Извор странице Социјалистичка Република Румунија

{{Инфокутија бивша држава
| Име државе = Социјалистичка Република Румунија
| Изворно име државе = -{Republica Socialistă România}-
| Уобичајен_назив = Румунија
| Слика_застава = Flag of Romania (1965-1989).svg 
| Слика_грб = Coat of arms of the Socialist Republic of Romania.svg
| Име_генитив = Румуније
| Слика_карта = Romania 1956-1990.svg
| Текст_карта = 
| Текст_испод_карте = 
| Земља = 
| Химна = -{Zdrobite cătuşe}- (1947—1953)<br />-{Te slăvim Românie}- (1953—1977) <br />-{Trei Culori}- (1977—1989)
| Површина = 238.391
| Становништво = 23.102.000 (1987)
| Престоница = [[Букурешт]]
| Званични_језици = [[Румунски језик|румунски]]
| Религија = 
| Валута = [[румунски леј]]
| Законодавна_власт = 
| Тип_владавине = [[социјалистичка држава|социјалистичка република]]
| Владајућа_партија = [[Румунска комунистичка партија]]
| Председник = [[Николаје Чаушеску]]
| Премијер = 
| Година_почетак = 
| Година_крај = 
| Статус = 
| Догађај1 = Укидање монархије
| Датум_догађај1 = [[30. децембар|30. децембра]] [[1947]].
| Догађај2 = Пад Чаушескуа
| Датум_догађај2 = [[22. децембар|22. децембра]] [[1989]].
| Догађај3 = 
| Датум_догађај3 = 
| Застава_Претходник1 = Flag of Romania.svg
| Претходник1 = [[Краљевина Румунија]]
| Застава_Следбеник1 = Flag of Romania.svg
| Следбеник1 = [[Румунија]]
| Портал = Историја
}}
'''Социјалистичка Република Румунија''' (скраћено '''СР Румунија'''; {{јез-рум|Republica Socialistă România}}) је било службено име [[Румунија|Румуније]] од [[1965]]. године. Држава је од [[1947]]. до 1965. године носила име '''Народна Република Румунија''' (скраћено '''НР Румунија'''; {{јез-рум|Republica Populară Română}}). Укинута је крајем [[децембар|децембра]] [[1989]]. године након избијања [[Румунска револуција 1989.|револуције]].
{{Историја Румуније}}
== Историја ==
=== Историјска позадина ===
Како су јединице совјетске [[Црвена армија|Црвене армије]] напредовале према Румунији, краљ [[Михаило I Рангабе|Михајло I]] је у августу срушио са власти [[Јон Антонеску|Јона Антонескуа]], вођу фашистичке [[Гвоздена гарда|Гвоздене гарде]]. Тим је Румунија прекинула савез са [[Силе Осовине|силама Осовине]] и прешла на страну [[Антихитлеровска коалиција|Антифашистичке коалиције]].<ref>Romulus Rusan (dir.), in ''Du passé faisons table rase ! Histoire et mémoire du communisme en Europe'', Robert Laffont, Paris, 2002. pp. 376–377</ref> Након ослобођења Румуније, совјетске трупе су остале на њеној територији.

Још је током [[кримска конференција|конференције на Јалти]] [[Винстон Черчил]] признао [[Јосиф Стаљин|Јосифу Стаљину]] да Румунија највећим делом потпадне под совјетску сферу утицаја. Тако је већ [[6. март]]а [[1945]]. године, на власт у Румунији постављена просовјетски оријентисана коалициона влада на челу са др. [[Петру Гроза|Петруом Грозом]]. Краљ је и даље вршио своју улогу, али више није имао стварну власт у земљи.

На изборима одржанима [[19. новембар|19. новембра]] [[1946]]. године, [[комунизам|комунисти]] су освојили 80% гласова. Након формирања владе почели су да елиминишу најјаче супарничке странке, док су оне мање спојене са [[Румунска комунистичка партија|Комунистичком партијом Румуније]].

Дана [[30. децембар|30. децембра]] [[1947]]. године, комунисти су присилили краља Михајла на абдикацију и прогласили [[Народна република|народну републику]]. Одлука је званично потврђена ступањем на снагу новог устава, [[13. април]]а [[1948]]. године. Владајућом партијом проглашена је [[Румунска комунистичка партија|Румунска радничка партија]].

=== Прве године Народне републике ===
Прве године Народне Републике Румуније обележили су обрачуни са негдашњим колабораторима, припадницима Гвоздене гарде, буржујима и велепоседницима. Изузетно разгранату обавештајну мрежу имала је румунска тајна служба [[Секуритатеа]]. Румунија се економски повезала са [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетским Савезом]] преко разних уговора о сарадњи, а у земљи су били присутни и совјетски саветници. Од [[1948]]. године, почела је да се проводи [[колективизација]], а [[11. јун]]а су национализоване све банке и веће фирме.

Унутар владајуће партије у Румунији у то су време постојале три фракције. Први су били тзв. „Московљани“, који су се током рата налазили у [[Москва|Москви]] ([[Ана Паукер]], [[Василе Лука]]). Други су били „затворски комунисти“, који су током рата били у затвору ([[Георге Георгију-Деж|Георге Георгиу Деж]]). Трећи су били „секретарски комунисти“, који су током Антонескуове диктатуре илегално деловали у Румунији ([[Лукрециу Петрескану]]). С временом су, захваљујући Стаљиновој подршци, превладали „затворски комунисти“. Дежови неистомишљеници, најпознатија од њих Ана Паукер, углавном су избачени из Партије, док је Петрескану стрељан након намештеног судског процеса.

=== Дежова ера ===
Георге Георгиу Деж ниие био задовољан [[Никита Хрушчов|Хрушчовљеним]] процесом [[дестаљинизација|дестаљинизације]], због чега је почео да води независнију политику од Совјетског Савеза. Такође је негодовао што је [[Молдавија]], традиционално румунска земља, прикључена Совјетском Савезу. Пошто није намеравао да попусти своје стаљинистичке позиције, Деж је почео да се више повезује са [[Мао Цедунг|Маовом]] [[Кина|Кином]], чије вођство није било задовољно Хрушчовљевом већом сарадњом са Западом.

Деж је [[1954]]. године дао оставку на месту секретара Партије, али је задржао функцију [[премијер]]а. Годину дана после, поновно се вратио на место секретара. Упркос пружању отпора Совјетском Савезу у одређеним дозама, Деж је [[1955]]. године Румунију увео у чланство [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]]. Ипак, доцније није допустио да снаге Пакта обављају војне маневре на румунском тлу, те је ограничио и учешће румунске војске у истим маневрима.

Након што је Хрушчов [[1956]]. године службено одбацио [[стаљинизам]] као политику Совјетског Савеза, Деж и партијско руководство окарактерисали су Ану Паукер, Василеа Луку и Георгескуа као стаљинисте и објавили да је Румунска радничка партија била очишћена од стаљиниста и пре него је Стаљин умро.

Подстакнути немирима у [[Пољска|Пољској]] и [[Мађарска револуција 1956.|револуцијом у Мађарској]] [[1956]]. године, румунски студенти и радници протестовали су за боље животне услове и одлазак совјетске армије. Током гушења мађарске револуције, Румунија је понудила своје учешће у сузбијању немира, али их је Хрушчов одбио. Након револуције, Деж је успоставио добре односе са новим мађарским вођом, [[Јанош Кадар|Јаношем Кадаром]]. Вођа револуције, [[Имре Нађ]], био је до [[1958]]. године заточен у [[Снагов]]у северно од [[Букурешт]]а, након чега је враћен у [[Будимпешта|Будимпешту]], где је смакнут.

У [[Трансилванија|Трансилванији]] су румунске власти након година аутономије почеле да укидају центре образовања мађарске мањине, под изликом да су многи [[Мађари]] иредентисти, који нарушавају територијални интегритет Румуније. Међутим, Деж је под совјетским притиском био натеран да формира [[Мађарска Аутономна Регија|Мађарску Аутономну Регију]] у центру Трансилваније.

Румунска влада почела је да смањује улагања у тешку индустрију и потакла већу производњу свакодневних добара, децентрализацију економског планирања и да уводи неке елементе [[радничко самоуправљање|радничког самоуправљања]].

=== Социјалистичка Република Румунија ===
[[Датотека:Crop-Nicolae Ceaucescu 1978.jpg|мини|[[Николаје Чаушеску]], председник Румуније од [[1967]]. до [[1989]]. године]]
Георге Георгиу Деж умро је [[1965]]. године, а наследио га је до тада мало познат [[Николаје Чаушеску]]. Док је Деж био познат као крути стаљиниста, Чаушеску је био више реформистички политичар. Чаушеску је од Дежа прихватио политику веће независности од Совјетског Савеза, која је постала изузетно популарна у Румунији. Такође је смањен и совјетски културни утицај у земљи.

Румунска влада је 1965. године, следећи пример [[Чехословачка|Чехословачке]], променила име Народне Републике Румуније у Социјалистичку Републику Румунију. Румунској радничкој партији је враћено старо име, па сада опет постала Комунистичка партија Румуније. На почетку своје владавине, Чаушеску је био веома популаран политичар. Тржиште се развијало, а и омогућене су веће политичке слободе. Чаушеску је [[1968]]. године одбио да учествује у [[Инвазија Варшавског пакта на Чехословачку|инвазији на Чехословачку]] и критиковао овај потез Варшавског пакта. Све је више јачао односе са западним земљама и међународним институцијама, попут [[Међународни монетарни фонд|Међународног монетарног фонда]] и [[Светска банка|Светске банке]]. Значајна је била и посета францускогх председника [[Шарл де Гол|Шарла де Гола]] Румунији, као и америчког [[Ричард Никсон|Ричарда Никсона]]. Чаушеску је тада био посетио [[Сједињене Америчке Државе|Сједињене Државе]] и [[Уједињено Краљевство]]. Румунија је за време Чаушескуа одржавала добре односе и са [[Западна Немачка|Западном Немачком]], [[Израел]]ом, Кином, [[Албанија|Албанијом]], чак и [[Аугусто Пиноче|Пиночеовим]] [[Чиле]]ом. Совјетски Савез није претерано подупирао ове Чаушескуове потезе.

Чаушеску је током своје владавине покренуо велике архитектонске пројекте. Започео је са Букурештом, чији је добар део центра срушен, како би се изградио велики комплекс [[Палата народа|Палате народа]] (данас Парламент). До [[Румунска револуција 1989.|револуције 1989. године]], неке грађевине попут Националне библиотеке и Националног музеја историје, остале су недовршене.<ref>Lonely Planet, [http://www.lonelyplanet.com/worldguide/destinations/europe/romania?att=39312 Romania – Dracula romanticism and a country on fast-forward], приступљено 3-10-2011</ref> У то је време Букурешт био град који се рапидно ширио, те су зграђиване нове градске четврти. Крајем [[1970е|1970]]-их, започела је и градња [[Букурештански метро|Букурештанског метроа]]. До средине [[1989]]. године, било је изграђено 49&nbsp;km подземне железнице. Године 1977, Букурешт је погодио разоран земљотрес у којем су биле оштећене многе грађевине од културно-историјске важности. Међутим, није се пришло обнови већине зграда, него њиховом рушењу и изградњи нових. Само су објекти од изузетне културне важности били обновљени. Од ових година Румунија је имала ефикасан систем напајања и преноса енергије, Букурешт је имао функционалан метро, а остали градови у земљи обогаћени су модерним стамбеним зградама. Румунија је средином 1960-их ушла у пројекат изградње [[Хидроелектрана Ђердап I|хидроелектране Ђердап]], заједно са [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославијом]].

Чаушеску је увелико повећао спољни дуг Румуније код западних земаља, настојећи да што пре заврши велику Палату народа и остале пројекте. То је довело и до смањења намирница у [[трговина]]ма, те ограничавања њихове потрошње од [[1984]]. године. Кориштење [[гориво|горива]] је такође ограничавано, упркос великим капцитетима румунске нафтне индустрије. Свакодневна су била и замрачења која су трајала 1 до 2 сата, будући да су све расположиве залихе струје користиле фабрике тешке индустрије. Максимум кориштења струје по породици био је 20 -{kWh}-. Емитовање програма на Телевизији било је ограничено на један, који се емитовао само два сата дневно. Ограничавано је и грејање на плин у кућанствима и јавним установама.

Због општег стања у Румунији, [[15. новембар|15. новембра]] [[1987]]. године избила је побуна становништва у [[Брашов]]у. Побуна је убрзо угушена, а велик број демонстраната затворен. Додатно негодовање становништва потакла је комплетна отплата спољног новчаног дуга од 11 милијарди долара, што је узроковало мањак намирница у трговинама. Са даљњим [[Михаил Горбачов|Горбачовљевим]] подстицањем промена у [[Источни блок|Источном блоку]], [[11. новембар|11. новембра]] 1989. године избиле су студентске демонстрације у Букурешту. Демонстранти су растерани, а неколицина њих ухапшена. Због оваквог је стања Чаушеску остао без потпоре већине политичара, поготово након избијања немира који ће да доведу до његовог пада.

=== Румунска револуција 1989. ===
{{посебан чланак|Румунска револуција 1989.}}
Немири 1989. године кулминисали су избијањем опште побуне која је завршила падом Николајеа Чаушескуа. Дана [[16. децембар|16. децембра]] избиле су демонстрације у [[Темишвар]]у у знак подршке дисиденту [[Ласло Токеш|Ласлу Токешу]]. С временом се све више људи укључивало у демонстрације, упркос интервенцијама полиције. Пошто су се демонстрације наставиле и наредни дан, полиција је пуцала у демонстранте, при чему је погинуло око 100 људи. Чаушеску се вратио из посете [[Иран]]у, те је на јавном обраћању нацији преко Телевизије осудио догађаје у Темишвару, сматрајући их кривицом страних агената који раде да наруше суверенитет Румуније. Проласио је Дан жалости и сазвао окупљање народа у Букурешту наредни дан. До [[21. децембар|21. децембра]], демонстрације су се прошириле на [[Сибињ (Румунија)|Сибињ]], Букурешт и остале градове.

У ноћи 21. децембра, дошло је до великих сукоба тајне полиције и демонстраната на улицама Букурешта у чему је наредних дана погинуло око 1.100 људи. Дана [[22. децембар|22. децембра]], демонстранти су провалили седиште [[Централни комитет|Централног комитета]] КП Румуније. Чаушеску и његова супруга [[Елена Чаушеску|Елена]] побегли су [[хеликоптер]]ом, који их је оставио у [[Трговиште|Трговишту]]. Тамо им је у напуштеној загради суђено, након чега су стрељани [[25. децембар|25. децембра]]. Ови догађаји означили су крај власти комуниста и проглашење [[Румунија|Републике Румуније]] на челу са [[Јон Илијеску|Јоном Илијескуом]].

== Види још ==
* [[Историја Румуније]]
* [[Совјетска окупација Румуније]]

== Референце ==
{{reflist}}

== Спољашње везе ==
* [http://www.ceausescu.org/ Ceausescu.org] – страница посвећена Румунији од 1947. до 1989.

{{Варшавски пакт}}
{{Социјалистичке државе}}
{{нормативна контрола}}
{{Портал бар|Историја}} 

[[Категорија:Бивше државе Европе]]
[[Категорија:Социјалистичке државе|Р]]
[[Категорија:Источни блок]]
[[Категорија:Историја Румуније]]
[[Категорија:Бивше државе на Балканском полуострву]]