Јамес Буцханан

За чланак о економисту са сличним именом, в. Јамес M. Буцханан.

Јамес Буцханан (23.4. 1791. - 1.6. 1868.) је амерички политичар, најпознатији по томе што је био 15. предсједник САД.

Буцханан се родио у Пеннсyлванији као друго од десеторо дјеце у породици ирског поријекла. Тамо се школовао за правника, а од 1812. бавио адвокатуром.

Када је избио англо-амерички рат, Буцханан се пријавио као добровољац и служио у обрани Балтимореа. То му је касније послужило у политичкој каријери, коју је започео као заступник Федералистичке странке у пенсилванијској државној скупштини.

Од 1821. до 1831. је служио као заступник у америчком федералном Конгресу, а на крају је постао предсједник конгресног одбора за правосуђе. Након тога је именован за америчког амбасадора у Русији.

При повратку се прикључио Демократској странци, те је као њен представник изабран у федерални Сенат, гдје је служио од 1834. до 1842. године. Након тога је именован за државног секретара у администрацији предсједника Јамеса К. Полка, током које је играо значајну улогу приликом преговора којима је подијељена Орегонска територија између САД и Велике Британије.

Када је на власт дошао виговски предсједник Зацхарy Таyлор, Буцханан се повукао из политике те постао члан управног одбора Франклин анд Марсхалл колеџа у свом родном граду Ланцастеру. Избор демократског предсједника Франклина Пиерцеа га је вратио у јавну службу, те је од 1853. до 1856. био амерички амбасадор у Британији. Тамо се истакао као један од творац тзв. Остендског манифеста - тајног плана да САД, ако је потребно и оружаном силом, преузму Кубу од Шпаније.

Иако је Остендски манифест издан у складу с јужњачким интересима - које су уз помоћ експанзије у Латинску Америку и стварање нових робовласничких држава настојале одржати равнотежу са слободним државама на сјеверу, Буцханан у сјеверњачкој јавности није био толико компромитиран да би га се схватило као јужњачког симпатизера. Због тога је на демократској изборној конвенцији 1856. године лако побиједио Пирецеа те као темељ своје платформе истакао игнорирање питања ропства, које је по његовом мишљењу било "техничко", а не начелно. Буцханан је држао како за њега није надлежна федерална власт, него државе-чланице, односно, ако дође до некаквог спора, Врховни суд.

Буцханану се на изборима по први пут супротставила новостворена аболиционистичка Републиканска странка те њен кандидат Јохн C. Фремонт. Иако је добила велики број гласова, превагу је на крају однио Буцханан, највише захваљујући томе што је Југ чврсто стајао иза демократа, док су сјеверњаци били подијељени између републиканаца и анти-имигрантске Америчке странке и њеног кандидата Милларда Филлмореа. Томе је допринио и кампања која је Буцханана приказала као умјереног сјеверњака, који ће бити у стању спријечити сецесију и могући рат између држава.

Одмах при Буцханановом ступању на дужност се показало да неће бити тако. Врховни суд је донио контроверзну Дред Сцотт одлуку којом је призната робовласничка права на новоосвојеним територијама. Буцханан је врло брзо у сјеверњачкој јавности оптужен да је био један од кључних људи у тој одлуци, односно да је за њу лобирао међу сјеверњачким суцима. Буцханану се исто тако почела замјерати пристраност према робовласничкој фракцији у Кансасу, чију је власт мислио признати успркос постојања супарничке аболиционистичке фракције.

Буцханану је ипак највише нашкодила велика економска криза 1857. године. Док су индустријске државе на Сјеверу тешко погођене, дотле се на аграрном Југу готово није ни осјетила. То је дало замах тамошњим све радикалнијим политичаримма који су заговарали сецесију, држећи да им осланајнаје на сјеверњачке политичаре и федералну владу доноси више штете него користи.

На Сјеверу је, пак, политика попуштања јужњацима изазивала све веће незадовољство, јер се сматрало да је политички утјецај Југа није у складу с његовом економском моћи и удјелу у становништву САД. То се најбоље показало на изборима за Заступнички дом Конгреса 1858. године. Иако практички није постојала на Југу, Републиканска странка је захваљујући подршци међу сјеверњачким гласачима освојила већину. То је и демократске вође, као Степхена А. Доугласа, увјерило да је попуштање јужњачким политичарима постало контрапродуктивно.

Буцханан је пак остао при ставу да се интереси Југа морају штитити по сваку цијену, те је с Доугласом дошао у сукоб. Посљедње двије године његовог мандата су обиљежене парализом законодавне власти, те све радикалнијом атмосфером. Буцханан се, у складу с обећањем на инаугурацији, одлучио не кандидирати поновно за предсједника. У међувремену су јужњачки политичари заузели став да ће избор републиканског предсједника од стране јужних држава бити сматран као довољан разлог за већ узнапредовале планове о отцјепљењу.

Године 1860. Демократска странка се на изборној конвенцији у Цхарлестону расцијепила на сјеверну и јужну фракцију. Сјеверњаци су за предсједничког кандидата одабрали Доугласа, а јужњаци Буцханановог потпредсједника Јохна C. Брецкинридгеа. Тај је раскол осигурао да највише гласова и електора добије републиканац Абрахам Линцолн.

У складу с најавама, држава Јужна Каролина је започела поступак отцјепљења. Настојећи постићи компромис у посљедњи тренутак, Буцханан је изјавио како отцјепљење сматра протууставним, али и да федерална влада "нема овласти" како би то отцјепљење спријечила. Такав став је у пракси омогућио да јужњачке државе без икаквог отпора федералних власти преузму тврђаве, арсенале, складишта и друге инсталације које би им омогућиле оружани отпор у случају федералне војне интервенције.

До фебруара 1861. је примјер Јужне Каролине пратило још шест држава које су формирале Конфедерацију америчких држава. Њихови представници у федералној власти, укључујући Буцхананов кабинет, су се повукли те их је предсједник био присиљен замијенити сјеверњачким кадровима, међу којима су се по први пут нашли Доугласови демократи - противници сецесије. Под њиховим притиском Буцханан је невољко одлучио задржати федерални гарнизон у тврђави Форт Сумтер пред цхарлестонском луком, али је покушај његовог снабдијевања у јануару 1861. спријечен када су јужњачке обалне батерије отвориле ватру. Настојећи спријечити крвопролиће, Буцханан је наредио да се конвој повуче, што је у сјеверњачкој јавности схваћено као национално понижење, а међу јужњацима као доказ да сецесија неће имати никакве посљедица.

Буцханан је био увјерен како ће у хисторији остати упамћен као посљедњи предсједник САД, те је 4.3. 1861. изразио велико задовољство предајући Бијелу кућу Линцолну, за кога је сматрао да ће далеко брже и ефикасније обавити улогу гробара америчке федерације. Након тога се повукао из јавног живота у родни Ланцастер. Тамо је умро у доби од 77 година, а дан прије смрти је тврдио да ће "хисторија оправдати његове поступке".

Међутим, у већини анкета међу професионалним хисторичарима Буцханан се наводи као најгори предсједник у америчкој хисторији те особа која има лавовски дио одговорности, како за избијање, тако и за дужину и број жртава америчког грађанског рата.

Буцханан је посљедњих деценија хисторичаре почео занимати због тога што је једини предсједник који се никада није женио. То је постало предметом бројних шпекулација који нуде објашњење у облику мистериозне смрти његове заручнице Анне Царолине Цолеман 1819. године, али је најпопуларнија хипотеза о хомосексуалности. Она се, између осталог, темељи на чињеници да је Буцханан 16 година живио заједно с политичаром из Алабаме Wиллиамом Руфусом Кингом кога су многи, укључујући предсједника Андреwа Јацксона па и самог Буцханана, имали обичај звати "госпођица Нанцy".

Претходник:	Предсједник Сједињених Америчких Држава 1857. - 1861.	Насљедник:
Франклин Пиерце 1853. - 1857.	Предсједник Сједињених Америчких Држава 1857. - 1861.	Абрахам Линцолн 1861. - 1865.