Antarktik

Antarktik ili Antarktika (od grčkog ἀνταρκτικός, suprotno od Arktik), kontinent na kome se nalazi zemljin Južni pol. To je najhladnije mjesto na Zemlji i gotovo uvijek je prekriven ledom. Antarktik je otkriven u januaru 1912. godine.

Antarktik je peti po veličini kontinent na Zemlji, ali sa daleko najmanjim brojem stanovnika. Zapravo na njemu nema stalnih stanovnika.

Internet domen za Antarktik je .aq.

Položaj i veličina teritorije

Najizrazitija geografska obeležja Antarktika jesu njegova udaljenost od naseljenih kontinenata, nepristupačnost i surovost prirode, oblik teritorije, velika nadmorska visina i ogromna površina pod ledom. Naziv Antarktik potiče od grčke reči anti što znači protiv i arkos – medved, tj. suprotno od Arktika, iznad koga kruže sazvežđa Veliki i Mali Medved. Ovaj kontinent najvećim delom teritorije koncentrisan je oko Južnog pola. Kružnog je oblika i ispunjava skoro čitav južni polarni krug. Samo kopno oko Južnog pola (Hakonov vrh, 2.765 m) zahvata površinu od 13.176.727 km². Južni magnetni pol nalazi se u istočnom delu Antarktika. Prostire se na 2.500 km². Na toj teritoriji magnetna igla, postavljena na horizontalnu osovinu, zauzima vertikalni položaj.

Antarktik je peti po veličini među kontinentima. Njegova kopnena masa je skoro cela pokrivena ogromnom ledenom pločom. Sa susednim ostrvima i šelfskim lednicima, on zahvata površinu od 14.120.835 km². Po fizionomiji, Antarktik se razlikuje od ostalih kontinenata koji su u osnovi sličnog oblika, tj. nepravilnog trougla sa širim osnovama okrenutim ka severu i vrhom prema jugu. Antarktik je međutim kruškastog oblika, sem isturenog poluostrva koje se pruža prema jugu Južne Amerike. Masivniji i manje razuđeni deo okrenut je prema Australiji, a uži i jače diseciran prema Južnoj Americi. Prema prosečnoj nadmorskoj visini Antarktik je znatno viši od ostalih kontinenata. Njegova prosečna nadmorska visina je 2.200 m (Evropa 340 m, Južna Amerika 600 m, Azija 960 m i drugi). Pojam „antarktički region“ odnosi se na okeansku, ostrvsku i kontinentalnu oblast koje se nalaze u antarktičkoj klimatskoj zoni. Veća ostrva koja pripadaju Antarktiku jesu: Južna Orknijska ostrva, Južna Šetlandska ostrva, Južna Džordžija, Južna Sandvička ostrva i druga. Antarktik izlazi na tri okeana: Tihi, Atlantski i Indijski i na Vedelovo, Rosovo, Belinghauzenovo, Amundsenovo i Skotijevo more.

Periferni položaj Antarktika najbolje ilustruju podaci o rastojanjima između Južnog pola i najjužnijih delova susednih kontinenata: 800 km do Južne Amerike, 2.900 km do Australije i 3.400 km do Afrike. Veći deo kontinenta na istočnoj geografskoj dužini zove se Istočni Antarktik, a manji na zapadnoj dužini – Zapadnim Antarktikom. Istočni deo sastoji se od visokih platoa prekrivenih ledom, a zapadni od arhipelaga objedinjenih zajedničkim ledom.

Antarktik je meridijanski podeljen na sektore na čije pravo polažu, pored brojnih drugih nacija, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland, Francuska i Norveška.

Norveška polaže pravo na oblast između 20° z.g.d. i 45° i.g.d, Australija 45° – 160° i.g.d, Francuska 136°–142° i.g.d., Novi Zeland 160° i.g.d. i 150° z.g.d. i Velika Britanija 80° – 20° z.g.d.

Prema Vašingtonskom sporazumu iz 1959. godine, Antarktik je za naučna ispitivanja dostupan svim državama sveta. Dugo vremena kroz istoriju, Antarktik je bio bez ikakvog značaja za čovečanstvo. Predstavljao je „ničiju zemlju“ (terra nullius). Godine 1538. Španija je objavila deklaraciju po kojoj je stavila pod svoj suverenitet sve poznate i nepoznate oblasti Amerike od severnog do južnog pola. Glavni razlozi porasta interesovanja za Antarktik sredinom XX veka bili su bogatstvo koje donosi lov na kitove, otkrivanje rudnih nalazišta, apsolutna nenaseljenost kontinenta, pogodnosti za čuvanje životnih namirnica, medicinskih sredstava i lekova zbog odsustva bacila. Velika Britanija je 1917. godine pripojila deo Antarktika koji leži prema Južnoj Americi, a 1923. godine deo oko Rosovog mora. Francuskoj je od 1924. godine pripala Adelina zemlja, a Norveškoj od 1931. godine ostrva Petra Prvog. Prvi politički sporovi oko Antarktika usledili su nakon Drugog svetskog rata između Argentine i Čilea s jedne i Velike Britanije s druge strane. Dve južnoameričke države su, pozivajući se na špansku deklaraciju iz 1538. godine, uputile svoje ekspedicije na Šetlandska ostrva i Grahamovu zemlju. Međutim, ekspedicija iz Velike Britanije je 1953. godine porušila čileanske i argentinske istraživačke stanice na Antarktiku što je dovelo do pogoršanja njihovih diplomatskih odnosa. Vremenom, problemi su postajali sve učestaliji. U cilju rešavanja sporova oko podele Antarktika nastalo je nekoliko teorija razgraničavanja: teorija susedstva (daje prvenstvo posedovanja teritorijalno najbližoj državi), teorija povezanosti (priznaje pravo zaposedanja unutrašnjosti kontinenta onoj državi koja poseduje susedni obalski pojas) i teorija sektora (priznaje pravo onoj državi koja leži na istoj geografskoj dužini kao oblasti na Antarktiku). Međutim, ni jedna teorija nije poslužila kao osnova za rešavanje sporova.

Fizičkogeografska obeležja

Geološka građa i morfološke odlike

Najstarije stene pronađene na Antarktiku vezane su za ranu prekambriju. Tektonska rasedna linija koja se pruža od Viktorijine zemlje duž istočne obale Rosovog mora do Vedelovog mora, deli Antarktik na dva dela: istočni i zapadni. Rased je dug 2.000 km, širok 350–550 km i dubok 2.100-2.750 m. Njegovom zapadnom ivicom javljaju se vulkanske stene, ali i aktivni vulkani: Erebus (4.069 m), Teror (3.272 m) i Gausberg (381 m).

Istočni deo Antarktika izgrađen je od gnajsa i granita, kristalastih škriljaca delimično pokrivenih peščarima i eruptivnim stenama permske i karbonske starosti. Zbog toga se taj deo Antarktika smatra delom starog prakontinenta Gondvane. Na to ukazuje i prisustvo fosila glosopterisa – flore koja je u to doba bio raširena po celoj Gondvani, a na Antarktiku je pronađena u peščarima permsko starosti. Pored Viktorijine zemlje i Rosovog mora proteže se na dužini 1.769 km planinski venac pravca sever-jug izgrađen od gnajsa i granita i prekriven delimično horizontalnim slojevima peščara i krečnjaka. Najviši planinski vrhovi su: Lister (4.023 m), Markham (3.185 m) i Kirkpatrik (4.511 m).

U Transantarktičkim planinama u zapadnom delu Antarktika, tektonska aktivnost je prekinuta pre oko 400 miliona godina. Neki naučnici smatraju da te planine predstavljaju produžetak Anda, pa ih nazivaju i Antarktandi. Prilog toj hipotezi jeste postojanje ostrva između Južne Amerike i Antarktika koja su u prošlosti predstavljala kopnenu vezu između ova dva kontinenta. Toj tvrdnji protiuvreči činjenica da su ostrva izgrađena od škriljaca i porfirita. Južna Džordžija, Južna Šetlandska, Južna Orknejska i Južna Sandvička ostrva izgrađena su od škriljaca i porfirita mezozojske starosti.

Godine 1969. u Transantarktičkim planinama pronađeni su fosili trijaske starosti listrosaurusa . To su prvi fosili dinosaurusa jurske starosti pronađeni blizu Južnog pola (planina Kirkpatrik, 4.267 m). Nekoliko godina kasnije u istoj oblasti pronađeni su fosili dinosaurusa terapada . Rekonstrukcijom tog fosila utvrđena je sličnost sa alosaurusom , koji je živeo u Severnoj Americi. Ovi fosili podržavaju teoriju da je Antarktik bio deo Gondvane i da je tokom jure vladala topla i vlažna klima. Paleontološka istraživanja pokazala su da su u tercijeru na Antarktiku rasle tropske biljke, a u priobalnim vodama korali, koji žive u morskoj vodi toplijoj od 20,5°S.

Inlandajs

Ledeni pokrivač – inlandajs na Antarktiku zahvata površinu od 13,5 miliona km2. Počeo se formirati pre oko 13 miliona godina, odnosno u miocenu, a svoje maksimalno prostiranje dostigao je pre 4 miliona godina. Prosečna debljina leda iznosi oko 1.500 m a maksimalna 4.335 m na Berdovoj ravnici u zapadnom delu Antarktika. Lednička masa se radijalno kreće prema obodu kontinenta brzinom od 0,03-0,35 m/dan. Obodom inlandajsa javljaju se moćni lednički jezici čija je ukupna površina 217.000 km². Njihova brzina kretanja je 0,8-3,2 m/dan. Najveći je Berdmor dužine 209 km i širok 32 km. Na Viktorijinoj zemlji nalazi se lednik dug 300 km i širok 30 km.

U priobalnom pojasu gde je moćnost ledenog pokrivača manja i gde postoji planinski reljef javljaju se dolinski lednici, dužine 100–200 km. Njihova površina ispresecana je pukotinama i morenskim materijalom. Postoje i tzv. navejani lednici koji se formiraju u zavetrinama, uglavnom na zapadnim i severozapadnim ekspozicijama.

Poseban oblik glacijacije na Antarktiku jesu šelfski lednici koji zahvataju 16% površine kontinenta. Oni se nalaze po perifernim delovima inlandajsa na dužini od 13.660 km. Ravne su površine i izdižu se 20–150 m iznad nivoa mora. Prema položaju u odnosu na inlandajs izdvajaju se dva tipa šelfskih lednika: unutrašnji i spoljašnji. Među unutrašnjim lednicima najveću površinu zahvata Rosov lednik 538.000 km², a među spoljašnjim: Šekltonov 32.000 km² i Zapadni lednik 26.000 km². Prema okeanu, Rosov lednik završava se strmim ledenim zidom visine 20–50 m. Spoljašnja ivica lednika duga je 800 km i široka 700 km. Njena površina iznosi oko 500.000 km².

Klimatske prilike

Surova klima na Antarktiku oduvek je bila prepreka naučnim istraživanjima, sve dok tehnika nije napredovala da prevaziđe ekstremne uslove. Tipično obeležje klime jeste odsustvo čak i takvog leta kakvo je zastupljeno u severnim polarnim oblastima.

Insolacija je koncentrisana na letnju, a radijacija na zimsku polovinu godine. Zbog velikog izračivanja toplote u toku duge polarne zime, tle je jako prohlađeno i zamrznuto. Prolećno zagrevanje je neznatno zbog male visine Sunca iznad horizonta, a najveći deo toplote troši se na otapanje snega i leda. Godišnja sumarna radijacija je 460 KJ/kg. Ipak je godišnji radijacioni bilans negativan zbog velikog oboda koji dostiže 80%-90%. Zato je temperatura vazduha stalno ispod 0°S. Stalno održavanje negativnih temperatura čini Antarktik najhladnijim kontinentom na Zemlji. Ledeni pokrivač je glavni uzrok ne samo ravnomernog toka temperature preko godine nego i njenih konstantno negativnih vrednosti. Pol hladnoće na Antarktiku je u julu gde izoterma od –45°S zahvata prostranu oblast sa prečnikom oko 1000 km. Međutim, i zimi i leti su podjednako niske temperature, s tim da su izrazito niske temperature češće zimi i po tome se razlikuju ova dva godišnja doba.

Zima na Antarktiku nije toliko hladna kao na Arktiku. Srednja temperatura vazduha zimi (april-oktobar) iznosi između -18°S i -36°S. Međutim, apsolutni godišnji minimumi temperatura su učestaliji u odnosu na Arktik. Tako su 1958. godine sovjetski meteorolozi na naučno-istraživačkoj stanici „Pionirskaja“ izmerili temperaturu vazduha od -87,5°S, a 1963. godine -90°S, što je apsolutno najniža izmerena temperatura vazduha na Zemlji. Leti (decembar-februar) srednje temperature vazduha su ispod nule. Jedino u severnim delovima Grahamove zemlje ona dostiže 2°S. U Kitovom zalivu, za vreme najtoplijeg meseca, decembra, temperatura vazduha raste do -6°S, a na platou blizu Južnog pola -20°S.

U jesen i zimi na Antarktiku je često meridijansko strujanje vazduha. Tada cikloni prodiru duboko u unutrašnjost kontinenta. Maritimne vazdušne mase zadržavaju se tada iznad ulegnuća na inlandajsu. Dolazak vlažnog vazduha ka kontinentu zbiva se na visini od 3–4 km, dok u najnižim slojevima atmosfere u suprotnom pravcu nastaje kompenzaciono kretanje vazduha.

Vetrovi utiču na temperaturni režim Antarktika. Kada vetar počne da duva, temperature vazduha rastu jer tada dolazi do mešanja prizemnog hladnijeg i višeg toplijeg vazduha, čije razlike ka severnim obalama mogu iznose 15°S. Ruski naučnici su zapazili da je toplije na severnim obalama onda kada se sa visokih planina i platoa spuštaju vetrovi, zbog toga što se vazdušne mase pri spuštanju adijabatski zagrevaju. Ali čim prestanu vetrovi, onda hladan vazduh stagnira neposredno iznad površine. Jaki mrazevi teže se podnose od olujnih vetrova. Iznad tog hladnog vazduha stratifikuje se topliji i time se nastaje inverzno kretanje. Debljina inverzionog sloja vazduha iznosi 1.000-1.500 m. Snažni vetrovi, 90 m/s, redovna su pojava na Antarktiku, što je posledica inlandajsa i velike nadmorske visine kontinenta. Međutim, još uvek nije dovoljno jasno zašto su vetrovi iznenadni. Naime, posle potpune tišine, u roku od nekoliko minuta dune izrazito jak vetar koji traje nekoliko časova ili nedeljama. Pri takvom vremenu, pokrenuti sneg u tolikoj meri zamrači horizont da se nikakav predmet ne vidi ni na nekoliko metara udaljenosti. Ponekad brzina vetra premašuje Boforovu skalu, jer prelazi 200 km/h. Takvi vetrovi naročito su česti u Adelinoj zemlji. Ako je tada čovek okrenut ka vetru, ne može da padne jer ga vetar održava u potpuno nagnutom položaj. Pri takvom vremenu članovi ekspedicija mogu da se kreću oko svojih naučno-istraživačkih stanica samo ako su čvrsto vezani konopcima.

S obzirom da je u polarni oblastima isparavanje neznatno zbog niskih temperatura vazduha, u njima se povećava vazdušni pritisak pa zato tamo ređe dopiru vlažniji vetrovi iz nižih geografskih širina. Zbog toga su polarne oblasti siromašne padavinama. Na Antarktiku se godišnje izluči 80–600 mm padavina i to u obliku snega. Prosečna visina padavina za ceo kontinent iznosi samo 177 mm godišnje. U perifernim delovima kontinenta godišnja količina padavina iznosi 200–400 mm, a u Rosovoj zemlji oko 190 mm. Maksimum padavina u zapadnom delu je u jesen (mart-april), a u istočnoj i u priobalnom zimi (maj-oktobar). Snežna granica je na nivou mora. Zato je došlo do formiranja ledenog pokrivača preko svih delova kontinenta u kojima reljef nije ograničavajući faktor. Klima i led čine da je Antarktik najbeživotnija oblast na Zemlji. To posebno važi za unutrašnjost kontinenta. On je istovremeno najzdraviji kontinent na kome nema bacila i na kome čovek ne može dobiti grip, zapaljenje pluća i slično. Po Emanuelu de Martonu, Antarktik pripada polarnom H klimatu.

Vode

Zbog toga što ledeni pokrivač odbija sunčevo zračenje nazad u atmosferu i što su efekti zagrevanja sa okeana minimalni zbog njegove daljine od centra ledene mase, vazduh ostaje oštro hladan tokom cele godine i sprečava topljenje leda. Na ostrvima bližim Južnoj Americi, sunčevi zraci podižu temperaturu vazduha koja je dovoljno visoka da otapa nešto leda. Tada nastaju kratki rečni tokovi. Međutim. nad većinom kontinenta temperature vazduha ostaju dovoljno niske i održavaju led tokom cele godine. Samo sa 1% teritorije Antarktika postoji oticanje vode. Dužina najvećeg vodotoka iznosi 30 km. Na lednicima nastaju privremeni tokovi, dužine 50–60 km, u toku kratkog leta (novembar-april). Periodski rečni tok Oniks, dug oko 60 km, otiče sa lednika u basen jezera Vanda.

Nezaleđenih površina ima i van strmih planinskih strana. To su oaze u ledenim pustinjama. U nekim oazama postoje jezera. Berdova ekspedicija je 1947. godine u Zemlji Meri Berd otkrila oazu površine 800 km² u kojoj postoji 23 jezera.

Najveće jezero na Antarktiku jeste Figurnog u oazi Bangera, sa površinom od 4.7 km² i prosečnom godišnjom temperaturom vode od 11 °C. Na ostrvima je utvrđeno nekoliko oaza. U nekim oazama javljuju se termalne vode. Najtopliji termalni izvor nalazi se na ostrvu Obmana (Deseption) sa temperaturom vode od 88°S.

Biogeografske odlike

Zbog ogromnog ledenog pokrivača, na Antarktiku se javlja samo primitivna, samonikla vegetacija i mali broj životinjskih vrsta prilagođenih velikoj hladnoći. Za razliku od kopna, okolna mora su bogatija biljnim i životinjskim svetom.

Antarktik pripada antarktičkoj florističkoj oblasti, kojoj pripadaju, sem ledenog kontinenta, Patagonija, južni Čile, Ognjena zemlja, Foklandska ostrva, Južna Džordžija i druga ostrva na jugu Južne Amerike. Ova floristička oblast je vrlo siromašna biljnim vrstama, posebno na južnim ostrvima bližim Antarktiku, što je posledica klimatskih uslova. Kolesnik je zapisao da je biljni svet na Antarktiku, po svojoj oskudnosti, sličan planeti Mars.

Na ostrvima, u jezerima javljaju se jastučaste biljke: Azorella iz porodice štitarki i Acaena iz porodice ruža. Na Grahamovoj zemlji i Južnim Šetlandskim ostrvima pronađene su samo dve cvetonoše, čija visina jedva dostiže 2–3 cm: Deschampsia Antarctica i Kolobantus Krassifolius. One su zakržljale i rastu zajedno sa lišajima i mahovinama. Na samom antarktičkom tlu raste do 62° s.g.š. trava Aira antarctica. Ostalu floru čine mahovine i lišajevi, koje nastanjuju oaze, korita potoka koji teku na nezaleđenom tlu, uskom priobalnom pojasu i pojedinim stenovitim vrhovima. Do sada je otkriveno oko 60 vrsta mahovina. Biljni svet hladnih priobalnih mora oko Antarktika čine jednoćelijske biljke. One u velikim količinama lebde u moru. Najbrojnije su alge dijatomeje – mrke boje i silicijumske građe. Ove alge osnovna su hrana račićima (Euphosia superba).

Životinjski svet bogatiji je od biljnog, ali je on isključivo vezan za more i primorje. U unutrašnjosti kopna nema života. Flora je predstavljena znatno manjim brojem vrsta nego na Arktiku, mada se sastoji od ogromnog broja jedinki. Na Antarktiku se sreću vrste čiji srodnici nastanjuju Ameriku, Australiju i Tasmaniju. To su potomci životinja koje su tu živele krajem mezozoika, kada je Antarktik bio mnogo prostraniji i verovatno spojen sa Južnom Amerikom, Australijom i Novim Zelandom.

Ispod ledenog pokrivača vlada sablasni mir. Veći deo godine ovde vlada mrak i hladnoća, a ipak ima života. Ispod leda živi kril – malo stvorenje nalik škampima. Za vreme zimskih, mračnih meseci hrane se tako što grebu alge sa leda. Fizički se smanjuju kako bi sačuvali svoju energiju. U proleće kada se temperatura podigne i led polako počne topiti, zarobljeni mehurići vazduha se oslobađaju. Oko ovih mehurića rastu mikroskopski sitne alge koje kril tada pase. Dok sunčevi zraci postaju sve jači i prodiru dublje u vodu, alge počinju da cvetaju i kril napušta led koji se lomi da bi se okupio u jata koji će pokupiti novu žetvu algi. Sve krupne životinje prevale i na hiljade kilometara tokom leta od tropskih mora gde su se parile u one sablasno mirne vode antarktika da bi se hranili. Sve one dolaze samo zbog jedne stvari - zbog krila. Kril je uporište antarktičkog lanca ishrane. Ima ih na milijarde u jednom jatu, a jata mogu da se prostiru kilometrima. Krznene foke se takođe hrane krilom.

Ptice

Na Antarktiku živi oko 20 vrsta ptica. Za vreme kratkog leta doleću i ptice iz severnijih krajeva. Skoro sve ptice sleću na vodu i u njoj se hrane. Od ptica koje žive na moru najvažniji su pingvini kojih ima 17 vrsta. Ove ptice nemaju prava krila jer su im ona preobraćena u peraje i pokrivena perjem. Pomoću peraja plivaju. Na kopnu su uspravni. Po snegu se brzo kreću i to u ležećem položaju, pri čemu se pomažu perajima. Pingvini spadaju među najotpornija živa bića na Zemlji. Lako podnose i najniže temperature, orkanske vetrove i druge nepovoljnosti antarktičkog podneblja. Sve vrste pingvina žive u velikim kolonijama koje broje od 500.000 do 750.000 članova.

Od 17 vrsta koliko je do danas utvrđeno najznačajnije su dve vrste: bradati i carski pingvini. Veoma su ljubopitljivi, odvažni i preduzimljivi. Gnezde se na najvetrovitijim mestima, odnosno na šljunku ogolićenom vetrom. Zimu provode na okeanskoj pučini, daleko na severu, van granica morskog leda. Retke sante leda pružaju im priliku za odmor ukoliko uspeju da se na njih popnu. U ovo doba godine oni žele da budu na kopnu do koga nije lako doći. Na kopno će se popeti samo onaj koji odabere pravi trenutak i pravi talas. Početkom proleća svi pingvini su na kopnu zbog parenja. Najveća kolonija pingvina na svetu je ostrvo Zavodovski. Tu se razmnožava oko dva miliona bradatih pingvina i svi oni imaju dobar razlog što dolaze baš tamo. Ostrvo Zavodovski je aktivni vulkan. Toplota iz kratera i okolnih dimnjaka topi led i stvara povoljne uslove za razmnožavanje pingvina.

Kraljevski pingvini su dvostruko veći od bradatih pingvina. Teški su i po 50 do 80 kg. Ova vrsta živi u velikim kolonijama, ali mahom u vreme gnezdenja. Kolonija kraljevskih pingvina obično je vrlo daleko od ivice leda. Zimi kolonija može da bude udaljena i preko sto kilometara, ali kako protiče leto i kako se led topi ivica leda je bliža koloniji. Kraljevski pingvini najbolje podnose ekstremne uslove života na Antarktiku, stoje na zaleđenom moru i odolevaju silini antarktičke oluje. Stiskaju se jedni uz druge jer samo tako mogu da podnesu zimske mesece. Stalno se menjaju na određenim mestima u gomili da bi izdržali siloviti ledeni vetar. Preživljavaju samo zahvaljući tome što je Antarktik okružen velikim Južnim okeanom i zemaljske grabljivice ne mogu do njih da dopru. Za razliku od arktičkih životinja, ovim pingvinima ne preti opasnost od medveda. U leto mladunci dobijaju perje i spremni su za svoje prvo plivanje. Roditelji u mnoštvu od oko 60.000 pingvina traže svoje mladunce, dozivaju ih i hrane sa napola svarenom ribom. Odrasli pingvini su toliko puni hrane da se jedva kreću, ali pošto im ne prete grabljivice, oni nigde i ne žure. Roditelji se smenjuju u potrazi za hranom. Već u jesen formira se novi led i pingvini se spremaju za još jednu paklenu zimu na ledenim morima.

Makaron je pingvin severnog oboda Antarktika. Malo ih odlazi južnije od Antarktičkih ostrva. Ovde oni čine 50% svih morskih ptica. Iako je Antarktik u najvećem delu ne naseljen, postoje jedna, dve oaze koje vrve od života. Nakon zime provedene u lutanju oko severnih granica južnog okeana makaron pingvini se vraćaju sa izvanrednom tačnošću. Prvi stižu mužjaci a nedelju dana kasnije i ženke. Za samo deset dana postaje tesno. Na početku parenja bučno se prepiru, ne bi li svaki par uspeo da sebi obezbedi dovoljno mesta. Makaroni su najbučniji i najnezgodniji od svih pingvina. Kada ženka pronađe mužjaka sledi ritualno pozdravljanje i doterivanje. Deset dana kasnije ženka je izlegla dva jaja, ali će jedno od njih, manje i tamnije skoro uvek biti odbačeno. Bele obalske ptice sakupljaju odbačena jaja po koloniji i tokom leta jedu izmet pingvina i odbačena jaja. Ove su jedne od retkih ptica koje se ne oslanjaju na okean kao izvor hrane. One su potpuno orjentisane na kopno.

Celokupan živi svet na Južnoj Džordžiji, makaroni pingvini, morski slonovi, albatrosi pa čak i trava, sve je ograničeno spoljnim obodom Antarktika. Dalje na jugu svet je suroviji, tamo vlada led ali, dolaskom proleća postaje malo toplije. More se donekle odmrzava i vraćaju se životinje koje su prilagođene životu na ledenom jugu.

Veći de Antarktika je i dalje okovan morem leda, ali kako dani postaju duži tako se i led povlači. Prvo se oslobađa Antarktičko poluostrvo, oblast kontinenta koji se pruža ka severu. Tokom par meseci moguće je dopreti do obala kontinenta sa mora. Antarktik nije nigde tako lep. Ali i usred leta, samo dva procenta kontinenta oslobađe se leda, i to uglavnom ovde. Nijedna od ovih morskih životinja neće dospeti do kamenitih padina dok se more ne odmrzne. Među prvima su pingvini. Jaja su položena u novembru, mesec dana pošto su pingvini stigli na Južnu Džordžiju. Gnezdo se pravi od nešto malo oskudne vegetacije i sitnog kamenja. Posle pet nedelja inkubacije pilići počinju da probijaju ljusku. Razvijaju se oba jaja i roditelji ih tri nedelje štite, smenjuju se u donošenju ribe i planktona. To je teško jer moraju svaki put da savladaju snežnu padinu.

Dalje na jugu iza mase lomljenog ostaju kilometri zimskog leda koji se još nije razlomio. Retka su stvorenja koja mogu preći preko tih oblasti i stići dalje na jug, ali jedni nisu uspevali - obalski pingvini. Razmnožavaju se južnije od bilo kojih drigih pingvina, oni ne čekaju da se led razlomi. Pešače i do sto kilometara da bi stigli na svoje mesto za parenje. Antarktičko leto je zaista veoma kratko, zato moraju da požure.

Pingvini su životinje koje se ne plaše ljudi. Kako su uz to veoma ljubopitljivi to su bili predmet lakog, masovnog lova. Ljudi su ih lovili nešto zbog sala, ali naročito zbog veoma lepog krzna. Tako su početkom 20. veka mnoge kolonije uništene.

Gotovo jedine ptice koje tokom zime same lete preko okeana u potrazi za hranom su albatrosi. Već u septembru, početkom proleća albatrosi se vraćaju sa mora. Okupljaju se u kolonijama od po nekoliko hiljada i odgajaju mladunce. Parovi koji su se parili prethodne sezone, ponovo su zajedno, koriste isto gnezdo koje su i ranije koristili, sa malom popravkom i tako po 20 godina. Dve nedelje nakon sletanja na kopno, ženka izleže jaje, a naradnih 70 dana oni se smenjuju ležeći na njemu. Dok jedno greje jaje, drugo je u potrazi za hranom i preći će na hiljade kilometara u toj potrazi. Većina albatrosa se gnezdi u kolonijama, dok druga vrsta više voli usamljenost.

Svetlosivi albatrosi se poslednji vraćaju na ostrvo. Prvi stižu mužjaci. Onaj koji nema partnerku doziva ženke koje pristižu. Kada se sastave klimaju glavom i igraju, zatim sledi njihov savršeno usklađeni ritualni let.

Tokom dana nebo pripada albatrosima, a noću na ostrvo stižu druge, bučnije i živahnije ptice. Hiljade malih burnica uznemireno lete u mraku oko litica. Samo na ostrvu Južna Džordžija ima oko 22 miliona njihovih gnezda. Tako male, burnice su ranjive. Radi bezbednosti svojih mladunaca koji su bez odbrane tokom dana gnezda prave u udubljenjima.

Napolju se okupljaju belobrade burnice. Par brani prostor oko svoje rupe koja može biti i do dve metra ispod nivoa trave. Mladi su bezbedni u rupi dva meseca. Svakog drugog dana jedan od roditelja dolazi da ih nahrani mesom lignji i planktonom. Pre zore svi odrasli odlaze sa obale na otvoreni okean.

Snežna burnica je manja od goluba. Ona leti preko leda koji se nikad ne otapa na visini do 3000m sve do ledenih vrhova Antarktika. Led je debljine nekoliko kilometara i prekriva čitave planinske masive, najviši vrhovi probijaju se kroz led. Ova mala ostrva kamena, izolovana u moru leda, dragocena su koliko i oaze u pustinji. Samo dva procenta kontinenta je bez leda i skoro sva ta područja se nalaze blizu obale, ali snežna burnica kao i ostale antarkičke ptice ne može da leže jaja na ledu. Zato je spremna na dug let da bi pronašla golu stenu, jedno od njihovih gnezda pronađeno je na vrhu snežne granice na 232 km od obale. Snežna burnica donosi život ovom najbeživotnijem delu naše planete. One se razmnožavaju južnije od bilo koje druge ptice. Čim vetar oduva snežne naslage sa planinskih vrhova njih zaposeda snežna burnica. Njihov odlazak označava početak proleća na dalekom jugu.

Sisari

Od sisara u vodama Antarktika najznačajniji su kitovi i foke.

Postoji više vrsta foka: morska mačka (istrebljena početkom 20. veka), retka vrsta dugouha foka – morski lav, morski slon koji se sreće samo oko Južne Džordžije i na susednim ostrvima, foka krabojed, Vedelova foka, Rosova foka i morski leopard zimu provodi u moru koje je zaleđeno. Pod vodom ona je zaštićena od oluja koje besne na površini, ali pošto mora da diše mora da ima pristup vazduhu tokom čitave godine. Ona zubima neprekidno proširuje rupu u ledu koja joj služi za disanje. Ali, to joj veoma oštećuje zube pa ne može efikasno da lovi i jede. Zato gotovo sve Vedelove foke umiru mlade.

Leopard foke su na Antarktiku ono što su polarni medvedi na Arktiku. Ove vrhunske grabljivice najuspešnije love u vodi tako da je njihov plen najsigurniji na ledu. Plivaju graciozno, a okrutne su prirode. Povremeno ova foka izlazi na led i pokušava da zgrabi ponekog pingvina, ali fokina najbolja strategija je da se prikrije i da čeka. Krije se iza same ivice leda i čeka de se pingvini ohrabre i da krenu ka vodi. Prvi talas pingvina koji uskoče u vodu uspeva da pobegne i već na otvorenom moru bivaju bezbedni. Kada čuje buku foka napada kroz masu mehurića i gotovo uvek hvata po nekog pingvina. Kada se zasiti, ona odlazi, a preostali pingvini slobodno ulaze u vodu.

Foke krabojedi žive oko kontinenta. Ima ih oko 30 miliona. U ovom svetu, između leda i vode, one se odmaraju, hrane rađaju mlade i nikada ne odlaze na kopno. Uprkos nazivu hrane se planktonom. Svakoga dana svaka foka pojede oko 20 kg planktona. Početkom septembra dok je Antarktik okružen zaleđenim morem koje se pruža stotinama kilometara ka severu najpristupačnija su ostrva. Za njih se kaže da su dragocena jer se voda oko njih nikada ne ledi i životinje uvek mogu sići do obale.

Svake godine prvi se vraćaju morski slonovi. Stižu na plaže gde se podižu mladunci. Svaki od njih zna da će kada se vrati tamo morati da se suoči sa rivalima. Odrasli mužjak težak je preko tri tone. Polovina svetske polpulacije dolazi na Južnu Džordžiju. Na samo jednoj plaži ima ih oko 8000. Ova ogromna kolonija morskih slonova prostire se 3,2 km duž plaže. Ženke su se iskrcale na obalu mesec dana ranije da bi rodile mlade. Sve su spremne za parenje i sve pripadaju samo jednom mužjaku. Na plaži ima oko desetak gospodara i svaki od njih ima svoj harem od stotinu ženki. Ženke rađaju ubrzo po dolasku. Tri nedelje hrane mlade, a onda se vraćaju u more da bi se same hranile. Kada se okonča period sisanja, ženke su opet spremne za parenje. Mužjaci rivali prave riku koja se završava nasiljem u kome svi koji im se nađu na putu bivaju povređeni. Rikom jači objavljuje svoju dominaciju, što je slon veći njegova rika je jača. Kada se usprave visoki su i po 2,5 metra i jedino oružje su im zubi, ali i njima mogu naneti teške povrede. Sukob rivala traje i po 15 minuta i obično se prekida zbog iscrpljenosti.

Najveći sisari antarktičkih voda su kitovi. Sporo se razmnožavaju, jednom u dve – tri godine, koristan usled gigantskih razmera, pa su to dva osnovna razloga uništavanja kitova. Za lov su najvažnije dve vrste: plavi kit (Belaenoptera musculus) i finval (Belaenoptera phusalis).

Plavi kit je najkrupnija životinja na zemlji. Dug je i do 33 m, a težak od 120 do 150 tona (kao 25 slonova ili 150 volova). Prilikom jednog krstarenja antarktičkim vodama 1947. godine Rusi su ulovili ženku plavog kita. Sloj sala skinut sa nje bio je debljine 42 cm, a težak oko 30 tona. Samo srce je bilo teško 700 kg (kao jedan krupniji konj), jezik 4 tone, a preostalo meso 66 tona. Mladunče plavog kita posisa svakog dana 200 – 300 litara mleka, a sisa 7 – 8 meseci. Pri tome ono svakog dana dobije na težini 60 – 100 kg. Kitovo mleko je najmasnije i sadrži 40% - 45% masnoće.

Kitovi se rađaju u toplijim vodama. Kasnije roditelji i mladunčad odlaze u hladnije i hranom bogatije vode. Usled toga kitovi obavljaju redovne godišnje migracije i to pretežno u meridijanskom pravcu. Životni vek kitova procenjen je na oko 20 godina, mada ne postoji način da se to precizno utvrdi.

Pored plavog kita i finvala u antarkičkim vodama živi još šest vrsta kitova. Najopasniji od njih je kašalot. On ima 57 velikih i oštrih zuba, hrani se kalmarom dugim i do 18 metara i za kojim silazi u potragu do 1000 metara dubine.

Najbrojniji kitovi u Južnom okeanu su minki kitovi. Oni leti dolaze u ove sablasno mirne vode. Kao i ostali i oni dolaze ovde da bi se hranili.

Veličanstveni grbavi kitovi takođe dolaze tokom leta. Nakon parenja u tropskim morima spremni su da preplivaju na hiljade kilometara u potrazi za hranom. Za samo četiri meseca oni nagomilaju dovoljno sala koje će im obezbediti dovoljno energije za ostatak godine. Hrani se krilom. Guta ih na stotine hiljada samo jednim otvaranjem usta. Ukoliko je reč o bogatom lovištu kitovi se neprestano hrane. Svaki kit može da pojede 2 tone krila za samo 24 časa. Kitovi se zadržavaju u oblasti lomljenog, plutajućeg leda, gde je lako proći. Oni neće ići dalje, jer na jugu komadi leda postaju veći i više zgusnuti.

Geografsko – istorijske osnove razvoja

Istraživanje Antarktika

Prvu hipotezu o postojanju nekog južnog kontinenta dali su Hiparh i njegovi sledbenici i filozofi Pomponije Mela i Plinije koji su južni kontinent nazvali Patala. Najveći uticaj na srednjevekovno ubeđenje o južnom kopnu izvršio je Ptolomej, a prvi put ga je u svoju kartu sveta ucrtao poznati kartograf Merkator 1587. godine. Merkator je tada smatrao da se Antarktik nalazi između Južnog pola i oblasti do kojih tadašnji moreplovci nisu dospevali.

Tek u 18. veku preduzeta su prva istraživanja udaljenih južnih oblasti. Među prvim istraživačima spominje se Džems Kuk koji je 1771. godine otkrio ostrvo Južnu Džordžiju i Južna Sandvička ostrva plovivši Južnim Atlantikom. Usled jakih vetrova i prepreka od ledenih bregova zaustavio se na 71°40’19”. Samo 45 dana kasnije otkriveno je južno kopno, ali se ni do danas ne zna da li je to bio poduhvat Rusa ili Amerikanaca.

Posada ruskog broda „Mirnij“ u svojim dnevnicima navodi da je otkrila Antarktik 28. januara 1820. godine. Kapetan broda M. Lazarov ugledao je vanredno visok led južno od 69°23’19” j.g.š i oko 2°10’ z.g.d. Amerikanci pak taj uspeh pripisuju svom sunarodniku Palmeru koji je loveći foke i kitove 15. novembra 1820. godine ugledao sa ostrva Obmane (Desepšn) „neko kopno na jugu“.

Veće interesovanje za proučavanje Antarktika usledilo je početkom 19. veka. Ciljevi ekspedicija bili su otkriće južnog pola, otkrivanje većih rudnih ležišta, upoznavanje sa vezom Vedelovog i Rosovog mora, kao i kartiranje kontinenta. Do 1954. godine na Antarktik su bile poslate 202 ekspedicije. Prvi Evropljanin koji je stupio na samo antarktičko kopno bio je Norvežanin Karstens Borhgrevijk 1895. godine.

Otkriće Južnog pola

Norveški istraživač polarnih oblasti Rual Amundzen je 1909. godine rešio je da krene u osvajanje Severnog pola. Nakon razočaranja koje je doživeo saznavši da ga je u tome preduhitrio istraživač Piri, donosi odluku da svoju flotu preokrene u pravcu Južnog pola. Najpre se iskrcao u Kitovom zalivu u Rosovom moru 20. oktobra 1911. godine, a dalja istraživanja je nastavio peške. Posle 55 dana pešačenja, tačnije 14. decembra 1911. godine sa još pet saputnika stiže na Južni pol, i za dva dana istražuje okolinu u prečniku od 20 km. Bezbedan povratak su obezbedili tako što su na svakom stepenu geografske širine postavljali pojedno skladište hrane i opreme kao i visoke ledene putokaze.

Dve nedelje posle Amundzena na Južni pol se uputio i engleski pomorac Robert Skot sa svoja dva druga. Kako im se brzo izgubio svaki trag, ekipa za spasavanje je krenula u potragu i na 79°50’ j.g.š. pronašla ih mrtve. Na osnovu dnevnika Roberta Skota koji je tom prilikom pronađen došlo se do saznanja da je Skot stigao na Pol 17. januara 1912. godine, gde je ugledao norvešku zastavu. Razočarani krenuli su natrag. Sve vreme puta pratila ih je strahovita mećava. Ostavši bez hrane i opreme, potpuno smrznuti, nisu uspeli da stignu do polazne baze.

Istraživanje veze Rosovog i Vedelovog mora

Najzagonetnije pitanje za istraživače Antarktika bilo je: šta predstavlja prostor između Rosovog i Vedelovog mora – moreuz ili kopno.

Sovjetski geograf S.V. Kolesnik iznosi mišljenje da je Antarktik jedinstveno kopno i da između Rosovog i Vedelovog mora ne postoji nikakav moreuz. Ubrzo posle toga, Vilijam Fuks dokazuje da Antarktik nije jedinstveno kopno, već da je razdvojen moreuzom ispunjenim ledom. Fuks je za četiri meseca (decembar 1957 – mart 1958) prešao 2800 km pravcem pretpostavljenog moreuza (od baze Šeklton na Vedelovom moru prema bazi Mak Murdo na Rosovom moru). Na svakih 30 – 50 m merio je debljinu leda metodom bušenja i praćenja seizmičkih pokreta izazvanih upotrebom eksploziva. Fuksova istraživanja dala su jedan od najdragocenijih doprinosa u nauci u toku Međunarodne geofizičke godine.

Snimanje i kartiranje Antarktika

Ričard Berd je vodio više ekspedicija na Antarktiku, od kojih su četiri naročito značajne.

Prva ekspedicija je organizovana 1928. god. kada su upotrebljena dva velika broda, pet velikih aviona, oko 100 eskimskih pasa i u ono doba najsavremenija oprema. Ta ekspedicija snimila je i kartirala oko 400.000 kvadratnih milja u oblasti Rosovog mora. 28. novembra 1924. godine Berd je sa tri druga prvi preleteo Južni pol.

Druga Berdova ekspedicija izvedena je od 1933 – 1935. godine. U njoj je učestvovalo nekoliko desetina naučnika iz 22 oblasti prirodnih nauka. Berd je sam proveo polarnu zimu u jednoj metereološkoj stanici na 80° j.g.š. tj. na mestu udaljenom 180 km od baze. Putem radio veze Berd je slao redovne meteorološke izveštaje. Po povratku u domovinu bio je počastvovan dočekom od strane tadašnjeg predsednika SAD.

Treća Berdova ekspedicija trajala je od 1939 – 1941. godine. Tada su uvedeni novi, moderni „snežni krstaši“ tj. ogromni automobili i avioni specijalno napravljeni za sletanje i uzletanje sa snežnih površina.

U četvrtoj Berdovoj ekspediciji (1946 – 1947. godine) uzelo je učešće 4.000 ljudi. Iako je imala više vojno strateški karakter, ona je dala i značajne naučne rezultate. Tada su u oblasti Južne Viktorijine zemlje otkrivene između planinskih venaca takve doline u kojima nema snega i leda. Na 89°45’ otkrivena je površina sa jezerima koja se ne zamrzavaju. Na jedno takvo jezero spuštao se Berdov hidroavion i tom prilikom su vršena razna hidro-biološka ispitivanja. Otkrivene su i neke do tada nepoznate planine više od 6000 m i jedan zaliv blizu Grahamove zemlje površine 65.000 kvadratnih milja koji je 300 km uvučen u kopno. Mnogi do tada neispitani unutrašnji delovi kopna prokrstareni su traktorima. Berd je tada po drugi put avionom preleteo Južni pol.

Hronološki pregled otkrića Antarktika

1739 – Francuz L. Bouvet otkriva na rubu Antarktika ostrvo koje je posle po njemu dobilo ime - ostrvo Bouvet
1772 – Francuz J. de Kergueiem-Tremarec otkriva ostrvo Kergueiem
1772 – 1775 – Džejms Kuk, engleski moreplovac koji je izveo tri plovidbe oko Sveta, izvodi drugu plovidbu u potrazi za Južnim kontinentom. Dva puta prelazi preko polarnog kruga i otkriva ostrvo Južnu Džordžiju i Južna Sandvička ostrva
1819 – W. Smith otkriva grupu ostrva Južni Šetland
1819 – 1821 – Antarktičko kopno prvi put su ugledali Fadej Fadejevič Belingshauzen (1778-1852) i Mihail Petrovič Lazarev (1788-1851). 1819. kreće prva Ruska antarktička ekspedicija sa dva broda: „Vostok“ čiji je komandir bio Belingshauzen i „Mirnij“ čiji je komandir bio Lazarev. Cilj ove ekspedicije je bio istraživanje južne pripolarne oblasti. Brodovi su 28.01.1820.god. dospeli do obala ranije nepoznatog kontinenta. Taj dan se uzima za dan otkrića Antarktide. U oktobru 1820.god. ekspedicija se ponovo usmerila ka Antarktiku. Brodovi su obišli Antarktidu sa strane Tihog okeana. Otkrili su ostrva Petra I, Šiškova, Mordvinova, Zemlja Aleksandra I, tačnije su određene koordinate ranije otkrivenih ostrva. Belingshauzen je oplovio Antarkidu, presekao šest puta Južni polarni krug, dokazavši time relativnu bezbednost plovidbe u antarktičkim vodama. Njegovo ime nosi more u Tihom okeanu, lednik na Istočnoj Antarktidi, rt na Južnom Sahalinu i ostrvo u arhipelagu Tuamotu.
1821 – G. Powel otkriva grupu ostrva Južni Orknej
1823 – J. Weddell otkriva more koje je po njemu dobilo ime Vedelovo more
1832 – J. Biscoe otkriva Grahamovu zemlju
1839 – 1843 – Džejms Klark Ros (1800-1862), engleski moreplovac i polarni istraživač, predvodio je ekspediciju na Antarktiku sa ciljem da se tačno odrede koordinate Južnog magnetnog pola koje je prethodno teoretski odredio nemački matematičar Karl Fridrih Gaus. Sa dva broda se uputio u Tasmaniju odakle je 1840-1843 izveo tri plovidbe ka Antarktiku. Otkrio je deo kontinenta Antarktide – Viktorijinu zemlju, more i ledenu barijeru (kasnije nazvani njegovim imenom), vulkane Erebus i Teror (imena njegovih brodova). Odredio je položaj Južnog magnetnog pola, na 300 km od obale Viktorijine zemlje. Godine 1841. iskrcao se na Antarktidu u nameri da dosegne Južni geografski pol. Uspeo je da pređe Južni geografski polarnik i stiže do paralele 78° ali je bio prinuđen da se vrati. Napisao je knjigu „Putovanja radi otkrića i istraživanja u južnim i antarktičkim morima“
1840 – Dumont d’Urville otkriva zemlju
1840 – Vilks otkriva Vilksovu zemlju
1895 – prvi put su stupili na antarktičko kopno Christensen i Borchgrevink. Borchgrevink Karsten (1864-1934), norveški putnik i prirodnjak. Plovi između 1894-1895 antarktičkim vodama na kitolovcu “Antarktik”. Godine 1895 prvi se u istoriji istraživanja Antarktide iskrcao na kontinent u rejonu Rt-a Ader. Tom prilikom se uverio da se i u tako surovim uslovima leti javlja biljni svet (mahovina). Prvi je prezimio na Antarktidi, na Rt-u Ader, gde je vršio sistematska metereološka istraživanja. Zatim je brodom zaplovio Rosovim morem, dostigao Ledenu Rosovu barijeru uspeo se na nju i na skijama i sankama prodro na jug do rekordne širine od 78°50’. Dokazao je plovnost Rosovim morem leti, i mogućnost da Rosovim morem prodre daleko u dubinu kontinenta. Svoje putovanje je opisao 1900.god. u knjizi „Ka Južnom polu“.
1897-1899 – Belgijska ekspedicija Belgica prva je provela zimu na ledu ispred Grahamove zemlje
1901-1905 – Rubne delove Antarktika istražuju ekspedicije:
- nemačka Gauss pod vođstvom E. Drgalskog
- engleska Discovery pod vođstvom P.F.Scot-a
- švedska pod vođstvom O.Nordenskjolda
- škotska Scotia pod vođstvom W.Th.Brunce
- francuska pod vođstvom J. Charcot-a
1908-1909 – Šentonova ekspedicija na Antarktiku stiže do 28°23’ j.g.š. i uspeva da odredi Južni magnetni pol
1909 – T. Davis i D. Mawson dopiru do Južnog magnetnog pola Zemlje
1911-1912 – Raul Amundzen (1872-1928) putuje na brodu „Fram“ s ciljem otkrića Južnog pola. Januara 1911. godine se iskrcao na Rosovu ledenu barijeru i odatle se sa četvoricom saputnika uputio u dubinu Antarktide. Prvi je stigao na Južni pol, 14.12.1911.god., prestigavši ekspediciju P.F.Scot-a za mesec dana. Na Antarktidi je otkrio planine Mod
1928-1930 – Hubert Wiklius (1888-1958), australijski polarni istraživač, pokušao je da preleti Antarktidu avionom, ali je zbog loših vremenskih uslova morao odustati, ograničivši se na nekoliko istraživačkih letova. Njegovo ime nosi lednik na Antarktiku.
1928-1947 – Četiri antarktičke ekspedicije R. Byrd-a. 1929. god. prvi let avionom od zimovališta Little America na Rosovoj barijeri do Južnog pola i natrag.
1935 – I. Ellswort leti preko Zapadne Antarktike od Vedelovog do Rosovog mora.
1955 – Podizanje specijalnih stanica za istrživanje Antarktika u okviru međunaridne geofizičke godine *1957 - 1958. godine. Na zapadnoj obali postavljena je glavna istraživačka baza Little America, a na istočnoj sovjetska stanica Mirni.
1957 – Sovjetska ekspedicija dopire do magnetnog pola zemlje i podiže stanicu Vostok
1958 – Novozelandska ekspedicija pod vođstvom E. Hillary-ja dolazi 03.01. iz Rosovog mora do Južnog geografskog pola. Nešto kasnije 20.01. dolazi do pola britanska ekspedicija iz Vedelovog mora. Ruska ekspedicija podiže u blizini pola stanicu Sovjetska.
1959 – Sovjetska ekspedicija dolazi do Južnog pola iz stanice Mirni preko stanica Komsomolska i Vostok.

Stanovništvo

Uprkos nepostojanju stalnih naselja, na Antarktiku ipak ima ljudi. Njihov boravak je privremen i inspirisan naučno-istraživačkim radom i lovom. Njihov broj se stalno menja, što zavisi od godišnjeg doba. Naučne stanice broje i do 1200 ljudi, a kitolovske 400-1200 ljudi. U najvećem broju su prisutni Rusi, Amerikanci i Englezi zatim Norvežani, Francuzi, Australijanci i Novozelanđani.

U poslednje vreme raste interesovanje turista širom sveta koji žele da posete ovaj po mnogo čemu poseban kontinent. Osim avanturističkog duha i hrabrosti za ovakvu pustolovinu potrebno je i dosta novca tako da je broj turista još uvek minimalan. To ne znači da se stanje u budućnosti neće promeniti, naprotiv prognozira se lepa budućnost razvoju turizma na Antarktiku. To će biti jedna od najprimamljivijih turističkih destinacija.

Privreda i prirodni resursi

Glavni razlozi naglog porasta interesovanja za Antarktik bili su otkrivanje novih rudnih nalazišta i bogatstvo koje donosi lov na foke i kitove.

Zahvaljujući ranije pomenutom geološkom sastavu i velikoj starosti stena, Antarktička oblast je bogata rudama. Velike naslage uglja otkrivene su u oblasti Transantarktičkih planina, ali usled teškoće ekploatacije rude, kao i nepristupačnosti i udaljenosti regiona, trenutno ne mogu biti od koristi.

Otkrivanju rudnog blaga najviše su doprineli američki istraživači. Dosadašnja istraživanja pokazala su da Antarktik poseduje gotovo nemerljive rezerve olovnih, manganovih i molibdenovih ruda. Ležišta ovih ruda vezana su za stare geološke naslage. Ležišta kamenog uglja odavno su otkrivena, a njihove zalihe prevazilaze zalihe SAD-a. Samo u Viktorijinoj zemlji otkriven je sloj kamenog uglja dug 3000 km. Ležišta srebra, zlata, molibdenovih, manganovih i bakarnih ruda naročito su bogata na Grahamovoj zemlji mada ih ima i u Istočnom Antarktiku. Glavna ležišta gvozdene rude otkrivena su u Zemlji Meri Berd. Uranove rude ima na francuskom posedu – Zemlji Adeli. Iz navedenog se može zaključiti da je Antarktik bogatiji od ostalih kontinenata ovom rudom budućnosti, izvorom atomske energije.

Jedina privredna grana na području Antarktika je kitolov. U toku poslednjih 50 godina najznačajnija kitolovna područja naglo su se premestila sa severa na jug. Još 1920. godine u vodama Antarktika lovilo se 48% kitova. Već 1931. godine taj procenat je porastao na 98% svetskog ulova. Od tada se kitovi i u ovom delu svetskog mora sve intezivnije uništavaju. Samo u sezoni 1944-1945 uništeno je 98.000 jedinki.

Danas su glavna kitolovna područja južni, Belingshauzenovo i Rosovo more. Ulovljeni kitovi se dovoze do specijalnih „brodova-fabrika“, tamo se vrši komadanje i topljenje sala koje služi za spravljanje margarina, sapuna i sl. Meso, po ukusu slično goveđem, konzervira se. Međutim meso nekih kitova zaudara pa se koristi za izradu belančevinskog brašna i materija za podmazivanje mašina.

Kako je lov na kitove uzeo maha, da ne bi došlo do uništavanja ovih životinja, stvorena je međunarodna konvencija o ograničenju lova. Njome se zabranjuje lov na ženke-majke, kao i na mlađe kitove manje od 21 metra. Lov je dopušten samo u periodu od decembra do marta. Za to vreme se ne sme uloviti više od 16.000 kitolovnih jedinica (1 plavi kit = 1 kitolovna jedinica; 2 kašalota = 1 kitolovna jedinica). Smatra se da se u antarktičkim vodama kitolovom bavi 10.000 ljudi. U tome se ističu Rusija, Norveška i Velika Britanija.

Naselja

Obzirom na surove životne uslove Antarktika, osim stanica za istraživanje i naučnih baza u kojima živi oko 1200 ljudi, stalnih naselja nema. Sva ostrva su nenaseljena izuzev kitolovske baze Gritviken na J. Džordžiji, koja ima od 400-1200 stanovnika zavisno od godišnjeg doba.

Većina istraživačkih stanica je postavljena na obodu kontinenta, na stenama a ne na pokretnom ledu. Na stotine naučnika smešteno je u izolovanim kapsulama koje se nalaze i do 3000 metara iznad zaleđene vode. Kapsule su visoke i po 16 m i one same po sebi nisu dovoljne za zaštitu od hladnoće. Zato se u svakoj takvoj kapsuli podižu zasebni objekti raznih namena. Jedne su predviđene za smeštaj ljudi, a druge za skladištenje hrane, goriva, raznih instrumenata i aparata.

Snabdevanje hranom i drugim potrepštinama često je moguće sprovesti samo iz vazduha. Specijalni avioni pri tome ne gase svoje motore, jer je temperatura toliko niska da se gorivo u motoru može zalediti. Zalihe hrane se dopremaju u velikim količinama, koje mogu da zadovolje potrebe za godinu dana. To su osnovne preventivne mere u slučaju katastrofa od kojih je u ovom slučaju najveća i najčešća požar.

Radio aparati omogućuju uspostavljanje veza između kampova koji su međusobno udaljeni i po nekoliko stotina kilometara. Stanice su opremljene specijalnim aparatima, kamerama, kapsulama i za rad u vodi, kavezima i motornim vozilima.

S vremena na vreme, zavisno od potrebe, na Antarktik iz Minesote se dopremaju posebno dresirani psi tragači. Oni ovde ne borave dugo zbog nepodnošljivih klimatskih uslova. Psi tragači su od velike pomoći istraživačima Antarktika jer jedino oni mogu da osete prisustvo opasnih, velikih pukotina ispod leda i na vreme zaustave istraživačku ekipu sprečavajući tako potencijalne nesreće. U nedostatku ovih pasa koji vuku sanke koriste se specijalna motorna vozila, ali njihov najveći problem je velika potrošnja goriva. Istraživanja po kopnu obavljaju se pomoću odašiljača i aparata za registrovanje. Te aktivnosti su često ometane mećavama, tako da su naučnici primorani da dosta vremena provode pod vodom. Rad u vodi im olakšava ronilačka oprema napravljena specijalno za ove surovo hladne vode, kapsule sa kamerama, i kavezi koji ih štite od antarktičkih grabljivaca i kitova ubica i foka leoparda koje su duge i do 4 metra.