Fredegarova hronika
Fredegarova hronika konvencionalni je naslov jedne franačke hronike iz 7. veka, koja je verovatno napisana u Burgundiji. Njen je autor nepoznat, a Fredegaru se počela pripisivati tek od 16. veka.
Hronika obrađuje period od biblijskog stvaranja sveta do 642. godine, no u njoj se nalaze i neke aluzije na događaje iz kasnijeg razoblja, sve do 648. godine. Neki primerci rukopisa sadrže skraćenu verziju hronike zaključno s 642. godinom, ali zato sadrže dodatne odeljke napisane u karolinškom razdobolju, koje se završava smrću Pipina Malog 768. godine. Fredegarova hronika, uz njene nastavke, predstavlja jedan od malobrojnih izvora za istoriju merovinške dinastije nakon 591. godine, kad se završava Franačka istorija Grgura Turskog.
Ime autora ove hronike nije zabeleženo ni u jednom od sačuvanih rukopisa.[2] Ime "Fredegar" (latinski: Fredegarius, francuski: Frédégaire) za autora hronike prvi put je upotrebio, bez ikakvih stvarnih dokaza, Claude Fauchet 1579. u svom spisu Recueil des antiquitez gauloises et françoises.[3][4] O pitanju autorstva ove hronike mnogo se raspravljalo, a istoričar J. M. Wallace-Hadrill priznaje da je "Fredegar" stvarno, premda neuobičajeno franačko ime.[5] Vulgarni latinitet, kojim je hronika pisana, potvrđuje da je ona nastala u Galiji, no osim toga malo se šta pouzdano zna o ovom delu. Stoga postoji nekoliko teorija o njegovom autorstvu:[6]
- Hroniku je napisala jedna osoba, što je ustvrđeno tek 1878, bez argumenata.
- Bruno Krusch, u svom izdanju dela Monumenta Germaniae Historica, prvi je izneo tezu da su Hroniku sastavila tri autora i tu su teoriju kasnije prihvatili Theodor Mommsen, Wilhelm Levison i Wallace-Hadrill.
- Ferdinand Lot kritikovao je Kruschovu teoriju o trojici autora, a tu su kritiku 1928. podržali Marcel Bardot i Leon Levillain.
- Siegmund Hellmann modifikovao je 1934. Kruschovu tezu, smatrajući da su Hroniku napisala dva autora.[7]
- Walter Goffart obnovio je 1963. teoriju o jednom autoru[8] i njegova je teza danas uglavnom prihvaćena među naučnicima.[9]
Uglavnom se smatra da je Fredegar bio Burgund iz oblasti Avenchesa, budući da mu je poznato alternativno ime te oblasti ― Wifflisburg, koje se tek u to doba počelo upotrebljavati. To potvrđuje i činjenica da je imao pristup godišnjacima mnogih burgundskih crkava, kao i dvorskim dokumentima, a mogao je, kako se čini, razgovarati i s poslanicima Langobarda, Vizigota i Slovena. I njegova obaveštenost o događajima u vizantijskom svetu obično se objašnjava blizinom Burgundije vizantijskoj Italiji.
Sačuvano je preko trideset rukopisa Hronike, koje su Krusch i Collins podelili u pet klasa.[10][11] Izvorni je rukopis izgubljen, ali taj tekst postoji u uncijalnoj kopiji koju je 715. sastavio neki burgundski monah po imenu Lucerije (Lucerius). Ova kopija, jedini primerak 1. klase rukopisa, čuva se u Francuskoj nacionalnoj biblioteci (MS Latin 10910) i ponekad se naziva Codex Claromontanus jer je nekada bio u vlasništvu Clermontskog koledža u Parizu.[12][13] Diplomatičko izdanje objavio je Gabriel Monod 1885. godine.[14] Codex Claromontanus bio je temelj i kritičkog izdanja koje ja Krusch objavio 1888. i delimičnog engleskog prevoda koji je 1960. izdao Wallace-Hadrill.[15][6] Većina ostalih sačuvanih rukopisa nastala je u Austraziji i potiče iz 9. veka i kasnijih razdoblja.[16]
Prvo štampano izdanje, tzv. editio princeps, objavio je u Bazelu 1568. hrvatski latinista Matija Vlačić Ilirik,[17] koji je za temelj svog teksta uzeo MS Heidelberg University Palat. Lat. 864.[18] Drugo štampano izdanje objavio je u Antiquae Lectiones Theodorich Canisius u Ingolstadtu 1602. godine.
Krusch je u svom kritičkom izdanju podelio Fredegarovu hroniku u četiri knjige. Prve tri knjige temelje se na ranijim delima i pokrivaju razdoblje od početka sveta do 584. godine, a četvrta knjiga obrađuje događaje zaključno s 642. godinom te daje naznake nekih događaja iz perioda između 655. i 660. godine.[19] U prologu autor piše:
Vrlo sam pažljivo pročitao hronike sv. Hijeronima, Hidacije, izvesnog mudrog čoveka, Isidora te Grgura, od početka sveta do poslednjih godina Guntramove vladavine; i u ovoj sam knjižici sažeto i odgovarajućim stilom, ali ne izostavljajući mnogo toga, prikazao ono što su ovi učeni ljudi nadugačko ispričali u svojih pet hronika.[20][21]
Ustvari, Fredegar se služi i drugim izvorima, koje ne navodi poimence, a neke koje je naveo drastično skraćuje. Takođe ubacuje i tekst koji ne potiče iz glavnih izvora koje koristi. Ti ubačeni delovi teksta smatraju se interpolacijama. Za većinu njih izvori nisu poznati.[9] Neke od interpolacija služe dokazivanju legende o trojanskom poreklu Franaka.[16][22]
U prvoj knjizi prva 24 poglavlja temelje se na anonimnoj Knjizi stvaranja (Liber generationis), koja je, sa svoje strane, napisana po ugledu na Hipolitovo delo. Ostatak 1. knjige sadrži različite hronološke tablice, uključujući popis rimskih careva, popis judejskih kraljeva, popis rimskih papa zaključno s Teodorom I, koji je svoj pontifikat započeo 642. godine; na kraju 1. knjige nalazi se treće poglavlje iz hronike Isidora Seviljskog.[8] Na drugoj strani lista s popisom papa nalazi se crtež mastilom na kome su dve osobe, za koje francuski istoričar Gabriel Monod veruje da predstavljaju Euzebija i Hijeronima.[23][24]
U drugoj knjizi prvih 49 poglavlja sadrže odlomke iz Hijeronimovog prevoda Euzebijeve Hronike. U tekstu se nalaze i neke interpolacije. Ostala poglavlja donose izvode iz Hidacijeve Hronike.[20][25]
Treća knjiga sadrži izvode iz knjiga II–VI Franačke istorije Grgura Turskog, uz nekoliko interpolacija. Izgleda da su u izvoru koji je Fredegar koristio nedostajale poslednje četiri knjige Grgurova teksta, pa se njegov prikaz završava s 584. godinom.[25]
Devedeset poglavlja četvrte knjige detaljno opisuju događaje u vezi s burgundskim dvorom. Fredegar ne kaže ništa o izvorima kojima se služio za ova poglavlja, no prva se poglavlja možda temelje na lokalnim godišnjacima. Poglavlja 24–39 sadrže svedočanstva iz prve ruke o događajima u razdoblju od 603. do 613. godine.[25] Poglavlje 36 predstavlja interpolaciju o životu sv. Kolumbana, koja predstavlja gotovo neizmenjen prepis Kolumbanovog žitija (Vita Columbani) koje je sastavio Jona iz Bobbija.[26][15] Knjiga se iznenada završava 642. godine.[25] Četvrta knjiga predmet je posebne pažnje istoričara, budući da sadrži informacije kojih nema ni u jednom drugom srednjovekovnom izvoru.
Jedna grupa rukopisa (Kruschova klasa 4) sadrži preradu Fredegarove hronike, kojoj slede dodatni odeljci koji obrađuju događaje u Franačkoj zaključno sa 678. godinom. Ovi dodatni odeljci nazivaju se nastavljačima. U svom kritičkom izdanju Krusch ova dodatna poglavlja stavlja uz tekst iz Codex Claromontanus, čime se stiče pogrešan utisak da ta dva teksta potiču iz istog rukopisa.[9][27]
Rukopisi iz klase 4 dele se na tri knjige. Prva počinje s odeljkom temeljenom na spisu O protoku vremena (De cursu temporum), poznatom i pod naslovom O trajanju sveta (De mundi duratione), koji je krajem 4. veka sastavio malo poznati latinski pisac Kvint Julije Hilarijan. Tome sledi prerađena druga knjiga Fredegarove hronike, koja sadrži prošireni opis navodnog trojanskog porekla Franaka. Druga knjiga predstavlja sažetu verziju Franačke istorije Grgura Turskog i odgovara Fredegarovoj trećoj knjizi. Poslednja, treća knjiga sastoji se od devedeset poglavlja Fredegarove četvrte knjige, kojima slede nastavljači.[9]
"Nastavljači" se sastoje od tri dela. Prvih deset poglavlja temelje se na Knjizi franačke istorije, anonimnoj neustrijskoj hronici koja se završava oko 721. godine. Drugi deo (poglavlja 11–33) obrađuje period do 751. godine. Na tom je mestu u tekst ubačen kolofon, tj, napomena u kojoj se kaže da je hronika sastavljena po naređenju grofa Hildebranda, brata Karla Martela:
Dovde je ugledni grof Hildebrand, ujak spomenutog kralja Pipina, naložio da se marljivo napiše ova istorija ili povest Franakâ. Ono što sledi napisano je po autoritetu grofa Nibelunga, sina Hildebrandova.
Usque nunc inluster vir Childebrandus comes, avunculus praedicto rege Pippino, hanc historiam vel gesta Francorum diligetissime scribere procuravit. Abhinc ab inlustre viro Nibelungo, filium ipsius Childebrando, itemque comite succedat auctoritas.[28][29]
Hronika se zatim nastavlja u još dvadesetak poglavlja, gde se opisuju događaji u Franačkoj zaključno sa 768. godinom.[30]
Roger Collins, istoričar srednjeg veka, smatra da se tekst u rukopisima klase 4 toliko razlikuje od teksta Fredegarove hronike u Codex Claromontanus da bi ga trebalo smatrati posebnim delom, za koji je predčožio naslov Istorija ili povest Franaka (Historia vel Gesta Francorum), koji se nalazi u gorespomenutom kolofonu. Takođe je izneo tezu da je jedan autor sastavio tekst s događajima do 751, a da je neki drugi autor verovatno napisao dodatna poglavlja.[31][32]
- ↑ Monod 1885, str. 25, nap. 1
- ↑ Schwedler 2013, str. 73
- ↑ Collins 2007, str. 16
- ↑ Fauchet 1579
- ↑ Wallace-Hadrill 1960, str. xv
- ↑ 6,0 6,1 Wallace-Hadrill 1960
- ↑ Hellmann 1934
- ↑ 8,0 8,1 Goffart 1963
- ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Goffart 2009
- ↑ Krusch 1882
- ↑ Collins 2007
- ↑ Goffart 1963, str. 209
- ↑ „Frédégaire. Latin 10910”. Bibliothèque nationale de France. Pristupljeno 24. avgusta 2014.
- ↑ Monod 1885
- ↑ 15,0 15,1 Krusch 1888
- ↑ 16,0 16,1 Wallace-Hadrill 1958
- ↑ Wallace-Hadrill 1958, str. 529
- ↑ Krusch 1888, str. 16
- ↑ Goffart 1963, str. 206
- ↑ 20,0 20,1 Goffart 1963, str. 210
- ↑ Krusch 1888, str. 123
- ↑ Goffart 1963, str. 215
- ↑ Monod 1885, str. 25 fn. 1
- ↑ Goffart 1963, str. 211
- ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 Schwedler 2013, str. 74
- ↑ Goffart 1963, str. 232
- ↑ Krusch 1888, str. 168
- ↑ Krusch 1888, str. 182
- ↑ Wallace-Hadrill 1958, str. 528
- ↑ Fouracre 2000, str. 7
- ↑ Collins 2009a
- ↑ Collins 2009b
- Collins, Roger (2007), Die Fredegar-Chroniken, Monumenta Germaniae Historica Studien und Texte, 44, Hannover: Hahnsche Buchhandlung, ISBN 978-377525704-6
- Collins, Roger (2009a), „Fredegar”, Thomas, David Richard; Roggema, Barbara; Sala, Juan Pedro Monferrer, Christian-Muslim Relations: A Bibliographical History (600-900), Leiden: Brill, p. 137–138, ISBN 978-904744368-1
- Collins, Roger (2009b), „Historia vel Gesta Francorum”, Thomas, David Richard; Roggema, Barbara; Sala, Juan Pedro Monferrer, Christian-Muslim Relations: A Bibliographical History (600-900), Leiden: Brill, p. 293–294, ISBN 978-904744368-1
- Fauchet, Claude (1579), Recueil des antiquitez gauloises et françoises, Paris: Chez Iacques du Puys, OCLC 862092071
- Fouracre, Paul (2000), The age of Charles Martel, Harlow, England: Longmans, ISBN 978-058206475-1
- Goffart, Walter (1963), „The Fredegar Problem Reconsidered”, Speculum 38 (2): 206-241, JSTOR 2852450. Reprint: Goffart, Walter (1989), Rome's Fall and After, London: Hambledon Press, pp. 319-354, ISBN 978-185285001-2
- Goffart, Walter (8 February 2009), „Review of: Collins, Roger. Die Fredegar-Chronikon. Monumenta Germaniae Historica Studien und Texte vol. 44. Hannover: Hahnsche Buchhandlung, 2007”, The Medieval Review, arhivirano iz originala na datum 2011-03-15, pristupljeno 2015-01-04.
- Hellmann, Siegmund (1934), „Das Fredegarproblem”, Historische Vierteljahrschrift 29: 36–92.
- Krusch, Bruno (1882), „Die Chronicae des sogenannten Fredegar”, Neues Archiv der Gesellschaft für Ältere Deutsche Geschichtskunde 7: 247-351, 421-516
- Krusch, Bruno, ur. (1888), „Chronicarum quae dicuntur Fredegarii Scholastici libri IV. cum Continuationibus”, Scriptores rerum Merovingicarum, Volume 2 Fredegarii et aliorum Chronica. Vitae sanctorum, Hannover: Monumenta Germaniae Historica, arhivirano iz originala na datum 2016-03-15, pristupljeno 2015-01-04
- Monod, Gabriel (1885), Études critiques sur les sources de l'histoire mérovingienne. La Compilation dite de "Frédégaire", Paris: F. Vieweg
- Schwedler, Gerald (2013), „Lethe and 'Delete'—Disgarding the past in the early Middle Ages: the case of Fredegar”, Collectors’ Knowledge: What Is Kept, What Is Discarded / Aufbewahren oder wegwerfen: wie Sammler entscheiden, Leiden: Brill, pp. 71–96, ISBN 978-900426216-4
- Wallace-Hadrill, J.M. (1958), „Fredegar and the history of France”, Bulletin of the John Rylands Library 40: 527-550. Reprinted in: Wallace-Hadrill, J. M. (1962), „Fredegar and the history of France”, The Long-Haired Kings, and other studies in Frankish history, London: Methuen, pp. 71-94, OCLC 1102824
- Wallace-Hadrill, J. M., ed. and trans. (1960), The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar: with its Continuations, London: Nelson, OCLC 401901
- Guizot, François, trans. (1823), „Chronique de Frédégaire”, Collection des mémoires relatifs à l'histoire de France: Histoire des Francs, Volume 2, Paris: J.-L.-L. Brière, pp. 153-265
- Heydemann, Gerda (2006), „Zur Gestaltung der Rolle Brunhildes in merowingischer Historiographie”, Corradini, Richard, Text and Identities in the Early Middle Ages, Wien: Österreichischen Akademie der Wissenschaften, pp. 73–85, ISBN 978-3-7001-3747-4
- Lot, Ferdinand (1914), „Encore la chronique du Pseudo-Frédégaire”, Revue historique 115 (2): 305-337, JSTOR 40943537.
- Reimitz, Helmut (2006), „The art of truth: Historiography and identity in the Frankish world”, Corradini, Richard, Text and Identities in the Early Middle Ages, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse), 344. Band . Forschungen zur Geschichte des Mittelalters, 12, Wien: Österreichischen Akademie der Wissenschaften, pp. 87–103, ISBN 978-3-7001-3747-4
- Wood, Ian N. (1994), „Fredegar´s Fables”, Scharer, Anton; Scheibelreiter, Georg, Historiographie im frühen Mittelalter, Wien: Oldenbourg, pp. 359–366, ISBN 978-348664832-4.
- „Geschichtsquellen des deutschen Mittelalters: Pseudo-Fredegarius” [Istorijski izvori za nemački srednji vek: Pseudo-Fredegar]. Bayerische Staatsbibliothek.
- „Scan of Codex Palatina latin 864 (Lorsch c. AD 800)”. Heidelberg, Universitätsbibliothek.
