Opšti izbori u Turskoj 2018.

Opšti izbori u za predsednika i parlamentarne poslanike u Turskoj raspisani su za 24. jun 2018. godine. Turski glasači će istoga dana da glasuju i na izborima za 600 članova Velikog nacionalnog medžilisa Turske (turski parlament) kao i za predsednika republike. Na ustavnom referendumu koji je održan 16. aprila 2017. godine predloženo je ukupno 18 amandmana među kojima i uvođenje punog predsedničkog sistema kojim predsednik postaje ujedno i šef vlade, ukidanje funkcije premijera i predsedničko imenovanje ministara kao i povećanje broja poslanika sa 550 na 600 uz ukidanje njihovog prava da glasaju o imenovanju i smeni ministara. Ustav 2017. je prema službenim statistikama usvojen sa 51.41% glasova, a opšti izbori 2018. su prvi izbori nakon usvajanja ustavnih promena. Poslanici će biti izabrani 24. juna dok će, ukoliko predsednik ne bude izabran u prvome krugu, drugi krug izbora biti organizovan 8. jula.

Predsednički izbori organizuju se ranije od redovnoga termina koji je bio 3. novembra 2019. Uprkos učestalim komentarima opozicije da će se predsednički izbori organizovati pre redovitog termina, vlada je ponavljala da to neće biti slučaj sve dok je na to nije pozvao Devlet Bahçeli, lider ultranacionalističke desničarske Partije nacionalističkog pokreta (MHP) koja je od 2018. deo takozvane Narodne koalicije zajedno sa vladajućom islamističkom Strankom pravde i razvoja (AKP). Predsednik Recep Tayyip Erdoğan najavio je izbore 18. aprila 2018, a svoju kandidaturu u ime takozvane Narodne koalicije najavio je 27. aprila 2018. Republikanska narodna partija (CHP), glavna opoziciona sekularna partija, nominovala je Muharrema İncea za svoga predsedničkog kandidata. İnce je poznat kao vešt govornik i oštar kritičar predsednika Erdoğana. Narodna demokratska partija (HDP), levičarska partija osnovana 2012. popularna među Kurdima u Turskoj, za svoga je predsedničkog kandidata nominovala Selahattina Demirtaşa koji je od novembra 2016. pritvoren i kampanju za predsednika vodi iz zatvora. Uz ova tri, još je troje kandidata uspelo sakupiti po 100,000 potrebnih potpisa građana za uspešnu kandidaturu. To su Meral Akşener koja je kandidatkinja takozvane Dobre ili İyi partije koja se zalaže za konzervativne, nacionalističke i sekularne vrednosti i ekonomski liberalizam, Temel Karamollaoğlu koji je kandidat radikalne islamističke Saadet partije i Doğu Perinçek iz nacionalističke i radikalno leve Vatan ili Otadžbinske partije.

Kontekst

Ustavni referendum 2017.

Vladajuća Stranka pravde (AKP) i razvoja i predsednik Erdoğan imaju dugu istoriju podrške pretvaranja Turske iz parlamentarne republike u predsedničku republiku. Uz podršku Partije nacionalističkog pokreta (MHP) vladajuća AKP je uspela kroz parlament da raspiše ustavni referendum za 24. april 2017.

Predlog ustavnih promena je predvideo organizovanje parlamentarnih i predsedničkih izbora na isti dan svakih pet godina sa prvim izborima po novom sistemu predviđenima za 3. novembar 2019. Broj poslaničkih mesta u parlamentu uvećan je sa 550 na 600 mesta, ali su njegova ovlašćenja drastično umanjena. Najvažnija promena dala je predsedniku ovlast da vlada putem dekreta bez glasovanja parlamenta i učinila ga je istovremeno i šefom države i šefom vlade. Zagovornici promene tvrdili su da će reforma učiniti vlast efikasnijom, dok su protivnici govorili da se njome daju prevelika ovlašćenja predsedniku i parlament čini posve sporednim i bespomoćnim u političkom životu zemlje.

Prema službenim rezultatima, referendum je usvojen sa 51.41% ili 25,157,463 glasova ZA i 48.59% ili 23,779,141 PROTIV. 1.73% ili 862,251 su proglašeni nevažećima. Visoki izborni savet (YSK) u poslednjem je trenutku izmenio izborna pravila na referendumu i omogućila uvrštavanje neoverenih glasačkih listića kojih je prema tvrdnjama opozicije bilo ukupno oko 1,5 miliona. Opozicija je potez saveta proglasila neregularnim i ilegalnim i u toj je tvrdnji dobila podršku više međunarodnih promatrača koji su utvrdili da referendum nije bio u skladu sa međunarodnim standardima. Kampanja pre referenduma je provedena u atmosferi nejednakog tretmana dva bloka, državnog suzbijanja kampanje oponenata i korišćenja državnih resursa i institucija za podršku usvajanja predloga referenduma. To je dovelo do odbijanja zahteva za održavanje ili otkazivanje referendumskih skupova pobornika promene u Nemačkoj, Holandiji, Danskoj i Švajcarskoj i stava evropskih promatrača da referendum nije zadovoljio međunarodne standarde. Uprkos tome, svi naknadni pokušaji opozicije da sudskim putem dovede u pitanje neregularnosti u provođenju referenduma su onemogućeni. Vlada je započela sa uvođnjem zakona u skladu sa izglasanom ustavnom promenom u pripremi za punu implementaciju od 3. novembra 2019.