Maratonska bitka
| Maratonska bitka | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Grčko-Persijski ratovi | |||||||
 Maratonsko polje danas | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Atena, Plateja | Persija | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Mitijad, Kalimah, Arimnest | Datis | ||||||
| Snage | |||||||
| oko 10.000 Atenjana i 1.000 Platejaca | 25.000 (moderne procjene) | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 192 Atenjana, 11 Platejaca | 6.400 ljudi, 7 zarobljenih brodova | ||||||
Maratonska bitka, 490. pne., je velika pobeda Atine i Plateje nad Persijom u toku Grčko-persijskih ratova. Odigrala se na mestu zvanom Maratonsko polje.
Neuspeh persijskog pohoda 492. godine stare ere nije naterao cara Darija I da odustane od pokoravanja Grčke, te je on tokom cele 491. godine obavljao marljive pripreme za novi pohod. Pored vojničkih, obavio je i diplomatske pripreme: u ime cara upućeni su izaslanici na ostrva Egejskog mora i u države evropske Grčke sa zahtevom "zemlje i vode" – znaka pokornosti. Ostrva, među kojima i Egina, udovoljila su tom zahtevu bez ikakvog oklevanja. Njihov primer sledio je i najveći broj zajednica u severnoj Grčkoj. Ali u Atini i Sparti persijski su izaslanici bili pobijeni.
Početkom proleća 490. godine u Kilikiji se okupila persijska vojska opremljena za pohod. Na njenom čelu su se nalazile satrapi i vojskovođe Datis i Artafern. Ovoga puta odlučeno je da se persijska vojska morskim putem prebaci u Atiku, u samo srce neprijateljske zemlje, kako bi se dezorganizovale neprijateljske snage. Prisustvo persijske vojske ne teritoriji evropske Grčke trebalo je i da aktivira sve persofilske elemente u grčkim polisima, a pre svega pristalice Persije u gradovima Beotije i Tesalije. Prema Herodotu, persijska flota sastojala se od 600 trijera. Moguće je da je taj broj nešto preuveličan. To su, izgleda, bili uglavnom transportni, a ne ratni brodovi. O kopnenoj vojsci Herodot samo kaže da je bila "ogromna i dobro naoružana", dok su brojke koje navode kasniji autori (od 200 i 300 hiljada pešadije i 10 hiljada konjanika) svakako preterane. Nema izgleda da bi Persijanci mogli da smeste na brodove više od 15 hiljada pešaka, pre svega strelaca i 500 do 800 konjanika. Persijskoj vojsci priključio se i bivši atinski tiranin Hipija, jer se računalo da će njegova pojava u Atini olakšati akcije Persijanaca, s obzirom na to da je u Atini još bilo dosta njegovih pristalica.
Početkom leta 490. godine persijska flota je krenula iz Kilikije i preko Rodosa najpre se uputila protiv Naksosa, koji je tom prilikom bio kažnjen za svoj otpor 500. godine, a zatim preko Delosa prema krajnjem jugu Eubeje. Posle kratkotrajnog otpora predao se eubejski grad Karist, a zatim se persijska flota uputila prema Eretriji, u kojoj je bilo dosta pristalica Persije. Ozbiljnijoj pomoći od strane drugih Grka ovaj se grad nije mogao nadati; čak se i pomoćni odred poslat iz Atine vratio u Atiku kada je obavešten o kolebanju Eretrijaca. Međutim, i pored toga Eubejani su pokušali da se opdupru Persijancima, ali posle šestodnevnih borbi uz gradske zidine lokalni aristokrati, pristalice Persije, otvorili su kapiju i pustili Persijance u grad. Eretrija je bila zauzeta i razorena, a stanovništvo odvedeno u Persiju. Tako je Eubeja bila pretvorena u izvrsnu bazu za dalje operacije Persijanaca, koji su sada mogli da započnu sa iskrcavanjem u samoj Atici.
Perzijanci su se iskrcali u ravnici ne daleko od Maratona, 40 km od Atene. Kako u to vrijeme još nisu imali značajniju flotu, Atinjani nisu bili u stanju da se suprotstave toj operaciji. Predviđanja Persijanaca tako su se ostvarivala: neprijatelj je bio iznenađen, a o nekom planu otpora Grka nije moglo biti ni govora. Doduše, Atinjani su Sparti poslali hitan poziv za pomoć, ali su Spartanci odbili molbu, pozivajući se na svoj običaj da se ne može preduzeti pohod pre izlaska punog meseca. Tako je Atina mogla da računa samo na vlastite snage; jedino joj je Plateja poslala jedan odred u pomoć, koji se već na samom bojnom polju priključio Atinjanima.
Pred atinsku narodnu skupštinu se postavilo pitanje: da li da se neprijatelj sačeka u gradu, iza zatvorenih bedema, ili da se Persijancima pruži otpor na otvorenom polju. Posle dugih nesuglasica rešeno je da se Persijancima pruži otpor na otvorenom polju. Miltijad, vođa atinskih demokrata, zahtevao je neodložan pokret, shvatajući da svako odugovlačenje može aktivirati persofilske elemente u Atini.
Herodot ne navodi podatke o veličini atinske vojske, ali nešto kasniji autori kažu da je broj atinskih vojnika iznosio između 9 i 10 hiljada. Tu se. očigledno, misli samo na osnovne borbene snage – hoplite, pa bi im trebalo pribrojiti još izvestan broj lako naoružanih pešaka i robova. Pausanija, pisac iz 2. veka nove ere, kaže da su se u maratonskoj bici robovi po prvi put borili zajedno sa Grcima. Podaci antičkih istoričara o tome da je platejski odred brojao oko hiljadu vojnika, nesumnjivo su preuveličani: Platejci nisu mogli dati toliki broj vojnika.
Mesto predstojeće bitke, Maratonsko polje, oivičeno je s juga, zapada i severa ograncima Pentelikona i Parnasa, a s istoka morem; ta se ravnica proteže 9 kilometara u dužinu i 3 kilometra u širinu. Tri čevrtine severnog dela ravnice predstavljaju baruštinu, a južni čini terasu koja se postepeno spušta ka moru. Persijanci su se iskrcali na severni deo ravnice, na jednu usku kosinu koja se pruža između močvare i mora, dakle na položaj koji je već po prirodi odlično utvrđen. Još uvek nije pouzdano utvrđeno koji su položaj zauzeli Grci, ali je najverovatnija pretpostavka to da su Grci zaposeli breg koji se nalazi u južnom delu Maratonske ravnice.
Maratonska bitka odigrala se 13. septembra 490. godine. Pošto su Atinjani zauzeli položaj, među stratezima je započela duga prepirka oko toga da li da se krene u napad ili da se čeka da Persijanci povuku prvi potez. Herodot kaže: "Mišljenja atinskih stratega bila su podeljena... Miltijad (jedan od stratega) obrati se polemarhu, koji je kao jedanaesti imao pravo glasa... A tada je bio polemarh Kalimah iz Afidne... Miltijad je pridobio Kalimaha da pređe na njegovu stranu, te polemarhov glas odluči da se primi borba". Dakle, konačnu pobedu odneo je Miltijad, koji je bio za napad. Nekoliko dana posle toga on je izveo u ravnicu grčku vojsku, koja je trčećim maršem udarila na Persijance koji su bili udaljeni jedan kilometar ili nešto više od toga. Započela je oštra borba u kojoj su Persijanci po sredini probili grčke redove, ali je zato na grčkim krilima postignuta pobeda. Okrenuvši se zatim protiv neprijateljskog centra, Grci su porazili Persijance, koji su zatim pobegli prema brodovima. Tu je došlo do nove bitke: Grci su zaplenili sedam brodova, dok su ostali uspeli da pobegnu. Prema Herodotu, u bici je poginulo 6.400 Persijanaca i 192 Atinjana, među kojima polemarh Kalimah.
Herodot u svom opisu uglavnom tačno izlaže tok događaja. Otkriva se i uzrok koji je Atinjane naterao da, ne čekajući napad Persijanaca, sami izvrše juriš na neprijatelja. Miltijadu, naime, Herodot pripisuje sledeće reči: "Ako ne budemo započeli bitku, uveren sam da će Atinjane zahvatiti velika pometnja koja će ih opredeliti na stranu Persijanaca; ako li stupimo u borbu pre nego što se pokaže rascep među nekim Atinjanima, onda uz pomoć pravednih bogova možemo iz bitke izaći kao pobednici".
Međutim, pretrpljeni poraz nije naterao Persijance da odmah polože oružje i da se odreknu daljih operacija. Persijska komanda i dalje je računala na pomoć svojih pristalica u Atini – sledbenika Pizistratida i Alkmeonida. Persijska flota, pošto je odmakla od Maratona, zaobišla je rt Sunion i uputila se direktno u Atinu. Atinske vojskovođe su otkrile plan Persijanaca, te je atinska vojska odmah krenula natrag i ubrzanim maršem prispela u Atinu pre nego što su pristalice Persijanaca mogle da ostvare svoje planove. Tako je grad, kada je flota prišla atinskoj luci Faleronu, već bio pod sigurnom zaštitom. Pesijanci su izvesno vreme stajali na domaku Atinu, a zatim su otplovili nazad u Aziju.
Kod Maratona su se najjasnije pokazale prednosti građanske vojske Atinjana nad vojskom persijskih osvajača. Tu su se takođe ispoljile prednosti grčkog hoplitskog naoružanja i taktike; oštri napada zbijenog stroja hoplita skršio je i rasturio labavu masu persijskih strelaca i konjanika. Ogromne su i zasluge Miltijada koji je pravilno ocenio opasnost od unutrašnjih previranja i na bojnom
Uz bitku kod Maratona je vezana i legenda koja je dovela do savremenog značenja izraza maraton. Njena najpopularnija verzija glasi da je Fidipid (ponekad nazvan i Filipid), najbrži trkač među atenskim hoplitima, dobio zadatak da ode do Atine i javi građanima vijest o pobjedi. Nakon što je protrčao 42 km i došao do Atene bio je potpuno iscrpljen te je svojim sugrađanima rekao "Νενικήκαμεν!" (Nenikékamen, Pobijedili smo!) i umro.
Varijacije ove legende govore da je Filipid imao zadatak upozoriti Atenu na dolazak perzijske flote.
Međutim, legenda se u tom obliku prvi put javlja u helenskim i rimskim izvorima u 1. vijeku n.e., odnosno kod Plutarha, koji, međutim, u svom djelu Slava Atene kaže da se taj trkač zvao Tresip ili Eukle. Lukijan iz Samosate (2. vijek n. e.), pak, kaže da se trkač zvao Filipid.
Herodot, koji je glavni izvor podataka o maratonskoj bitci, spominje glasnika po imenu Fidipid ("trkača po zanatu"), koji je prije bitke dobio zadatak otići iz Atene u Spartu i prenijeti poruku kojom Atena od nje traži pomoć (VI, 105–106). U Spartu je stigao dan nakon što je krenuo, prešavši za to vrijeme razdaljinu od oko 200 km ili više.
Legenda o maratonskom trkaču je stekla veliku popularnost krajem 19. vijeka, te je zbog toga njoj u čast u program prvih modernih Olimpijskih igara u Ateni 1896. godine uvedena dugoprugaška trkačka disciplina po imenu maraton.
