Пређи на садржај

Ката Пејновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 4. новембар 2024. у 23:13; аутор: Pinki (разговор | доприноси) (додана категорија Жене у политици у СФРЈ помоћу геџета HotCat)
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
ката пејновић
Ката Пејновић
Лични подаци
Датум рођења(1899-03-23)23. март 1899.
Место рођењаСмиљан, код Госпића,
Датум смрти10. новембар 1966.(1966-11-10) (67 год.)
Место смртиЗагреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијаземљорадница, друштвено-политичка радница
Деловање
Члан КПЈ одаприла 1938.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Чинпотпуковник у резерви
У току НОБпредседница АФЖ
Херој
Народни херој од3. јуна 1968.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден Републике са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден рада са црвеном заставом Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Ката Пејновић (рођ. Богић; Смиљан, код Госпића, 23. март 1899Загреб, 10. новембар 1966) била је учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница Народне Републике Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу.

Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику.

После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина.

После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а).

Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председницу АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске.

После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета.

Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви.

Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Службени лист СФРЈ 36/69” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 28. 8. 1969. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]