Магнитуда (астрономија)
Магнитуда (м) звијезде, планета или другог небеског тијела је мјера његова сјаја. Разликујемо привидну и апсолутну магнутуду.
Љествица којом се мјери магнитуда потјече из хеленских времена кад су се звијезде видљиве голим оком дијелиле у шест магнитуда. Најсвјетлије звијезде биле су прве магнитуде (м = +1), а најтамније шесте магнитуде (м = +6), што је граница људске моћи опажања (без помоћи телескопа). Сваки ступањ магнитуде сматрао се двапут свјетљијим од сљедећег. Овај понешто груб начин означавања сјаја звијезда популаризирао је Птоломеј у свом Алмагесту, а опћенито се сматра да га је измислио Хипарх. Овај оригиналан сустав није мјерио магнитуду Сунца. Како је осјетљивост ока на свјетлост логаритамска, резултирајућа љествица такођер је логаритамска.
Норман Роберт Погсон је 1856 формализирао сустав дефинирајући типичну звијезду прве магнитуде као звијезду која је стопут свјетлија од типичне звијезде шесте магнитуде; стога је звијезда прве магнитуде око 2,512 пута свјетлија од звијезде друге магнитуде. Стотину пута мање сјајан објект има магнитуду отприлике за пет већу; 2,512 пута тамнији објект има магнитуду за један већу. Тај број, пети коријен из 100 (=2,512), познат је као Погсонов омјер.
Погсонова љествица оригинално је фиксирана тако да Сјеверњача има магнитуду 2. Астрономи су касније открили да је Сјеверњача благо варијабилна звијезда па су најприје прешли на Вегу као референтну звијезду, да би данас дефинирали нулту точку према читавом низу звијезда. Магнитуда овиси о валној дуљини свјетлости.
Модерни сустав више није ограничен на 6 магнитуда. Изузетно свијетли објекти имају негативне магнитуде. На примјер, Сириус, најсвјетлија звијезда неба, има привидну магнитуду од -1.44 до -1.46. Телескопи Хуббле и Кецк забиљежили су звијезде с магнитудама од +30.