Реторика

Слика која приказује предавање на витешкој академији, коју је насликао Питер Исацс или Рејнхолд Тим за замак Розенборг као део серије од седам слика које приказују седам независних уметности. Ова слика илуструје реторику.

Реторика је вештина убеђивања. Упоредо са граматиком и логиком (или дијалектиком — види Марцијан Капела), једна је од три древне вештине дискурса. Реторика има за циљ да проучи капацитете писаца или говорника који су потребни да информишу, убеде или мотивишу одређену публику у специфичним ситуацијама. Аристотел дефинише реторику као „способност уочавања у сваком датом случају расположивих средстава уверавања” и будући да је овладавање том уметношћу било неопходно за победе у правним случајевима или за усвајање предлога у скупштини или за говорничку репутацију у грађанским церемонијама, назива је „комбинацијом науке о логици и етичке гране политике”. Реторика обично пружа хеуристику за разумевање, откривање и развијање аргумената за одређене ситуације, попут Аристотеловa три убедљива обраћања публици: логоса, патоса и етоса. Пет канона реторике или фазе развијања убедљивог говора прво су кодификоване у класичном Риму: проналазак, уређење, стил, сећање и испорука. Од древне Грчке до краја 19. века, реторика је имала средишњу улогу у западном образовању у обучавању говорника, правника, саветника, историчара, државника и песника.

Реторика представља теорију, скуп правила о лепом говору, а беседништво (говорништво) праксу у којој се та правила примењују. Већ су софисти најпре настојали да говором убеђују слушаоце, а потом да на друге преносе своја искуства како се успешно говори. Скоро сваки од њих је откривао извесна правила о томе како се слушаоци најефектније придобијају изговореном речју. Из тога су настали први приручници беседништва — rhetorike techne. Софисти су први почели да изграђују реторику као систем правила која олакшавају да се беседа успешно састави и одржи, док је производ тих примењених правила био сам говор, односно беседништво. Историјски посматрано, беседништво претходи реторици. Најпре се развијала говорничка пракса, да би се тек касније, на основу ње, оформила и изградила говорничка правила и упутства, реторика.

„Упутство за предавање Веџбања у говору и разумевању”, уџбеник о беседништву за децу из 1870. године.

Аристотел је разликовао реторику и беседништво. Сматрао је да се реторика бави проналажењем најбољих средстава за убеђивање: њен основни задатак се не састоји у уверавању, него у »способности теоријског изналажења уверљивог у сваком датом случају«. Дакле, беседништво је сама вештина уверавања, док реторика има задатак да изналази најпогоднија средства за уверавање слушалаца и даје савете како се то постиже. Цицерон такође подразумева разлику између беседништва и реторике, па говори о реторици као о науци, док под говорништвом подразумева говорничку праксу, тј. практично беседништво (eloquentia). Писац најзнаменитијег римског уџбеника реторике, Квинтилијан недвосмислено каже да је реторика »наука о добром говору« — bene dicendi scientia. Јован Стерија Поповић, српски комедиограф, професор права, али и писац прве реторике у модерној Србији, сматра да је реторика »наука која правила красноречија излаже и опкључује способност представленија и мисли изражавати правилно, јасно и саобразно с цељу«. Још пре њега је Доситеј Обрадовић писао да је реторика «наука лепо говорити, срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити». Чувена Реторика Бранислава Нушића има поднаслов који гласи Наука о беседништву. Реторика, дакле, представља науку о беседништву, теоријски уобличена правила и принципе који ће помоћи да се одржи успешан говор, док је само беседништво (говорништво) практична сфера у којој се та правила примењују.

Реторика разврстава говоре према разним критеријумима. Од антике до данас се класификују на информативни говор у римској подели: docere, говор који уверава и покреће на акцију (римско movere) и забављачки говор (delectare). Још од античких времена усталила се подела на три основне врсте говорништва: судско, политичко и пригодно. Ова класификација, коју је нарочито афирмисао Аристотел (мада је постојала и пре њега), одржала се до данас. Према његовим речима: а) судско беседништво је свако оно у коме „сусрећемо оптужбу и одбрану”, б) политичко је оно у коме се „на нешто подстиче или од нечега одвраћа”, а в) пригодно оно које „нешто хвали или куди” (Реторика I 3, 5). За ове врсте беседништва користе се и појмови: а) форензично беседништво (судско), б) делиберативно беседништво (политичко) и в) епидеиктичко (пригодно, које се често назива и похвално или свечано). Грчки еквиваленти су били genos dikanikon за судски говор, genos symbouleutikon (буквално: саветодавни, наговарајући) за политичку беседу и genos panegyrikon за пригодни — похвални говор.

Врсте говора по Аристотелу

Аристотел разликује три различите врсте говора:

1. Политички или саветодавни говор
2. Судски или судбени говор
3. Епидеиктички или свечани говор.

Политичко говорништво (грч. γένος συμβουλευτικόν / δημαγωγικόν): овде говорник подстиче или одвраћа од конкретних радњи које треба, односно не треба, предузети у будућности. Циљ политичког говорника јесте да се увери у корисност или штетност нечега: онај ко подстиче, саветује на нешто боље, а онај тко одвраћа, одвраћа од нечега горега. Оно о чему се људи саветују јесу на пример приходи, расходи, рат, мир и одбрана земље.

Судско говорништво (грч. γένος δικανικόν): овде се сусреће оптужба (грч. κατηγορία) и одбрана (грч. ἀπολογία). Оно може бити јавно (грч. δημόσιον) и приватно (грч. ἰδιωτικόν). Главна сврха судског говорништва је да се укаже на истинитост или неистинитост тврдњи о радњама које су се догодиле у прошлости; оно се бави питањима одговорности, кривње, правде, неправде. Неправедан је чин или поступак онај који је својевољан и противан закону. Закон може бити посебан (писани закон државе) и општи (норма коју признају сви људи).

Епидеиктичко говорништво (грч. γένος ἐπιδεικτικόν / πανηγυρικόν): овде говорник некога или нешто хвали, имајући највише у виду садашњост, јер полази од тренутног стања. Говорник треба да докаже да су радње човека којег хвали узвишене, вредне те испуњене врлином, чији су делови праведност, храброст, мудрост, дарежљивост, великодушност, подашност и разборитост.

Види још

• Реторичко питање

Литература

• Овај чланак, односно његови делови, су изворно преузети из књиге др. Симе Аврамовића „Rhetorike techne — вештина беседништва и јавни наступ” уз одобрење аутора
• Аврамовић, С., Rhetorike techne — вештина беседништва и јавни наступ, Београд 2008.
• Аврамовић, С., Исејево судско беседништво и атинско право, Београд (1998), 20054
• Петровић, С, Реторика, Ниш 1975 (Београд 1995).
• Станојевић, О. — Аврамовић, С., Ars rhetorica — вештина беседништва, Београд 2002 (2003).
• Тадић, Љ., Реторика — увод у вештину беседништва, Београд 1995.
• The locus classicus for Greek and Latin primary texts on rhetoric is the Loeb Classical Library of the Harvard University Press, published with an English translation on the facing page.
• Aristotle. Rhetoric.
• Cicero. De Inventione. Latin only.
•  —. De Oratore. Latin only.
• Demosthenes. Orations. Greek. English.
• Cornificius. De Ratione Dicendi. Latin only.
• Isocrates. Against the Sophists.
• Henry Peacham. The Garden of Eloquence.
• Quintilian. Institutio oratoria.
• Johannes Susenbrotus. Epitome troporum.
• Thomas Wilson. The Arte of Rhetorique.
• Ralf van Bühren: Die Werke der Barmherzigkeit in der Kunst des 12.—18. Jahrhunderts. Zum Wandel eines Bildmotivs vor dem Hintergrund neuzeitlicher Rhetorikrezeption (Studien zur Kunstgeschichte, vol. 115), Hildesheim / Zürich / New York: Verlag Georg Olms. 1998. ISBN 3-487-10319-2.
• Bernard K. Duffy and Martin Jacobi (1993). The Politics of Rhetoric: Richard Weaver and the Conservative Tradition. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 0-313-25713-2. 
• Garver, Eugene (1994). Aristotle's Rhetoric: An Art of Character. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28425-5. 
• Lisa Jardine (1975). Francis Bacon: Discovery and the Art of Discourse. Cambridge University Press. 
• Charles U. Larson, Persuasion Reception and Responsibility Twelfth Edition, Wadsworth Cengage Learning (2012)
• Jacqueline de Romilly, The Great Sophists in Periclean Athens (French orig. 1988; English trans. Clarendon Press/Oxford University Press, 1992).
• Safire, William (2004). Lend Me Your Ears: Great Speeches in History. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-05931-1. 
• Amelie Oksenberg Rorty, Aristotle's Rhetoric Los Angeles, United States of America (1996)
• Andresen, Volker (17. 10. 2010). Speak Well in Public – 10 Steps to Succeed. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1-4563-1026-4. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Connors, Robert, Lisa S. Ede, and Andrea Lunsford, eds. Essays on Classical Rhetoric and Modern Discourse. Festschrift in Honor of Edward P. J. Corbett. Carbondale: Southern Illinois Univ. Press, 1984.
• Duffy, Bernard K.; Richard Leeman. eds (2005). American Voices: An Encyclopedia of Contemporary Orators. Westport, CT: Greenwood. ISBN 0-313-32790-4. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
• Cox, Leonard. The Art or Crafte of Rhetoryke на пројекту Гутенберг.
• Garver, Eugene. Aristotle's Rhetoric: On Art of Character. . Chicago: University of Chicago Press. 1995. ISBN 978-0-226-28425-5. 
• Gunderson, Erik. The Cambridge Companion to Ancient Rhetoric. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2009.
• Howell, Wilbur Samuel. Eighteenth-Century British Logic and Rhetoric. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press, 1971.
• Jansinski, James. Sourcebook on Rhetoric. Sage Publications, Inc. 2001.
• Kennedy, George A. (1991). Aristotle, On Rhetoric. Oxford: Oxford University Press. 
• Kennedy, George A. (1980). Classical Rhetoric and its Christian and Secular Tradition from Ancient to Modern Times. Chapel Hill: University of North Carolina Press. 
• Kuypers, Jim A. ed (2014). Purpose, Practice, and Pedagogy in Rhetorical Criticism. Lanham, MD: Lexington Press. ISBN 978-0-7391-8018-1. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
• Kuypers, Jim A.; King, Andrew (2001). Twentieth-Century Roots of Rhetorical Studies. Westport, CT: Praeger. ISBN 0-275-96420-5. 
• MacDonald, Michael, ed. The Oxford Handbook of Rhetorical Studies. Oxford Handbooks. New York: Oxford Univ. Press, 2017.
• Mateus, Samuel. Introdução à Retórica no Séc. XXI. Covilhã, Livros Labcom. 2018. ISBN 978-989-654-438-6.
• Pernot, Laurent (2005). Rhetoric in Antiquity. Washington, DC: Catholic University of America Press. 
• Rainolde (or Rainholde), Richard. A booke called the Foundacion of Rhetorike на пројекту Гутенберг.
• Rorty, Amélie Oksenberg (ed.). Essays on Aristotle's Rhetoric. Berkeley (CA): University of California Press. 1996. ISBN 978-0-520-20228-3.
• Sloane, Thomas O. Encyclopedia of Rhetoric. Oxford: Oxford Univ. Press, 2001.
• Steel, Catherine. Roman Oratory. Greece & Rome New Surveys in the Classics 36. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2006.
• Vickers, Brian (1998). In Defence of Rhetoric. Oxford: Clarendon. 
• Walker, Jeffrey. Rhetoric and Poetics in Antiquity. New York: Oxford Univ. Press, 2000.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Реторика на Викимедијиној остави

• American Rhetoric: The Power of Oratory in the United States.
• Brian Vickers on Rhetoric in the Cambridge Companion to English Poetry
• Wikibooks: Rhetoric and Composition
• Mitchell, Anthony. A Primer for Business Rhetoric. Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2010) Discusses how messages are dumbed down to make them acceptable to wide audiences.
• Newall, Paul. An introduction to Rhetoric and Rhetorical Figures. Aimed at beginners.
• Técnica Retórica- um blog para oradores
• Rhetoric, BBC Radio 4 discussion with Angie Hobbs, Thomas Healy & Ceri Sullivan (In Our Time, Oct. 28, 2004)
• Rhetoric public domain audiobook at LibriVox