Перикле
| Перикле | |
|---|---|
 ригхт |
Перикле или Перикло (грчки: Περιϰλῆς, Периклēс) био је атински државник, врстан говорник и војсковођа.
Потицао је из угледне атенске аристократске породице. Његов отац, Ксантип, заповедао је у чувеној бици код Микале. Мајка му је била унука чувеног реформатора Клистена. Био је добар војсковођа, но остао је познат по залагању за атенски народ (демос). Био је добро образован, изврстан говорник, а подршку пука добио је због промјена које је провео. Атина је под његовим мудрим вођством, уживајући благодати периода познатог под називом пентеконтаетија, постала најлепши и најбогатији град хеленског света.
Младост
[уреди | уреди извор]Перикле је на чело атинске демократије дошао након смрти Ефијалта. Наше знање о Перикловом животу потичу углавном из два извора. Историчар Тукидид изузетно му се дивио и није га критиковао. Међутим, Тукидид је око 40 година млађи од Перикла те није био савременик ране Периклове каријере; такође, Тукидид се у потпуности усредсредио на Периклове интелектуалне способности и водство у рату, изостављајући биографске детаље, за које је сматрао да су ирелевантни за тему о којој пише. Ове празнине делимично попуњава Плутарх, који је, неких 500 година касније, почео да пише Периклову биографију, како би описао једног човека непоколебљиве врлине и величине који се успешно носио са колебљивошћу масе, да би завршио прилично збуњен сликом коју је нашао у својим изворима о Перикловој одговорности за један непотребан рат.
Перикле је рођен током прве генерације која је могла користити ново оружје – глас у народној скупштини – против старих моћних породица. Његов отац, Ксантип, типичан припадник ове генерације, готово сигурно члан старе и угледне породице, почео је своју политичку каријеру "династијским" браком са једном чланицом контроверзне породице Алкмеонида. Ускоро је напустио њихову политичку позицију, вероватно се разишавши са њима по питању односа са Персијом, те је пошао новом стазом судског гоњења као политичког оружја. Можда због тога што није добио ширу народну подршку, Ксантип је кажњен остракизмом 484. године, мада се вратио после опште амнестије 480. године, па је и заповедао атинским снагама код Микале 479. године. Умро је вероватно убрзо после тога. Перикле је можда од њега наследио приврженост демократији, као што је од њега наследио и земљиште у деми Холаргу, северно од града Атине, које га је стављало веома високо, мада не и у сам врх, у атинској пирамиди богатства. Периклова мајка Агариста, пошто је била из породице Алкмеонида, обезбедила му је односе са личностима чија је политичка вредност била у опадању, а у наслеђе му је оставила и проклетство своје породице, њихов верски усуд који су његови непријатељи понекада користили против њега.
Једино име које се помиње у вези са Перикловим раним образовањем јесте име Дамона, учитеља музике, чији се утицај, кажу извори, није ограничио само на музику. Такође је пажљиво пратио предавања пресократских филозофа Зенона из Елеје и Анаксагоре из Клазомене. Касније, већ као руководилац атинске државе, Перикле је стално одржавао тесне односе са најнапреднијим и најталентованијим људима свог времена – са софистом Протагором, историчарем Херодотом, великим уметником Фидијом.
У својој политичкој делатности Перикле је од самог почетка пришао демократском покрету, оним средњим слојевима демоса – трговцима, бродовласницима, власницима занатских радионица, средњим, па чак и ситним земљопоседницима – који су били заинтересовани за развој поморске моћи Атине, за учвршћење њених трговинских веза, за развој поморске трговине и који су раније подржавали Темистокла, а затим Ефијалта.
Први познат датум у Перикловом животу је 472. година, када је платио приказивање Есхилове персијске трилогије. Следеће године његовог живота нису нам познате, све до 463. године, када је оптужио Кимона, тада водећег атинског војсковођу и државника, да није искористио шансу која му се пружила за освајање Македоније. Ово имплицира да се Перикле залагао за агресивну политику атинске експанзије. Перикле је 462. године подржао Ефијатове реформе у правцу даље демократизације друштва. После Ефијалтове смрти Перикле је наставио започети демократски преображај атинске државе.
Атинско друштво
[уреди | уреди извор]После 462. године у Атини није било никаквих општих одједном спроведених реформи какве су спровели Солон или Клистен. Главни циљ је постигнут: остаци олигархијског поретка били су укинути, а врховна власт је прешла у руке атинског демоса. Постојећи извори не омогућују да се увек јасно утврди какве је конкретне законодавне форме донела та промена – који су од преживелих закона и да ли су одмах били ревидирани, какви су и када уведени нови закони. Аристотел, који се није слагао са новим поретком, говори о тим променама веома уопштено и неодређено: "Државно уређење све више је губило свој строги поредак кривицом људи који су се заносили демагошким циљевима. У целокупној управи Атињани се нису тако строго придржавали закона као што је то било раније" (Атински устав). Према Аристотеловом сведочанству, 457. године за архонта је први пут био изабран један зеугит, који према Солоновом тимократском уставу није имао право да буде биран на то место.
Солонов устав, међутим, званично, путем закона, није био укинут, али су стварно атински грађани – припадници нижих имовинских разреда имали приступ на све положаје у држави, изузев дужности стратега. У Псеудо-Ксенофонтовом Атинском уставу одређено се каже да су на почетку пелопонеског рата архонти бирани из редова свих Атињана. Такође, познато је да имовинско стање кандидата за избор није утврђивано провером, већ је сваком кандидату постављано усмено питање да ли има зеугитски ценз. При томе ниједан кандидат, ма колико био сиромашан, никад није на то питање одговарао негативно. Тако је утврђивање ценза сведено на пуку формалност. Истина, и сам положај архонта у то доба изгубио је свој значај, при чему су изузетак чинили архонти-епоними и архонти-полемарси, у чије су надлежности и даље спадали судски послови који су се односили на атинске грађане и странце, а о којима су они доносили претходне одлуке.
Као други доказ демократизације атинског државног уређења служи ширење обичаја да се за читав низ дужности службена лица бирају жребом, уместо гласањем, како у бирани раније. Помоћу коцке попуњаване су готово све дужности, осим дужности стратега и оних за које је било потребно стручно знање.
У ово доба уведено је и награђивање рада за обављање јавних функција, које је вршено из средстава државне благајне. То је отпочело на основу Перикловог закона о платама хелијаста којима била одређена награда од 2 обола за свако заседање. Карактер те мере бића јасан ако узмемо у обзир да је атински народни суд – хелијеја, имао 6.000 заклетих поротника који су сваке године били бирани коцком. Награђивање пороте представљало је само почетак целокупног система других плаћања. На предлог Перикла, државна благајна почела је да сирмошаним грађанима исплаћује тзв. тхеорикон – позоришни новац. Намера тхеорикона била је да се грађанима пружи могућност за одмор и разоноду за време празника када су у Атини приказиване позоришне представе. Сасвим је могуће да је у ово време уведена и исплата дневница члановима Већа пет стотина (по 5 обола на дан), које је сада заседало много чешће; затим су уведене плате архонтима и низу других службених лица, плате грађанима који су били у војсци и флоти.
Плаћање рада на државним дужностима пружило је маси атинских грађана могућност да активно користе своја политичка права. Отада је сваки, па и најсиромашнији грађанин Атине могао да готово све своје време посвети јавним пословима. Тако су, на пример, почели да поротнике бирају првенствено из најсиромашнијих слојева атинског становништва – учешће у раду суда за многе је грађане постало извор прихода за живот. Ови издаци износили су релативно мали проценат у ставци расхода атинског буџета. Атинска држава је лако подносила такве издатке, јер је стајала на челу Атинског поморског савеза и јер је тај савез већ прерастао у атинску поморску државу чији су поданици били обавезни да редовно уплаћују форос. Управо је Перикле иницирао преношење савезне благајне са острва Делоса у Атину, чиме је Атињанима било омогућено да се служе тим новцем без ичије контроле. Перикле је за време своје владавине користећи буџет атинских држава правио вишеспратнице које су садржале механизам којим су се људи пели на више спратове без већег напора. Историчари тврде да су на основу овог механизма настали данашњи лифтови.
Значајан је Периклов закон о саставу атинског грађанства, донесен 451/0. године. Пре тог закона атинским грађанином сматран је онај коме је отац био атински грађанин који је признао новорођенче, над њим извршио одређене обреде и увео га у списак грађана своје деме. Мајка новорођенчета при томе није морала да буде атинска грађанка. Прерастање Атине у један од највећих политичких, културних и економских центара Грчке учинило је да је она постала привлачна тачка за грађане других градова; сва добра која су уживали атински пуноправни грађани природно су код многих других изазвала жељу да се ороде са Атињанима или на било који други начин укључе у њихове редове. Међутим, финансијске могућности атинске државе нису биле неограничене. Пораст броја атинских грађана угрожавао је тако њихове привилегије. Зато је Перикле 451/0. године донео закон, према коме се за стицање атинског грађанства постављају други услови: од сада је права атинског грађанина добијао само онај чији су и отац и мајка по свом рођењу спадали међу праве Атињане. Суштина тог закона најјасније се испољила 444. године, када је египатски владар Псаметих послао на поклон атинском демосу 40.000 медимни пшенице коју је требало поделити грађанима. Управо су тада са свих страна почеле да стижу тужбе и атински суд био је претрпан мноштвом парница о незаконито рођенима. Резултат тих процеса било је осетно смањење броја оних који имају право на добијање жита; тиме је повећан део који припада пуноправним грађанима.
Државно уређење
[уреди | уреди извор]Пуна законодавна, извршна и судска власт припадала је у Периклово доба свим пуноправним грађанима који су били организовани у народну скупштину – еклесију. Еклесија, која се окупљала на брежуљку Пниксу отприлике сваких десет дана, није своја права ни на кога преносила, већ их је користила непосредно. Право учешћа у скупштини имали су сви пуноправни мушкарци који су навршили тридесет година живота. Сваком учеснику била је загарантована слобода говора и законодавна иницијатива. Свако је могао иступити с било каквим предлогом, с критиком сваког од службених лица или већ прихваћене и спроведене мере, сваког законског пројекта. Тешко је стога тачно дефинисати круг питања којима се бавила еклесија. Располажући неограниченим правима, она је могла расправљати о било којем питању, било да је спадало у делокруг судства или неког од службених лица. У пракси еклесије од највећег су значаја били следећи послови: избор стратега и других виших војних функционера, објава рата, склапање мира, закључивање савеза и друга питања спољне политике; додељивање права грађанства, примање рачуна виших службених лица; доношење најразноврснијих закона; претресање и доношење државног буџета. Сва питања решавана су јавним гласањем, дизањем руку. Тајно гласање примењивано је само у изузетним случајевима, а увек када се радило о појединцу – тзв. νόμος επ' ἀνδρί: тада су гласали спуштањем разних каменчића у урну. Тајно је гласање, дакако, примењивано и приликом изрицања казне остракизма. Одлуке народне скупштине уношене су у записнике, који су увек почињали формулом "Одлучили су веће у народ".
Структура Већа пет стотина, чије су се седнице одржавале сваки дан, и то обично у већници (булеутерион) на агори, била је углавном иста као и у време Клистена. Оно се састојало од представника десет фила, по 50 притана из сваке. Притани су редом обављали своје функције, по строго утврђеном реду према коме је и година била подељена на десет делова. Функције већа састојале су се у припремама предмета за народну скупштину и решавању неких питања другоразредног значаја између два заседања еклесије. На самој скупштини такође су била у делокругу Већа питања председавања, одређивања рока за сазив идућег заседања скупштине, састављања дневног реда итд. Ниједно питање није се могло претресати у народној скупштини док се претходно о њему не изјасни Веће. Али тиме Веће ни у којем случају није стајало изнад скуштине. Ту се заправо ради о процедури која је условљена тиме што скупштина због своје гломазности није могла да претреса питања с потребном пажњом и озбиљношћу ако она нису била унапред обрађена. Веће се морало старати и о томе да се изврше одлуке народне скупштине. Осим тога, оно је посредовало у пословима са другим државама, уводило у народну скупштину посланства, склапало и заклетвом потврђивало уговоре. Оно је такође примало извештаје од разних чиновника, давало им упутства и могло их казнити новчаном казном до износа од 500 драхми. Веће је за свој рад било одговорно; ако није било приговора, на крају мандата добијало је почасни венац.
Атински суд поротника – хелијеја – и по својој структури, и по својим функцијама, и по особеностима начина рада, представљао је јединствену институцију. Хелијеја је бројала 6.000 поротника, који су били подељени у десет дикастерија, по 500 људи у свакој (по 100 поротника у свакој дикастерији сматрано је резервом). Да би се спречило подмићивање, судски предмети су дикастеријама распоређивани жребом. У нарочито важним случајевима састављане су по две, чак и по три дикастерије, ради претресања једног предмета. Судски процес у хелијеји био је изграђен на принципу такмишења (агон). Поротници би саслушали и подносиоца тужбе и туженог и сведоке, дозвољавали су им да се свађају на лицу места; кад би поротницима цела ствар постала јасна, приступали су гласању. При томе, атински суд није познавао специјалне тужиоце. Оптужбу у било ком предмету – чак и у случају када се ради о интересима државе – подносио је и бранио свако ко је хтео. Принципијелно се сматрало да су државни интереси питања која треба да леже на срцу сваког грађанина, па је према томе свако имао дужност и право да иступи у њихову одбрану на суду. Није било ни професионалних бранилаца: сваки грађанин морао је да се брани сам. У случају да се неко осећао неспособним да то учини, обраћао се стручњаку (логографу) и затим је учио напамет говор који би му он написао. Карактеристичан је однос атинског суда према робовима. Ако је неки роб морао да иступи као сведок, по закону је морао свој исказ дати само уз мучење. Ако би роб при томе умро, његовом власнику била би надокнађена вредност – материјална штета причињена судским процесом.
Од службених лица која су своја овлашћења добијала сваке године путем избора у народној скупштини највећи значај имао је колегијум десеторице стратега. На ту дужност почев од 444. године, па током даљих 15 година, биран је и сам Перикле поново сваке године. У време Перикла стратези нису примали плату, па су на ту дужност могли претендовати само имућни људи. У рукама стратега била су концентрисане најважније функције административне, извршне и војне власти. Стратези су командовали атинском флотом и војском, обављали су све послове спољне политике атинске државе и представљали су је у дипломатским преговорима, водили су финансијске послове итд. Располажући тако широким овлашћењима, стратези су се истовремено налазили под сталном контролом народне скупштине, којој су морали полагати рачуне. У случају да скупштина оцени делатност стратега као незадовољавајућу, могла их је разрешити дужности пре рока и изабрати нове. Седиште стратега (стратегион) налазило се на агори.
Пре ступања на дужност сваки је службеник морао да прође неку врсту испита (докимасиа), који врши суд, само су архонте испитивали и Веће пет стотина и суд, а чланове Већа бивши сазив Већа. Том приликом проверавало се да ли је службеник прави грађанин, да ли је испунио своје грађанске дужности, да ли непорочан итд., што је све требало доказати сведоцима. За неке су се службе тражила и посебна својства: тако се за архонте тражило да им дедови и с очеве и с мајчине стране буду грађани; за стратеге – да су ожењени и да имају посед у Атици. Након службе сваки је службеник полагао рачун: док није положио рачун он није од своје имовине могао никоме ништа дати ни из земље отићи.
Стабилност поретка
[уреди | уреди извор]Важно је такође да се размотри питање општих гаранција за стабилност поретка у доба Перикла. Као што је речено, атинска народна скупштина која се састајала сваких десет дана имала је врховну власт у држави. Према томе, она је располагала и правом да мења основне државне законе, који су чинили њен устав. Стога се, теоријски гледано, опасност битних промена постојећег државног поретка јављала са сваким састанком грађана на Пниксу. Да би се спречила та опасност, у Атини су постојале посебне институције које су атинском уставу гарантовале извесну трајност.
Најважнија међу њима била је институција γραφὴ παρανόμων, тј. "тужба против оних који су предложили лоше законе". Сваки грађанин који је желео да покрене ову тужбу о томе је давао изјаву у скупштини. Затим је морао да се закуне да неће то своје право користити на штету атинског народа, и после тога би он сам износио приговор на било који предлог који је изнесен у скупштини или на закон који је већ био усвојен, а који је, по његовом мишљењу, у супротности са постојећим законодавством. Такав приговор одмах је обустављао вредност предлога, одлуке или закона, а цела ствар уступана је народном суду – хелијеји. У суду је подносилац притужбе пред судијама поротницима доказивао основаност свог протеста према правилима такмичарског процеса. Као бранилац оспореног предлога, одлуке или закона наступао је онај грађанин који их је у своје време поднео народној скупштини или посебна комисија која је ствар спровела у народној скупштини. Саслушавши обе стране, судије су доносиле одлуку. Ако је притужба била прихваћена као основана, онда су се оспорени закон или одлука укидали, а грађанин који их је у своје време предложио одмах се позивао на одговорност пред судом "зато што је суграђане довео у заблуду". Суд га је могао осудити на већу новчану казну или на још строжију казну укључујући и прогонство или смртну казну. Данас се често употребљава чувена Периклова реченица коју је изговорио за време једног суђења: "Људи немојте крв проливати, кад све може лепа реч да учини".
На тај начин, за сваки свој предлог у народној скупштини грађанин је одговарао својом имовином и животом, и није био одговоран само пред органима државе већ и пред сваким другим атинским грађанином. Међутим, у коришћењу права притужбе сваког грађанина на противзаконитости биле су могуће и злоупотребе: било је и таквих који су хтели да користе право "графе параномон" у циљу наношења штете држави. Таква могућност такође је била предвиђена атинским законодавством: ако је хелијеја одбацила притужбу поднесену путем "графе параномон" и ако је за њеног подносиоца гласало мање од једне трећине поротника, онда су тог подносиоца на лицу места позивали на судску одговорност због неоснованости притужбе и могли су му изрећи срогу казну.
Другу гаранцију стабилности постојећег поретка представљала је нарочита процедура за спровођење закона. У државном праву Атињана треба разликовати законе – номоје и обичне одлуке – псефизме. Псефизме су имале каузалан карактер, а закони – општи. За спровођење обичних одлука није била потребна нека нарочита процедура; насупрот томе, спровођење закона било је скопчано са процедуралним правилима којима се намерно одлуговлачило њихово претресање како би се народна скупштина сачувала од опасности да на брзину и непромишљено донесе неку одлуку.
Не треба заборавити да атинске жене – да се и не говори о робовима – нису имале никаквих политичких права. Пуноправних грађана у атинској држави није било више од 15–20 одсто целокупног становништва. Али од оних који су улазили у састав привилеговане мањине сви ни издалека нису имали стварне могућности да користе своја права. Учешће обичних грађана у народној скупштини за време Перикла није плаћано давањем неке помоћи из државне благајне. Зато сви они који су живели од свог рада нису могли да сваких десет дана по више часова проведу на Пниксу. Још мање могућности за то имали су атички сељаци: да посете народну скупштину, морали су доћи у град, а у периоду интензивних пољских радова мали број сељака могао је себи приуштити то да напусти поља. Због свега тога, иако је целокупан број атинског грађанства износио око 30–35 хиљада људи, број учесника у народној скупштини изгледа да није прелазио 2–3 хиљаде, а само у неким нарочитим случајевима окупљало се више грађана.
Међутим, у античком државном праву није постојао појам кворума. Непосредно учешће у народној скупштини схватано је као право, а не као обавеза. Зато, ако неко од грађана није долазио на заседање скупштине, сматрало се да на неки начин преноси своје право на присутне, и одлука еклесије имале су законску снагу без обзира на број грађана који су је донели. Тако се десило да је атинска скупштина, посебно за време пелопонеског рата, често доносила сасвим случајне одлуке које су биле у супротности са интересима државе и општим курсом њене политике. Међу функционерима бираним жребом или гласањем у скупштини често су се могли наћи незгодни људи и људи неспособни за обављање дужности на коју су изабрани: њихова једина предност састојала се у томе што су на дан избора присуствовали заседању на Пниксу. Такође, захваљујући чињеници да служба стратега није била плаћена, њу су могли вршити само богати грађани, који често нису били нарочито привржени демократији, па су на тај начин могли утицати на политички живот земље.
Јасно је да су противници атинске демократије настојали да искористе слабе стране државног уређења за своје интересе. Они се нису мирили са поразом и на све могуће начине покушавали су да врате своје изгубљене повластице. После Кимонове смрти њихов је вођа постао Тукидид из Алопеке, Милесијин син, који је у еклесији редовно иступао против Перикла. Перикле је, међутим, однео победу и путем остракизма прогнао Тукидида из Атине. Али, олигархијски елементи ни после тога нису положили оружје. Истина, успех у борби против демократије могли су постићи тек у годинама тешких потреса у доба пелопонеског рата, тј. после Периклове смрти.
Перикле се истовремено сукобљавао и са опозицијом у самој демократији. Најсиромашнији слојеви Атињана сматрали су да спроведене реформе нису довољне; они су тежили ка радикалнијем државном преображају, пребацујући Периклу претерану неодлучност и умереност. Периклова влада морала је да рачуна с таквим расположењима; имајући их у виду, она је спроводила специјалне мере. За време Перикла, на пример, велики размах постигла је изградња јавних објеката. Остварена је давнашња Темистоклова жеља: градска утврђења повезана су тзв. Дугим бедемима са утврђењима луке Пиреј. У самом граду подигнут је низ величанствених грађевина и постављен је велики број дивних статуа. Радећи интензивно у том правцу, Периклова влада користила је и средства богатих грађана. У Атини су и раније постојале тзв. литургије, тј. дужност најимућнијих грађана да по извесном реду на свој трошак одговоре обавезама везаним за организацију позоришних представа и опремање бродова за атинску флоту. У доба Перикла литургије су представљале једну од најважнијих ставки у буџету атинске државе.
