Злакуска лончарија

Лончарске радионице у селу Злакуса

Злакуска лончарија је четири века стара техника ручне израде посуђа од глине на спором ручном колу (точку) и печеног на отвореној ватри, што је редак случај на ширем простору Балканског полуострва. Ову традицију, преношену са колена на колено, до данашњих дана сачувалие вредне руке мештана села Злакуса, подно Потпећке пећине, у Златиборском округу у Р. Србији.

Основни материјал за израду за израду Злакуских лонаца и друге грнчарије је прерађена глина „гњила” која се копа у селу Врањани код Пожеге на дубини од 2 — 8 метара. Глина се меша са калцитом (који се вади у суседном селу Рупељеву из копа старог преко 200 година) у односу 1:1 (што омогућава израду врло великих облика керамике9, потом обликује на ручном колу и пече на отвореној ватри.

Данас се око двадесет домаћинстава у Злакуси активно бави израдом лочарије поштујући стари начин израде у којем је једина новима употреба машине за ситњење камена. Све остало је истоветно као и пре 4 века.

Географија простор на коме се производи злакуска грнчарија

Село Злакуса налази се у подножју и на обронцима кречњачке градине Дрежник, уз десну обалу реке Ђетиње. у Златиборском округу на територији општине Ужице. Од Ужица је удаљено око 14 km.

Простире се уз магистрални пут Е 761 између Пожеге и Севојна. Омеђено је селима Горјани са севера, Узићи са североистока, Рупељевом са источне, Рогама са југоисточне, Дрежником са јужне и Потпећем са западне стране.

Рупељево је локација са које се у Злакусу допрема калцит неопходан за израду лонаца, а Роге и Потпеће имају значајну улогу у развоју лончарске производње Златиборског округа, мада се она у њима није одржала. Калцит (CaCO3) који се додаје глини из Врањана приликом припреме масе за моделовање лонаца у Злакуси, копа се у мајданима врсте, на брду Врстине у околини села Рупељево. Стари мајдан, данас напуштен, налазио се у засеоку Дрндари, на имању породице Дрндаревић. У литератури се помиње да се седамдесетих година 20. века знало за пет мајдана, од којих су два била жива, а да су између два светска рата експлоатисана чак четири мајдана.

Глина за израду посуда у Злакуси се добија из села Врањани са надморске висине око 400 m, које се налази на око 18 km од Злакусе, северозападно од Пожеге на ободу Пожешке котлине, коју, у геоморфолошком погледу, карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина.

У литератури се помињу два мајдана глине у Врањанима: беле глине и глине „вугаре“, међутим по изјавама лончара та подела није добра. Неиме:

„ ...на основу њихових исказа може се претпоставити да су претходни истраживачи који помињу два одвојена мајдана глине погрешно протумачили казивања испитаника у Злакуси будући да глина у Врањанима није уједначеног изгледа и хемијског састава. Прослојена је глинама различитих боја и нијанси од беличастожуте, жуте, светло сиве, сиве, тамносиве – такозване виноваче и сивоплаве до црвене, „чоколадне“ и црне. ”

Историјат

Када је реч о простору централног дела Балканског полуострва, за сада је познато да је овај занат преузет још од праисторијских грнчара/грнчарки који су добро познавали своју ширу околину, у којој су пажљиво бирали мајдане глине, чија својства су добро познавали и сходно томе је обогаћивали примесама органског и неорганског порекла које су доприносиле квалитету посуда и њиховој максималној употребљивости у одређене сврхе.

Добар пример за то је злакуска лончарија, за коју се ни у широј историјској литератури није знало, све до друге половине 19. века. Злакусу је тада описао једино Феликс Каниц, сaмo нa jeднoм мeсту у својим путописима и то успутно, уз помињање Потпећке пећине у време када је 1860. године боравио у Пожеги (Каниц 1985: 570). Готово педесет година касније Злакуса улази у видокруг истраживача када се и појављују први радови у стручној литератури, у којима се исцрпно пише о Злакуси, Потпећу и суседном селу Роге, специјализованом у то време за израду црепуља. Тек деведесетих година 20. века, Злакуској лончарији модерна етноархеологија приступа у широком историјском контексту разматрајући њену укупну проблематику и из угла заштите нематеријалног културног наслеђа и њеног потенцијала у оквиру културног и креативног туризма.

Злакуса није једино село Златиборског округа у којем су се овакви лонци израђивали. Ипак, она је једина опстала пре свега због локација са којих се добављају сировине (Врањане и Рупељево). Рад на ручном витлу показао се као једини могући за овакву врсту посуда, а печење на одређеној температури, нижој од 750 ^оС, показало се као оптимално и не доводи се у питање. Оно где се разлике могу уочити су варијације у облику самог лонца и припадајућег поклопца и у украшавању. Те разлике су условљене, са једне стране, функцијом посуде, а са друге локалном културном традицијом која, уз поштовање задатих образаца, ипак дозвољавају уграђивање личног печата сваког мајстора у сваку посуду.

Активна грнчарска домаћинства и њихово удружење

Данас, у Злакуси активно ради 18 грнчарских домаћинстава и неколико њих с времена на време, сезонски, тако да се број становника који се бави овим старим занатом креће око 40 јер је случај да се у једној породици израдом земљаног посуђа бави по 2 — 3 особе.

Списак злакуских домаћинстава која се активно баве лончарством

• Домаћинство Тешић Драгана
• Домаћинство Тешић Жарка и Дарка
• Домаћинство Никитовић Милића
• Домаћинство Никитовић Милојка
• Домаћинство Тешић Јовице
• Домаћинство Лазић Милете
• Домаћинство Шуњеварић Васа
• Домаћинство Шуњеварић Светозара
• Домаћинство Шуњеварић Веселина
• Домаћинство Шуњеварић Велимира
• Домаћинство Савић Милана
• Домаћинство Шуњеварић Павла
• Домаћинство Шуњеварић Петра
• Домаћинство Никитовић Драгослава – Бибиле
• Домаћинство Сарван Борка
• Домаћинство Никитовић Зорана
• Домаћинство Шуњеварић Драгице
• Домаћинство Клопановић Дарка

Грнчари Злакусе, или лончари, како сами себе називају окупљени су и око својих удружења – Удружење лончара Злакуса и новије Удружење злакушка грнчарија.

Злакуска лончарија — заштићени бренд

Чланови Удружења лончара заштитили су своје производе заштитним знаком „З“ који указује да је земљана посуда урађена по технологији старој преко три века – од тачно предвиђеног односа две поменуте сировине и на ручном колу, што је гарант квалитета злакушог посуђа.