Извор странице Слободан Милошевић

{{Закључано-анон}}
{{Инфокутија Политичар
| име                     = Слободан Милошевић
| слика                   = Stevan Kragujevic, Slobodan Milosevic, portret (colorized).jpg
| опис_слике              = Слободан Милошевић, 1988.
| датум_рођења            = {{датум рођења|1941|8|20}}
| место_рођења            = [[Пожаревац]]
| држава_рођења           = [[Војна управа у Србији (1941—1944)|Окупирана Србија]]
| датум_смрти             = {{датум смрти|2006|3|11|1941|8|20}}
| место_смрти             = [[Хаг]]
| држава_смрти            = [[Холандија]]
| узрок_смрти             = [[срчани удар]]
| супружник               = {{marriage|[[Мира Марковић]]|1965}}
| деца                    = {{hlist|[[Марија Милошевић|Марија]]|[[Марко С. Милошевић|Марко]]}}
| породица                = {{plainlist|
* [[Борислав Милошевић]] (брат)
* [[Марко М. Милошевић]] (унук)
}}
| универзитет             = [[Универзитет у Београду]]
| занимање                = {{hlist|правник|политичар}}
| странка                 = {{plainlist|
* [[Савез комуниста Југославије|СКЈ]]/[[Савез комуниста Србије|СКС]] (1959—1990)
* [[Социјалистичка партија Србије|СПС]] (1990—2006)
}}
| потпис                  = Slobodan Milosevic Signature.svg
| функција_1              = 3. [[председник Савезне Републике Југославије]]
| почетак_функције_1      = 23. јул 1997
| крај_функције_1         = 7. октобар 2000.
| председник_владе_1      = {{plainlist|
* [[Радоје Контић]]
* [[Момир Булатовић]]
}}
| претходник_1            = {{plainlist|
* Срђа Божовић (в. д)
* [[Зоран Лилић]]
}}
| наследник_1             = [[Војислав Коштуница]]
| функција_2              = 1. [[Председник Републике Србије|председник]] [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]]
| почетак_функције_2      = 11. јануар 1991
| крај_функције_2         = 23. јул 1997.
| председник_владе_2      = {{plainlist|
* [[Драгутин Зеленовић]]
* [[Радоман Божовић]]
* [[Никола Шаиновић]]
* [[Мирко Марјановић]]
}}
| претходник_2            = {{nowrap|функција успостављена}}
| наследник_2             = {{plainlist|
* [[Драган Томић (политичар)|Драган Томић]] (в. д)
* [[Милан Милутиновић]]
}}
| функција_3              = 7. [[Председништво СР Србије|председник Председништва Социјалистичке Републике Србије]]
| почетак_функције_3      = 8. мај 1989
| крај_функције_3         = 11. јануар 1991.
| председник_владе_3      = {{plainlist|
* [[Десимир Јевтић]]
* [[Станко Радмиловић]]
}}
| претходник_3            = {{plainlist|
* [[Љубиша Игић]] (в.д)
* [[Петар Грачанин]]
}}
| наследник_3             = функција укинута
| функција_4              = 11. [[Савез комуниста Србије|председник Председништва ЦК СК Србије]]
| почетак_функције_4      = 28. мај 1986
| крај_функције_4         = 8. мај 1989.
| претходник_4            = [[Иван Стамболић]]
| наследник_4             = [[Богдан Трифуновић]]
| функција_5              = Председник [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичке партије Србије]]{{напомена|За време боравка у Хагу, на челу партије су га представљали [[Мирко Марјановић]] и [[Богољуб Бјелица]].<ref>{{cite web |url=https://www.vreme.com/vreme/bogoljub-bjelica/ |title=Bogoljub Bjelica - Lik i delo |author=Dragoslav Grujić |date = 29. 8. 2002. |website=vreme.com |access-date = 8. 12. 2023. |quote=Наведено у одељку "В.Д. Милошевића"}}</ref>}}
| почетак_функције_5      = 17. јул 1990
| крај_функције_5         = 24. мај 1991.
| претходник_5            = позиција успостављена
| наследник_5             = [[Борисав Јовић]]
| функција_6              = <hr/>
| почетак_функције_6      = 24. октобар 1992
| крај_функције_6         = 11. март 2006.
| претходник_6            = [[Борисав Јовић]]
| наследник_6             = [[Ивица Дачић]]
| module                  = {{Listen|pos=center|embed=yes|filename=Slobodan Milošević voice.oga|title=Милошевићев глас|type=говор|description=Снимљено 9. децембра 1990.<br /> на митингу у [[Нови Сад|Новом Саду]]}}
}}

'''Слободан Милошевић''' ([[Пожаревац]], [[20. август]] [[1941]] — [[Хаг]], [[11. март]] [[2006]]) био је [[Срби|српски]] и [[Југословени|југословенски]] [[политичар]] и [[правник]]. Од 1986. до 1989. налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]], од 1989. до 1997. био је председник [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]], односно [[Председник Републике Србије|председник]] [[Република Србија (1990—2006)|Републике Србије]], а од 1997. до 2000. [[Председник Савезне Републике Југославије|председник]] [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]]. Оснивач је и први председник [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичке партије Србије]]

Политиком је почео да се бави током студија на [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правном факултету у Београду]], где је од 1963. до 1966. радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста. Потом је од 1966. до 1970. радио у [[Скупштина града Београда|Скупштини града Београда]], од 1970. до 1978. у предузећу „Техногас”, где је био генерални директор и од 1978. до 1983. у Удруженој београдској банци, где је био председник Пословног одбора. Посредством колеге са факултета, [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]], ушао је 1982. у политику. Након кратког рада у Председништву ЦК СК Србије, априла 1984. изабран је за председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета Савеза комуниста Београда]], а маја 1986. за председника Председништва Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и члана [[Председништво ЦК СКЈ|Председништва ЦК СК Југославије]]. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете [[Косово Поље|Косову Пољу]], када се укључио у проблематику кризе у [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|САП Косову]]. На таласу популистичке реторике, коју је покренуо, септембра исте године на [[Осма седница ЦК СКС|Осмој седници ЦК СКС]] поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, активно се укључио у решавање уставних проблема које је [[Социјалистичка Република Србија|СР Србија]] имала са покрајинама Војводином и Косовом. Масовним демонстрацијама, познатим као „[[Антибирократска револуција|антибирократска револуција]]”, током лета и јесени 1988. приморао је покрајинска руководства на оставке, чиме је Србија поново преузела пуну контролу над покрајинама, а марта 1989. то формализовала усвајањем [[Амандмани на Устав Србије 1989.|амандмана на Устав]]. Маја 1989. постао је председник Председништва СР Србије, а на ову функцију поново је изабран на [[Председнички избори у Србији 1989.|непосредним изборима]] новембра исте године.

Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смењивања руководства [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црне Горе]], јануара 1989, које се одиграло по сличном сценарију као у [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|САП Војводини]]. Економска криза, изазвана презадуженошћу, узроковала је инфлацију и пад животног стандарда, што је уз [[Косовска криза 1981—1990.|кризу на Косову]], која је будила [[национализам]], значајно ослабило унутрашњи положај југословенске федерације. Догађаји у свету, као и слом [[Комунизам|комунизма]] у источној Европи, охрабрили су захтеве опозиције, нарочито у [[Социјалистичка Република Словенија|Словенији]] и [[Социјалистичка Република Хрватска|Хрватској]], за увођење вишепартијског система и укидање [[Социјализам|социјализма]]. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]], доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као [[Српски национализам|српски националиста]]. Након распада Савеза комуниста, јула 1990. је СК Србије трансформисао у [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичку партију Србије]] (СПС) и постао њен први председник. У време увођења вишестраначја у југословенским републикама, прво је донео нови [[Устав Србије из 1990.|Устав]], па тек онда у децембру 1990. оджрао [[Председнички избори у Србији 1990.|изборе]] на којима је однео убедљиву победу и поново био изабран за председника Србије, а СПС добио већину у парламенту и формирао владу. Упркос великој популарности коју је имао, против њега су марта 1991. у Београду одржане [[Демонстрације у Београду 1991.|масовне демонстрације]], које су потом прерасле у вишедневни студенстки протест, на коме је тражена већа слобода медија.

Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током [[Ратови у Југославији|ратова на поростору бивше Југославије]]. Након [[Распад Југославије|распада СФРЈ]], био је заговорник стварања [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]], коју су чиниле [[Република Србија (1990—2006)|Србија]] и [[Република Црна Гора (1991—2006)|Црна Гора]]. Због помоћи коју је пружао [[Срби у Хрватској|Србима у Хрватској]] и [[Срби у Босни и Херцеговини|Србима у Босни и Херцеговини]], током ратних дејстава, [[Уједињене нације]] су маја 1992. увеле [[Санкције СР Југославији|санкције СР Југославији]], што је знатно погоршало животни стандард и 1993. довело до [[Хиперинфлација у Савезној Републици Југославији|хиперинфлације]]. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани [[Председнички избори у Србији 1992.|нови избори]] на којима је поново изабран за председника Републике, али уз знатно мањи број гласова, због чега је СПС морао да формира мањинску владу. [[Парламентарни избори у Србији 1993.|Парламентарни избори]], одржани су и наредне године, након чега је формирана [[Прва влада Мирка Марјановића|коалициона влада]]. Новембра 1995. учествовао је у име [[Република Српска|Републике Српске]] на мировним [[Дејтонски мировни споразум|преговорима у Дејтону]], где је са [[Фрањо Туђман|Фрањом Туђманом]] и [[Алија Изетбеговић|Алијом Изетбеговићем]] закључио мир, којим је завршен [[рат у Босни и Херцеговини]]. Тада је од стране [[Западни свет|Запада]] проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.

У земљи осиромашених грађана и препуној избеглица, популарност њега и његове партије стално је падала. Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је СПС изгубила власт у [[Београд]]у, [[Нови Сад|Новом Саду]], [[Ниш]]у и другим већим градовима, покренут је нови [[Демонстрације у Србији 1996—1997.|талас протеста]], којима су се поново придружили студенти. Након тромесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за председника СР Југославије, а на [[Парламентарни избори у Србији 1997.|изборима]] септембра исте године СПС је успео да сачува власт у Србији, након чега формирао [[Друга влада Мирка Марјановића|коалициону владу]] са [[Српска радикална странка|СРС]] и [[Југословенска левица|ЈУЛ]]. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]] и [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]], подржао је Булатовића и са његовом странком формирао [[Влада Момира Булатовића|коалицију на савезном нивоу]], након чега је дошло до почетка лоших односа између две републике. 

Косовска криза се интензивирала 1998. албанском побуном, што је довело до [[Рат на Косову и Метохији|рата на Косову и Метохији]]. Под притиском међународне заједнице пристао је на [[Преговори у Рамбујеу|мировне прговоре у Рамбујеу]], али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Европска унија|ЕУ]] послужило као оправдање за покретање [[НАТО бомбардовање Југославије|НАТО интервенције]], током које је од марта до јуна 1999, без сагласности [[Савет безбедности Уједињених нација|Савета безбедности УН]], бомбардована СР Југославија. У току НАТО агресије, маја 1999, [[Хашки трибунал|Међународни кривични суд за бившу Југославију]] подигао је против њега оптужницу за злочине против човечности, док су оптужбе за кршење обичаја рата и [[Женевске конвенције]] у [[Рат у Хрватској|Хрватској]] и [[Рат у Босни и Херцеговини|Босни и Херцеговини]] и за геноцид у Босни и Херцеговини додате годину и по дана касније. После дводневних преговора са изаслницима ЕУ, САД и [[Русија|Русије]], прихватио је план за окончање рата, након чега је потписан [[Војно-технички споразум у Куманову|Кумановски споразум]], којим су се јединице војске и полиције повукле са подручја [[Косово и Метохија|АП Косова и Метохије]], које је потом потпало под контролу Уједињених нација.

Након НАТО агресије, покренуо је реформу и обнову ратом разрушене земље, чиме је делимично повратио пољуљану популарност. Уверен у успех, јула 2000. променио је [[Устав Савезне Републике Југославије|Устав СРЈ]] и уз редовне [[Избори за посланике у Савезну скупштину СРЈ 2000.|савезне]] и локалне изборе у Србији, расписао превремене [[Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.|изборе за председника Југославије]], чиме је сопствени мандат скратио за две године. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је [[Војислав Коштуница]], кандидат [[Демократска опозиција Србије|удружене опозиције]]. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом и инсистирањем на другом кругу председничких избора, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог [[Свргавање Слободана Милошевића|свргавања са власти]]. Сутрадан се обратио јавности, признао пораз и честитао победу Коштуници. Нешто после тога је дао интервју [[Мики Вујовић|Микију Вујовићу]] за [[ТВ Палма]], што је био један од његових ретких интервјуа за телевизију.

После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у [[Вила Мир|председничкој вили]], све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у [[Окружни затвор у Београду|Централном затвору]], на основу уредбе Владе Србије, коју је Савезни уставни суд прогласио неуставном, 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у [[Хаг]]у. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лечење у [[Москва|Москви]], а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, где су два дана били изложени у [[Музеј Југославије|Музеју историје Југославије]], након чега су 18. марта пренети у Пожаревац, где су у поподневним часовима, у присуству великог броја грађана, сахрањени у дворишту његове породичне куће. [[БК ТВ]] је имала ексклузивно право телевизијског преноса сахране, који јој је био и најгледанији програм у њеној историји. За време његове сахране је одржан и контра-митинг у Београду, предвођен појединим политичарима који су му 1990-их били опозиција.

== Биографија ==
Породица Милошевић потиче из Црне Горе, из села [[Тузи Љеворечке]] (засеок [[Увач]]),{{напомена|Увач се данас налази у саставу [[Општина Колашин|Општине Колашин]], а Тузи Лијеворечке у сасатаву [[Главни град Подгорица|града Подорице]]}} у близини [[Лијева Ријека (Подгорица)|Лијеве Ријеке]], на путу [[Колашин]]–[[Подгорица]]. Братство Милошевића, чији је родоначелник четобаша и велики јунак са почетка [[18. век]]а Милош Марков, син Марка Батрићева, огранак је племена [[Васојевићи]].<ref>{{Cite web|url=https://www.vesti-online.com/slobodan-milosevic-licne-i-politicke-drame-6-prkosno-bratstvo-iz-lijeve-rijeke/|title=Slobodan Milošević – Lične i političke drame (6): Prkosno bratstvo iz Lijeve Rijeke|website=vesti-online.com|date=15. 3. 2019}}</ref> Слободанов деда Симеун Милошевић, капетан [[Историја Војске Црне Горе|Црногорске војске]], који је погинуо у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], имао је троје деце — синове Светозара и Димитрија и ћерку Даринку. Најстарији Светозар (1907—1962), Слободанов отац, завршио је [[Богословија Светог Петра Цетињског|Богословију на Цетињу]], али није постао свештеник, већ је предавао [[Вјеронаука|веронауку]] у основној школу у [[Никшић]]у. Мајка Станислава (1912–1974) потицала је из породице Кољеншић, из села [[Сретња]], код [[Даниловград]]а.{{sfn|Марковић 1|2015|p=112–115}} Њени рођаци били су партизански првоборци, а после рата [[генерал-мајор]]и [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]] (ЈНА) — [[Владо Кољеншић|Владо]] и [[Милисав Кољеншић]].

[[Датотека:Father of Slobodan Milošević.jpg|лево|мини|150п|Светозар Милошевић, Слободанов отац]]
Светозар и Станислава венчали су се 1935. у Никшићу, где им се јула 1936. родио старији син [[Борислав Милошевић|Борислав Бора]]. Године 1938. Светозар је добио премештај у [[Пожаревац]], где се преселила цела породица. Овде их је затекао почетак [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата у Југославији]] и ту име се 20. августа 1941. родио млађи син Слободан. Током окупације, Светозар је радио у школи, а Станислава је била домаћица. Након завршетка рата, дошло је до развода Слободанових родитеља. Светозар се вратио у [[Социјалистичка Република Црна Гора|Црну Гору]], а како се веронаука више није предавала, радио је у школама у [[Бијело Поље|Бијелом Пољу]] и [[Подгорица|Титограду]] као наставник [[Руски језик|руског језика]], који је научио у боголовији. После очевог одласка, Борислав и Слободан остали су да живе са мајком. Станислава чији се дотадашњи живот, као и већине тадашњих жена, углавном одвијао у кући, морала је да почне да ради. Запослила се као васпитачица у интернату за ученике средњих школа у Пожаревцу. Упоредо је похађала потребни курс, којих је у то време било много како би се оспособили кадрови за разне области и почела да ради као учитељица. По политичком уверењу била је [[Комунизам|комуниста]] и активни члан [[Комунистичка партија Југославије|Комунистике партије]]. Настојала је да то уверење пренесе, како на своје синове, тако и на своје ученике, желећи да учествује у изградњи „новог социјалистичког човека“.{{sfn|Марковић 1|2015|p=112–115}}<ref name="Glas janosti" >{{Cite web|url=https://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/02/14/srpski/P05021301.shtml|title=Suđenje Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije, ulazi u četvrtu godinu: Od ljubavi do mržnje...|website=arhiva.glas-javnosti.rs|date=14. 2. 2005|access-date=22. 01. 2024|archive-date=05. 12. 2023|archive-url=https://web.archive.org/web/20231205093216/https://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/02/14/srpski/P05021301.shtml|url-status=}}</ref>  

[[Датотека:Mother of Slobodan Milošević.jpg|мини|десно|Станислава Милошевић са синовима Бориславом и Слободаном]]
Основну школу и [[Пожаревачка гимназија|гиманзију „Јован Шербановић”]] браћа Милошевић завршила су у Пожаревцу, након чега је старији Бора отишао на студије [[Економија|економије]] у [[Београд]].{{напомена|Касније је завршио Правни факултет}} Као ученик трећег разреда Пожаревачке гимназије Слободан је јануара 1959. примљен у чланство [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]] (СКЈ). Током гимназијских дана активно је радио у омладинској организацији, учествовао на локалним омладинским радним акцијама, а након пријема у Савез комуниста био је председник омладинске организације ученика трећих, а потом четвртих разреда гиманзије. Као средњошколац учествовао је на две савезне [[Омладинске радне акције|омладинске радне акције]] на изградњи [[Auto-put Bratstvo i jedinstvo|ауто-пута „Братство и јединство“]] – први пут на траси код [[Шкофја Лока|Шкофје Локе]], у [[Социјалистичка Република Словенија|Словенији]], а други пут на југу [[Социјалистичка Република Србија|Србије]]. Са обе радне акције вратио се са ударничком значком.{{sfn|Марковић 1|2015|p=102–105}} Након завршене матуре, октобра 1960. кренуо је на студије на [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правном факултету]] [[Универзитет у Београду|Универзитета у Београду]]. Током студија био је политички активан. Крајем другог семестра изабран је за потпредседника Факултетског комитета организације Савеза комуниста на Правном факултету, а на почетку друге године студија октобра 1961. за председника ове организације. Тиме је почела његова професионална студентска политичка каријера. У Факултетском комитету упознао се и блиско сарађивао са — [[Иван Стамболић|Иваном Стамболићем]], [[Небојша Попов|Небојшом Поповом]], [[Коста Чавошки|Костом Чавошким]], [[Јагош Ђуретић|Јагошем Ђуретићем]] и [[Душан Митевић|Душаном Митевићем]], који је тада био председник Савеза студената Београда.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0013-IMAGE&issue=UB_00064_19910807&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан и слободе 1: Муке са опозицијом|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=7. 8. 1991|pages=13}}</ref> На трећој години студија 1962. почео је да ради у Универзитетском комитету Савеза комуниста као секретар за идеологију. Тада је почео да прима плату, чиме се знатно поправио његов материјални статус, с обзиром да га је до тада финансијски помагала мајка. Након завршене треће године, током лета 1963. учествовао је на омладинској радној акцији на изградњи ауто-пута, као командант омладинског насеља код [[Бели Поток (Вождовац)|Белог Потока]]. Дипломирао је октобра 1964. са просечном оценом 8,9.<ref name="Glas janosti" />{{sfn|Ковачевић|2021|p=16}} Са радом у Универзитетском комитету, где је од 1963. био председник Идеолошке комисије наставио је да ради и након дипломирања.{{sfn|Марковић 1|2015|p=144–145}}

Отац му је 1962. извршио самоубиство. Његова мајка је остатак живота живела сама, да би и она 1974. извршила самоубиство.<ref name="brat">{{cite web|url = http://www.vreme.com/cms/view.php?id=988051|title = Stariji i uspešniji brat|author = Turudić M|date = 28. април 2011.|accessdate = 30. јануар 2021.}}</ref>

=== Професионална каријера ===
Године 1966. прешао је у [[Скупштина града Београда|Скупштину града Београда]], где је у кабинету тадашњег председника [[Бранко Пешић|Бранка Пешића]], радио на пословима везаним за економске односе, а пре свега за привреду. Тада је напустио политичку каријеру и посветио се у то време динамичном развоју београдске привреде, с обзиром да је [[Београд]] као главни град [[Југославија|Југославије]] био центар њеног привредног и индустријског развоја.{{sfn|Марковић 1|2015|p=160–163}} У међувремену, 14. марта 1964. венчао се са својом другарицом из гимназије и дугогодишњом девојком [[Мира Марковић|Миром Марковић]], студенкињом социологије, коју је упознао децембра 1958. приликом организације дочека нове 1959. године.{{sfn|Марковић 1|2015|p=97–98}} Мира је била ванбрачна ћерка [[Мома Марковић|Моме Марковића]] предратног револуционара и тада истакнутог партијског радника, члана [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета СКЈ]] и главног уредника листа ''[[Борба (новине)|Борба]]''. Марковићева је била његова највећа подршка, због чега је имала велики утицај на његове одлуке, како у приватном, тако и у јавном и политичком животу. Снажно је утицала на њега да постане политички лидер, попут тадашњег председника [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]].{{sfn|Кнежевић|2018|p=2}} Становали су у насељу [[Карабурма]], на тадашњој периферији града, где им се 22. септембра 1965. родила ћерка [[Марија Милошевић|Марија]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=155–159}} Октобра 1967. преселили су се у [[Нови Београд]], а септембра 1968. Милошевић је отишао на одслужење војног рока у [[Југословенска народна армија|Југословенској народној армији]] (ЈНА). Као дипломирани правник послат је у школу резервних официра при Школи противавионске артиљерије у [[Задар|Задру]], где је провео шест месеци. Други део војног рока, од марта 1969. служио је у Београду, у касарни „Четврти јули”{{напомена|На месту ове касарне данас се налази насеље Степа Степановић}} на [[Вождовац|Вождовцу]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=160–163}}

После одслужења војног рока, септембра 1969. вратио се у Скупштину града, где је постављен за руководиоца Службе за организацију информационог система, која се бавила компијутерском обрадом важних података. Скупштина Београда придавала је велики значај овој служби и набавила је тада модерну електронску опрему, а овај информациони систем био је велика новина у Југославији. Тадашњи градоначленик Бранко Пешић настојао је да Београд у свему буде први и авангардан, очекивајући да ће својим примером подстаћи и друге велике градове на сличан подухват. Сви запослени у новој служби, укључујући и Милошевића, похађали су компијутерски курс.{{sfn|Марковић 1|2015|p=168–169}} Године 1970. [[Иван Стамболић]], Милошевићев колега са факултета,{{напомена|Стамболић је ванредно студирао на Правном факултету у исто време када и Милошевић, а упознали су се у Факултетском комитету}} који је од 1965. био директор предузећа „Техногас” у [[Раковица (Београд)|Раковици]], у жељи да унапреди и развије предузеће, почео је да окупља млађе кадрове, углавном своје раније познанике са факултета и омладинског руководства. Међу њима, позвао је и Милошевића, који је прихватио понуђену понуду и постао заменик генералног директора. Предузеће које је брзо напредовало, вршило је интеграцију са сличним предузећима из других југословенских република, након чега је постало озбиљна и респектабилна компанија. Када је 1973. Стамболић изабран за председника Привредне коморе Београда, Милошевић је постао генерални директор „Техногаса”. Октобра 1972. породица Милошевић се из центра Новог Београда преселила у тек изграђено „Насеље сунца” у новобеоградском [[Блок 45|блоку 45]]. Њихова ћерка је овде пошла у [[ОШ „Бранко Радичевић” Нови Београд|основну школу „Бранко Радичевић”]], а ту се 3. јула 1974. родио њихов млађи син [[Марко Милошевић|Марко]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=180–184}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=185–189}}

[[Датотека:Slobodan Milošević šezdesetih godina (treći sleva, drugi zdesna sedi Kosta Čavoški).jpg|мини|Слева надесно: Милан Радоњић, [[Коста Чавошки]], [[Шпиро Галовић]], [[Раде Кузмановић]] и Слободан Милошевић, на студентском семинару на [[Бохињско језеро|Бохињском језеру]] августа 1962.]]
Радоје Стефановић, Милошевићев бивши колега из „Техногаса”, био је од 1976. до 1978. в.д. председник [[Београдска банка|Београдске банке]], али како га ова функција није превише занимала, пошто је упоредо био директор предузећа „Минел”, препоручио је Слободана за ову функцију. Иван Стамболић, који је у то време био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије подржао је његов избор у банци и позвао га да се укључи у политички живот. Милошевић је одбијао да уђе у политику, али је нешто касније, новембра 1980, прихватио готово симболичну функцију председника Општинске конферецније Савеза комуниста Старог града.{{напомена|Према тадашњој организацији Савеза комуниста, главну улогу у партијској организацији имао је секретар Комитета, а функција председника Конференције била је више почасна}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=231}} Удружена београдска банка, формирана је марта 1978. и била је наследник система Београдске банке и водећа привредна банка у СР Србији, чији је задатак био да обезбеди кредите за највеће привредне пројекте. За председника Пословног одбора банке, чије се седиште налазило у [[Палата Албанија|Палати Албанија]], на [[Теразије (Београд)|Теразијама]], постављен је Слободан Милошевић. Готово истовремено, Стамболић је маја 1978. изабран за председника [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Извршног већа Скупштине СР Србије]] (председник Владе Србије).<ref name="Sloba bankar" >{{Cite web|url=https://www.darkohudelist.eu/det.php?id=107|title=Darko Hudelist: Sloba bankar (objavljeno u Nedeljniku)|website=darkohudelist.eu|date=10. 8. 2017}}</ref> Добро упознат са дешавањима у привреди, Милошевић је био веома задовољан преласком у банку, која се бавила финансирањем привреде. Како је Београдска банка имала сарадњу са свим великим банкама у свету, одмах је почео да путује широм света, најчешће у [[Сједињене Америчке Државе]] — [[Њујорк]], [[Сан Франциско]], [[Бостон]], [[Сијетл]], [[Далас]], али и друге дестинације у земљама западне Европе — [[Лондон]], [[Париз]], [[Милано]], [[Цирих]] и веома често у [[Кувајт]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=191–193}} У Удруженој банци упознао је многе своје будуће сараднике, са којима је временом постао и близак пријатељ, а пре свега са [[Миодраг Зечевић (банкар)|Миодрагом Зечевићем]] и [[Борка Вучић|Борком Вучић]], која му је била најближи сарадник и потпредседник Извршног одбора.{{sfn|Марковић 1|2015|p=194–196}} Између осталог банка је обезбеђивала кредите за набавку опреме за [[Железара Смедерево|железару у Смедереву]] и [[Петрохемија (Панчево)|Петрохемију]] у [[Панчево|Панчеву]], као и за крупне инвестиције у инфраструктури, модернизацију железничке мреже у Србији и изградњу ауто-пута. Избор предузећа који су добијали кредите вршен је уз консултацију Стамболића, као председника Извршног већа. Како би успели да под повољним условима обезбеде кредит вредан 700 милона долара{{напомена|За потребе Металорушког комбината у Смедереву било је предвиђено 500 милиона, а за потребе Београдске банке 200 милиона}} Стамболић и Милошевић су у пролеће 1979. отишли у Њујорк, где су водили успешне преговоре са [[Дејвид Рокфелер|Дејвидом Рокфелером]]. У јесен исте године Милошевић се у Београду поново сусрео са Рокфелером, који је присуствовао годишњој скупштини [[Међународни монетарни фонд|Међународног монетарног фонда]] (ММФ) и [[Светска банка|Светске банке]], одржаној у [[Сава центар|Сава центру]].<ref name="Sloba bankar" /> Такође, Милошевић је у овом периоду имао добре односе са [[Лоренс Иглбергер|Лоренсом Иглбергером]], тадашњим амбасадором САД у СФРЈ.{{sfn|Марковић 1|2015|p=196}} Маја 1980. породица Милошевић се из стана у блоку 45 преселила у Улицу 14. децембра{{напомена|Данас Улица цара Николаја -{II}-}} на [[Градска општина Врачар|Врачару]].{{sfn|Марковић 1|2015|p=220}}

=== Улазак у високу политику ===
Своју студентску политичку каријеру, Милошевић је окончао након што се запослио. На инсистирање [[Иван Стамболић|Ивана Стамболића]], новембра 1980. прихватио је функцију председника Општинске конференције Савеза комуниста Старог града, али како она није била професионала и како је био заузет пословима у банци, није јој се превише посвећивао. На поновно инсистирање Стамболића, 1982. се након 16 година вратио у политичке воде. За разлику од студентских дана, када је политички деловао на [[Универзитет у Београду|Универзитету]], сада се нашао у политичком врху [[Београд]]а и [[Социјалистичка Република Србија|Србије]]. На изборној конферецнији Савеза комуниста Београда 14. априла 1982. Стамболић је изабран за председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета]], а Милошевић за једног од чланова Председништва Градског комитета.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19820415&quality=&doctype=Newspaper|title=Изборна конференција организације СК у Београду: СК мора да да одговоре на сва питања|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 4. 1982|pages=4}}</ref> На Деветом конгресу СК Србије, 29. маја 1982. изабран је за члана Централног комитета [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]] и члана његовог Председништва. На овом Конгресу за председника Председништва ЦК СКС изабран је [[Душан Чкребић]], а за секретара Председништва [[Радиша Гачић]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0005-IMAGE&issue=UB_00064_19820530&quality=&doctype=Newspaper|title=Завршен Десети конгрес Савеза комуниста Србије: Чланови ЦК СКС и Комисија СКС|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=30. 5. 1982|pages=5}}</ref>{{sfn|Марковић 1|2015|p=231–233}} Иако је био члан највиших партијских форума, наставио је са послом у банци, све до краја 1983. када је избором за руководиоца сектора за економске односе Председништва ЦК СКС отпочео професионалну политичку каријеру.{{sfn|Марковић 1|2015|p=234–235}} Убрзо је постао чест дискутант на седницама Централног комитета и његовог Председништва.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19831104&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница Централног комитета Савеза комуниста Србије: Није време за одлагање|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=4. 11. 1982|pages=4}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19831227&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ЦК СК Србије: Нема социјалне политике ван економске|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 12. 1983|pages=3}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840126&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ЦК СК Србије о друштвено-економској ситуацији на почетку године: Више простора спосоовима|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=26. 1. 1984|pages=3}}</ref> Након истекао двогодишњег мандата, Стамболић је са места председника Градског комитета СК Београда, прешао на функцију председника Председништва ЦК СКС, а на његово место је 16. априла 1984. изабран Милошевић.{{напомена|У тренутку Милошевићевог избора за председника Градског комитета, распоред руководећих кадрова Савеза комуниста Србије био је следећи — Никола Љубичић члан Председништва СФРЈ, Дража Марковић и Добривоје Видић чланови Председништва ЦК СКЈ, Душан Чкребић председник Председништва СР Србије, Иван Стамболић председник Председништва ЦК СК Србије, док је најутицајнији од њих Петар Стамболић био само формално члан централних комитета СКЈ и СКС и [[Савет федерације СФРЈ|Савета федерације]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0013-IMAGE&issue=UB_00064_19910809&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан и слободе 3: Дошао је Милошевић|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=9. 8. 1991|pages=13}}</ref>}}<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19840417&quality=&doctype=Newspaper|title=Договор београдских комуниста: Јединствено из одлуке у праксу|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=17. 4. 1984|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840417&quality=&doctype=Newspaper|title=Договор београдских комуниста: Нема реформе без борбе|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=17. 4. 1984|pages=3}}</ref>

[[Датотека:Referat Slobodana Milosevica.jpg|мини|десно|Брошура са рефератом Слободана Милошевића]]
Слободан Милошевић је припадао новој генерацији комунистиких политичара, тзв „техно-менаџера”, који су били прва генерација која је одрасла и школовала се у социјалистичком друштву. Иако није био класичан политички апаратчик, својим говором, понашањем и облачењем, управо се тако понашао. Тврдим говором и оштрим ставом, био је оличење комунистичког идеала.{{sfn|Драшковић|2021|p=106}} У време када се интензивирао у политичком животу Србије, [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија]] налазила се у почетним годинама [[Југослосвенска криза|кризе]]. Економско-привредна криза, узрокована великим спољним дугом, изазвала је пад животног стандарда и довела до инфлације и разних несташица, углавном робе широке потрошње из увоза (кафа, бензин, детерџент), као и низа непопуларних мера — рестрикције електричне енергије, смањивања плата, увођења бонова и др. Економска нестабилност знатно је утицала на погоршање друштвено-политичких прилика и односа међу руководствима југословенских република, посебно након [[Смрт и сахрана Јосипа Броза Тита|смрти Јосипа Броза Тита]] (1980) и [[Немири на Косову 1981.|немира на Косову]] (1981).{{sfn|Кнежевић|2018|p=3}}{{sfn|Марковић 1|2015|p=236–237}} Као секретар Градског комитета СК Београда Милошевић се у знатној мери и даље бавио економским питањима, пратећи спровођење мера економске стабилизације, које је донело [[Савезно извршно веће]] (СИВ), а у циљу ублажавања економске кризе.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19840425&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Градског комитета СК Београда о остваривању програма економске стабилизације: Мера више од акције|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 4. 1984|pages=4}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19840531&quality=&doctype=Newspaper|title=Градски комитет СК Београда о спровођењу економске стабилизације: Напори већи од резултата|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=31. 5. 1984|pages=3}}</ref>  Био је свестан економске ситуације и истицао да је она највећи непријатељ,<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0002-IMAGE&issue=UB_00064_19840828&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан Милошевић: Одабир по раду|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=28. 8. 1984|pages=2}}</ref> а томе је говорио и на седницама Централног комитета СК Србије.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19851003&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Централног комитета СК Србије о привредном развоју: Циљ далеко од плана|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=3. 10. 1985|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=17}} Као партијски бирократа одлучно је иступао против национализма,<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19841009&quality=&doctype=Newspaper|title=Градски комитет СК Београда о идејној борби: Опредељење не тражи позивницу|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=9. 10. 1984|pages=3}}</ref> а фебруара 1985. покренуо је капању за забрану штампања сабраних дела [[Слободан Јовановић|Слободана Јовановића]], које су припремали [[Просвета (издавачко предузеће)|Просвета]] и [[Књижевне новине]],<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0007-IMAGE&issue=UB_00064_19850215&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ГК СК Београда о издавању дела Слободана Јовановића: Неприхватљиво и штетно|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 2. 1985|pages=7}}</ref> Јула исте године оштро се супротставио најављеној реформи образовања, којом је предвиђано избацивање [[Марксизам|марскизма]] из школског програма. Овим акцијама скренуо је пажњу на себе и стекао симпатије старијих партијских кадрова, међу којима [[Никола Љубичић|Николе Љубичића]] и [[Петар Стамболић|Петра Стамболић]]а.{{sfn|Ковачевић|2021|p=18—20}} У сусрет Десетом конгресу СКС, фебруара 1986. почело је предлагање кандидата за највише функције у Савезу комуниста Србије. Дотадашњи председник Председништва ЦК СКС Иван Стамболић, који је одлазио на дужност председника [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]], за новог преседника је предложио Милошевића. Овом предлогу оштро се супротсатвио [[Драгослав Марковић|Дража Марковић]], један од водећих српских комуниста старије генерације и стриц [[Мира Марковић|Мире Марковић]], који га је оценио као нетолерантну и догматичну личност, неподобну да буде на челу ЦК СКС. Предлагао је да се уместо једног бирају два кандидата, а као противкандидата предлагао је [[Шпиро Галовић|Шпиру Галовића]].<ref>{{Cite web|url=https://www.slobodnaevropa.org/a/1045349.html|title=Dragoslav Marković: Diskontinuitet|website=slobodnaevropa.org|date=27. 2. 2008}}</ref>{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Упркос Марковићевом противљењу, Председништво ЦК СКС је подржало кандидатуру Милошевића, а то је потом потврдила и Републичка конференција [[Социјалистички савез радног народа Србије|Социјалистичког савеза Србије]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860213&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница Председништва ЦК СК Србије: Слободан Милошевић кандидат за председника ЦК СК Србије|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=13. 2. 1986|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=21—25}}

=== Успон на власт ===
На Десетом конгресу [[Савез комуниста Србије|Савеза комуниста Србије]], одржаном од 26. до 28. маја 1986. Слободан Милошевић је изабран за председника Председништва Централног комитета СКС. За секретара Председништва изабран је [[Зоран Соколовић]], а за чланове Председништва, између осталог, неки од касније блиских Милошевићевих сарадника — [[Зоран Анђелковић]], [[Радмила Анђелковић]], [[Петар Грачанин]] и [[Борисав Јовић]].<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19860529&quality=&doctype=Newspaper|title=Завршен Десети конгрес Савеза комуниста Србије|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=29. 5. 1986|pages=4}}</ref> Избором на функцију председника Председништва ЦК СКС Милошевић је по функцији постао члан [[Председништво ЦК СКЈ|Председништва Централног комитета СК Југославије]]. На место председника [[Градски комитет Савеза комуниста Београда|Градског комитета СК Београда]], на Стамболићев предлог, изабран је [[Драгиша Павловић]], али је у Председништво Градског комитета ушао и део Милошевићу блиских људи — [[Радош Смиљковић]], [[Зоран Тодоровић (политичар)|Зоран Тодоровић]], [[Слободан Јовановић (политичар)|Слободан Јовановић]], [[Слободанка Груден]], [[Душан Митевић]] и др.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Подршку им је пружала и група професора из Универзитетског комитета окупљена око његове супруге [[Мира Марковић|Мире Марковић]].{{sfn|Ковачевић|2021|p=18}} Свега пар месеци након Конгреса, политичка сцена у Србији уздрмана је појавом [[Нацрт групе академика за Меморандум САНУ|Меморнадума САНУ]], односно његовог преднацрта, који је без знања [[Српска академија наука и уметности|Српске академија наука и уметности]], 24. септембра 1986. објављен у листу ''[[Вечерње новости]]''. Овај недовршени документ, који је саставило 16 академика, садржао је њихово виђење узрока кризе — економска и политичка фрагментација [[Југославија|Југославије]] и инфериорни статус [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]] у оквиру [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], што је узроковао [[Устав Југославије из 1974.|Устав СФРЈ из 1974]], као и положај [[Срби у Хрватској|Срба у СР Хрватској]] и на САП Косову. Појава Меморандума, који је одмах осуђен као националистички, изазвала је бурне реакције у читавој Југославији, а посебно у Србији. Иако је руководство Савеза комуниста Србије осудило овај документ, та осуда није била монолитна и енергична и представљала је прву јавности невидљиву тачку раздора у руководству. Део руководства, предвођен Стамболићем, сматрао је да Меморандум штети односу Србије са другим републикама, као и њеном положају у федерацији, док је део око Милошевића, прећутно подржао ставове Меморнадума.{{sfn|Ковачевић|2021|p=29—32}} Режимска кампања против Меморандума и саме САНУ вођена је месецима, а 18. јануара 1987. у листу ''[[Политика (новине)|Политика]]'' је објављена хумореска „Војко и Савле”, у којој су на погрдан начин приказани председник САНУ [[Павле Савић]] и академик [[Гојко Николиш]]. Хумореска, праћена карикатуром, била је још један потрес на политичкој сцени Србије, који се одвијао наредних месеци.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}}<ref name="Кљајић" >{{Cite web|url=https://www.politika.rs/scc/clanak/4253/Humoreska-u-reziji-Zivorada-Minovica|title="Хумореска" у режији Живорада Миновића|website=politika.rs|date=16. 9. 2007}}</ref> Аутор хумореске и налагодавац њеног објављивана, нису откривени, а касније завађене политичке стране — Стамболићева и Милошевића међусобно су се оптуживале око овог случаја.{{напомена|Према Мири Марковић аутор хумореске је [[Видосав Стевановић]], а наручиоци су [[Драгиша Павловић]] и [[Иван Стамболић]], са циљем да дискредитују САНУ.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Према новинару [[Радмило Кљајић|Радмилу Кљајићу]], тадашњем извршном секретару за информисање Градског комитета СК Београда, аутор спорне хумореске је Живорад Миновић, тадашњи главни уредник ''[[Политика (новине)|Политике]]'', а њен циљ је био дискредитација Павловића и Стамболића. Кљајић такође, наводи да је академик [[Гојко Николиш]], сматрао да иза хумореске стоји [[Никола Љубичић]], који је тада био близак Милошевићу.<ref name="Кљајић" />}}   

[[Датотека:Slobodan Milošević i Ivan Stambolić, 1986.jpg|мини|десно|Милошевић и Стамболић на 10 конгресу СК Србије, маја 1986.]]
[[Косовска криза 1981—1990.|Криза у САП Косову]], најнеразвијенијем делу СФРЈ, кулминирала је [[Хронологија СФРЈ и СКЈ 1981.|марта 1981.]] [[Немири на Косову 1981.|албанским демонстрацијама]], након чега је дошло до интерцвенције јединица [[Милиција СФРЈ|милиције]] и [[Југословенска народна армија|ЈНА]]. Потом су уследиле одређене политичке смене у руководству покрајине, али се ситуација није поправљала. Покрајинско руководство било је благо према албанском иридентистичком покрету, који је захтевао да [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косово]] добије статус седме југословенске републике. Како су [[Албанци у Србији|Албанци]] представљали већину, а [[Срби]] и [[Црногорци (народ)|Црногорици]] мањину, били су мање заступљени у покрајинским органима — милицији, судству, школству, здравству, као и у самим партијским и покрајинским органима. Разни притисци, који су вршени на Србе и Црногорце, да се исељавају са протора [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], били су праћени насиљем великоалбанских националиста, које је најчешће пролазило без казне.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}} Након избора за председника Председништва ЦК СКС, Милошевић се заинтересовао за кризу на Косову и она је била једна од скоро сталних тема на седницама Централног комитета и његовог Председништва.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860822&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво Централног комитета СК Србије о остваривању закључака Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СКЈ о Косову: Не решавају се главни проблеми|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=22. 8. 1986|pages=3}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19860919&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништв ЦК СК Србије о национализму: Исти план за све комунисте|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=29. 9. 1986|pages=3}}</ref> У току припрема за извештај о једногодишњој активности на стабилизовању политичко-безбедоносне ситуације у САП Косову, у пратњи покрајинских функционера [[Азем Власи|Азема Власија]] и [[Коља Широка|Кољ Широке]], 20. априла 1987. посетио је [[Косово Поље]], код [[Приштина|Приштине]]. Приликом посете, разговарао је са окупљеним грађанима српске националности, који су желели да му изнесу своје проблеме и у договору са њима заказао наредни састанак за три дана.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870421&quality=&doctype=Newspaper|title=Председник Председништва ЦК СК Србије говорио на збору мештана Косова Поља: Решавање проблема пренети из руководства у народ|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=21. 4. 1987|pages=1}}</ref> Када је 24. априла поново дошао у Косово Поље, испред зграде Дома културе, у којој је требао да се одржи заказани састанак, окупило се око 15.000 Срба и Црногораца. Пошто је захтев да се састанак одржи напољу одбијен, маса је покушала да уђе у Дом културе, након чега је дошло до интервенције припадника милиције, коју су чинили углавном Албанци. Грађани су на ово узвратили каменицама, након чега је Милошевић, како би спречио даљи сукоб, изашао пред окупљену масу давајући јој пуну подршку и најављујући државне мере које ће их заштити од великоалбанског терора. Том приликом изговорио је чувену реченицу — „Нико не сме да вас бије!“{{sfn|Марковић 1|2015|p=266}}{{sfn|Кнежевић|2018|p=4}} После смиривања тензија, у Дому културе је до јутарњих часова слушао излагања представника окупљених Срба.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870425&quality=&doctype=Newspaper|title=Синоћ и ноћас збор око 15.000 Срба и Црногораца у Косову Пољу: Овако више не можемо|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 4. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870427&quality=&doctype=Newspaper|title=Шта неки од учесника збора у Косову Пољу мисле после разговора са Слободаном Милошевићем: Речи охрабрења|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 4. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://arhiv.slobodnadalmacija.hr/pvpages/pvpages/viewPage/?displaySizeSelect=75&pv_page_id=166754&autocomplete_text=&page=4&pv_issue_no=870426_A|title=Razgovor komunista i građana sa Slobodanom Miloševićem trajao je punih dvanaest sati: Zaustavite rijeku iseljavanja|publisher=[[Slobodna Dalmacija]]|website=arhiv.slobodnadalmacija.hr|date=26. 4. 1987|pages=5}}</ref> [[Митинг у Косову Пољу|Митинг у Косову Пољу]] добио је велики публицитет у српској и југословенској штампи, а популарност Слободана Милошевића нагло је порасла.{{sfn|Марковић 1|2015|p=260–268}}{{sfn|Ковачевић|2021|p=32—46}}

[[Датотека:Ivan Stambolić (cropped).jpg|мини|150п|лево|[[Иван Стамболић]], Милошевићев колега са факултета и политички ментор до 1987.]]
Отворени раздор у руководству Градског комитета СК Београда, почео је маја 1986, а повод је био лист ''[[Студент (часопис)|Студент]]'', на чијој се насловној страни нашао нагрижен глогов лист и наслов „Ноћ Вампира”. Како је редкација листа била блиска Буци Павловићу и Ивану Стамболићу, Душан Митевић је на седници Председништва Градског комитета изнео оштре критике на њен рад сматрајући да насловна страна има „алузије на плакат поводом Дана Младости” и представља „увреду друга Тита”. Ове оптужбе биле су праћене сличним текстовима у листу ''[[Политика (новине)|Политика]]'', а недуго потом, у листу ''[[НИН]]'' се огласио [[Бранислав Милошевић (новинар)|Бранислав Милошевић]], републички секретар за културу и отворено напао Митевића, бранећи редакцију листа, чиме је почело одмеравање снага Милошевићеве и Стамболићеве фракције. Крајем маја, Милошевић је заказао затворену седницу Председништва ЦК СКС на којој се расправљало о листу ''Студент'' и на којој су осуђени учестали напади на [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] и основне друштвене вредности, након чега је дошло до смене редакције листа. Током овог сукоба, Милошевићева струја је успела да своје противнике оптужи за вођење „антититовске линије” и на тај начин их значајно дискредитује у делу јавности, а посебно партијског чланства.<ref>{{Cite web|url=https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:687940-glogov-kolac-studenta|title=Glogov kolac iz Studenta|website=novosti.rs|date=27. 9. 2017}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Maj97/1105/1105_6.HTM|title=Jubilej "Studentovog" glogovog lista: Bal vampira ili lov na vestice|website=yurope.com|date=11. 5. 1997}}</ref> Истовремено, Милошевић је користећи популарност стечену након догађаја у Косову Пољу, отпочео са политичком камапањом за отварање питања заштите Срба и Црногораца на Косову. О стању у покрајини говорио је на тематским седницама [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета СК Југославије]] (26. јун)<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870627&quality=&doctype=Newspaper|title=Десета седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије о Косову: Историја нам неће опростити оклевање|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=27. 6. 1987|pages=1}}</ref> и Централног комитета СК Србије (9. јул)<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870710&quality=&doctype=Newspaper|title=Централни комитет Савеза комуниста Србије о Косову: Речи потрошене, тражи се акција|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=10. 7. 1987|pages=1}}</ref> о стању на Косову, а ЦК СКС је потом формирао Радну групу за спровођење закључака донетих на овим седницама, на чијем је челу био Зоран Сколовић.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870815&quality=&doctype=Newspaper|title=Јуче на састанку у ЦК СК Србије разговарано о спровођењу закључака 9. седнице ЦК СКЈ о Косову: Брутални насртаји албанских националиста|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 8. 1987|pages=1}}</ref> На овим седницама није оклевао да за стање у покрајини тражи одговорност покрајинског руководства, као и [[Фадиљ Хоџа|Фадиља Хоџе]], чиме је додатно стекао симаптије код Срба и Црногораца на Косову.{{sfn|Ковачевић|2021|p=51—53}}

Напета атмосфера око стања на Косову доживела је свој врхунац након [[Параћински покољ|убиства у касарни ЈНА]] у [[Параћин]]у, 3. септембра 1987. када је војник [[Азиз Кељменди]] убио четворицу и ранио шесторицу војника. Иако трагедија није имала политичку позадину, а међу рањенима и убијенима су се налазили припадници свих југословенских народа, медији су је искористили за распиривање антиалбанског расположења. Сахрана једног од војника у Београду, којој је присуствовалоко око десет хиљада људи, претворена је у својеврсне демонстрације, а по разним местима у Србији су разбијани излози радњи чији су власници били [[Албанци у Србији|Албанци]]. Покушавајући да смири ситуацију, Драгиша Павловић је 11. септембра сазвао конференцију за штампу на којој је критиковао медије због појаве национализма, а опаском о „олако обећаној брзини”{{напомена|''Укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном ни пожељном, ни олако обећаном брзином ствара опасну атмосферу у којој као да се свака изговорена реч против српског национализма доживљава као попустљивост према албанском национализму'' — део из изјаве Драгише Павловића{{sfn|Ковачевић|2021|p=55}}}} изнео је алузију на Слободана Милошевића и његову кампању за сређивање стања на Косову. На ову изјаву, одговорено је коментаром у ''Политици експрес'', након чега је 17. септембра одржана седница Председништва Градског комитета на којој је упркос противљењу људи блиских Милошевићу, дата подшка Павловићу.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0004-IMAGE&issue=UB_00064_19870918&quality=&doctype=Newspaper|title=Расправа на Председништву ГК ОСК Београда о актуелној ситуацији у граду: Подржани ставови Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=18. 9. 1987|pages=4}}</ref> Незадовољан исходом, Милошевић је 20. септембра одржао седницу Председништва ЦК СКС на којој је затражена оставка Павловића и предложено Централном комитету СКС да га због „пружања отпора спровођењу политике Савеза комуниста” искуљчи из Председништва ЦК.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870921&quality=&doctype=Newspaper|title=Саопштење са седнице Председништва ЦК СК Србије: Затражено разрешење Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=21. 9. 1987|pages=1}}</ref> 

[[Датотека:Борба 24.9.1987 Слободан Милошевић.jpg|мини|Чланак из Борбе о Свечаној седници посевећеној 50-годишњици доласка [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] на чело КПЈ]]
[[Осма седница ЦК СК Србије]] одржана је 23. и 24. септембра 1987. у два дела — први свечани део био је посећен јубилеју 50 година од доласка Јосипа Броза Тита на чело КПЈ, а на другом радном делу расправљало се о смени Драгише Павловића. Током два дана заседања, које се завршило иза поноћи 25. септембра, вођена је расправа у којој је учествовало 90 чланова Централног комитета. Уводно излагање имали су Зоран Соколовић, секретар Председништва ЦК СКС и генерал [[Никола Љубичић]], који су оштро напали Павловића и осудили га због „супротсављања политици Савеза комуниста”. Од оптужби га је бранила малобројна група чланова, окупљена око Ивана Стамболића, који је на претходној седници Председништва ЦК СКС компромитован објављивањем писма које је упутио члановима Председништва Градског комитета СК Београда и оптужен да се као председник [[Председништво СР Србије|Председништва СР Србије]] меша у унутарпартијске ствари. Посебно активни у нападу на Павловића били су — Душан Чкребић, Радмила Анђелковић, [[Ратомир Вицо]], [[Петар Грачанин]] и [[Богдан Трифуновић]], касније најближи Милошевићеви сарадници. Како би се истакла демократичност нове политике, Милошевић је донео одлуку да се седница преноси на телевизији, што је овом догађају дало велики публицитет и изазвало огромно интересовање јавности, која је први пут јавно на телевизији гледала сукоб две партијске групе. На гласању, одржаном након дуге расправе, подршку разрешењу Павловића пружила је већина чланова Централног комитета, против је било само њих осам, док су чланови из покрајина, њих 18, били уздржани.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870924&quality=&doctype=Newspaper|title=Седница ЦК СК Србије и данас наставља рад: Различито о одговорности Драгише Павловића|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=24. 9. 1987|pages=1}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19870925&quality=&doctype=Newspaper|title=Ноћас после поноћи завршена дводневна седница ЦК СК Србије: Разрешен Драгиша Павловић|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=25. 9. 1987|pages=1}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=53—65}}{{sfn|Марковић|2015|p=269—274}}

Искључење Драгише Павловића из Председништва ЦК СКС била је само формалност, а суштина Осме седнице ЦК СКС била је победа Милошевићеве групе над Стамболићевом и њено потпуно потискивање у политичком животу, као и самог Ивана Стамболића, на кога више нико није рачунао. Тријумф на седници био је до тада највећи политички успех Слободана Милошевића, који је постао неприкосновени вођа Србије, а велики допринос његовом успону дали су медији, пре свега листови ''Политика'' и ''Политика експрес'' и [[Радио-телевизија Србије|Телевизија Београд]], који су били активни још од његове посете Косову Пољу. Након Осме седнице дошло је до постепеног уклањања, оставкама и смењивањима, људи који су подржали Павловића или су се супротистављали Милошевићу. На Стамболића, који се налазио на функцији председника Председништва СР Србије, вршен је притисак да поднесе оставку, што је и учинио 14. децембра 1987, након чега је на његово место изабран генерал Петар Грачанин.<ref>{{Cite web|url=http://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19871215&quality=&doctype=Newspaper|title=Саопштење Председништва СР Србије: Иван Стамболић разрешен дужности|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=15. 12. 1987|pages=1}}</ref>{{sfn|Марковић|2015|p=277—279}} Одласком Стамболића, Милошевић је у потпуности заокружио власт у Србији и почео да самостално влада, пошто су политичари старије генерације — Никола Љубичић, [[Добривоје Видић]] и [[Душан Чкребић]] остали без икаквог утицаја.{{sfn|Ковачевић|2021|p=66—68}}

Упркос великом политичком успеху на Осмој седници, породица Милошевић није имала пуно времена за славље, јер је у јесен и зиму 1987. задесило неколико немилих догађаја. Најпре је у новембру изненада умрла Бранка Милетић,{{напомена|Бранка Милетић Мишић (1926—1987) била је најмлађа сестра [[Вера Милетић|Вере Милетић]]. Заједно са родитељима, бринула се о Мири Марковић још од њеног рођења. Била је удата за др Војислава Мишића. Како није имала деце Слободана и Миру је доживљавала као своју децу. Посебно је волела Слободана, који је као студент често навраћао код ње и њеног супруга.{{sfn|Марковић|2015|p=141}}{{sfn|Марковић|2015|p=279}}}} Мирина тетка, која им је била велика породична подршка, а потом је Мира поломила ногу, након чега је месец дана провела у болници на рехабилитацији. Нову 1988. дочекали су у ловишту [[Ворово]], код [[Ердевик]]а, а у повратку у Београд 3. јануара 1988. доживели су саобраћајну незгоду у близини [[Шимановци|Шимановаца]]. Аутомобилу у коме су се налазили Слободан, Мира, Марко и возач пукле су обе задње гуме, након чега је слетео са ауто-пута и преврнуо се. Милошевић је прошао са лакшом повредом ноге, док је његова супруга поново сломила ногу. Иако они као породица овом догађају нису придавали велики значај, део јавности је након сазнања за саобраћајну незгоду сматрао да је она покушај атентата на Милошевића, што је додатно утицало на раст његове популарности.{{sfn|Марковић|2015|p=281—283}}<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0014-IMAGE&issue=UB_00064_19880105&quality=&doctype=Newspaper|title=Слободан Милошевић лакше повређен|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=5. 1. 1988|pages=14}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0014-IMAGE&issue=UB_00064_19880105&quality=&doctype=Newspaper|title=Саопштење СУП Србије: Гуме пукле од немара|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=3. 2. 1988|pages=16}}</ref>

=== Антибирократска револуција ===
[[Датотека:Medjuopcinske_regionalne_zajednice_Socijalisticke_Republike_Srbije.png|десно|мини|Мапа [[Социјалистичка Република Србија|СР Србије]]]]
[[Социјалистичка Република Србија]], која је у свом саставу имала две аутономне покрајине — [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|Војводину]] и [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косово]], након доношења [[Устав Југославије из 1974.|Устава СФРЈ]] и [[Устав Србије из 1974.|Устава СР Србије]] из 1974, нашла се у тешкој ситуацији јер су њене покрајине имале велика овлашћења, скоро иста, као и друге југословенске републике, а биле су и једнако заступљене у федералним органима. Како су покрајине имале своје засебне правне системе и комплетну организацију власти — законодавну, извршну и судску, то је директну власт републичких органа СР Србије свело само на територију [[Централна Србија|уже Србије]]. Против оваквог положаја Србије, још 1977. побунило се, али без успеха, руководство СР Србије предвођено [[Драгослав Марковић|Дражом Марковићем]] и објавило [[Плава књига|Плаву књигу]]. Друга републичка руководства разумела су неприродни положај Србије, али су се противила новим уставним променама, због страха од могуће рецентрализације федерације. Након [[Немири на Косову 1981.|немира у САП Косову]], 1981. дошао је до изражаја неприродни уставни положај СР Србије, па је Марковић успео да поврати републичку ингеренцију над покрајинском [[Служба државне безбедности|Службом државне безбедности]], чиме је значајно ојачао републичке ингеренције у покрајинама и припремио терен за даљу централизацију. [[Косовска криза 1981—1990.|Косовска криза]], која је заједно са [[Инфлација|инфлацијом]] и економском кризом, током 1980-их нарушавала стабилност југословенске федерације, отворила је простор за политичко деловање у циљу решавања статуса СР Србије. Посебно активан на остваривању овог циља био је [[Иван Стамболић]], који је током 1984—1987. [[Председништво ЦК СКЈ|Председништву ЦК СКЈ]] наметнуо ову тему. Упркос разним отпорима, успео је да под републичку власт врати стратешки важне привредне субјекте попут железнице, поште и електропривреде, а пре његове формалне смене од руководстава других република добио је сагласност за промену Устава Србије, уз услов да се са предложеним изменама сложе руководства аутономних покрајина.{{sfn|Драшковић|2021|p=111}} [[Скупштина СФРЈ]] је 11. фебруара 1987. прихватила иницијативу СР Србије да се приступи промени Устава СФРЈ у делу који се односи на уставни положај Србије, а неколико месеци касније [[Председништво СР Србије]] је 28. јула 1987. усвојило предлог о промени Устава СР Србије.{{sfn|Вукадиновић|2020|p=377—380}}

Након дефакто преузимања власти у Србији, Милошевић је 20. маја 1988. поново изабран за председника Председништва ЦК СК Србије.<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19880520&quality=&doctype=Newspaper|title=Председништво ЦК СК Србије: Слободан Милошевић поново председник|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=20. 5. 1988|pages=1}}</ref> Његова тадашња политика дефинисала се у три кључне тачке — друштвена трансформација социјалистичког друштва на принципима новог економског, социјалног и културног обрасца; измена политичког и административног статуса СР Србије унутар [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославије]] и решавање демографске и историјске драме на Косову.{{sfn|Марковић 1|2015|p=279}} Иако се због унутрашњих сукоба у [[Савез комуниста Србије|СК Србије]], чинило да је ново руководство СР Србије одустало од измене Устава, рад на томе је настављен јуна 1988, а [[Скупштина СР Србије]] је 25. јула 1988. усвојила ''Нацрт амандмана на Устав СР Србије'', који је потом требао да буде усвојен у скупштинама аутономних покрајина. Од почетка борбе за уставне промене, сва руководства Србије током 1980-их долазила су у сукоб са руководствима аутономних покрајина. Посебно је био оштар сукоб са руководством САП Војводине, с обзиром да се директан сукоб са руководством САП Косова, избегавао због могућих међунационалних проблема. Користећи се незадовољством народа због ситуације на Косову, Милошевић је одлучио да митинзима Срба и Црногораца са [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]] изврши притисак на војвођанско руководство. Први митинг одржан је  9. јула 1988. у [[Нови Сад|Новом Саду]],<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19880711&quality=&doctype=Newspaper|title=Лице улице без лицем у лице|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=11. 7. 1988|pages=3}}</ref> а након њега су у наредна четири месеца у више места Војводине, уже Србије и [[Социјалистичка Република Црна Гора|Црне Горе]] одржавани митинизи на којима се изражавала солидарност са народом на Косову, као и незадовољство због односа војвођанског и косовског руководства према најављеним уставним променама. На ширење незадовољства грађана значајно су утицали социјално-економски проблеми, изазвани растућом инфлацијом. Медији који су били под контролом Милошевићевих сарадника, а пре свега [[Радио-телевизија Србије|Телевизија Београд]], давали су медијску и логистичку подршку протестима, који су називани „догађање народа”, што је значајно утицало на раст његове популарности.{{sfn|Вукадиновић|2020|p=377—382}}

[[Датотека:Ilustrovana Politika (1562) 1988.jpg|лево|мини|200п|Насловна страна листа ''Илустрована Политика'' од 11. октобра 1988. са насловом: Слободан Милошевић — човек коме радници верују]]
Кулминација протеста догодила се почетком октобра 1988. године. Најпре је у [[Београд]]у 4. октобра испред [[Дом Народне скупштине Републике Србије|зграде Скупштине СФРЈ]] одржан протест око 5.000 незадовољних радника из [[Раковица (Београд)|Раковице]], на коме је тражено да их прими Милошевић, који им се потом обратио. На крају говора изговорио је чувену реченицу — „А сада свако на свој задатак“.{{напомена|Често се погрешно интерпретира као: „А сад сви на своја радна места”.}}<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0003-IMAGE&issue=UB_00064_19881005&quality=&doctype=Newspaper|title=Протест радника Раковице пред Скупштином СФРЈ: |publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=5. 10. 1988|pages=3}}</ref>{{sfn|Ковачевић|2021|p=95}} Након низа протеста по Војводини, скуп одржан 2. октобра у [[Бачка Паланка|Бачкој Паланци]] изазвао је прекретницу. Пошто је војвођанско руководство покушало да испита партијску одговорност вођа протеста [[Радован Панков (политичар)|Радована Панкова]] и [[Михаљ Кертес|Михаља Кертеса]], каснијих Милошевићевих блиских сарадника, револтирани радници из Бачке Паланке кренули су 5. октобра у Нови Сад, где су им се придружили радници неколико новосадских предузећа. Незадовољним радницима, у протесту испред [[Комплекс Бановине у Новом Саду|зграде Извршног већа Војводине]] убрзо су се прикључили грађани. Масовним демонстрацијама, током којих је зграда Извршног већа засута [[јогурт]]ом, због чега су ове демонстрације касније назване „јогурт револуција”, извршен је притисак на покрајинско руководство.<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19881006&quality=&doctype=Newspaper|title=Veliki, neočekivani i dramatični protestni mitinzi u Bačkoj Palanci i Novom Sadu: Marš za smenu rukovodstva|publisher=[[Борба (новине)|Borba]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=5. 10. 1988|pages=1}}</ref> Док је део руководства био против оставки и захтевао од врха СФРЈ интервенцију јединица [[Југословенска народна армија|ЈНА]], предсеник ПК [[Савез комуниста Војводине|СК Војводине]] [[Милован Шогоров]] понудио је оставку и затражио помоћ од Милошевића. Сутрадан 6. октобра у Нови Сад су стигле организоване колоне из свих делова Војводине, па је број демонстраната нарастао на око 100.000 људи. У „помоћ” војвођанском руководству Милошевић је послао [[Зоран Соколовић|Зорана Соколовића]], секретара Председништва ЦК СКС, који је истог дана присуствовао ванредној седници Покрајинског комитета на којој су чланови Председништва ПК СКВ поднели оставке.{{sfn|Ковачевић|2021|p=75—78}}<ref>{{Cite web|url=https://istorijskenovine.unilib.rs/view/picture/page?pid=FID-0001-IMAGE&issue=UB_00064_19881007&quality=&doctype=Newspaper|title=Ванредна седница Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине: Прихваћена колективна оставка Председништва ПК|publisher=[[Борба (новине)|Борба]]|website=istorijskenovine.unilib.rs|date=7. 10. 1988|pages=1}}</ref>

Дана 19. новембра 1988. на [[Митинг Братства и јединства|митингу на Ушћу]], исказао је приврженост [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]], [[Југославија|Југославији]] и, у мањој мери, [[Комунизам|комунизму]]. Према извештају ТВ Београд било је око милион људи, а по осталим медијима неколико стотина хиљада. Са падом [[Берлински зид|Берлинског зида]] 1989. године, широм света је дошло до разноврсних [[Револуције 1989.|промена]], а Југославија није била изузетак. Милошевић се у 1988. и [[1989]]. години концентрисао на косовски проблем. У [[антибирократска револуција|антибирократској револуцији]] уклоњена је изабрана власт [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина|САП Војводине]] (5. октобра 1988), [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црне Горе]] ([[10. јануар]]а, 1989), и на крају [[Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово|Косова и Метохије]] у фебруару и марту 1989. године. Као одговор на подршку коју је албански сепаратизам добио на скупу у Цанкарјевом дому, у Београду су започеле демонстрације, пропраћене масовним протестима и у другим градовима Србије. Демонстранти су захтевали да се ухапси [[Азем Власи]]. Дана 28. марта 1989. усвојени су амандмани на Устав СР Србије из 1974, како би се смањио степен [[Аутономија|аутономије]] САП Војводине и САП Косова.

=== Председник Србије 1989—1990. ===
У мају 1989, Милошевић је изабран за председника [[Председништво СР Србије|Председништва Социјалистичке Републике Србије]].{{sfn|Логос|2019|p=67}}

У разговорима [[Борисав Јовић|Борисава Јовића]] са Милошевићем и Кадијевићем дискутовано је о томе како извршити реформу Југославије, а да се очувају интереси српског народа. Тада су били опседнути схватањем да [[Срби|српски народ]] има више интереса и потребе за Југославијом од неких других југословенских народа, зато што Срби живе у скоро свим деловима Југославије и што су сматрали да би у случају [[распад Југославије|распада Југославије]] велики део [[Срби|Срба]] морао остати ван граница СР Србије, сем ако се силом не би изборио за другачије решење. Бојали су се [[геноцид]]а над Србима у случају да постану националне мањине, нарочито у [[Социјалистичка Република Хрватска|СР Хрватској]]. Српско питање није било лако решити. Постојао је објективни ризик од [[грађански рат|грађанског рата]] за поновну поделу Југославије.

[[Датотека:Milosevic_Gazimestan.jpg|мини|200п|Слободан Милошевић држи [[говор на Газиместану]] на Косову]]
Дана [[28. јун]]а [[1989]]. године, на [[Видовдан]], Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, за 600. годишњицу [[Косовска битка|Косовске битке]]. Његов [[говор на Газиместану]] неки аналитичари карактеришу као званични почетак српске националистичке кампање СКС, која је један од елемената југословенске кризе пар година после тога. На митингу је Милошевић дефинитивно устоличен као српски вођа у очима својих противника и целог света. Позиву на свечаност се одазвао готово сав дипломатски кор, осим амбасадора [[Сједињене Америчке Државе|САД]] [[Ворен Зимерман|Ворена Зимермана]].

На Газиместану је био комплетан тадашњи политички врх земље: Слободан Милошевић, [[Борисав Јовић]], [[Јанез Дрновшек]], [[Милан Панчевски]], [[Анте Марковић]], [[Иво Латин]], [[Обрад Пиљак]], [[Бранко Костић]], [[Јанез Становник]], [[Вељко Кадијевић]]. Одсутан је био др [[Стипе Шувар]], члан Председништва СФРЈ из [[СР Хрватска|Хрватске]].

Милошевић је поручио у овом [[Говор на Газиместану|говору на Газиместану]], да су се тек сада, после пуних шест стотина година, српском народу отвориле очи и да су тек сада, под овим руководством, исправљене неправде које су у прошлости нанесене српском народу. Ово је био први од акцената говора који су поздрављени дугим аплаузом присутних. Милошевић је у овом говору нагласио да Срби никада нису освајали и да нити експлоатисали друге.

{{цитат|''Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у XXI веку. За ту нам је битку поготово потребно јунаштво''.{{sfn|Милошевић|1989|p=}}}}

Иако су новине забележиле да је прослави на Газиместану, поред неколико стотина исељеника са свих континената, присуствовало око 50 дипломатских представника, прећутале су да су амбасадори западних земаља одбили да присуствују; многи су прославу видели као манифестацију прегрејаног српског национализма. Због недоласка најжешће је кажњен амерички амбасадор Ворен Зимерман: Милошевић је девет месеци одбијао да га прими у званичну аудијенцију.

Бирократије унутар осталих република су се понеле предвидљиво. Искористивши Милошевићеве акције као коначни доказ да опстанак заједничке државе није могућ отворено су кренуле у заговарање [[Сецесија (право)|сецесије]]. Руководство СР Србије је чинило се држала најјаче карте у својим рукама. [[Социјалистичка Република Србија|СР Србија]] је била највећа република и преузела је контролу над [[Југословенска народна армија|армијом]]. Бирократија у [[СР Србија|СР Србији]] је имала јако добре везе са многим империјалистичким силама које су иницијално биле скептичне према растурању заједничке државе и на сав глас хвалиле Милошевића због тржишних реформи које је спроводио. {{чињеница|date=09. 2009.}}

Уз то Београд је рачунао на [[Срби|српско становништво]] у другим републикама које би природно било против отцепљења. Бирократија у СР Србији је тако била у позицији да заговара опстанак заједничке државе у којој би имала доминантну позицију. Слабије бирократије у мањим републикама нису имале избора него да потраже заштитнике у другим империјалистичким силама и крену одлучно ка независним државама у којима би биле слободне да се на миру излегу у локалне буржоазије ослобођене од јаке конкуренције.

Тако да, док је ојачавао позицију СР Србије унутар федерације, Милошевић је симултано могао себи приуштити позивање на очување уједињене Југославије, презентујући себе српској радничкој класи као јединог чувара „социјалистичких вредности“ насупрот сецесионистичких вођа у другим републикама и отворено националне и демократске опозиције унутар Србије. Од стране просечног српског радника, Милошевић је био у том тренутку доживљаван као умерена струја која је покушавала да на неки начин сачува [[Списак политичара СФРЈ|Титову Југославију]] и основна достигнућа планске економије.

За разлику од бивших [[комунизам|комуниста]] у другим републикама који су засновали нове отворено десничарске партије, Милошевић је Савез комуниста Србије трансформисао у партију [[Социјалистичка партија Србије]] и презентовао је као настављача [[Јосип Броз Тито|Титове]] партије у новом руху. Са друге стране, Милошевић се представљао радикалнијем, прокапиталистичком слоју, као одлучан реформиста. Масе у осталим републикама, иако попут њене браће у Србији наклоњене Титовој заоставштини, почеле су да повезују комунизам и Југославију са [[Велика Србија|Великом Србијом]]. {{чињеница|date=09. 2009. }} Свеопшту конфузију унутар саме Србије потпомогла је и грађанска опозиција која је упорно Милошевића до последњих дана етикетирала као „комуњару“.

Јануара [[1990]]. године на [[четрнаести конгрес СКЈ|14. конгресу]] [[Савез комуниста Југославије|Савеза комуниста Југославије]], делегација Србије, коју је предводио Слободан Милошевић, тражила је да се укине [[Устав Југославије из 1974. године|Устав из 1974. године]], који је давао подједнаку власт свим републикама. Милошевић је захтевао да се уведе систем „један човек, један глас“, што би опуномоћило Србе, који су били већинска популација у Југославији. Због овог предлога, делегације [[Социјалистичка Република Словенија|СР Словеније]] и [[Социјалистичка Република Хрватска|СР Хрватске]] (које су предводили [[Милан Кучан]], односно [[Ивица Рачан]]) напустиле су конгрес. Након тога, Милошевић је схватио да се у [[СР Словенија|СР Словенији]] и на САП Косову и Метохији мора појачавати војно присуство. Прибојавао се да ће сепаратисти добити полет услед отворене словеначке подршке на -{XIV}- конгресу Савеза комуниста. Кључни задаци [[Југословенска народна армија|армије]] су били да се не дозволи распад земље, нити ичије насилно или противуставно отцепљење и братоубилачки рат.

У јулу 1990. године, [[Савез комуниста Србије]] се трансформисао у [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичку партију Србије]], која је наследила имовину Савеза комуниста Србије и [[Социјалистички савез радног народа Србије|Социјалистичког савеза радног народа Србије]]. У последњем тренутку, Милошевић се одлучио за социјалистичку, а не социјалдемократску оријентацију. У септембру исте године је донет нови устав Србије, по којем је председник имао више власти него пре. Овим уставом драстично је смањена аутономија покрајина у СР Србији у односу на претходни [[Устав Србије из 1974.|устав из 1974]].

=== Председник Србије 1991—1997. ===
У децембру 1990. године на [[избори за председника Србије 1990.|изборима за председника Србије]], које је бојкотовала већина косовских Албанаца, а гласало је око 71% уписаних бирача, Милошевић је добио око 63% гласова и изабран је за [[Председник Републике Србије|председника]] [[Република Србија (1990—2006)|Србије]].{{sfn|Николић|2018|p=271}}{{sfn|Логос|2016|p=802}} Истовремено, у децембру 1990. на [[избори за народне посланике Србије 1990.|првим слободним парламентарним изборима]] Милошевићева [[Социјалистичка партија Србије]] (СПС) је добила око 46% гласова, али применом већинског изборног система, у [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштини Републике Србије]] СПС је добила 194 посланичка места , или око 77%.{{sfn|Николић|2018|p=272-273}}{{sfn|Логос|2016|p=802}} После друге победе на изборима за председника Србије у децембру 1992. године, остао је на месту председника Србије до 23. јула 1997. године.{{sfn|Логос|2019|p=67 и 199}}

Милошевићев успон се дешавао у време када је у свим републикама [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|бивше Југославије]] почео да расте [[национализам]]. [[Словенци]] су изабрали националистичку власт коју је предводио бивши [[комунизам|комуниста]] [[Милан Кучан]], а [[Хрвати]] су такође изабрали националистичког вођу [[Фрањо Туђман|Фрању Туђмана]], такође бившег комунисту и бирократу. Главни политичари у [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|СР Босни и Херцеговини]] су такође били оријентисани ка национализму, иако су и они били бивши комунисти и бирократе као у осталим републикама.

Аутор је књиге ''Године расплета'', преведене на неколико страних језика. 

У међувремену, током 1990. године, настављао се спор око тога шта урадити у вези са демонстрацијама на Косову за отцепљење САП Косова од СР Србије. СР Хрватска и СР Словенија су одбиле да пошаљу свој контингент у савезну милицију, која је добила налог да иде на Косово. Милошевић је тражио да [[Борисав Јовић|Јовић]] разговара са [[Анте Марковић|Антом Марковићем]] да не дозволи такав ток догађаја. Марковић је рекао да он није ни питан да се повећа тај полицијски контингент. Милошевић и Јовић су били изоловани.

==== Распад СФРЈ ====
{{Југословенски ратови}}
Од распада [[СКЈ]], [[СФРЈ|Југославија]] је имала осмочлано [[Председништво СФРЈ]], као колективног шефа државе, али чланови Председништва СФРЈ тешко су се слагали око важних одлука.{{sfn|Логос|2019|p=62-63 са напоменом 41. „До распада СКЈ 1990. (према члану 321. Устава) девети члан Председништва био је председник СКЈ. Од 1990. „Председништво СФРЈ сачињавају по један члан из сваке републике и аутономне покрајине, кога бира скупштина републике, односно скупштина аутономне покрајине...”}} Не само да се Председништво СФРЈ није слагала да на Косову интервенише војска, него се ометала и употреба милиције чији је редовни задатак био одржавање реда. Председништво као колективни шеф државе и врховни командант практично више није ни постојало, јер није било у стању да доноси одлуке за које је по Уставу било одговорно — о заштити уставног поретка и одбрани интегритета земље.

Дана [[9. март]]а [[1991]]. године су организоване [[Демонстрације у Београду 1991.|прве велике демонстрације]] против Милошевићевог режима, предвођене [[Српски покрет обнове|Српским покретом обнове]] које су се претвориле у сукоб са полицијом. После краткотрајне кризе и извођења [[тенк]]ова на улице, али после нагодбе са опозицијом и оставке министра полиције Србије, Милошевић је поново учврстио своју власт.{{sfn|Логос|2019|p=76 са напоменом 108}}

У време распада [[СФРЈ|Југославије]] Слободан Милошевић је покушао у марту 1991. да политичким деловањем у [[Председништво СФРЈ]] доведе више присталица Југославије и тако спречи њено разбијање.{{sfn|Логос|2019|p=78-79}}  [[Мај]]а [[1991]]. године, [[Социјалистичка Република Хрватска|СР Хрватска]] је организовала референдум за отцепљење од [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]], претходно прогласивши устав којим су избрисали [[Срби|Србе]] као конститутиван народ у СР Хрватској, што је изазвало страх и револт код [[Срби у Хрватској|Срба у Хрватској]], који су чинили 12% становништва у СР Хрватској, али вероватно и код [[Југословени|Југословена]] којих је у Хрватској 1991. било 104.000 лица (око 2%).{{sfn|Логос|2019|p=54, 79 и 85}} У том периоду, снажно подржана од [[Ватикан|Ватикана]] и [[Немачка|Немачке]], [[Влада Републике Хрватске|влада Хрватске]] створила је [[Паравојна формација|паравојне формације]] у СР Хрватској за које су незаконито набављали [[оружје]] (тајно је снимљен министар одбране Хрватске [[Мартин Шпегељ]] док говори: "Организоваћемо убијање ... То ће бити [[грађански рат]] без милости...” а настала је [[Афера Шпегељ|афера Шпегељ]]) и кренуло се са преузимањем полицијских станица у местима где си већински живели [[Срби]], што је довело до међунационалних сукоба, али и постављања снага [[ЈНА]] као [[Тампон зона|тампон-зоне]].{{sfn|Логос|2019|p=66-68, 70-71, 75 и напомена 77}} Хрватска власт је кренула у [[грађански рат|рат за отцепљење]] и за „коначно решавање српског питања у Хрватској“, како је говорио председник Фрањо Туђман. Српски народ у СР Хрватској (580.000) и СР Босни и Херцеговини (1.300.000) хтео је да остане у Југославији. Милошевић је говорио да он не оспорава ни једном народу да се одвоји од Југославије, али онда не сме да се оспорава ни једном народу да остане у својој држави, Југославији.

Срби у СР Хрватској су почели да организују сопствену аутономију — [[САО Крајина|Српску аутономну област Крајину]], као одговор на брисање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, које је извршио Туђманов режим децембра 1990. [[31. март]]а [[1991]]. десио се први оружани сукоб [[Министарство унутрашњих послова Републике Хрватске|полиције Хрватске]] против [[САО Крајина|САО Крајине]] и њене милиције у коме је било погинулих.{{sfn|Логос|2019|p=79 и напомена 120. „У сукобу на Плитвицама убијене су две личности“}} Сукоби су се повремено понављали и у лето 1991. године прерасли у [[Рат у Хрватској|рат]] у који се убрзо укључила и [[ЈНА]]. За време овог рата, који је трајао до августа [[1995]]. године и завршно са [[Операција Олуја|Операцијом Олуја]], иако није учествовао у сукобима, Милошевићев режим је активно помагао властима [[Република Српска Крајина|Републике Српске Крајине]].

Након проглашења независности [[Словенија|Словеније]] у јуну 1991. долази до [[Рат у Словенији|краткотрајног рата]] [[Територијална одбрана|територијалне одбране Словеније]], против [[ЈНА]] и [[СФРЈ]], након чега се [[ЈНА]] повукла из Словеније.{{sfn|Логос|2019|p=88-97. „Председништво СФРЈ 18.7.1991. донело је одлуку да се повуче ЈНА … у року од 3 месеца из
Словеније“}}

Септембра 1991. проведен је [[Референдум о независности Македоније|референдума]] у  [[Социјалистичка Република Македонија|Социјалистичкој Републици Македонији]], после кога се она мирним путем отцепила од [[СФРЈ]], а до 27. марта 1992. последње јединице ЈНА напустиле су [[Северна Македонија|БЈР Македонију]].{{sfn|Логос|2019|p=117, 166 са напоменом  667}}

Крајем [[септембар|септембра]] [[1991]]. године [[Албанци]] су одржали нелегални [[референдум о независности Косова|референдум]] на Косову и на основу тог гласања прогласили своје отцепљење од [[СФРЈ]] и СР Србије. Након гласања је проглашена независност, али ту независност од држава чланица [[Организација уједињених нација|ОУН]] признала је само [[Албанија]].{{sfn|Логос|2019|p=298}} Власти у СР Србији прогласиле су гласање илегалним, али нису ометале одржавање референдума.

Године [[1992]], хрватски и муслимански политички представници у СР БиХ прегласавају Србе, који чине 31% становништва у [[СР БиХ]] и проглашавају [[отцепљење]] од [[СФРЈ]], негирајући конститутивном српском народу право да бира да ли жели да остане у СФРЈ, што је довело до [[Рат у Босни и Херцеговини|рата у БиХ]]. Први злочин који је био увод у [[грађански рат]], десио се у [[Сарајево|Сарајеву]], када су муслимански [[фанатизам|фанатици]] [[Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији|убили старог свата на српској свадби]].{{sfn|Логос|2019|p=139-140}} ЈНА се у мају 1992. у потпуности повлачи из БиХ у [[Савезна Република Југославија|Србију и Црну Гору]], након чега је преименована у [[Војска Југославије|Војску Југославије]].

У одбрани Југославије, Слободан Милошевић је почетком деведесетих 20. века добијао помоћ из [[СР Црна Гора|Црне Горе]],{{sfn|Логос|2019|p=78-79 са напоменом 119}} а [[1. март]]а 1992. [[Социјалистичка Република Црна Гора|СР Црна Гора]] је организовала [[референдум о независности Црне Горе 1992.|референдум]] за отцепљење од СФРЈ и СР Србије на коме се огромна већина изашлих гласача изјаснила да је против отцепљења.{{sfn|Логос|2019|p=167 са напоменом 673}} Исход овог референдума довео је до формирања [[Савезна Република Југославија|Савезне Републике Југославије]] (СРЈ). 

Након признања независности Хрватске и БиХ од стране међународне заједнице, Савезна скупштина СФРЈ [[27. април]]а 1992. прогласила је [[Савезна Република Југославија|Савезну Републику Југославију]] (СРЈ), у чији су састав ушле [[Република Србија (1990—2006)|Република Србија]] и [[Република Црна Гора (1992—2006)|Република Црна Гора]]. Након овога СФРЈ је и формално престала да постоји. Крајем маја 1992. Уједињене нације увеле су [[санкције СР Југославији]] због оптужби да она учествује у рату у Босни и Херцеговини.

У децембру 1992. одржани су [[Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ децембра 1992.|савезне парламентарне]] и [[Избори за председника Србије 1992.|републички председнички избори]]. Милошевићу се као противкандидат супротставио [[Милан Панић]], који се са места савезног премијера кандидовао за [[председник Републике Србије|председника Србије]]. Милошевић побеђује у првом кругу, а његова партија остварује тесну победу на парламентарним изборима, након које формира мањинску владу.{{sfn|Логос|2019|p=198-199}}
[[Датотека:Slobodan Milosevic, Alija Izetbegovic, and Franjo Tudjman sign the Balkan Peace Agreement - Flickr - The Central Intelligence Agency.jpg|мини|Слободан Милошевић са Фрањом Туђманом и Алијом Изебеговићем потписује Дејтонски споразум|200п]] 

После економског слома и [[хиперинфлација|хиперинфлације]], суочен са могућношћу пада владе [[Никола Шаиновић|Николе Шаиновића]], кад је престала подршка коју је мањинска влада имала од посланика [[Српска радикална странка|Српске радикалне странке]], Милошевић је расписао изборе „због блокирања механизма одлучивања“. У децембру [[1993]]. одржани су [[избори за народне посланике Србије 1993.|ванредни парламентарни избори]] у Србији, а [[Социјалистичка партија Србије]] добила је релативну већину (123 посланика) и формирала је владу [[Мирко Марјановић|Мирка Марјановића]] у марту 1994. године захваљујући подршци петорице посланика [[Нова демократија (странка у Србији)|Нове демократије]], које је водио [[Душан Михајловић]].{{sfn|Логос|2019|p=215-216}}

У [[Новембар|Новембру]] [[1995]]. године, Милошевић је учествовао у преговорима у [[Дејтон]]у (држава [[Охајо]] у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]) у име [[Историја Републике Српске (1992—1995)|Републике Српске]] (заједно са [[Фрањо Туђман|Фрањом Туђманом]] испред босанских [[Хрвати|Хрвата]] и [[Алија Изетбеговић|Алијом Изетбеговићем]] испред [[Република Босна и Херцеговина|Републике Босне и Херцеговине]]) и тамо је потписао [[Дејтонски мировни споразум|Дејтонски споразум]] 21. новембра 1995. године, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Након тога, Запад је прогласио Милошевића за једног од „главних фактора [[мир]]а и стабилности [[Балканско полуострво|Балкан]]у“.{{sfn|Логос|2019|p=258-260}} Према сведочењу [[Небојша Вујовић|Небојше Вујовића]], тадашњег шефа мисије СРЈ у Вашингтону, Џим Барнли, шеф одсека [[Стејт департмент|Државног департмана САД]] за Југославију, донео је папире којима се предвиђало да Косово добије најширу аутономију, али у саставу СРЈ, како би се у Дејтону решило и још једно важно питање у вези распада СФРЈ. Милошевић је то одрично одбио.<ref name=":0" />

Дана 28. новембра 1995. године, под председништвом Слободана Милошевића, ГО СПС разрешио је функција раније одане саборце [[Борисав Јовић|Борисава Јовића]], потпредседника партије, [[Михаило Марковић|Михаила Марковића]] и [[Милорад Вучелић|Милорада Вучелића]].

==== Пораз на локалним изборима 1996. ====

[[САД]] и [[Европска унија|ЕУ]] су, уводећи [[Санкције СР Југославији|санкције,]] спречили Милошевића да озбиљније помогне и заштити Србе и Југословене западно од Дрине у [[Хрватска|Хрватској]] и [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] пружајући што индиректну ([[Операција Олуја|Олуја]]) што директну ([[НАТО бомбардовање Републике Српске]]) подршку ривалима и успоставили серију зависних државица са јасним границама, дошло је време за пословање. Санкције су биле укинуте, а Милошевић нашироко хваљен као "фактор мира и стабилности“ на [[Балканско полуострво|Балкану]].

[[Датотека:Slobodan Milosevic and Joseph Lopez 330-CFD-DF-SD-03-00767.jpeg|мини|Слободан Милошевић са Џозефом Лопезом, адмиралом америчке морнарице и командантом [[ИФОР]]-а 1996.]]

Новембра [[1996]]. године Милошевићева коалиција (СПС, [[Југословенска левица|ЈУЛ]] и НД), на таласу нове сарадње са [[Међународна заједница|међународном заједницом]], добија [[Савезни избори у СРЈ 1996.|савезне изборе]], али губи локалне изборе у вечим градовима Србије. Не мирећи се са поразом, чији је значај углавном симболичан, започиње кампању лажирања изборних резултата и суочава се са масовним и сталним [[Демонстрације у Србији 1996—1997.|демонстрацијама у Србији]].

У децембру исте године [[Фелипе Гонзалез]], на челу међународне комисије која је дошла на позив [[Савезна влада Савезне Републике Југославије|Савезне владе]], оверава победу опозиције на локалним изборима и сугерише признавање изборних резултата. Демонстрантима у Београду Милошевић супротставља митинг својих присталица, који се, упркос појединачним жртвама, завршава без масовног грађанског сукоба (види [[Демонстрације у Србији 1996—1997.|Демонстрације у Србији 1996—1997]]).

Дана [[4. фебруар]]а [[1997]]. године, Милошевић је признао победу опозиције у неким градовима на локалним изборима, после 11 недеља препирања око резултата.

=== Председник Савезне Републике Југославије ===
По Уставу је имао право на само два мандата као [[Председник Републике Србије|Председник Србије]], па је [[23. јул]]а 1997. године Милошевић преузео функцију председника СР Југославије од [[Зоран Лилић|Зорана Лилића]].{{sfn|Логос|2019|p=274 у напомени 1362}}

Децембра 1997. на [[Избори за председника Србије 1997.|изборима за председника Републике Србије]] победио је [[Милан Милутиновић]], кандидат Социјалистичке партије Србије.

Милошевићева Социјалистичка партија Србије осваја највећи број гласова на [[Избори за народне посланике Србије 1997.|републичким парламентарним изборима 1997]] али не довољно да сама формира владу. Након што су у марту 1998. пропали преговори о формирању владе са [[Српски покрет обнове|Српским покретом обнове]], СПС формира владу са [[Српска радикална странка|Српском радикалном странком]]. Ова влада је од стране СРС-а и СПС-а тада називана ''владом народног јединства''.

У [[мај]]у [[1998]]. године председник СРЈ Слободан Милошевић именује [[Момир Булатовић|Момира Булатовића]] за савезног премијера, неколико месеци након што је Момир Булатовић поражен од [[Мило Ђукановић|Мила Ђукановића]], на [[избори за предсједника Црне Горе 1997.|председничким изборима у Црној Гори]].{{sfn|Логос|2019|p=354-277-278}}

==== Сукоб са НАТО ====
Оружане акције [[Албанци|албанских]] терористичких група и противакције српске полиције и [[Војска Југославије|Војске Југославије]] на [[Косово и Метохија|АП Косову и Метохији]] кулминирале су 1998. године (Види: [[Рат на Косову и Метохији]]). Међународна заједница (првенствено [[Сједињене Америчке Државе|САД]] и [[Европска унија|ЕУ]]) захтева отпочињање безусловног дијалога уз међународно посредовање, што Милошевић одбија и расписује [[Референдум о учешћу страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији 1998.|референдум]] на којем грађани потврђују ову одлуку. После додатних притисака и преговора са [[Ричард Холбрук|Ричардом Холбруком]], Милошевић у октобру 1998. постиже [[споразум Холбрук—Милошевић|споразум]] о повлачењу дела војних и полицијских снага са Космета и доласку међународне посматрачке мисије. 

Средином марта [[1999]]. године, у [[Рамбује]]у, српска делегација, коју је формално предводио потпредседник владе СРЈ [[Ратко Марковић]], [[Преговори у Рамбујеу|одбија понуђени споразум]], који су [[Албанци]] прихватили.<ref name=":0" />

Користећи као оправдање српско одбијање овог контроверзног споразума, чији садржај није познат широј јавности, али и такође контроверзни догађај познат као ''[[Случај Рачак]]'', [[НАТО|НАТО пакт]] без сагласности [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савет безбедности Уједињених нација]] започиње [[НАТО бомбардовање СРЈ|бомбардовање СР Југославије]] 24. марта 1999. године.

Дана 27. маја 1999, у јеку агресије НАТО на СРЈ, Луиз Арбур, тужилац [[Хашки трибунал|Хашког трибунала]], саопштава да је Милошевић оптужен за [[Злочин против човечности|злочине против човечности]] на Косову и Метохији. Поред Милошевића, оптужени су и други највиши државни званичници: [[Никола Шаиновић]], [[Милан Милутиновић]], [[Влајко Стојиљковић]] и [[Драгољуб Ојданић]].

Након подизања оптужнице против Милошевића, за њим је расписана међународна потерница и блокирани му рачуни у иностранству. Због тога Слободан Милошевић више није путовао у иностранство, како би избегао хапшење и изручење [[Хашки трибунал|Хашком трибуналу]].<ref>[http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2000&mm=06&dd=11&nav_id=7700 FRANS PRES: GODINU POSLE AGRESIJE, MILOSEVIC I DALJE PRKOSI ZAPADU - B92.net]</ref>

Почетком јуна 1999, Милошевић се у циљу постизања мировног споразума, у Београду састао са представницима [[Контакт група|Контакт групе]] — [[Марти Ахтисари|Мартијем Ахтисаријем]] (изаслаником ЕУ), [[Виктор Черномирдин|Виктором Черномирдином]] (изаслаником [[Русија|Русије]]) и Стробом Талботом (изаслаником САД).<ref name=":0">{{Cite web|url=https://radar.nova.rs/politika/milosevic-je-u-dejtonu-propustio-poslednju/|title=Milošević je u Dejtonu propustio poslednju priliku da sačuva Kosovo|date=2024-03-23|language=sr-RS|access-date=2024-03-24}}</ref> Након дводневних преговора, Милошевић прихвата [[план Контакт групе]] за окончање рата, који је након тога усвојила и [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштина Србије]] у којој је већину имала његова СПС.

Дана 10. јуна 1999. године је завршено [[НАТО бомбардовање Југославије|НАТО бомбардовање СРЈ]], након што је прихватио потписивања [[војно-технички споразум у Куманову|војно-техничког споразума у Куманову]], између Војске Југославије и [[НАТО|НАТО пакта]] и усвајања [[Резолуција Савета безбедности ОУН 1244|Резолуције 1244]] у [[Савет безбедности Уједињених нација|Савету безбедности УН]], којима је предвиђено повлачење свих [[Војска Србије|оружаних снага Србије]] и [[Савезна Република Југославија|СР Југославије]] са [[Косово и Метохија|АП Косова и Метохије]] и распоређивање међународних снага под контролом [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]]. Међународне снаге су биле састављене углавном од војника из земаља [[НАТО]]-а. Слободан Милошевић је „честитао мир“ свом народу, најавио обнову земље и обећао објављивање имена свих погинулих. Милошевић је наредио да се повуку војска и полиција са Косова и Метохије, на 15 км од границе са Косовом.<ref name=":0" />

==== Избори 2000. године ====
{{Посебан чланак|Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.}}
Милошевић потписује [[24. јул]]а [[2000]]. године Закон о избору председника СРЈ, а 27.7.2000 расписани су изборе за председника и Скупштину СРЈ.{{sfn|Логос|2019|p=354}} Према закону, на изборима побеђује кандидат који освоји већину гласова бирача који су гласали. Када ниједан кандидат не добије ту већину, у року од две седмице одржавају се поновни избори са само двојицом првопласираних кандидата на листи. Овоме су претходиле промене Устава СРЈ које су почетком јула извршене на иницијативу СПС-а. Тим променама савезног устава је омогућено да се председник бира на директним изборима уместо у скупштини. Уставним променама предвиђено је и да се посланици Већа република у Савезној скупштини бирају на директним изборима, а не као до тада у републичким скупштинама. Ове уставне промене наишле су на жестоко противљење владајућих странака у Црној Гори ([[Демократска партија социјалиста Црне Горе|ДПС]] и [[Социјалдемократска партија Црне Горе|СДП]]), које су због овога одлучиле да бојкотују предстојеће савезне изборе.{{sfn|Логос|2019|p=354-355. "У Црној Гори, СНП Момира Булатовића одлучио је да ће учествовати у савезним изборима"}}

[[Иван Стамболић]] је нестао [[25. август]]а 2000. године у непосредно након што је најавио своје опозиционо политичко деловање, а његов нестанак је, после краћег ишчекивања означен као политички злочин Слободана Милошевића. Тај последњи месец дана до губитка власти на [[Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.|изборима одржаним 24. септембра]] исте године, Милошевићев режим показивао је човека који је пре тога са главне политичке сцене „нестао“ још [[1987]]. године када се на њега сручила разорна лавина оптужби, интрига и дисквалификација у периоду „антибирократске револуције“ што се у то време разливала по Србији. Милошевићеви пропагандни службеници у први мах су се отворено подсмевали вести да је Стамболић нестао, док је сам Милошевић бившем [[северна Македонија|македонском]] председнику [[Киро Глигоров|Кири Глигорову]] у телефонском разговору обећао да ће учинити све да пронађе свог некадашњег пријатеља и кума, уз то се жалио како је породица наводно касно пријавила нестанак Стамболића.<ref>{{cite web |author= |url=http://www.vreme.co.rs/arhiva_html/505/01.html |title=„Случај Стамболић: Шта је Милошевић рекао Глигорову?” |date= |website= |publisher= |access-date= |archive-date=20. 12. 2016 |archive-url=https://web.archive.org/web/20161220153754/http://www.vreme.co.rs/arhiva_html/505/01.html |url-status= }} Време, 9. септембар 2000.</ref>

Против Милошевића се на председничким изборима 2000. кандидовао председник [[Демократска странка Србије|Демократске странке Србије]] [[Војислав Коштуница]] као кандидат [[Демократска опозиција Србије|Демократске опозиције Србије (ДОС)]]. Избори су одржани [[24. септембар|24. септембра]] и по првим прелиминарним званичним резултатима Савезне изборне комисије, Коштуница је освојио 49,22%, а Милошевић 40,23% гласова. У изборном штабу ДОС објављено је да је Коштуница победио са преко 50%.

Између два изборна круга избора, Слободан Милошевић се обратио јавности, говором 2. октобра 2000. године.

Након протеста [[свргавање Слободана Милошевића|5. октобра]] Савезна изборна комисија саопштила је коначне резултате, по којима је однос гласова између ове двојице кандидата на изборима био 50,24% према 37,15%, односно да је Коштуница победио у првом кругу избора.

==== Демонстрације 5. октобра 2000. ====
{{Посебан чланак|Демонстрације 5. октобра 2000.}}
Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се [[5. октобар|5. октобра]] [[2000]]. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили „великој изборној крађи” коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима. Такође је захтевано и да [[Радио-телевизија Србије|РТС]] промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији.

Председник Савезне изборне комисије је обавестио председнике изборних комисија изборних јединица да су „приведене крају припремне радње“ за други круг председничких избора, [[8. октобар|8. октобра]]. Војислав Коштуница је затражио од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“.

Присталице ДОС долазиле су у [[Београд]] од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Скупштине]]. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

Више десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Полиција је бацила сузавац и у близини зграде [[Радио-телевизија Србије|Радио-телевизије Србије]], док је багер кренуо да се пробије до улаза. Зграда РТС у Таковској улици потом је запаљена, а редовни програм РТС је престао да се емитује после 17 сати.

Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи.

Дана [[6. октобар|6. октобра]] се Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. Дана [[7. октобар|7. октобра]] др Војислав Коштуница положио је председничку заклетву пред посланицима [[Савезна скупштина Савезне Републике Југославије|Савезне скупштине]] и тиме инаугурисан на функцију председника [[Савезна Република Југославија|СРЈ]].{{sfn|Логос|2019|p=357-358}}

=== Хапшење и изручење Хашком трибуналу ===

Дана [[1. април]]а 2001. ухапшен је бивши [[председник Републике Србије|председник Србије]] и [[Југославија|СР Југославије]] Слободан Милошевић, осумњичен за злоупотребу службеног положаја. Хапшење је започето [[30. март]]а, а окончано након два дана, после седмочасовних преговора о предаји. [[Хапшење|Хапшењу]] су претходиле организоване даноноћне страже присталица и симпатизера СПС-а и ЈУЛ-а испред куће у којој је Милошевић боравио. Дана [[28. јун]]а, на Видовдан је изручен [[Хашки трибунал|Трибуналу у Хагу]] на основу уредбе [[Влада Републике Србије|Владе Србије]]. Ову уредбу Савезни уставни суд је истог дана прогласио неуставном.{{sfn|Логос|2019|p=361-362 са напоменом 1904}} [[Војислав Коштуница]] је два дана након изручења изјавио да није био обавештен о том чину, што се касније сматра тренутком у коме је он прозван ''необавештеним''.<ref>{{cite web |url=https://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/07/01/srpski/P01063010.shtml |title=Koštunica ponovio raniju tvrdnju: "Nisam bio obavešten" |date=30. јун 2001. |website=arhiva.glas-javnosti.rs |publisher=Глас јавности |access-date=22. јун 2022. |archive-date=23. јун 2022. |archive-url=https://web.archive.org/web/20220623123631/https://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/07/01/srpski/P01063010.shtml |url-status= }}</ref>

После изручења Милошевића Хашком трибуналу, првобитној оптужници за ратне злочине на [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]] придодате су и оптужнице за ратне злочине и геноцид у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] и ратне злочине у [[Хрватска|Хрватској]]. Дана [[30. јануар]]а [[2002]]. године, Милошевић је оптужио [[Хашки трибунал]] да је извршио „зли и непријатељски напад“ против њега. У записник је унето да се не осећа кривим.

=== Суђење ===

Суђење је почело [[12. фебруар]]а у Хагу. Милошевић је сам бранио себе све до смрти и није ни једног тренутка признавао законитост судске јурисдикције. Он је постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.<ref>{{cite web|url=https://pescanik.net/politicki-performansi-slobodana-milosevica/ |title=Политички перформанси Слободана Милопевића|publisher=Пешчаник|date=26. 8. 2018}}</ref><ref>{{cite web|url=https://www.nytimes.com/2006/03/12/world/europe/slobodan-milosevic-64-former-yugoslav-leader-accused-of-war.html |title=Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies |publisher=The New York Times |date=12. 3. 2006}}</ref>

Његова популарност међу [[Срби]]ма нагло је порасла кад је почело суђење. Милошевићеве присталице сматрају суђење травестијом против истине и правде, као и кршењем националног суверенитета.

Милошевић је имао екипу у [[Београд]]у која му је помагала у вези са суђењем. Често су му слали информације из досијеа тајне полиције. Трибунал је требало да докаже да је Милошевић имао команду у Хрватској и Босни, барем ''де факто'', јер као [[Председник Републике Србије|председник Србије]] у то време он званично није имао толику контролу.

Суђење је била контроверзна тема. На њему је било много противречних и чудних сведочења, која неки сматрају снажним аргументом у прилог теорији о заверама и неистини са свих страна. На пример:
* Сведочење генерала [[Весли Кларк|Веслија Кларка]], у којем је генерал рекао да је Милошевић тајно дошао код њега на једној конференцији да призна да је знао за [[масакр у Сребреници]], а у истим доказима да [[НАТО]] није имао никакве везе са [[Ослободилачка војска Косова|ОВК]].
* Изјава бившег шефа ДБ [[Раде Марковић (полицајац)|Радета Марковића]] да је написана изјава о Милошевићевим злочинима отета од њега силом.
* Изјава [[дејвид Овен|лорда Овена]] (коаутора Венс-Овеновог плана) да је Милошевић једини вођа који се константно залагао за мир и да је било какав чин национализма био „анатема“ за њега.
* Исказ [[Војислав Шешељ|Војислава Шешеља]], који је изјавио да је много пута током [[1990-е|1990—их]] година лажно оптуживао Милошевића, чак и за ратне злочине, све у сврху политичке борбе. Ово сведочење је уједно и најдуже до сада на суђењу, јер је трајало нешто више од месец дана. Тужилаштво је оспорило његову истинитост.

У пресудама другим оптуженима је поменуто да постоје докази о његовој повезаности са ратним злочинима и насилним депортацијама не-српског становништва током [[Рат у Босни и Херцеговини|рата у Босни и Херцеговини]], [[Рат у Хрватској|у Хрватској]] и [[Рат на Косову и Метохији|на Косову]].<ref>{{Cite book|title=Judgement Summary for Vlastimir Đorđević|url=http://www.icty.org/x/cases/djordjevic/tjug/en/110223_summary.pdf |publisher=Хашки трибунал}}</ref><ref>{{Cite book|title=Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016 in Prosecutor vs. Radovan Karadžić|url=http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf |publisher=Хашки трибунал}}</ref>

[[Међународни суд правде]] је ослободио Србију оптужбе за геноцид, али је председник судског већа изјавио да је Милошевић био свестан ризика да се масакри могу догодити и да их није спречио.<ref>{{cite web|title=UN clears Serbia of genocide |year=2007| url = http://www.theage.com.au/news/world/un-clears-serbia-of-genocide/2007/02/27/1172338582657.html?page=fullpage}}</ref>

Током његовог суђења се десио [[атентат на Зорана Ђинђића]]. По интервјуу за ''Newsweek'' који је [[2013|2013.]] године дала [[Биљана Плавшић]], друга председница [[Република Српска|Републике Српске]] која је и сама била у то време у Хагу, Милошевићу је било жао када је чуо за тај догађај. Наводно је и негодовао прославу Војислава Шешеља због Ђинђићеве смрти.<ref>{{cite web |url=https://www.kurir.rs/vesti/politika/2759669/sloba-tesko-podneo-dindicevu-smrt-ekskluzivna-ispovest-biljane-plavsic-iz-haga |title=SLOBA TEŠKO PODNEO ĐINĐIĆEVU SMRT: Ekskluzivna ispovest Biljane Plavšić o Hagu! |author=Newsweek |date = 30. 3. 2013. |website=kurir.rs |publisher=Курир |access-date = 19. 9. 2022.}}</ref>

=== Болест и смрт ===
==== Захтев за лечење у Москви ====

Током суђења, почели су да се јављају озбиљни здравствени проблеми код Милошевића. Патио је од слабог [[срце|срца]] и осталих делова кардиоваскуларног система. Више пута је суђење одгађано због његовог здравствена стања. Милошевић се више пута жалио на здравствене проблеме у судници Хашког трибунала, а судско веће одбило је [[24. фебруар]]а [[2006]]. његов захтева да га пусте у [[Москва|Москву]] на лечење. Он је [[22. фебруар]]а обавестио председавајућег судију Патрика Робинсона да не може да настави испитивање сведока, јер се не осећа добро.

Два дана пре смрти, Слободан Милошевић је у разговору са адвокатом Зденком Томановићем и Момиром Булатовићем, изразио сумњу да га, према речима адвоката Томановића наводно „трују“. Томановић је на основу тога и захтева породице уложио писмени захтев да се [[обдукција]] изврши у Москви. Захтев је одбијен. Ипак, Суд је пристао да два српска лекара присуствују обдукцији у Хагу.

==== Смрт ====

Слободан Милошевић је умро у притвору у [[Схевенинген]]у [[11. март]]а [[2006]]. године. [[Хашки трибунал]] потврдио је да је преминуо бивши [[председник Републике Србије|председник Србије]] и [[Савезна Република Југославија|СРЈ]] Слободан Милошевић и најавио истрагу. У штуром саопштењу пише да је Милошевић пронађен мртав у јутро 11. марта у својој ћелији у притвору Хашког трибунала.

{{цитат|Данас, 11. марта, Слободан Милошевић је пронађен беживотан у свом кревету у притворској јединици [[Организација уједињених нација|УН]] у Схевенингену. Чувар је одмах позвао заповедника и лекара притвора. Лекар је потврдио да је Милошевић мртав}}

Иако је саопштено да је тренутак смрти био између 7 и 9 часова ујутру, а да је стражар у 10 часова и 5 минута утврдио да је тело непомично. Зденко Томановић је 17. марта на телевизији Б92 изјавио да је у 9:30 добио телефоном обавештење да је Слободан Милошевић у шетњи.

Холандска полиција и судски вештак позвани су и започели су истрагу. „Биће обављена аутопсија и токсиколошка анализа“, прецизирао је Трибунал. Председник Трибунала Фаусто Покар наредио је да се спроведе истрага о Милошевићевој смрти.

Тело Слободана Милошевића предато је Холандском форензичком институту у Хагу, саопштио је Хашки трибунал. Милошевићева породица је обавештена о његовој смрти.

Како се наводи у саопштењу Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом, [[12. март]]а је обдукција обављена у холандском Институту за судску медицину у [[Хаг]]у. Приликом обдукције тела Слободана Милошевића је утврђено да је непосредни узрок смрти [[инфаркт]].

Обдукцију тела Слободана Милошевића вршила су два судска патолога и један неуропатолог, сви из [[Холандија|Холандије]], док су обдукцију надгледали патолог из [[Белгија|Белгије]] и два експерта са Војно-медицинске Академије у [[Београд]]у.

Цео ток обдукције је сниман и начињена је детаљна фотодокументација. По мишљењу експерата из [[Србија и Црна Гора|СЦГ]] који су непосредно надзирали обдукцију, цео поступак је обављен веома професионално.

Милошевићев бивши лекар Вукашин Андрић сматра да је смрт наступила због узимања непрописаног лека „[[дроперидол]]”. О томе је написао књигу „Анатомија судског убиства”.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:654280-Milosevica-ubili-pogresnim-lekom Милошевића убили погрешним леком („Вечерње новости”, 11. март 2017)]</ref>

==== Реакције ====

*Супруга бившег југословенског и српског председника [[Мира Марковић]] изјавила је америчкој ТВ мрежи Си-Ен-Ен да је Трибунал у Хагу „убио њеног мужа“.

*Брат Слободана Милошевића, [[Борислав Милошевић|Борислав]], изјавио је у Москви, где га је затекла вест о томе да је бивши југословенски и српски председник преминуо у својој ћелији у Схевенингену, да „сва одговорност лежи на Хашком трибуналу“. „Не бих то коментарисао. Сва одговорност лежи на Хашком трибуналу“, рекао је Борислав.

*„Слободан Милошевић је био одлучан да истраје до краја суђења за ратне злочине и никада не би починио самоубиство“, оценио је Стивен Кеј, кога је Хашки трибунал одредио за адвоката бившег председника [[Србија|Србије]] и [[Југославија|Југославије]] иако се он до краја сам бранио.

*[[Председник Републике Србије|Председник Србије]] [[Борис Тадић]] изразио је саучешће поводом смрти Милошевића. Тадић је упутио саучешће породици Милошевић и [[Социјалистичка партија Србије|Социјалистичкој партији Србије]].

*[[Влада Републике Србије|Председник Владе Србије]] [[Војислав Коштуница]] изразио је жаљење због смрти Слободана Милошевића и најавио да ће Влада затражити од Хашког трибунала извештај о том догађају.

*„У нашем народу се поштује обичај да се у оваквим тренуцима политичке и све друге разлике остављају по страни“, истакао је Коштуница. Он је истовремено изразио саучешће Милошевићевој породици и Социјалистичкој партији Србије. „Влада Србије затражиће од Хашког трибунала детаљан извештај о овом трагичном догађају“, рекао је Коштуница.

*Председник Координационог центра за [[Косово и Метохија|Косово и Метохију]] [[Санда Рашковић Ивић|Санда Рашковић-Ивић]] упутила је поводом смрти Слободана Милошевића телеграм саучешћа Главном одбору Социјалистичке партије Србије. „Истовремено, молим вас да изразе мог саучешћа пренесете породици Милошевић“, каже Санда Рашковић-Ивић.

*[[Црна Гора|Црногорски]] председник [[Филип Вујановић]] упутио је саучешће породици Слободана Милошевића. „Смрт сваког човјека изазива жаљење, посебно када се деси током суђења, уз одбијање очекивања да се пружи медицинска помоћ за коју је постојала адекватна гаранција“, навео је Вујановић.

==== Сахрана ====
[[Датотека:Milosevic funeral.jpg|мини|200п|Поворка испред Музеја револуције]]
Посмртни остаци Слободана Милошевића су [[15. март]]а [[2006]]. године допремљени у [[Београд]] из [[Хаг]]а, а потом пренети у капелу болнице „Свети Сава“, али том догађају на [[Аеродром Никола Тесла Београд|Аеродрому „Никола Тесла“]] није присуствовао нико од чланова његове најуже породице, већ само почитички представници СПС.

Милошевићев син [[Марко С. Милошевић|Марко]] преузео је његове посмртне остатке у Хагу и испратио за Београд, али је, супротно очекивањима, уместо у Београд отпутовао у [[Москва|Москву]].

Ковчег са телом Слободана Милошевића је био изложен у београдском музеју „25. мај“, делу [[Музеј Југославије|Музеја историје Југославије]] на [[Дедиње|Дедињу]], где је сахрањен [[Јосип Броз Тито]] и где је у непосредној близини Милошевић становао. Милошевићеви посмртни остаци су били изложени у музеју до [[18. март]]а 2006. године, када је у подне организован испраћај на платоу испред [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Скупштине СЦГ]] коме је, према проценама [[полиција Србије|полиције]], присуствовало око 80 хиљада људи.<ref>[http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2006&mm=03&dd=18&nav_id=191943&nav_category=11 ''„Сахрањен Слободан Милошевић“''] ([[Б92]], [[18. март|18. 03.]] 2006)</ref>

У 12 часова, тело Слободана Милошевића је пренето у [[Пожаревац]] где је од 14 часова било изложено у сали Скупштине општине. Више десетина хиљада следбеника сачекало је поворку на централном градском тргу у Пожаревцу, а поворка се потом упутила ка гробници направљеној у дворишту куће Милошевића, испод стабла липе.<ref>„Епоха испод липе“, Специјални додатак [[Вечерње новости|Вечерњих новости]] поводом 55 година,</ref>

Ковчег с телом Милошевића је без икаквих верских церемонија спуштен у земљу у 17:50 часова.

[[БК ТВ]] је од српских ТВ канала имала ексклузивно право преноса сахране. Преко тог канала је сахрану пратило 2.688.622 гледалаца (25,2% српског телевизијског тржишта), што је најгледанији програм у историји БК телевизије.<ref>{{Cite news|url=https://www.rts.rs/page/rts/sr/javniservis/RTS+50/story/251/I+danas/27320/Najgledanija+televizija+u+Srbiji.html|title=Najgledanija televizija u Srbiji|date=13. 11. 2008|publisher=RTS|accessdate=15. 2. 2021|quote=20. место у првој табели|archive-date=08. 09. 2009|archive-url=https://web.archive.org/web/20090908153252/https://www.rts.rs/page/rts/sr/javniservis/RTS+50/story/251/I+danas/27320/Najgledanija+televizija+u+Srbiji.html|url-status=unfit}}</ref>

== Стил владања ==

Као близак сарадник Слободана Милошевића, [[Борисав Јовић|Борислав Јовић]] је писао о његовом стилу владања. Према Јовићу, он је владао [[Аутократија|аутократски]], кршећи све процедуре и статуте, на државном као и партијском нивоу. Његов [[апсолутизам]] је често деловао као оштрији у односу на апсолутизам за време власти Тита, у чијој власти се другачије мишљење про форме уважавало.{{sfn|Јовић|2016|p=188-195}}

Милошевић није подносио критику свог мишљења или различито мишљење изражено у јавности и био је изразито сујетан. Непокорне сараднике је смењивао или их приморавао да поднесу оставке. Он је желео да прихвати [[Венс—Овенов план|Венс-Овенов план]], што су Срби из Босне и Херцеговини одбили, што га је разгневило и због чега је увео санкције Републици Српској.{{sfn|Јовић|2016|p=188-195}} Јовић наводи да је због одбијања да саслуша и пошто није имао око себе озбиљне аналитичаре и саветнике, већ послушнике, Милошевић правио низ грешака и погрешних процена у националној и државној политици.{{sfn|Јовић|2016|p=188-195}}

Директно и непрестано је утицао на медије, пошто је веровао да се за народ оно што није приказано у медијима ''није ни догодило''.{{sfn|Јовић|2016|p=188-195}} Упркос томе, врло ретко се лично појављивао у емисијама и давао интервјуе.

== Награде и одликовања ==

Био је резервни [[капетан]] [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]]. Милошевић је био носилац [[Орден рада|Ордена рада]] са сребрним венцем и Ордена рада с црвеном заставом, а [[1994]]. године је добио и Орден [[Република Српска|Републике Српске]] са огрлицом, Медаљу Риге од Фере и Орден српског ратника Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до [[1918]]. године.

== Приватни живот ==

Из брака са супругом [[Мирјана Марковић|Мирјаном Марковић]], председницом ЈУЛ-а, имао је кћерку Марију и сина Марка.

=== Породично стабло ===
{{Породично стабло
|име = Слободана Милошевића
|приказ=да
|border=1
|boxstyle=padding-top: 0; padding-bottom: 0;
|boxstyle_1=background-color: #fcc;
|boxstyle_2=background-color: #fb9;
|boxstyle_3=background-color: #ffc;
|boxstyle_4=background-color: #bfc;
|boxstyle_5=background-color: #9fe;
| 1= 1. '''Слободан Милошевић''' (1941—2006)
| 2 = 2. Светозар Милошевић (1907—1962)
| 3 = 3. Станислава Милошевић (1911—1974), рођена Кољеншић
| 4 = 4. Симеун Милошевић
| 5 = 5. Јонка Милошевић
| 6 = 6. Ђуро Кољеншић
| 7 = 7. Кића Кољеншић
| 8 = 8. Мирко Милошевић
}}


== У популарној култури ==
* Лик Слободана Милошевића у телевизијској мини-серији ''[[Породица (мини-серија)|Породица]]'' (2021), која приказује његово хапшење априла 2001, тумачи глумац [[Борис Исаковић]] који је на свом претходном пројекту глумио генерала [[Ратко Младић|Ратка Младића]] у босанскихерцеговачком филму ''[[Quo Vadis, Aida?]]''.<ref>{{Cite web|url=http://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4315290/poslednji-cin-slobodana-milosevica.html|title="Породица": Последњи чин Слободана Милошевића|last=Serbia|first=RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of|website=www.rts.rs|access-date=2021-03-31}}</ref>
* Као и многи тадашњи политичари, приказан је у сатиричној луткарској ТВ серији ''[[Никад извини]]'', која се емитовала током 2004. и 2005. године.<ref>{{cite web |url=https://www.youtube.com/watch?v=uA0h3U5mgy4&ab_channel=Nikadizvini-Official |title=Nikad izvini - Sloba i Šešelj, telepatski razgovori |author=Nikad izvini |website=youtube.com |publisher=Nikad izvini - official |access-date = 4. 12. 2021.}}</ref>
* Појавио се и у 18. епизоди друге сезоне цртане ТВ серије ''[[Породични човек]]''.<ref>{{cite web |url=https://familyguy.fandom.com/wiki/Slobodan_Milo%C5%A1evi%C4%87 |title=Slobodan Milošević |website=familyguy.fandom.com |publisher=Family Guy Wiki |access-date = 25. 9. 2022. |language=енглески}}</ref>

== Галерија ==
<center><div style="text-align:center;font-size:85%;"><gallery mode="packed-hover" heights="165" widths="125">
Milosevic-lopez.JPEG
Milosevic in Hague.jpg
Grob Slobodana Miloševića i Mire Marković, Požarevac 1.jpg
Grob Slobodana Miloševića i Mire Marković, Požarevac 2.jpg
</gallery></center>

== Напомене ==
{{напомене}}

== Референце ==
{{извори}}

== Литература ==
{{Литература|2}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Ko je ko|1995}}|title=Ko je ko u Srbiji '95 — biografski leksikon|year=1995|publisher=Bibliofon|location=Beograd|id=}} {{COBISS|ID=92130567}}
* {{cite journal|ref=harv|last=Николић|first=Коста|authorlink=Коста Николић|url=https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202013/CLANAK%20-%20NIKOLIC%20KOSTA.pdf|title=Политички профил Слободана Милошевића 1988—1991.|journal=Токови историје|date=2013|volume=1/2013|pages=259—284}} 
* {{cite journal|ref=harv|last=Nikolić|first=Kosta|authorlink=Коста Николић|url=https://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2016/12/2016_1_09.pdf|title=Smenjivanje Ivana Stambolića sa funkcije predsednika Predsedništva SR SRbije 1987.|journal=Istorija 20. veka|date=2013|volume=1/2016|pages=159—178}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Марковић 1|2015}}|last=Марковић|first=Мира|authorlink=Мира Марковић|year=2015|title=Било је то овако -{I}- део|publisher=Новости|location=Београд|id=}} {{COBISS|ID=217278732}}
* {{Cite book|ref={{harvid|Марковић 2|2015}}|last=Марковић|first=Мира|authorlink=Мира Марковић|year=2015|title=Било је то овако -{II}- део|publisher=Новости|location=Београд|id=}} {{COBISS|ID=217279500}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Кнежевић|first=Јована|year=2018|url=https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:17480/bdef:Content/get|title=Дипломски рад: Политичке промене на простору бивше републике Југославије за време мандата Слободана Милошевића|publisher=Универзитет у Београду|location=Београд|id=}}
* {{cite journal|ref=harv|last=Драшковић|first=Бојан|url=https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2021/05/Ni-40-4.pdf|title=Пад Слободана Милошевића|journal=Национали интерес|date=2021|volume=40|pages=103—151}} 
* {{Cite book|ref=harv|last=Ковачевић|first=Марко|year=2021|url=http://147.91.75.9/manage/shares/ZRAD/IS1011210853.pdf|title=Мастер рад: Београдска штампа о успону Слободана Милошевића (1984—1989)|publisher=Универзитет у Београду|location=Београд|id=}}
* {{Cite|last=Милошевић|first=Слободан|title =Неслога је српска несрећа
|url =https://www.sloboda.org.rs/GAZIMESTAN.html|year=1989}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Андрић|first=Александар|title=Историја Срба од 1918. до 2012|url=http://www.docfoc.com/istorija-srba-1918-2012|year=2015|location=Београд|isbn=978-86-6289-051-1|pages=|access-date=19. 5. 2016|archive-url=https://web.archive.org/web/20160617110449/http://www.docfoc.com/istorija-srba-1918-2012|archive-date=17. 6. 2016|url-status=dead|df=}}
* {{Cite book|ref=harv|title=Како су Срби изгубили век: трагична судбина Срба у заједничкој држави|last=Јовић|first=Борислав|publisher=Службени гласник|year=2016|isbn=978-86-519-0634-6|location=Београд}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Николић|first=Коста|title =Југославија, последњи дани : 1989–1992. Књ. 1, "Сви Срби у једној држави"|location =Београд|year=2018|isbn=978-86-519-2261-2}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Логос|first=Александар А.|authorlink=Александар Логос|title =Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5|url =https://www.academia.edu/42147440/Istorija_Srba_1_-_Dopuna_4_Istorija_Srba_5_Beograd_ATC_2019.pdf|year=2019|location =Београд|isbn=978-86-85117-46-6|pages=}}
{{Литература крај}}

== Спољашње везе ==
* [http://www.icty.org/case/slobodan_milosevic/ Слободан Милошевић, Међународни кривични суд за бившу Југославију] (МКТЈ)
* {{Find a Grave|13586219|Slobodan Milošević}}
* [https://www.c-span.org/video/?122772-1/yugoslav-president-interview Интервју Милошевића на енглеском за филијалу CBS-a у Хјустону за време бомбардовања СРЈ (21. април 1999)]

{{s-start}}
{{s-ppo}}
{{succession box|title=председник Председништва Централног комитета [[Савез комуниста Србије]]|years=1986–1989|before=[[Иван Стамболић]]|after=[[Богдан Трифуновић]]}}
{{succession box|title=[[Социјалистичка партија Србије|Председник Социјалистичке партије Србије]]|years=1990–1991|before=Функција успостављена|after=[[Борисав Јовић]]}}
{{succession box|title=Председник Социјалистичке партије Србије|years=1992–2006|before=[[Борисав Јовић]]|after=[[Ивица Дачић]]}}
{{s-off}}
{{succession box|title=[[Председник Србије]]|years=1989–1997|before=[[Петар Грачанин]] <br /><small>као Председник Председнишва СР Србије </small>|after=[[Драган Томић (политичар)|Драган Томић]] <small>в. д.</small>}}
{{succession box|title=[[Председник Савезне Републике Југославије]]|years=1997–2000|before=[[Зоран Лилић]]|after=[[Војислав Коштуница]]}}
{{s-end}}

{{Лидери Савеза комуниста Србије}}
{{Функционери СПС1}}
{{Председници СР Србије}}
{{Чланови Председништва СР Србије}}
{{Председници Републике Србије}}
{{Председници СРЈ}}
{{Ратови у Југославији}}
{{Демонстрације против Милошевића}}
{{Подножје|Биографија|Историја|СФРЈ|Сукоби на територији СФРЈ|Србија|Република Српска}}

{{DEFAULTSORT:Милошевић, Слободан}}
[[Категорија:Слободан Милошевић| ]]
[[Категорија:Рођени 1941.]]
[[Категорија:Умрли 2006.]]
[[Категорија:Политичари из Пожаревца]]
[[Категорија:Правници из Пожаревца]]
[[Категорија:Српски атеисти]]
[[Категорија:Комунисти Србије]]
[[Категорија:Чланови ЦК КПЈ/СКЈ]]
[[Категорија:Чланови ЦК КП/СК Србије]]
[[Категорија:Чланови Председништва ЦК СКЈ]]
[[Категорија:Официри ЈНА у резерви]]
[[Категорија:Бивши студенти Правног факултета Универзитета у Београду]]
[[Категорија:Друштвено-политички радници СФРЈ]]
[[Категорија:Друштвено-политички радници СР Србије]]
[[Категорија:Председници СР Србије]]
[[Категорија:Председници Републике Србије]]
[[Категорија:Носиоци одликовања Републике Српске]]
[[Категорија:Оптужени пред Хашким трибуналом]]
[[Категорија:Личности Рата у Хрватској]]
[[Категорија:Личности Рата у Босни и Херцеговини]]
[[Категорија:Личности Рата на Косову и Метохији]]
[[Категорија:Сахрањени у Пожаревцу]]