Pedro Calderón de la Barca
Pedro Kalderon de la Barka (17. januar 1600. — 25. maj 1681) bio je španski dramaturg španskog Zlatnog veka. Proslavio se jednočinkama s motivima iz Biblije, a njegova filozofska drama „Život je san“ zadržala se do danas na pozorišnim repertoarima.
Pedro Kalderon je rođen u Madridu, početkom 1600. godine. Njegov otac Dijego Kalderon se oženio Anom Marijom de Enao koja je poticala iz nemačke plemićke porodice. Pedro je bio treći od petoro Dijegovih i Marijinih sinova.
Započeo je školovanje 1605. u Valjadolidu, tu se brzo istakao, pa ga je otac koji je inače bio autoritativnog karaktera prebacio u kapelaniju gde ga je čekalo mesto za poziv sveštenika koje je rezervisala Pedrova baba za jednog od članova porodice. Započeo je školovanje u jezuitskoj školi u Madridu 1608. na mestu gde se sada nalazi institut San Isidro, gde se zadržao do 1613. studirajući gramatiku, latinski, grčki i teologiju. Posle dve godine studiranja u Madridu umire Pedrova majka i iste godine njegov otac se ženi po drugi put. Ovaj brak je ujedinio Pedrovu braću, Hosea i Dijega protiv oca. Pedro nastavlja školovanje na univerzitetu Alkala de Enares, gde je studirao logiku i retoriku, 1615 prelazi na univerzitet u Salamankki gde je diplomirao kanonsko i civilno pravo, ali ipak bez ispunjenja ciljeva koje mu je zadao otac. 1621. učestvovao je na takmičenju u poezije u čast svetog Isidora nakon njegove kanonizacije gde je osvojio treće mesto. Rešio je da prekine crkvene studije i da se posveti vojnoj karijeri, kada je započeo da vodi boemski način života. U to vreme dolazi i do problema unutar porodice, naime testamentom njegovog oca Pedro i njegova braća su morala da dele bogatstvo sa maćehom i da otplate sve očeve dugove. Moguće je da su teški odnosi sa ocem uticali na Klderonovo stvaralaštvo gde se često mogu videti konflikti između oca i sina. Zbog svih ovih porodičnih problema Kalderon je ušao u službu kod vojvode de Friasa, sa kojim je putovao po Flandriji i severu Italije između 1623-1625. U ovom periodu Pedro je učestvovao u mnogim ratnim kampanjama. Sudeći po Kalderonovom biografu Huanu de Vera Tasisu bio je čak umešan i u par ubistava. Kalderon je pristupio Kastiljskoj grofoviji 1625. godine. Kalderonova prva poznata komedija je „Ljubav, čast i moć“ je doživela premijeru 1623. godine povodom posete Karlosa princa od Galije. Od 1625. Klderon je na dvoru prikazao širok spektar svojih dela, ali je 1629. prateći jednog glumca upao sa svojom braćom u manastir de la Trinitarias gde je naišao na ćerku Lopea de la Vege, što je izazvalo neprijateljstvo sa poznatim dramaturgom i poznatim govornikom tog vremena Ortensijom Feliksom Paravicinom. Kalderon je na napade ovog poslednjeg odgovorio ismejavajući ga u svojim komedijama „Postojani princ“ i „Gospa duh“ koje su predstavljale njegov prvi veliki uspeh. Sa ovim i drugim komedijama Kalderon je porastao u očima kralja Felipea četvrtog, koji ga je zadužio za rad pozorišta na dvoru. Svoja dela je prikazivao u zlatnoj dvorani Koliseo del Palasio del Buen Retiro, prvu premijeru u ovoj dvorani je doživeo 1634. Lope de Vega je u ovo vreme uživao veliki ugled u zemlji, ali je i Kalderon tridesetih godina počeo da raste u očima publike sa svojim komedijama. Postao je direktor velike scene Kolisea del Buen Retira 1635. napisavši „Najveći užitak, ljubav“, između ostalih velikih dramskih dela na čije izvođenje je računao na sposobne italijanske scenogragfe Kosmea Lotija i Baćia del Blanka, i muzičke eksperte za svoje prve sarasuele. Kralj je nagradio Kalderona 1636 ordenom Kabaljero de la Orden de Santijago. Iste godine Kalderonov učenik i prijatelj Vera Tesis objavio prvi deo svojih komedija, sledeće godine druge, sve do devetog dela koliko je izdao. Iako je napisao još tri dela svojih komedija, ona nikada nisu objavljena zbog nedgovornih izdavača. Kalderon se istakao u ratu kod Fuenterabije (1638), i u ratu za ocepljenje Katalonije (1640). Na svoje vojničke dane uvek je nosio lepe uspomene. Tada dolazi od širenja Palasija del Buen Retira, a u centralnom delu se izvode premijere između kojih se našla i Kalderonova komedija „Izložba ljubavi i ljubomore“. Posle ranjavanja u jednom od ratova 1642. Kalderon prelazi u vojnu penziju. Iako tih bio je vrlo tih bio je vrlo aktivan u pisanju dela na dvoru. U to vreme Kalderon prikazuje svoja najzahtevnija dela koja su zahtevala bogatu scenografiju. Kalderon postaje idol celoj jednoj generaciji mladih dramaturga među kojima su se našli veliki talenti kao što su Agustin Moreto i Fransisko Rohas Sorilja, Kalderonovi najbolji učenici. Sredinom četrdesetih dolazi do zatvaranja pozorišta u celoj zemlji za vreme vladavine kraljice Isabele i princa Baltasara Karlosa, najviše zbog pritisaka religioznih monarhista. Pretstave se nisu prikazivale od 1644-1647. U ovom periodu dolazi od smrti Kalderonove braće Hosea (1645) i Dijega (1647), i do potpisivanja Vestvalijskog mirovnog sporazuma 1648. Poznati dramaturg tada upada u krizu iz koje izklazi te nakon rođenja svog prvog sina Pedra Hosea, kada dolazi do ponovnog otvaranja pozorišta i do promene načine Kalderonovog života.
Kalderon prvo postaje sekretarar vojvode od Albe, zatim se vraća u crkveni red San Fransiska 1650. a godinu dana kasnije postaje i sveštenik. Postaje glavni kapelan 1653. funkcija koju je Pedrov otac priželjkivao celog života. Iako je i dalje pisao komedije Kalderon je prioritet dao sakrmentalnim delima, pravcu koji je usavršio i doveo do vrhunca, pravcu u kojem je spojio prirodni talenat sa teologijom. I dalje je pisao dela za Palasio del Buen Retiro, iako je počeo sa pisanjem mitoloških dela uz pomoć kojih je bežao od gorke stvarnosti. U to vreme Kalderon je već bio najpoznatiju dramaturg u Španiji i 1663 dobija zvanje kapelan časti, zbog čega je Kalderon napokon morao da se preseli u Madrid. Nakon smrti kralja dolazi i do smanjenja Kalderonovih izdatih dela, sve dok nije dobio zvanje kapelan major 1665. koje je dobio od kralja Karlosa drugog. Bio je često osporavan sa strane moralista koja nisu blagonaklono gledali na dramske spektakle čoveka koji je imao zvanje sveštenika.
Pri kraju života Kalderon upada u finansijske poteškoće, ali ipak uspeva da izda svoju poslednju komediju vođenu motivom karnevala 1680. Kalderon umire 25. maja 1681. ostavivši nedovršenim svoja sakrementalna dela koja su trebala da budu izdata te godine. Kalderonova sahrana bila je skromna kako je i zahtevao u testamentu. Svojom smrću je ostavio iza sebe pozorišnu siročad koja su ga smatrala najboljim dramaturgom njegove epohe, što je Kalderon svakako i bio.
Pozorišno delo Kalderona de la Barke znači kulminaciju baroka pozorišnog modela stvorenog krajem XVI i početkom XVII veka od strane Lope de Vega.
Po računici koju je on sam učinio godine kada je umro Kalderon, njegova dramatična produkcija sastoji se od sto deset komedija i osamdeset drugih dela, kao što je na primer Psale et sile (pevanje i ćutanje). Mada je manje plodno, genijalni Lope de Vega tehnički ispada bolji u pozorištu i zapravo dovodi do savršenstva dramsku formulu smanjujući broj scena i čisteći je od lirskih elemenata, pretvarajući je u spektakl baroka, dajući joj seznzibilitet scenografije kroz muziku koji su Lope de Vegi manje bitni .
Anhel Valbuena Briones označio je da u njegovom stilu postoje dva dela: U prvoj grupi Kalderonovih dela premešta, prepravlja ono što se Lope de Vegi čini haotičnim, stilizujući njegov realizam menjajući ga. U njima se vidi bogata galerija reprezentativnih likova toga vremena i socijalnog statusa, svih koji imaju zajedničke tri teme španskog pozorišnog baroka: ljubav, religiju i čast.
U drugoj grupi, dramaturg izmišlja, iznad viteškog repertoara, jednu poetičko-simboličku form nepoznatu do tada i koja suštinski postavlja pozorište u liričko. Kasnije piše filozofske i teološke drame, mitološke komedije. Kalderon se izdvaja pre svega kao stvaralac ovakvih baroknih likova, lično neuravnoteženih zbog tragične strasti, koja se pojavljuje u Stalnom princu, čudesni mađionilar ... Njegov najpoznatiji lik je Segismundo od Polonije iz dela Žibot je san, smatrano kao vrh njegovih dela. Ovo delo, paradigma iz vrste filozofskih komedija bavi se transcedentalnim pitanjima njegove epohe: slobodom i moći volje ispred sudbine, skepticizmom... Ovaj komad ima više verzija koje je on sam pisao. Takođe se u ovom delu spominje tema obrazovanja, mada je ona u drugom planu, iako se podjednako razvijala kasnije u XVIII veku. U ovoj drugoj grupi dovodi do savršenstva tzv. alegorični komad. Napomenućemo samo neke, Veliko svetsko pozorište, Večera kralja Baltazara. Što se tiče filozofskih drama, njegovo maestralno delo je Život je san, Gradonačelnik iz Zalmaneje, a što se tiče drama o časti Slikar svoje obeščašćenosti (1648)... Melodramičan karakter imaju komedije kao što su Nema stvari kao što je ćutanje (1639), Nije uvek najgore tačno (1648, 1650), Ćerka Gomeza Arijasa (1651). Približio se i istorijskim dramama komadima kao što su i Velika Senobija, Raskol Engleske, Voleti posle smrti, Najveći monstrum na svetu. Filozofske i simbolične drame su Ćerka vazduha, u svoja dva delagde se oslikava ambicija bez granica kraljice Semiramide. Religiozne drame kao što su Pobožnost za krst (1633), Život je san... Kalderon je pozeo da se interesuje za mitološke komedije 1635. Ubrzo se adaptirao uslovima velikog spektakla delima kao šzo su Najveći čar ljubavi, Udarac sirena, Monstrum iz dvorišta... Kalderon je postao ekspert u pisanju ovog književnog roda, gde su se likovi pretvorili u čiste konceptualne i strastvene opise.
Tokom jednog vremena Kalderonov komični teatar je bio potcenjen, ali u poslednje vreme počinje da se vrednuje, budući da je napisao maestralna dela koja se mogu kvalifikovati kao „komedije spletki“ (comedias de enredo), kao što su La dama duende, Casa con dos puertas, Mala es de guardar ili El galán fantasma.
Iako je Kalderon ponekad pokušavao da stvori nezaboravne likove, poput Pedra Krespa, u većini slučajeva je tačno ono što je rekao Marselino Menendes Pelajo:
„Kalderonovi likovi teško dostižu prirodnu i jednostavnu izražajnost, već je zamenjuju hiperbolama, prefinjenošću i kišom metafora... Poseduju relativnu i istorijsku istinu, ali nemaju čovečnu, apsolutnu i lepu istinu koja eksplodira u rici lavova Šekspirovih likova“.
Sa druge strane, Kalderonovi ženski likovi su neumerene muškarače i ne poseduju ženstvenost i prirodnu živahnost kao Lopeovi ženski likovi, mada kada se radi o ženama koje su na vlasti, ovaj nedostatak se preobražava u vrlinu i pronalazimo verodostojna oličenja ambicije, poput kraljice Semiramide u dva dela Ćerke vazduha.
Što se tiče muških likova, Kalderon poseduje repertoar nezaboravnih likova kao što su Sigismund, Don Lope de Figeroa, Pedro Krespo ili prototip najčešćih Kalderonovih likova, muž izluđen ljubomorom, koji predstavlja Don Gutjere u delu Lekar svoje časti. Ovi likovi sa patološkom ljubomorom, kojima obiluju Kalderonove drame, rasuđuju nepokolebljivo, ali njihovi zaključci se zasnivaju na sumnjama i divljim strastima, zbog čega rezultat njihovih dugih razmišljanja dovodi do dramskog apsurda.
Kalderon de la Barka je van Španije poznat prvenstveno kao filozofski pesnik tako da se njegove drame mogu nazvati filozofsko-simbolične drame. Piščev pesimizam donekle se može objasniti teškim prilikama u Španiji u XVII veku, ali još više njegovim karakterom. Jedno od autorovih najvrednijih dela jeste filozofska drama Život je san (La vida es sueño), nastala između 1631. I 1635 g. Izvori ove drame su brojni i sežu u daleku prošlost. Neke teme i motivi se javljaju u grčkoj i latinskoj mitologiji, istočnjačkoj tradiciji, humanizmu... Kod Kalderona je tema čoveka koji sanja svoj život obrađena sasvim u baroknom duhu. Život je san je formalno savršeno delo. Sačinjeno je od guste mreže misaono-poetskih slika velike snage, kao i bujne retorike. Prethodna neophodna saznanja gledaocma su data kroz sažete naracije, a čuvenim monolizi, naročito Sehismundovi, besprekorni su. Oni su poput stubova koji nose celu građevinu. Nema sumnjne da je jedna od najlepših i najdubljih drama španskog a i svetskog pozorišta.
Drame časti (dramas de honor). U ovim delima prikazana je iracionalna snaga koja čoveka otuđuje od samoga sebe. Sila koja pritiska do te mere da pojedinac nije u stanju da razmišlja niti reaguje razumski. Uglavnom opis teče uz scene iz bračnoh života, a rasplet je uglavnom krvav. To su tragične drame u kojima od samog početka vlada tragična atmosfera i sumnjičavost među supružnicima. Neka dela su: Slikar svoje nečasti (El pintor de su deshonora), Za tajnu uvredu, tajna osveta(A secreto agravio secreta venganza).
Kalderon je pisao i uspele istorijske drame-Najveće čudovište na svetu (El mayor monstruo del mundo), kao i religiozno-higiografske-Odanost krstu (La devocion de la cruz).
Što si tiče jezičkog stila Kaderon ističe lepotu koristeći antiteze, metafore, i hiperbole, što se može smatrati kulminacijom pozorišsta u njegvom dobu. On se trudi da publika lako prihvati matafore koje se koriste na sceni, koristeći mehanički sistem četiri ukrštenih elementa. Koristi takozvane učene reči bez ustučavanja, neke čak kritikovane od strane Lope de Vege.
Kalderonovi likovi razmišljaju veoma kruto, što se ogleda u likovima muževa koji su puni ljubomore, koji svoje zločine opravdavaju kao bezgrešne.
U svojim delima se uglavnom koncentiše između :
Razuma i strasti
Intelektualnosti i instintivnog
Razumevanja i volje
Kalderonov tematki repertoar je čist i ima različite varijante: časti, veze između čoveka i moći, slobode, koflikt između realnosti i iluzije, i sve u baroknom stilu. Na jedinstven način obrađuje patološku ljubomoru i edipovske konflikte.
Komedije čine najobimniji deo Kalderonovog stvaralaštva. U njegovom radu uočavamo dva osnovna modaliteta:komediju plašta i vlastelinske komedije. Kalderon voli komplikovane, zamršene peripetje, kroz koje svoje junake vodi sigurno, dinamički i savršeno logično, ne prepuštajući ništa improviaciji. Ove komedije nemaju dubljih pretenzija osim da posluže lakoj i otmenoj razbibrizi. Njegove komedije donekle prikazuju špansko društvo, a ponedak sadrže i društvenu kritiku. Najbolje ostvarenje iz ove serije je Gosta Duh (La dama duente).
Kalderonove vlastelinske komedije slične su prethodnim po svom komplikovanom zapletu, s razlikom što sadrže fantastične, viteške ili egzotične elemente. Ambijent iz gradskog prelazi u udaljene zemlje i nepoznate predele. Odlikuju ih stilizacija, birna leksika i izvaštačeni stil. Najpoznatije su : Traka i cvet (La banda y la flor), Udvarač duh (El galán fantasma), Bele ruke ne verđaju (Las manos blancas no ofenden) I druge.
Kao pod vrsta, provlači se burleskna komedija koja je na neki način svet naopačke u kojima se izvrću tradicionalne vrednosti.
Od Kalderona su, kao zvaničnog dvorskog pisca, još od 1635. naručivani komadi za kraljevske proslave. To su po pravilu bili raskošni komadi, sa muzikom, pevanjem, baletskim scenama, brižljivo osmišljenom scenografijom i obimnoj upotrebi tehničkoh pomagala. Kalderon je smatrao da je teatar savršen spoj više umetnosti-poezije, muzike i likovnih veština.
Kalderon smanjuje broj scena koje su obično koristili Lope de Vega i njegovi sledbenici, jer čuva dramsku strukturu; takođe ograničava bogatu polimetriju prethodnog teatra. Umesto potrage za novim temama, daje prednost već razvijenim temama od strane komediografa Lopeove škole ili njegovih prethodnika, i prepravlja ih izbacujući nekorisne, slabe, suvišne ili malo funkcionalne scene ili dodajući one koje smatra neophodnima, tj. poboljšavajući ih. Pored toga, sledi iste mehanizme i konvencionalnosti kao kod Lopeove komedije, zajedno sa onima kojima su doprineli Antonio Mira de Ameskva, Tirso de Molina i Huan Ruis de Alarkon. Njegov stil koristi osobine kulteranizma (gongorizma), ali ga i vulgarizuje serijom metafora o četiri elementa koje sva publika može da razume. Takođe, u svojim komedijama koristi simbole: pad sa konja, što predstavlja gubitak časti ili narušavanje prirodnog poretka; slučajnosti koje nisu slučajne, duboko značenje svetlosti i tame; prirodna ravnoteža između četiri elementa i pojedine dramske tehnike poput proricanja i horoskopa u delu, na taj način stvara prevareno očekivanje kod publike, na primer u delu Raskol Engleske ili u delu Život je san. Kalderon ponekad uviđa ono veštačko i mehaničko što proizilazi iz barokne dramske formule i zbog toga ponekad dopušta sebi da pravi metateatralne igre i šale, dozvoljavajući svojim glumcima da prave smešne komentare o prolaznim temama.
U potrazi za celokupnom baroknom predstavom koja će ujediniti različite plastične umetnosti, sa Kalderonom de la Barkom scenografija dobija na važnosti u baroknoj komediji. Takođe, na važnosti dobija i muzika jer se Kalderon smatra prvim autorem libreta za sarsuele. Sa ovom namerom blisko je sarađivao sa italijanskim scenografima poput Kozme Lotija. Scenografija se pretvorila u ključni element u stvaranju dela, naročito kod autos sacramentales, koji su se na taj način preobrazili u komplikovana alegorijska obeležja začeta sa moralnim simbolizmom.
- Lekar svoje časti (1635)
- Za tajnu uvredu, tajna osveta (1637)
- Gradonačelnik iz Zalameje (1642)
- Slikar svoje obeščašćenosti (1650)
