Магбет (драма)
 |
Магбет (енгл. Macbeth) је један од најкраћих Шекспирових комада. Има свега око 2 000 редова, што значи да је упола краћи од “Хамлета”. Није познато да ли је драма била таква и у изворном облику или је сачувани текст скраћена верзија, приређена за извођење. Као додаци тексту помињу се делови који можда потичу од Томаса Мидлтона. Две песме које се, према упутствима за извођење певају у петој сцени трећег чина и у првој сцени четвртог чина, потичу из његове драме “Вештица”. Њему се приписује и сразмерно слаб разговор између Данкана и рањеног официра у првом и сцена са Хекатом у трећем чину.
Представа “Магбет” први пут је изведена 1611. године, а према алузијама из текста мисли се да је terminus ante quem[појаснити] 1603. година, јер је те године на престо дошао Џејмс I, чији је наводни предак Банко и чијем се укусу очигледно повлађује у “Магбету”.
У контексту смрти и обнављања природе, ово дело говори о убиству краља, и догађајима после њега. Историјски подаци у овом делу долазе из уобичајених историјских извора елизабетинског времена, претежно Холинсхедове хронике, али само дело има веома мало везе са историјским подацима који показују да је крељеубица био дивљења вредан и способан владар.
Иза позоришних кулиса за ову представу важи да је уклета те многи сујеверни глумци не желе ни да спомињу њено име, називајући је једноставно "шкотском представом“
Драма „Магбет“ је полисемично и тематски богато дело. Мотивација за убиство које Макбет чини над краљем појачана је вештичјим чинима и амбицијом, крвава дела остављају простора за људскост; злочин и казна добијају шири контекст у оквиру природних процеса смрти и рађања. Мотивација је дата и на широком, али и на личном плану - тако брачни пра Магбетових не може да има потомство. Колико су ликови убице и његове жене спојени, доказује психоаналитичка студија Сигмунда Фројда на ту тему, у којој уплашеног и зачараног убицу и његову, испрва амбициозну, а затим оболелу жену, види као делове људске подсвести.
Садржај дела
Извори
Предмет трагедије је узет из шкотске историје, што је вероватно било замишљено као комплимент монарху који је био опседнут својом домовином и њеном прошлошћу. Велики број пригодних мотива и елемената сасвим је неуобичајен у Шекспировом стваралаштву и даје тежину теорији по којој једини сачувани текст “Магбета” представља верзију посебно припреману за извођење на двору.
Шекспиров главни извор биле су две епизоде из Холиншедове “Хронике”, од којих прва говори о Магбету, а друга о капетану замка који по наговору жене убија краља док је боравио под његовим кровом. Оно што Шекспир уноси, а чега у “Хроници” нема је призивање злих сила којим леди Магбет протерује из себе све што је људско, њено ходање у сну, њена смрт, куцање на капији, појава Банковог духа на гозби у замку.
Магбет и Ричард III
Повлаче се паралеле између Магбета и историјске трагедије Ричард III. Пут и једнога и другога краљоубице обележен је окрутношћу и мучким убиствим. Обојица гину срчано се борећи на бојном пољу. Ипак, битне cу разлике између историјске драме коју Шекспир пише y првим годинама стваралаштва и ове трагедије из зрелог периода. Ричарда гледаоци упознају као већ превејаног злочинца у којем учињени злочини не изазивају грижу савести или душевно неспокојство. Магбет, с друге стране, има друге црте. На почетку драме, он је угледан и частан великан, неустрашиви војсковођа који земљу и краља спасава од пораза. С те сјајне висине почиње пад у злочин и душевни пакао. Из тог угла, Ричард III је драмски јунак који је злочинац, а Магдбет је драмски лик који постаје злочинац. Затим, прича о Ричарду III није трагична, док Магбетова судбина изазива нешто од катартичног дејства о коме Аристотел говори.
Стил
“Магбет” је драма упадљиво чистог облика, уједначеног тона, јединствене атмосфере. Композиција је прегледна, нема сувишности, а ипак је обухватна и смисаоно садржајна. Уз то је и је драма изузетно брзог тока. Згуснутост драмске материје најизразитија је у деловима који приказују унутрашња преживљавања. Темпо попушта при крају драме, кад треба изложити цео ланац догађаја који води расплету. До уочљивог успоравања долази у дугачкој сцени у којој Малколм и Магдаф разговарају у Енглеској.
Атмосфера таме која обавија највећи део збивања симболизује пустошење изазвано мрачним силама и злочиначким поривима. Скоро све кључне сцене одигравају се ноћу. Најстрашнија је ноћ у којој је Данкан убијен. Она почиње Магбетовим дугим колебањем и коначном одлуком да изврши убиство, а даље протиче у драматичним догађајима. Магбет види нествран бодеж, убија Данкана и враћа се ужаснут. Леди Магбет одлази по бодеже, појављује се вратар, открива се леш, Малколм и Доналблејн беже. То је ноћ која се неприродно продужава и не да сунцу да гране.
У жижи су два лика и један чин, или неразлучива спрега два лика и злочина, јер радња приказује дозревање, извршење и последице убиства Данкана. У погледу композиције се може упоредити са “Јулијем Цезаром”, као и Ричардом III. У обе драме Шекспир жели да се усредсреди на постепен развој последица убиства.
Карактеризација
Због првенствене тежње да убице приближи гледаоцу, споредни ликови су прилично површно скицирани. Главна пажња посвећена је лику самог Магбета. У питању је трагични протагониста који је злочинац и убица, а по Аристотеловој концепцији трагичног, негативна личност не може бити трагични јунак, јер сажаљење изазива онај ко незаслужено пати, а страх онај који је нама самима сличан. Магбет се саживео са убиством. Он увек зна шта је добро, а шта зло и отворених очију срља у злочин.
Шекспир морално и људски деградира Магбета. Њега и леди Магбет издваја као једине кривце тиме што Банка и друге великаше ослобађа кривице за заверу. Магбетов злочин утолико је већи што је код Шекспира Данкан стар, благ и поштован владар, којег красе врлине захвалности и великодушности.
Леди Магбет је најснажнија и једна од највећих Шекспирових јунакиња. Иако властољубива и упоран подстрекач на убиство, она је на свој начин величанствена, храбра, има женских особина, супружничке оданости, а решена је да се одрекне и своје природе да би остварила циљеве. Њен страшни позив пакленим силама да дођу и лише је женског пола како би окрутност могла потпуно овладати њоме, изазива снажне свесне и подсвесне одблеске. За жене, то је позив да природно буде неприродно, за мушкарце то је поништење исконског дивљења пред женом као симболом животворнисти.
Веома су снажне речи којима она наговара мужа да убије Данкана. Али и поред тога што није саучесник у следећим злочинима, она не може да издржи терет греха и на крају је потпуно сломљена. У чувеној сцени ходања у сну у последњем чину она је лишена контроле свести и на крају налази избављење у самоубиству.
У страху да ће бити откривено злодело Магбет је све напуштенији, трпи притисак неповољних околности, пати од несанице, са зебњом очекује старост, непрекидно је мучен свешћу о безизлазности свог положаја и уопште се носи тешким мислима. Те тешке мисли делују донекле искупљујуће. Његова драма је драма човека који се гнуша убиства, а ипак постаје убица. Његово трпљење је због тога толико да у извесном смислу он пати више од својих жртава. Шекспир је велику пажњу посветио његовим говрима који су пуни снажних и асоцијативних стихова. Он овде приказује како се зло с напором пробија из дубина људског бића до свог остварења у акту злочина.
Припреме за извршење првог злочина протежу се на више почетних сцена, које приказују настанак замисли о убиству, Магбетов ужас што у себи открива зле пориве, снажне спољашње подстицаје од стране вештица и леди Магбет, његов све слабији отпор и коначно опредељење за злочин. Када се упућује да убије свог уснулог госта, Магбет полази као уклет, а то убиство је, у извесном смилсу, најхрабрије дело које он чини. После тога, губе се мучне недоумице, а почињу страх и свест о томе да више никада неће бити помирен са самим собом. Он срља у даља убиства или зато што је гоњен страхом или зато што све људско у њему одумире. Следећу одлуку о убиству Банка и њеогвог сина, он доноси сам, без спољашњих подстицаја и без унутрашње борбе.
Убиство Данкана је самопреображујући чин после којег Магбет и не показује жељу да се врати на пут добра. при крају сцене у којој му се указао Банков дух, он каже жени да је толико огрезао у крви да кад би престао пливати, било би отужно поћи назад, као и напред. Пошто је убио Данкана, он је унезверен и ужаснут: “Боље да не знам за себе, но да знам то што учиних”. После убиства Банка, он је захваћен слепом крволочношћу и каже: ”Још смо неискусни у таквим делима”.
Магбетов други сусрет са вештицма није случајн као први. Убица сада сам долази да тражи нечастиве силе. Покољ Макдафове жене и деце показујке Магбета већ као звер, а у Макдафовом опису стања у Шкотској Магбет је виђен као апокалиптично зло од којег крвари цела земља.
Тумачења
Многи Шекспирови савременици ову трагедију тумачили су у оквиру теорије страсти: кад једном страст властољубља овлада Магбетовим разумом, она изазива поремећај у његовом бићу и одвлачи га у све већа сагрешења. Међутим, снажно деловање драме може се објаснити више средствима којим Шекспир омогућава уживљавање у Магбетову ситуацију, него поучном сликом онога што се дешава када се наруши одређена хијерархија.
