Тумачење знања

Књижница Наг Хамади, откривена у Египту 1945.

Тумачење знања (или Објашњење гнозе) је ранохришћански гностички спис пронађен у оквиру књижнице Наг Хамади.

Тумачење Знања показује како су гностички учитељи користили текстове Новога завјета за потребе властите заједнице. Неке значајке упућују да је текст хомилија која се користила приликом обреда богослужја. Структура расправе прати уобичајен слијед богослужја, у којима, након читања из еванђеља, слиједи читање из дјела апостолских.

Аутор се обраћа хришћанској заједници подељеној око питања духовних дарова (види харизма и Божја милост). Неки чланови одбијају дијелити своје духовне дарове са другима; други завиде онима који су примили такве дарове, као што су моћ виђења или јавног говорења. Неки, пак, презиру друге које сматрају незналицама (којима недостаје гносис).

Проучаваоци углавном сматрају да Тумачење гнозе припада валентинском корпусу.

Садржај

Главна брига аутора јест превладати подијеле унутар хришћанске заједнице. Он објашњава да иако је Исус дошао на свет и умро за »цркву смртних«, сад се црква, »место вере«, расцепила у фракције. Неки чланови су добили духовне дарове — моћ лечења, моћ прорицања, а изнад свега гнозу; други то нису добили. Писац изражава забринутост што то често изазива непријатељство и погрешно разумевање. Они духовно уздигнути, тежили су повлачењу од оних хришћана које су сматрали »незналицама«, и устезали су се да с њима деле свој увид у. Они који без надахнућа, завидели су онима који су јавно говорили за време службе Божје и који су прорицали, учили и лечили друге.

Аутор цркви упућује лекцију из јединства и понизности, помињући како је Спаситељ подучавао једност Оца (9,28-29), и како је "велики Син" драговољно прихватио понижење због своје "мале браће" (14,28-29).

»Постао сам веома мали да бих кроз своју понизност могао вас испети на велику висину одакле сте пали.« 

Аутор прво подсјећа како је црква примила искупљење; Спаситељ је прекинуо "старе узе дуга" које су у ропству држале оне "осуђене у Адаму" (14,34-36, усп. Кол 2,14) и прогласио умјесто њих "Очев проглас" (14,29-31), нудећи опрост од гријеха и ослобађање од смрти (14,36-38).

У покушају да помири завађене хришћане аутор се обраћа целој заједници. Аутор раби традиционалну Павлову метафору о цркви као тијелу и удовима (усп. Рим 12,4-8; 1 Кор 12,12-31), чија је глава Христ, како би подсјетио удове да сви судјелују у "истоме тијелу" и "истој глави". Најпре их подсећа на Павлове речи:

Као што је тело једно и има много удова, а сви удови тела, мада их је много, су једно тело, тако је исто и са Христом ... око не може рећи руци: »Ниси ми потребна«, нити глава стопалима: »Нисте ми потребни.« 

Успркос разноврсности дарова (усп. 1 Кор 12,4), сваки од удова судјелује у истој милости (усп. Рим 12,6); иста моћ која даје снагу говорнику, омогућује слушатељу да разумије што овај говори (16,31-38). Они који приме мање дарове не требају жалити, него радовати што такођер судјелују у тијелу (усп. 1 Кор 12,14-26):

Не оптужуј своју главу (Христа) зато што те није направила оком него прстом; и не буди љубоморан на оно што је начињено оком или руком или стопалом, него буди захвалан што ниси изван тела.

Они који приме веће дарове, као што је гноза (усп. 1 Кор 12,8) не требају презирати остале као мање незналице. Посве супротно, "незналице сте ако их мрзите":

Да ли неко има дар прорицања? Подели га без устезања. Не прилази брату са љубомором ... Како знаш да је неко незналица? ... Ти си незналица кад их мрзиш и кад си љубоморан на њих.

Они који исказују мржњу и љубомору спрам других, показују својим ставом да су слични љубоморном и игнорантском демијургу. Овакви ставови одају њихову игноранцију Бога (15,30-33), истинскога Оца, и његова Сина. Попут Павла, он подстиче све чланове да воле једни друге, да раде и пате заједно, и гностици и обични верници, и на тај начин »да деле хармонију.« Појачавајући Павлову предожбу цркве као духовног организма, аутор проширује метафору на биљку која има коријење, гране и плодове, "коријење које је међусобно испреплетено, а њихови плодови су неподијељени" (19,31-33). Будући да коријење постоји због плодова и због себе, "постанимо налик коријењу, будући да смо једнаки" (19,36-37). Текст завршава упозорењем на прогоне (20,20-38) и опоменом да се гријех мора надићи.

Исусове изреке

Тумачење знања садржи и неке Исусове изреке познате из канонских извора:

• Не зазивај земаљскога оца. Отац твој, који је на не­бу, једини је отац.
• Ти си свјетлост свијета.
• Они су моја браћа, и судрузи моји који врше вољу Очеву.
• Јер, од какве ти је користи да добијеш свијет ако препустиш душу своју?

Поред тога, има и изрека које нису познате из канонских извора:

• Када смо били у мраку, зазивали смо многе "очеве", будући да нисмо знали правога Оца.
• Тако исто и ја постадох мален, како бих те кроз понизност своју могао уздићи у висине, одакле си пао, бачен у ову јаму.
• Бреме које носиш није твоје.

Анализа

Аутор користи новозавјетне текстове и појмове ране кршћанске ортодоксије, но он истовремено раби и валентинијанску теологију како би их протумачио својим читатељима. Тумачење Знања представља значајан примарни извор за разумијевање како су неки гностички кршћани - конкретно неки валентинијански кршћани - схваћали улогу цркве у свјетлу Исусова наука и Павлових посланица.

Повезано

• Књижница Наг Хамади
• Харизма
• Гносис

Вањске везе

• (en) Тхе Интерпретатион оф Кноwледге
• (sh) Изворни коптски текстови Архивирано 2013-10-31 на Wаyбацк Мацхине-у (сцрибд)
• (sh) Изворни коптски текстови Архивирано 2010-09-08 на Wаyбацк Мацхине-у (банепревоз)