Сатира

Сатира (лат. сатура или сатира) је књижевни облик у којему се критички исмијава појединца, групу, државу или власт. Често је кориштена као средство политичке борбе.

Сатира је једина изворна римска књижевна врста. Квинтилијан је рекао: Сатура qуидем тота ностра ест (= Сатира је доиста цијела наша). Најпознатији су представници Гај Луцилије, Квинт Хорације Флак, Ауло Перзије Флак и Децим Јуније Јувенал.

Римска сатира

Сатиричних елемената има и у грчкој књижевности, нпр. у старој атичкој комедији и Аристофановим нападима на сувременике (Клеона, Сократа итд.), затим у киничко-стоичким дијатрибама Биона из Бористена и Менипа из Гадаре. Међутим, ипак су тек римски књижевници развили сатиру као посебну књижевну врсту коју карактеризира разноликост садржине, а понекада и облика (дијалог, приповијетка, анегдота, разноврсни метри, мјешавина поезије и прозе).

Тит Ливије описује сатурае као древне драмске представе, које су први пута приређене да би се умилостивили богови током једне епидемије куге, и које су представљале мјешавину песме, глазбе и плеса. Ове драмске сатуре с једне су стране утјецале на развитак римске комедије, а с друге стране из њих се развила полудрамска "сатира", опис пишчева особна гледишта, духовит, подругљив или морализаторски, на сувремене друштвене или књижевне теме или једноставно усмјерен на људске мане.

Римски аутори наводе да је први писац стихованих сатира био Еније, али чини се да у њима није било инвективе или особних напада. Гај Луцилије био је први који се у цијелости посветио тој књижевној врсти, и управо јој је он дао и њен особени карактер и хексаметарску форму. Сви каснији римски писци сатира сматрали су Луцилија својим утемељивачем. Након њега дјеловао је Марко Теренције Варон, који је за узор узео Менипове сатире, у којима су се мијешали проза и стихови у различитим метрима. Но Варонове сатире нису биле толико подругљиве као Луцилијеве и имале су више дидактички тон.

Хорацијеве сатире показују јак Луцилијев утјецај, али не садрже особне нападе, него више критизирају опћељудске мане, а садрже и занимљиве самокритике. Перзије такођер показује одређени Луцилијев утјецај, но његове сатире карактеризира јак морализаторски тон са стоичког стајалишта и исто не садрже директне особне нападе. Свој је врхунац римска сатира досегла с Јувеналом, који даје горке описе порочности и злочинства сваке врсте, али их ради властите сигурности повезује с људима претходне генерације.

Посебну врсту сатире представља Сенекина Апоколоцинтоза (Претварање Клаудија у тикву), позната и као Лудус де морте Цлаудиии (= Игра о Клаудијевој смрти). Писана је менипском мјешавином прозе и поезије и грубим хумором карикира деификацију покојног цара Клаудија. На трагу менипске сатире је и Петронијев Сатyрицон, но то је већ више роман него сатира.

Референце

Сатира на Wикимедијиној остави