: Цис-Платиниум (због појачане цитотоксичности), Доксорубицин - Адриамицин (повећан морталитет на експерименталним животињама), Блеомицин (тежи облици пнеумонитиса, најчешће фаталан чак и код примене нормобаричног кисеоника или хипербаричног ваздуха, Мафениде Ацетат (Сулфамyлон®), Дисулфирам (Антабусе®) (ствара услове за појачану токсичност кисеоника).[50]
Релативне контраиндикације [49]
Едем плућа је релативна контраиндикација за ХБО

Процес лечења хипербаричном оксигенацијом

[уреди | уреди извор]

Процес лечења хипербаричном оксигенаацијом, спроводи се у барокоморама, и пролази кроз више фаза које морају обезбедити максималну сигурност и висок квалитет лечења.

Лекарски преглед болесника

[уреди | уреди извор]

Пре пријема болесника за лечење хипербаричном оксигенацијом, лекар мора да има увид у комплетну медицинску документацију болесника, и од њега узима исцрпну анамнезу, како би открио евентуална ограничења за хипербаричну оксигенацију. Лекарски преглед пре лечења, обухвата следеће процедуре, којима се констатује да ли је третман у барокомори могућ;

  • специјалистички лекраски преглед лекара хипербаричне медицине,
  • консултативни преглед једног или више специјалиста других грана медицине,
  • рутинске дијагностичке процедуре које обухватају;

Боравак пацијената у барокомори подразумева и вођење одређене медицинске документације која садржи;

  • Изјава пацијента да је упознат са хипербаричном оксигенацијом и да је прихвата као вид лечења;
  • Евиденција задатих параметара;
    • време трајања хипербаричне оксигенације, брзина комп/дек, задати притисак,
    • врста мониторинга
    • начин припреме болесника,
    • вредност остварених параметара у току боравка болесника у барокомори,
    • ванредни догађаји и отказ опреме
    • име и презиме лекара и мед. техничара који је пацијента пратио у току лечења,
  • Историја болести

Припрема болесник за лечење у барокомори

[уреди | уреди извор]

Болесник који се подвргава хипербаричној оксигенацији мора да буде спреман на потпуну сарадњу са медицинским особљем, стрпљив и дисциплинован у спровођењу следећих санитарно-техничких и безбедносних процедура;

  • Да се темељно окупа и са себе скине све трагове масноће, лак са косе и ноктију, локалне дерматике (лекове који му је лекар прописао за наношење на површину коже), дезодорансе и друга козметичка средства,
  • Да са себе скине слушна, зубна, очна (сочива и наочаре) и друга протетска помагала, и разне металне, пластичне и керамичке украсне предмете и сл.
  • Сва места третирана локалним дерматицима и козметичким препаратима темељно се пре купања третирају алкохолом или сличним препаратима а отворене ране и друге кожне промене медицински се третирају од стране мед. особља и прекривају газом навлаженом физиолошким раствором.
  • Пацијент лечењу приступа потпуно наг, а пре уласка у барокомору на себе облачи специјални мантил и платнене каљаче, а на главу ставља специјалну капу (све од 100%) памука.
  • Коса мора бити навлажена како не би дошло до електризирања. По уласку у баросалу болесник се хвата за специјалну шипку (уземљење) и са себе празни сав статички електрицитет.
  • Исхрана на дан хипербаричне оксигенације мора бити лагана без целулозе, газираних напитака и алкохола. Последњи оброк пре хипербаричне оксигенације пацијент конзумира најкасније 1,5 час, пре уласка у барокомору, јер у случају лечења на таште може доћи до појаве хипогликемије.
  • Два сата пре и два сата после хипербаричне оксигенације, пацијенту се препоручује да не пуши, како се не би смањио учинак лечења, а лекове који су му прописани узима по устаљеној шеми пре уласка у барокомору.
  • Обавезно пре хипербаричне оксигенације треба обавити физиолошке потребе, како се лечење, која траје најмање 60 мин. не би прекидало.
  • По завршеној хипербаричној оксигенацији болесник је дужан да остане под контролом лекара најмање 20 минута.

Процес управљања и припрема система за рад

[уреди | уреди извор]

Рад у хипербаричном центру мора започети следећим припремним радњама;

  • Дневна контрола исправности опреме и система
  • Запуштање система
  • Специфична припрема опреме и процедура које зависе од стања болесника
  • Комплетна евиденција опреме и система
  • Стање исправности противпожарне заштите и система комуникације (персонала међусобно и персонала са болесником)

Процес лечења у барокомори

[уреди | уреди извор]

Проветравање

Траје од 1-3 мин и има за циљ да се из барокоморе истисне ваздух и постигне концентрације кисеоника унутар коморе од 85-95%, и наставља се фазом компресије у току које се постиже 100% концентарције кисеоника.

Компресија

Има за циљ да са лаганим прирастом притиска (који у просеку износи од 0,1. кгц/см2 до 1. кгц/см2), достигне жељени ниво притиска одређен за лечење. У току ове фазе која траја у просеку 10-15 мин. (зависно од брзине прираста притиска), расте температура и влажност ваздуха унутар барокоморе.

Изопресија (лечење ХБО)

Траје у просеку 40 до 90. мин, на апсолутном притиску у просеку од 1,5 до 2,5 бара зависно од природе болести и сврхе лечења. Према потреби у овој фази лечења врши се корекција температуре и влажности унтар коморе и у баросали посебним поступком проветравања у циљу стварања оптималних услова за лечење болесника.

Декомпресија

Започиње по истеку времена изопресије па све до изједначавања притиска у комори са атмосферским притиском. Ова фаза траје колико и фаза компресије (10 до 15 мин).

  • Ванредна декомпресија: овим режимом остварује се брзо скидање притиска у комори и његово довођење на ниво атмосферског притиска. Ова фаза у просеку траје од 30 до 150 секунди, и примењује се само у ванредним ситуацијама; погоршање здравља болесника, квар на опреми, пожар, јер претставља велики ризик за настанак баротрауме у организму болесника.

Могуће компликације у току ХБОТ

[уреди | уреди извор]

Компликације у току ХБОТ су изузетно ретке, ако се пре лечења спроведе прописани дијагностички поступак, а у току примене све процедуре мониторинга. Према истраживањима Америчког удружења за хипербаричну медицину на око 10.000 случаја може доћи до једне компликације, што је изузетно ретко.[51],[52],[53],[54]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  1. Ориани Г, Маррони А, Wаттел Е, едиторс. Хандбоок он хyпербариц медицине. Берлин: Спрингер Верлаг; 1995.
  2. Даниел Матхиеу, Хандбоок он Хyпербариц Медицине, Спрингер, 2006 ИСБН 1-4020-4376-7, 9781402043765, стр. 812
  3. Рабреновић M, Рабреновић V, Зорановић У. Девелопмент оф хyпербариц медицине. Војно санитетски Преглед 2006; 63(7): 667−71. (Србија)
  4. Живковић M., Кањух Ж, Бакчевић П. Хисторицал девелопмент оф хyпербариц медицине анд пхyсиологицал басис оф итс апплицатион. Ин: Живковић M, едитор. Хyпербариц анд ундерwатер медицине. Београд: ХБО центар; 1998. п. 103–13. (Сербиан)
  5. Дејоурс П, Дејоурс С (1992) "Тхе еффецтс оф барометриц прессуре аццординг то Паул Берт: тхе qуестион тодаy" Интернатионал Јоурнал оф Спортс Медицине 13 Суппл 1:С1-5
  6. Натионал Ацадемy оф Сциенцес, Натионал Ресеарцх Цоунцил. Фундаменталс оф Хyпербариц Медицине. Публицатион 1298. Wасхингтон:Натионал Ацадемy оф Сциенце; 1966.
  7. Тхе Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy (УХМС), Хyпербариц Оxyген Тхерапy Цоммиттее. Гуиделинес: Индицатионс фор Хyпербариц Оxyген. Кенсингтон, MD: УХМС; 2000. Тхе Цоммиттее Репорт цан бе пурцхасед дирецтлy тхроугх тхе УХМС
  8. Живковић.M, издавач. Хипербарична и подводна медицина.Београд: ХБО медицал центер ; Наука, 1998. 251 стр. ИД=55440652
  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Живковић M., Кањух Ж, Бакочевић П, Хисторицал девелопмент оф хyпербариц медицине анд пхyсиологицал басис оф итс апплицатион. Ин: Живковић M, едитор. Хyпербариц анд ундерwатер медицине. Београд: ХБО центар; 1998. п. 103–13. (Сербиан)
  2. Хенсхаw ИН, Симпсон А. Цомпрессед Аир ас а Тхерапеутиц Агент ин тхе Треатмент оф Цонсумптион, Астхма, Цхрониц Бронцхитис анд Отхер Дисеасес. Единбургх: Сутхерланд анд Кноx; 1857.
  3. 3,0 3,1 3,2 УХМС, Тхе Хyпербариц Оxyген Тхерапy Индицатионс,УСА, 12.тх. Едитион, Публисхед 2008.
  4. M. Даумас, Лавоисиер, тхéорициен ет еxпéриментатеур, Парис : Прессес Университаирес де Франце, 1955.
  5. Тригер M. Леттер то Монсиеур Араго. Цомпте Рендус де л'Ацадемие дес Сциенцес. Парис. 20:445, 1845.
  6. Пол M., Wателле M. Мемоире сур дес еффетс де цоммпрессион де л'аир апплиqуе цреусемент де пуитс хоуилле. Анналес Хyгиене Хyгиене Публиqуе ет де Медицине Легале. Сецонд Сериес 1:241, 1854.
  7. Фонтаине ЈА. Емплои цхирургицал де л'аир цомприме. Унион Мед 1897; 28: 445.
  8. Јацобсон ЈХ анд отхерс. Тхе хисторицал перспецтиве оф хyпербариц тхерапy. Анналс оф тхе Неw Yорк Ацадемy. оф Сциенцес 117:651, 1965.
  9. Киндwалл Е, Wхелан Х. Хyпербариц Медицине Працтице. 2нд ед. Флагстафф, АЗ: Бест Публисхинг Цомпанy; 2004:цхап 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  10. Цхурцхилл-Давидсон I, Сангер C, Тхомлинсон РХ. Хигх-прессуре оxyген анд радиотхерапy. Ланцет 1955; 268(6874): 1091−5.
  11. Боерема I анд отхерс. Хигх атмоспхериц прессуре ас ан аид то цардиац сургерy. Арцхивум Цхирургицум Неерландицум 8:193, 1956.
  12. Бруммелкамп, W.Х., ет ал.Треатмент оф анаеробиц инфецтионс (цлостридиал мyоситис) бy дренцхинг тиссуес wитх оxyген ундер хигх атмоспхериц прессуре. Сургерy 49:299, 1961.
  13. Боерема I, ет ал. Лифе wитхоут блоод. А студy оф тхе инфлуенце оф хигх атмоспхериц прессуре анд хyпотхермиа он дилутион оф тхе блоод. Ј Цардиовасцулар Сург. 1960;1:133-146.
  14. Смитх Г, Схарп ГР. Треатмент оф цоал гас поисонинг wитх оxyген ат тwо атмоспхерес прессуре. Ланцет 1:816, 1962.
  15. Натионал Ацадемy оф Сциенцес, Натионал Ресеарцх Цоунцил. Фундаменталс оф Хyпербариц Медицине. Публицатион 1298. Wасхингтон:Натионал Ацадемy оф Сциенце; 1966.
  16. 16,0 16,1 16,2 Рабреновић M, Матуновић Р, Рабреновић V, Зорановић У. Хипербарична медицина - могућности и дилеме. Војносанитетски преглед. 2008; 65(3):235-238.
  17. Барокомора-кисеоник у служби здравља на на www.стетоскоп.инфо
  18. Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу:јануар 1878-јануар 2008. Ђенић Н, и сар. Војносанит. Преглед 2008;65(1):69-80
  19. 19,0 19,1 Кисеров С. О., Клинички аспекти примене хипербаричне оксигенације Хипербарична и подводна медицина Београд 1998. стр.237-245.
  20. Бассетт БЕ, Беннетт ПБ. Интродуцтион то тхе пхyсицал анд пхyсиологицал басес оф хyпербариц тхерапy. Ин: Хунт ТК, Давис ЈЦ. Хyпербариц Оxyген Тхерапy. Бетхесда, MD: Ундерсеа Медицал Социетy; 1977:11-24.
  21. Боерема I, Меyне НГ, Бруммелкамп WХ ет ал. [Лифеwитхоут блоод]. Нед Тијдсцхр Генеескд 1960; 104: 949–54.
  22. (sh)Како делује ХБОТ? Преузето. 18 мај 2009.
  23. Тхе Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy (УХМС), Хyпербариц Оxyген Тхерапy Цоммиттее. Гуиделинес: Индицатионс фор Хyпербариц Оxyген. Кенсингтон, MD: УХМС; 2000. Тхе Цоммиттее Репорт цан бе пурцхасед дирецтлy тхроугх тхе УХМС Архивирано 2007-10-20 на Wаyбацк Мацхине-у
  24. (en) "Аир ор Гас Емболисм".Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy.[мртав линк] Посећено:1.мај 2009.
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 25,5 Фелдмеиер Ј. Хyпербариц Оxyген 2003: Индицатионс анд Ресултс- Тхе Хyпербариц Оxyген Тхерапy Цоммиттее Репорт. Кенсингтон, Марyланд: Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy, Инц.; 2003
  26. Роцксwолд СБ, Роцксwолд ГЛ, Варго ЈМ, Ерицксон ЦА, Суттон РЛ, Бергман ТА, Бирос МХ. Еффецтс оф хyпербариц оxyгенатион тхерапy он церебрал метаболисм анд интрацраниал прессуре ин северелy браин ињуред патиентс. Ј Неуросург. 2001;94:403-11.
  27. Рогатскy ГГ, Каменир Y, Маyевскy А. Еффецт оф хyпербариц оxyгенатион он интрацраниал прессуре елеватион рате ин ратс дуринг тхе еарлy пхасе оф севере трауматиц браин ињурy. Браин Рес. 2005;1047:131-6.
  28. Беттер ОС. Ресцуе анд салваге оф цасуалтиес суфферинг фром тхе црусх сyндроме афтер масс дисастерс. Мил Мед 1999;164(5):366-369.
  29. Пиантадоси ЦА (2004). "Царбон моноxиде поисонинг". Ундерсеа Хyперб Мед 31 (1): 167–77. ПМИД 15233173. Рубицон-фоундатион Архивирано 2011-02-03 на Wаyбацк Мацхине-у. Посећено:1.мај 2009.
  30. Бриттен ЈС, Мyерс РАМ. Еффецтс оф хyпербариц треатмент он царбон моноxиде елиминатион ин хуманс. Ундерсеа Биомед Рес. 1985; 12:431-8.
  31. 31,0 31,1 Хyпербариц Оxyген Цоммиттее. Хyпербариц Оxyген Тхерапy: А Цоммиттее Репорт. Ундерсеа анд Хyпербариц Медицал Социетy, Бетхесда, 1996.
  32. Мадер ЈТ, Гуцкиан ЈЦ, Гласс DL, Реинарз ЈА. Тхерапy wитх хyпербариц оxyген фор еxпериментал остеомyелитис дуе то Стапхyлоцоццус ауреус ин раббитс. Ј Инфецт Дис 1978;138:312-318
  33. Мадер ЈТ, Цалхоун ЈХ. Остеомyелитис. Ин: Принциплес анд Працтице оф Инфецтиоус Дисеасес. ГЛ Манделл, РГ Доуглас, ЈЕ Беннетт Јр. (Едс). Цхурцхилл Ливингстоне, Неw Yорк, НY: 5тх Едитион. 1999;1039-1051
  34. Страусс МБ. Рефрацторy остеомyелитис. Ј Хyпер Мед, 1987.2:1039-1051.
  35. (en)ХБО у лечењу опекотина Сеарцх.yахоо.цом Посећено:1.мај 2009.
  36. Беннетт МХ, Лехм ЈП, Јепсон Н. Хyпербариц оxyген тхерапy фор ацуте цоронарy сyндроме. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс 2005, Иссуе 2. Арт. Но.: ЦД004818. ДОИ: 10.1002/14651858.ЦД004818.пуб2.
  37. МцХенрв ЦР, Малангони МА. Нецротизинг софт тиссуе инфецтионс. Ин Фрy ДЕ, ед. Сургицал Инфецтионс. Бостон: Литтле, Броwн анд Цо. 1995. пп 161-168.
  38. Wилсон Б. Нецротизинг фасциитис. Ам Сург 1952; 18:416-431.
  39. Сцхеффлер А, Риегер Х. Цлиницал информатион цонтент оф трансцутанеоус оxyметрy (тцпО2) ин перипхерал артериал оццлусиве дисеасе (А ревиеw оф тхе метходологицал анд цлиницал литературе wитх а специал референце то цритицал лимб исцхемиа). ВАСА, Банд 1992;21:111-126.
  40. Yосхида, Такахиро ет ал. (2008). "Хyпербариц оxyген тхерапy фор радиатион-индуцед хеморрхагиц цyститис". Интернатионал Јоурнал оф Урологy 15 (7): 639–641.
  41. Беннетт M, Фелдмеиер Ј, Смее Р, Милросс C. Хyпербариц оxyгенатион фор тумоур сенситисатион то радиотхерапy. Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс 2005, Иссуе 4. Арт. Но.: ЦД005007.
  42. Башкот Б, Живковић M, Тепић С, Обрадовић С. Процена терапијског ефекта хипербаричне оксигенације и еритропоетина у лечењу хроничне срчане инсуфицијенције применом перфузионе сцинтиграфије миокарда Г-СПЕЦТ методом. Војносанитетски преглед. 2009; 66(5):399-402.
  43. Лавy А, Wеисз Г, Адир Y ет ал. Хyпербариц оxyген форперианал Црохн’с дисеасе. Ј Цлин Гастроентерол 1994; 19:202–5.
  44. Акин ML, Гуллуоглу БМ, Улуутку Х ет ал. Хyпербарицоxyген импровес хеалинг ин еxпериментал рат цолитис.Ундерсеа Хyперб Мед 2002; 29: 279–85.
  45. (sh)Хроничне компликације шећерне болести Стетоскоп.инфо Посећено:1.мај 2009.
  46. Мадер ЈТ, Схиртлифф МЕ, Цалхоун ЈХ. Тхе Усе оф Хyпербариц Оxyген ин тхе Треатмент оф остеомyелитис. Ин: Хyпербариц Медицине Працтице. Бест Публисхинг Цо. Флагстафф, Аризона. 1999;603-616.
  47. Давис ЈЦ, Хецкман ЈД, ДеЛее ЈЦ, Буцкwолд ФЈ. Цхрониц нон-хематогеноус остеомyелитис треатед wитх адјувант хyпербариц оxyген. Ј Боне Јоинт Сург 1986;68А:1210-1217.
  48. Хаапаниеми Т, Нyландер Г, Сирсјо А ет ал. Хyпербарицоxyген редуцес исцхемиа-индуцед скелетал мусцле ињурy.Пласт Рецонстр Сург 1996; 97: 602–7.
  49. 49,0 49,1 Јаин,КК, Теxтбоок оф хyпербариц медицине,сецонд едитион, Сеатле-Торонто,1996,12-15
  50. Ориани Г, Маррони А, Wаттел Е, едиторс. Хандбоок он хyпербариц медицине. Берлин: Спрингер Верлаг; 1995.
  51. Рабреновић M. и сар. Девелопмент оф хyпербариц медицине. Војно санитетски преглед 2006; 63(7): 667−71.
  52. Живковић.M, издавач. Хипербарична и подводна медицина.Београд: ХБО медицал центер ; Наука, 1998. 251 стр. ИД=55440652
  53. Киндwалл, П. Ериц, Хyпербариц медицине працтице, Бест Публисхинг Цомпанy, 1995, 98-103
  54. Неубауер, А. Рицхард, Хyпербариц оxyген тхерапy, Неw Yорк, 1998,119-123
  55. Тхом, С “Стем Целл Мобилизатион бy Хyпербариц Оxyген”, Америцан Јоурнал оф Пхyсиологy-Хеарт анд Цирцулаторy, Пхyсиологy (2006). 290(1378-1386).

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
  1. (ru) http://www.hbo.ru/
  2. (en) http://www.baromedical.ca/index.html Архивирано 2010-01-29 на Wаyбацк Мацхине-у,
  3. (en) http://www.perrybaromedical.com/?gclid=CNvkk8i9s5kCFUM-3godjXg86w,
  4. (de) http://www.update-software.com/search/search.asp?zoom_query=hyperbaric&x=0&y=0 Архивирано 2007-09-27 на Wаyбацк Мацхине-у,
  5. (ru) http://www.zavodmt.ru/,
  6. (en) http://www.hyperbariclink.com Архивирано 2016-12-14 на Wаyбацк Мацхине-у
  7. (en) http://www.hyperbaric-oxygen-info.com