Калахари
Калахари
Дорсланд | |
|---|---|
 | |
| Координате: 23°0′С 22°0′Е / 23.000°С 22.000°Е | |
| Држава |  Боцвана  Намибија Јужноафричка Република
|
| Површина | |
| - Укупна | 930.000 км² |
| Висина | 900 – 2610 м |
| Карта | |
 | |
Калахари (африкаанс: Дорсланд) је пустиња која се простире на унутрашњој висоравни Јужне Африке, готово по цијелој Боцвани, једној трећини источне Намибије, те по сјеверном дијелу јужноафричке провинције Нортх Цапе. На југозападу се веже и претапа у обалну пустињу Намиб у Намибији.
Географија
[уреди | уреди извор]Калахари се простире на површини од 930.000 км², од сјевера према југу протеже се у дужину од 1600 км, а на најширем дијелу од истока према западу дуг је 965 км.[1] Калахари је једнолична, благо валовита и пијеском покривена пустиња, просјечне надморске висине 900 м (понегдје и нешто више). Њени геолошки темељи видљиви су само у ријетким, окомитим обронцима брда, званих копјес, која на ријетким мјестима прекидају монотонију пустињске површине. Поред копјеса, три површине карактеризирају готово цијели Калахари: безбројна пјешчана поља, уздужне дине и повремене баре зване влеи (таве).[1] Пјешчана поља чини се да су настала за вријеме плеистоцена (око 2,600.000 до 11.700 година пне) и од тад стоје на истом мјесту. У неким подручјима изгледа да су настала као посљедица некадашњих водотокова, али већина је настала због дјеловања вјетра који их је нанио на та поља. Пјешчана поља карактеристика су источног Калахарија, имају сличне површине, а висина им варира врло мало, просјечно 3 метра по 1,6 км. Дубина наноса пјеска уобичајено је већа од 60 метара. Већином је то пијесак црвене боје, због танког слоја жељезних оксида који прекрива зрнца пијеска.[1]
Карактеристика цијелог Западног Калахарија су дуги ланци дина, оријентираних отприлике према сјеверу и сјеверозападу. Те дине имају просјечно око 2 км, а високе су од 6 до 60 метара. Свака дина одвојена је од сусједне широком паралелном удубином, званом цеста (путељак), преко којих се дине селе по пустињи.[1] Влеи (таве), су нешто попут пустињских канализационих шахтова, суха језера на крајевима привремених водотокова. Добар дио њих су остатци ранијих језера, кад је Калахари имао пуно више оборина. Данас врло мало водотокова који теку преко Калахарија успјева дотећи до мора, већина их заврши у некој од депресија којих по Калахарију има безброј. Та плитка језера врло брзо пресуше, а на њиховом дну остану наталожене фине честице муља, заједно са отопљеним калцијем и соли, тако да дна тава имају блиставо бијеле равне површине, без икакве вегетације. Ипак у појединим влеима у којима количина соли није висока израсте нешто траве након киша.[1]
Водотоци и одводњавање
[уреди | уреди извор]У јужним и централним дијеловима Калахарија, површинских вода има само по малим, јако раштрканим шкрапама, и нема никаквих трајних водотокова. Готова сва количина кише која падне одмах нестане у дубоком пијеску. Нешто влаге се апсорбира поред стијена, али већина испари, тако да ријетко биље мора имати дубоко корјење да дође до нешто влаге. Има нешто мало кратких повремених водотокова након ријетких киша који теку до својих влеија. Помоћу аерофотографија откривен је читав систем старих водотокова који су постојали у вријеме кад је Калахари имао више киша.[1]
Карактеристика сјеверног Калахарија је необични систем дренаже који тамо превладава. За вријеме љета јаке кише падају по висоравнима централне Анголе, далеко од Калахарија. Тад велике количине воде отјечу у ријеке Окаванго и Цуандо (Кwандо). Окаванго тече према југоистоку, преко сјеверних дијелова Калахарија, у Боцвани се рачва у бројне рукавце који натапају велико подручје мочвара на сјеверу Боцване које се зове делта Окавангоа. Након екстремних кишних сезона у Анголи, вишак воде из мочвара прелијева се у језеро Нгами даље на југ Калахарија и тече према истоку у кориту ријеке Ботети до језера Xау и влеија Макгадикгади гдје завршава свој ток. Исто тако и ријека Цуандо из Анголе тече према југу и натапа сјевероисточне дијелове делта Окавангоа. Тако постоји парадоксална ситуација да у Калахарију, који кронично нема воде постоји крај који има велики вишак вода.[1]
Земљиште
[уреди | уреди извор]У великој мјери је то пијесак, црвенкасте боје, са врло мало органских примјеса, кемијски је релативно алкалан и сух. Поред влеија тло има висок проценат вапненца и соли, и често је отровно за већину биљака.[1] По Калахарију има налазишта угљена, урана и дијаманата.
Клима
[уреди | уреди извор]Пустиња је по традиционалној климатологији оно подручје које има мање од 250 мм киша годишње. Точнија дефиниција пустиње је да је то регија у којој стопа испаравања два пута већа од количина оборина. Југозападни Калахари испуњава оба критерија, али сјевероисточни Калахари има пуно више оборина, тако да се по климатологији не би могао квалифицирати као пустиња, али је права пустиња због недостатка површинских вода и потпуно сухог тла.[1] Влажни кишни облаци допиру до Калахарија струјањима из Индијског оцеана, а количина оборина највећа је на сјевероистоку Калахарија (средња годишња количина оборина већа је од 500 мм) и опада према југозападу на мање од 125 мм у Јужном Калахарију. Количине оборина, врло су промјењиве. Највише киша падне за љетних олуја, с великим варијацијама овисно о мјесту и години. Зиме су изузетно сушне, тад не падну кише по шест до осам мјесеци.[1] Калахари карактеризира велики распон између дневне и ноћне температуре, због велике надморске висине и сухог зрака, који се по дану јако угрије, а ноћу јако охлади. Тако да љети по дану температура у хладу често износи 43 до 46 °Ц, ноћу се спушта од 21 до 27 °Ц, а зими се знају спустити и до -12 °Ц.
,_Kalahari.jpg)
Дубоки пијесак који покрива већи дио површине Калахарија, увелике утјече на вегетацију која тамо расте, због тог биљке плитких коријена не могу дуже опстати, иако има врста које врло брзо израсту након сезана киша, и још брже распрше своје сјеме, које успије издржати до сљедеће добре кишне сезоне. Али већина форе по Калахарију су биљке с дубоким коријенима које на тај начин имају довољно влаге да преживе екстремна сушна раздобља.[1] По југозападном Калахарију који има врло мало оборина, расте врло ријетко разбацано неколико врста дрвећа и грмља и оштра кратка трава. По централном Калахарију, који има више оборина, расте и више дрвећа (неколико врста акација) и нешто више грмља и трава. Сјеверни Калахари уопће нема изглед класичне пустиње. По њему има шума, ту расту палме поред трновитог грмља, има и баобаба те зимзеленог и бјелогоричног дрвећа високог до 50 м. По мочварама Окаванга има густих гајева папируса и осталог воденог биља.[1]
Флора Калахарија богатија је и разноликија на сјеверу него на југу. Ипак, чак и по сушном југу живе бројне врсте антилопа и остају у њему већи дио године, унаточ недостатку површинских вода. Главне врсте антилопа које живе на југу Калахарија су спрингбоки, когонији, орикси, еланди, кудуји, стенбоки и дујкери, уз њих живе и бројна стада гнуа.[1] У сјеверном Калахарију живи знатно више животињских врста, попут жирафа, зебри, слонова, бивола, и антилопа, поред бројних предатора као што су лавови, гепарди, леопарди, афрички дивљи пси, лисице, поред других великих и средњих сисаваца као што су шакали, хијене, брадавичасте свиње, павијани, јазавци, мравоједи, зечеви и дикобрази, те бројних малих глодаваца, неколико врста змија и гуштера, те бројне врсте птица.[1]
