Пређи на садржај

FK Kjevo

С Википедије, слободне енциклопедије
Kjevo
Puno imeAssociazione Calcio ChievoVerona SrL
NadimakMussi Volanti (Leteći magarci)
Osnovan1929.
Ugašen2021.
StadionStadion Mark Antonio Bentegodi,
Verona, Italija
Kapacitet38.402
PredsednikИталија Luka Kampedeli
MenadžerИталија Domenico Di Carlo
LigaSerija D
2020/21.Serija B, 8. mesto
Domaća oprema
Gostujuća oprema
Treća oprema

FK Kjevo (ital. Associazione Calcio ChievoVerona SrL) je bio fudbalski klub iz Verone, Italija. Klub je osnovan 1929. godine u Kjevu,[1] malom naselju u predgrađu Verone sa oko 4.500 stanovnika. Kjevo je svoje mečeve igrao na stadionu Mark Antonio Bentegodi, koji ima kapacitet od 38.402 mesta.

Istorija

[уреди | уреди извор]

Poreklo kluba (1929-1945)

[уреди | уреди извор]

Klub je osnovan 6. septembra 1929. godine.[1] Aktivnost kluba u prvim godinama je sporadična, uglavnom učestvuju na turnirima ili igraju prijateljske utakmice.[1] Prvu zvaničnu utakmicu Kjevo je odigrao protiv Domeljare 8. novembra 1931. godine, koju je pobedio 1:0, ali je pobeda dodeljena protivniku nakon žalbe.[1] Iz tog ranog perioda kluba ostao je zapamćen Umberto Busani, koji je igrao za klub dve godine.[1] 1936. godine, klub je zbog finansijskih problema ugašen.

Oporavak nakon rata (1945-1951)

[уреди | уреди извор]

Klub je ponovo pokrenut 1948. i učestvovao je u prvenstvu Druge divizije, zahvaljujući naporima predsednika kluba Alesandra Rekije i trenera Marija Bracolija.[2] Nakon osvojenog trećeg mesta u prvoj sezoni i napretka u drugoj pod vođstvom novog trenera Umberta Rogninija, klub je u sezoni 1950/51., predvođen Lelijom Kavalerijem zauzeo prvo mesto i ostvario plasman u venecijsku Prvu diviziju.[2]

Prvenstvo Venecije (1951-1960)

[уреди | уреди извор]

Prva sezona u višem rangu bila je katastrofalna. Ekipa je u 30 kola osvojila samo 14 bodova, čime je zauzela poslednje mesto, ali bez posledica, pošto te sezone nije bilo ispadanja.[3] Jedina pozitivna stvar iz sezone 1951/52 je debi Bruna Vantinija, napadača koji je završio karijeru 1971. i koji je za to vreme postigao rekordnih 159 golova za Kjevo.[3] Predsednik kluba od 1953. do 1955. bio je Lodoviko Jorio.[3] Sledeća sezona je ponovo bila teška i Kjevo je na kraju obezbedio opstanak, dok su se u trećoj sezoni u prvoj diviziji plasirali u sredinu tabele.[3] 1957. klub je počeo da igra utakmice na novom stadionu Karlantonio Botađisio.[3] 1959. zbog restrukturiranja takmičenja klub je ponovo smešten u Drugu kategoriju, ali je iste sezone, sada pod imenom Kardi Kjevo iz sponzorskih razloga, izborio povratak u Prvu kategoriju, pobedom u baražu nad San Martinom (1:1 i 2:0).[3]

Početak Kampedelijeve ere (1960-1970)

[уреди | уреди извор]

Pod predsednikom Arturom Spadom, klub je bio u Prvoj kategoriji sve do 1963. kada je ispao u Drugu kategoriju.[4] 1964. predsednik kluba je postao, doduše ne zadugo, Luiđi Kampedeli, koji se ispostavio kao ključna figura za uspehe kluba u budućnosti.[4] Na kraju sezone 1964/65. klub je izborio povratak u Prvu kategoriju, a predsedništvo kluba preuzeo je Umberto Botaćini.[4] Na kraju sezone 1966/67. Kjevo je ponovo ispao u Drugu kategoriju, a povratak u Prvu kategoriju, iako izboren na terenu, nije se desio sledeće sezone, zbog finansijskih problema.[4] U sezoni 1968/69. Kjevo se vratio u Prvu kategoriju.[4]

Novi horizonti (1970-1980)

[уреди | уреди извор]

Na čelo kluba 1969. godine vratio se Jorio koji je tu poziciju držao do 1975, kada ga je kratko zamenio Đuzepe Montresor, a nakon godinu dana predsednik je postao Đuzepe Kampendeli.[5] Nakon sezone u Prvoj kategoriji, klub je od sezone 1970/71 igrao u Promociji, odakle se posle 4 sezone, u sezoni 1974/75 izborio za nastup u Seriji D, gde je igrao do kraja decenije.[5] Ovu deceniju obeležio je Nikola Ćićolo, koji je u klubu proveo od 1973. do 1978. kao igrač i kao trener.[5]

Profesionalni fudbal (1980-1990)

[уреди | уреди извор]

Na početku dekade, predsedništvo kluba od Kampendelija preuzeo je Franko Botaćini.[6] Sezona 1980/81 bila je poslednja za klub u Seriji D, nakon reorganizacije, klub je smešten u novo Interregionalno prvenstvo.[6] Fernando Rigeti postaje novi predsednik, na kraju čijeg petogodišnjeg mandata klub je u sezoni 1985/86. igrao baraž za plasman u Seriju C2.[6] Basano je bio bolji posle penala, ali je naknadno kažnjen zbog nepravilnosti u toku sezone i Kjevo je izborio promociju u Seriju C2.[6] Od sezone 1986/87 i promocije u Seriju C2 Kjevo je počeo da igra na stadionu Mark Antonio Bentegodi, na kom je do tad samo Verona bila domaćin.[7] na Pod novim predsednikom Brunom Garoncijem, klub je u sledeće dve sezone bio 4. u Seriji C2, da bi u sezoni 1988/89. osvojio seriju C2, tri kola pre kraja i time se plasirao u Seriju C1.[6]

Iz Serije C u Seriju B (1990-2000)

[уреди | уреди извор]

Nakon šestog mesta u prvoj sezoni u Seriji C1, Garonci napušta klub, a novi predsednik ponovo postaje Luiđi Kampendeli.[8] U sezoni 1990/91 klub se borio sa opstanak, dok je sledeće dve borio za mesto koje vodi u viši rang.[8] 1992. Luiđi Kampendeli je iznenada umro, a umesto njega, novi predsednik postao je njegov najstariji sin Luka.[8] Jedan od prvih poteza novog predsednika je bilo postavljanje bivšeg igrača Đovanija Sartorija za sportskog direktora kluba, što se pokazalo kao veoma značajno u godinama uspeha koje su došle.[9] U sezoni 1993/94 predvođen trenerom Malezanijem, Kjevo je osvojio prvo mesto u Seriji C1 i time se prvi put u istoriji kvalifikovao za Seriju B.[8] 10. decembra 1994. odigran je i prvi derbi sa Veronom, koji je završen 1:1.[8] Malezani je u sledeće tri sezone osvojio 13., 14. i 7. mesto, pre nego što je iznenada napustio klub na kraju sezone 1996/97, a zamenio ga je Silvio Baldini.[8] Nakon jedne sezone Baldinija je zamenio Domeniko Kaso, koji je dobio otkaz posle 14 kola sezone 1998/99.[8] Njega je zamenio Lorenco Balestro, a uskoro mu je pridodat i Lučano Mijani, pa je tako oformljen duet koji je vodio klub u Seriji B do kraja tekuće i u sledećoj sezoni 1999/00.[8] Na kraju sezone u Ređinu su prešli Masimo Maracina, najbolji strelac kluba sa 16 golova i Andrea Zanketa, preko ugovora o suvlasništvu.[10][11][12][13]

Plasman u evropska takmičenja (2001-2007)

[уреди | уреди извор]

Kao pojačanje doveden je iz Đenove Kristijan Manfredini,[14] a iz Bolonje pozajmljen je brazilac Eriberto.[15] Predvođen novim trenerom Delnerijem Kjevo se u sezoni 2000/01 izborio za istorijski prvi plasman u Seriju A.[16] Na kraju sezone u klub su vraćeni Maracina i Zanketa, dovedeni su Lupateli iz Rome i Perota iz Barija, a Eriberto je otkupljen od Bolonje.[17][17][18][19]

Fantastičnu debitantsku sezonu 2001/02 obeležilo je nekoliko momenata poput niza odličnih rezultata protiv velikana italijanskog fudbala, prvi derbi sa Helas Veronom u Seriji A 18. novembra 2001. godine i pogibija napadača Majelea.[16][20] Na kraju sezone Kjevo, sa odličnim sastavom, uglavnom u napadački orjentisanoj formaciji 4-4-2, koji su između ostalih činili Koradi, Maracina, Eriberto, Manfredini, Perota, Lupateli i kapiten Korini, osvojio je 5. mesto na kraju sezone, sa samo bodom manje od četvrtoplasiranog Milana, čime se kvalifikovao za Kup UEFA sledeće sezone.[16][20] Na kraju sezone Koradi je prodat Laciju,[21] kao pojačanje u napadu doveden je iskusni Oliver Birhof, a sa pozajmice vratio se Stefano Pelisijer.[22]

Prve utakmice na evropskoj sceni Kjevo je odigrao protiv Crvene Zvezde.[16] Nakon 0:0 u prvoj utakmici u Beogradu, Kjevo je poražen sa 2:0 u revanšu, čime je završio takmičenje u prvom kolu Kupa UEFA.[16] Nakon nešto slabijeg starta, Kjevo je do kraja sezone uhvatio ritam, ali ipak osvajanjem 7. mesta u sezoni 2002/03, nisu uspeli da se ponovo kvalifikuju za Kup UEFA.[16]

Sezona 2003/04 bila je lošija od prethodne. Klub je osvojio 9. mesto, a na kraju sezone Luiđi Delneri je napustio klub.[16] Takođe, u transferu vrednom 7.2 miliona evra, Perota je prešao u Romu.[23]

Mario Bereta, koji je zamenio Delnerija, imao je solidan početak, jer je prvi poraz Kjevo doživeo u 8. kolu, međutim u nastavku sezone klub je odlično igrao kući i očajno u gostima što je uzrokovalo borbu za opstanak i promenu na klupi.[16] Mauricio DiAnđelo je zamenio Beretu, a klub je pobedama nad Sijenom i Bolonjom i remijem u zadnjem kolu sa Romom obezbedio 15. mesto i opstanak u ligi.[16]

U sezoni 2005/06 predvođeni novim trenerom Đuzepeom Pilonom, Kjevo je igrao fantastično i na kraju sezone osvojio je 7. mesto i plasman u Kup UEFA.[24] Ipak, nakon raspleta i kazni uzrokovanih aferom kalčopoli, Kjevo je sezonu završio na 4. mestu, čime je stekao pravo učešća u kvalifikacijama za Ligu Šampiona.[16]

U sezoni 2006/07 Kjevo je počeo od trećeg kola kvalifikacija za Ligu Šampiona, gde ih je izbacio Levski iz Sofije (poraz 0:2 u prvoj utakmici i 2:2 u revanšu, sa dva gola Amaurija)[24], a u prvom kolu kvalifikacija za Kup UEFA, bolja je bila portugalska Braga (poraz od 2:0 u prvoj utakmici i pobeda od 2:1 u revanšu, nakon što je Braga u produžetku postigla gol za prolaz dalje).[16][24] Zbog loših rezultata kluba Pilon je smenjen nakon 6. kola, a kao zamena vraćen je Delneri, koji se borio za opstanak.[16][24] U kupu Kjevo je stigao do četvrtfinala, gde ih je izbacila Sampdorija.[25] O opstanku u zadnjem kolu odlučivala je utakmica sa Katanijom, koja se takođe borila za opstanak, na neutralnom terenu u Bolonji.[16][24] Pobedom od 2:0 Katanija je sačuvala prvoligaški status i poslala je Kjevo na 17. mesto, koji je ispao u niži rang.[16][24][26] U sezoni Kjevo je prošao neverovatan put, gde su od kvalifikacija za Ligu Šampiona, za devet meseci došli do ispadanja u Seriju B.[24]

Povratak u Seriju A (2007-19)

[уреди | уреди извор]

Kjevo je u sezoni 2007/08 predvodio Đuzepe Jakini, koji je uspeo da osvoji prvo mesto u Seriji B i tako klub vrati u Seriju A.[27] U prelaznom roku klub je pojačao odbranu dovođenjem iskusnog reprezentativca Maria Jepesa iz Pariz Sen Žermena.[28]

Sezona posle povratka u Seriju A nije počela sjajno. Nakon samo 6 osvojenih poena u prvih 10 kola, došlo je do promene na klupi, a Jakinija je zamenio Domeniko Di Karlo.[29] Promena u rezultatima je došla nakon zimske pauze, zahvaljujući čemu je Kjevo kolo pre kraja pobedom nad Bolonjom osigurao opstanak.[29] Na kraju sezone Kjevo je završio kao 16. na tabeli.[29]

Di Karlo je predvodio klub i u sezoni 2009/10, koju je klub završio na 14. mestu.[30] Na kraju sezone Di Karlo je preuzeo Sampdoriju, a zamenio ga je Stefano Pioli.[31] U prelaznom roku klub se pojačao dovođenjem Sirila Tereoa iz Šarlroe,[32] a Jepes, kome je istekao ugovor, je prešao u Milan.[28][33]

Iako je u jednom momentu sezone 2010/11 Kjevo bio vodeća ekipa Serije, na kraju se ipak borio za opstanak, što je i ostvario remijem sa Juventusom (2:2) u 36. kolu.[31] Na kraju sezone Kjevo je pozajmio od Milana perspektivnog napadača Alberta Peloskija,[34] iz Mehengaldbaha doveden je američki reprezentativac Majkl Bredli,[35] a iz Breše je preko ugovora o suvlasništvu doveden Perparim Hetemaj.[36][37][38]

U sezoni 2011/12, na klupu se vratio Di Karlo.[39] Od većih rezultata tu su pobede kući nad Napolijem i Fjorentinom (obe sa po 1:0) i nerešen rezultat protiv Juventusa u gostima (1:1).[39] U Kupu Italije Kjevo je stigao do četvrtfinala, a prvenstvo je završio na 10. mestu.[39] U januaru je od Đenove pozajmljen Daineli, koji je na kraju pozajmice raskinuo ugovor sa Đenovom i prešao u Kjevo.[40] Kjevo je sa Milanom dogovorio još jednu godinu pozajmice Paloskija, koji je postigao 5 golova za klub u prvoj sezoni,[41] klub je napusti Bredli, koji je prodat Romi,[42] dok je otkupljen Brešin udeo u ugovoru sa Hetemajem.[43]

5 poraza u prvih 6 kola sezone 2012/13, koštao je Di Karla posla, a zamenio ga je Euđenio Korini,[44] koji je imao odličan start na klupi Kjeva, pošto je na prvoj utakmici ostvario gostujuću pobedu u derbiju Verone (1:0).[45] U kupu Kjevo je ispao u četvrtom kolu, kada ih je porazila Ređina sa 1:0.[46] U januaru 2013. Kjevo je kupio polovinu prava na Paloskija.[47] Klub se do kraja sezone borio za opstanak, što se na kraju i desilo, zauzimanjem 12. mesta.[44] Na kraju sezone Korini je napustio klub, pošto nije uspeo da se dogovori sa klubom oko nastavka saradnje,[48] a klub je zbog isteka ugovora, nakon nepunih 13 godina, napustio Luciano.[49]

Sezona 2013/14 je počela lošije nego prethodna. Predvođen novim trenerom Đuzepeom Saninom, Kjevo je u prvih 10 kola osvojio samo 4 boda.[50] Klub je pribegao rešenju od prethodne sezone i doveo je ponovo Korinija.[50] U kupu Kjevo je stigao do osmine finala, gde ih je porazila Fjorentina (2:0).[51] Na kraju Kjevo je osvojio 15. mesto i produžio je boravak u Seriji A.[50] Na kraju sezone klub se pojačao dovođenjem iskusnog Mariana Izka iz Katanije,[52] a pozajmljeni su mladi defanzivac Intera Kristijano Biragi,[53] i srednjak iz Milana Valter Birsa.[54] Paloski, strelac 13 golova za klub u tek završenoj sezoni, postao je samo igrač Kjeva, pošto je otkupljen udeo Milana u njegovom ugovoru,[47] dok je Tereo, nakon četiri godine u klubu, prodat Udinezeu.[32] Nakon 22 godine, jedan od autora uspona Kjeva, sportski direktor Sartori, je napustio klub.[9]

Zahvaljujući pozitvnim iskustvima iz prethodne dve sezone, Korini je dobio priliku da počne sezonu 2014/15 na klupi Kjeva.[55] Ipak, početak ove sezone je izgledao kao kopija prethodne, jer je klub osvojio samo 4 poena u prvih 7 kola, što je dovelo do promene na klupi, gde je Korinija zamenio Rolando Maran.[55] Promena je dala rezultate i 5 kola pre kraja Kjevo je obezbedio opstanak, a na kraju sezone plasirao se na 14. mesto.[55] Maran je na kraju sezone potpisao novi trogodišnji ugovor.[56]

Sezona 2015/16 bila je mirnija od prethodnih. Sa osvojenih 50 bodova Kjevo se plasirao u sredinu tabele na 9. mesto, a od većih rezultata zapamćene su pobeda na Lacijem kući od 4:0, kao i remiji sa Romom kući (3:3) i Juventusom u gostima.[56] Kjevo se pojačao dovođenjem dovođenjem mladog defanzivca Matije Banija iz Pro Verčelija, sa opcijom da ostane još jednu godinu na pozajmici.[57] U januaru 2016. godine Paloski je prodat Svonziju.[58]

Sezona 2016/17 je počela odlično pobedom nad Interom.[59] Kraj sezone klub je dočekao na 14. mestu, sa obezbeđenim opstankom nekoliko nedelja pre kraja sezone.[59]

Sezona 2017/18 bila je sezona serija uspona i padova. 3 kola pre kraja, Maran je dobio otkaz, a Kjevo je na preostalim utakmicama sa Krotoneom, Bolonjom i Benventom trebao da vodi njegova zamena Lorenco D'Ana.[60][61] Pobedom na Krotoneom od 2:1, preokretom protiv Bolonje (takođe pobeda od 2:1) i na kraju pobedom kući nad Beneventom od 1:0, klub je u zadnjem kolu obezbedio opstanak u Seriji A.[60] Na kraju sezone za klub je potpisao Filip Đorđević, kome je istekao ugovor sa Lacijom,[62] dok je Daineli prešao u Livorno.[63]

Sledeću sezonu klub je počeo sa minusom od 3 boda, koji su oduzeti kao kazna zbog lažiranja računovodstvenih podataka.[64][65] Loš start kluba doveo je do prve promene na klupi u sezoni, kada je D'Anu zamenio bivši selektor Italije Đan Pjero Ventura.[61][64] Nakon 4 utakmice, na kojima je samo protiv Bolonje osvojio bod, Ventura daje otkaz, u pomoć je pozvano poznato lice u vidu Domenika Di Karla.[64][66][67] Ipak ni promena trenera nije pomogla u ostatku sezone, koji se pretvorio u laganu agoniju ka neizbežnom ispadanju.[64] Na kraju sezone penzionisao se legendarni napadač i kapiten Pelisijer, koga je klub kupio još 2000. godine, ali je zaigrao tek 2002. godine, a za klub je odigrao 517 utakmica i postigao je 139 golova.[68][69] Klub su napustili Bani, koji je prodat Bolonji i Jarošinjski, koga je kupila Đenova,[57] a Hetemaj je prešao u Benevento.[37]

Rekonstrukcija (2019- )

[уреди | уреди извор]

Sezonu u nižem rangu Kjevo je počeo sa novim trenerom Mikeleom Markolinom.[70] Nakon serije promenjivih rezultata, kao zamena doveden je Alfredo Aljeti.[70] U sezoni koja je prekidana zbog pandemije, Kjevo se plasirao u baraž za Seriju A.[70] Nakon stresnog prolaza u prvom kolu nad Empolijem (1:1 nakon produžetaka, prolaz zbog boljeg plasmana u ligaškom delu, sa čak tri promašena penala u regularnom delu utakmice),[71] u polufinalu bolja je bila Specija (pobeda 2:0, poraz 3:1 i prolaz Specije zbog pravila o boljem plasmanu u ligaškom delu prvenstva).[70][72][73]

U Kupu Italije Kjevo je ispao u drugom kolu, porazom na penale od Katancara.[74][75]

Kjevo u evropskim takmičenjima

[уреди | уреди извор]
Sezona Takmičenje Kolo Drž. Klub Rezultat UEFA
koef.
2002/03 UEFA kup 1. kolo Савезна Република Југославија Crvena zvezda 0-0, 0-2 1.0
2006/07 Liga šampiona 3. kolo kv. Бугарска Levski Sofija 0-2, 2-2 2.5
2006/07 UEFA kup 1. kolo Португалија Braga 0-2, 2-1

Ukupni UEFA koeficijent: 3.5

Derbi Verone

[уреди | уреди извор]

Utakmica Kjeva protiv gradskog rivala Helas Verone naziva se "Derbi Verone", "Derbi Skala" (итал. Derby della Scala), po italijanskoj plemićkoj porodici koja je vladala Veronom u srednjem veku[76] ili "Arena Derbi", kao referenca na rimski amfiteatar, simbol grada.[45] Zbog činjenice da je Kjevo većinu svoje istorije proveo po nižim ligama, za razliku od Helas Verone, prvi derbi između ova dva kluba odigran je tek 10. decembra 1994. u Seriji B i završen je sa 1:1.[8] Kako je Kjevo na kraju sezone 2000/01. izborio plasman u Seriju A, ispunili su se svi preduslovi da Verona postane peti grad u Italiji koji u Seriji A ima derbi (posle Milana, Torina, Rima i Đenove).[76] 19. novembra 2001. odigran je prvi derbi u Seriji A, koji je Kjevo, nakon vođstva od 2:0, izgubio sa 3:2.[77] U drugom derbiju sezone 24.3.2002. godine, Kjevo je kao domaćin dobio sa 2:1.[78][79] Treći derbi Verone u Seriji A odigran je tek 11 godina kasnije, kada se Verona vratila u najviši rang.[80][81] Čak i kada je Kjevo u sezoni 2007/08 igrao u Seriji B, nije bilo derbija pošto je Verona igrala u Seriji C1.[79]

Zanimljivosti

[уреди | уреди извор]

Istorija Kjeva je neraskidivo povezana sa kompanijom Paluani iz Verone, koja proizvodi panetone i čiji vlasnici, porodica Kampedeli, od 1964. godine učestvuje u radu kluba.[4][7][82] Osamdesetih se klub čak i zvao "Paluani Verona".[82]

U vreme nekog od prvih derbija tokom devedesetih u Seriji B, navijači Verone, kluba koji je stariji i uspešniji, su "prozivali" navijače Kjeva "da će Kjevo igrati protiv Verone u Seriji A, kada magarci budu leteli".[83] U inat tome, navijači Kjeva su se počeli nazivati "Leteći magarci" (итал. Mussi Volanti), kada su u sezoni 2001/02 imali derbi u Seriji A.[76]

Uspesi

[уреди | уреди извор]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д „Le origini dell'A.C. ChievoVerona”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  2. ^ а б „La ripresa nel Dopoguerra”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  3. ^ а б в г д ђ „Campioni Veneti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  4. ^ а б в г д ђ „Inizia l'epopea Campedelli”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  5. ^ а б в „Nuovi orizzonti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  6. ^ а б в г д „Il calcio professionistico”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  7. ^ а б „Getting to know: Chievo Verona”. www.bwfc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-27. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з „Dalla Serie C alla Serie B”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  9. ^ а б „Chievo sporting director resigns | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  10. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-16. 
  11. ^ „Povero Parisi, è già finita l' illusione - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  12. ^ „Chievo, i segreti del miracolo Non sbagliamo un acquisto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  13. ^ Guglielmo, Malfitano Mimmo, Longhi. „Il Napoli insegue la torre”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  14. ^ „Lorieri e Sussi, si tratta - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  15. ^ „Cambia aria il brasiliano che qui non s'è mai affermato - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „La scalata all'Europa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  17. ^ а б „Salas, Moratti convince la Lazio - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  18. ^ „la Repubblica/calciomercato: Il buonsenso del Chievo 'Prima pandoro poi calcio'”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-16. 
  19. ^ „Chievo, un n.1 con lo scudetto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  20. ^ а б „'I Mussi volano': il Chievo di Delneri | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  21. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  22. ^ „Il Chievo è retrocesso: da Barzagli a Julio Cesar, i migliori giocatori passati dai 'mussi volanti' | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  23. ^ „Repubblica.it/sport/calcio/calciomercato: Perrotta in giallorosso, è fatta Gilardino chiama la Roma”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-06. 
  24. ^ а б в г д ђ е „Pillon e Calciopoli: la parentesi del Chievo in Champions | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  25. ^ „Bonazzoli-Delvecchio e il Chievo è fuori - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-05. 
  26. ^ „Catania, prova d'orgoglio il Chievo saluta la serie A - Serie A - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-14. 
  27. ^ „È ancora Serie A!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  28. ^ а б „AC Milan to sign Chievo defender Mario Yepes - report | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  29. ^ а б в „Una salvezza miracolosa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  30. ^ „Avanti con Di Carlo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  31. ^ а б „Cambio alla guida”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  32. ^ а б „Udinese signs striker Cyril Thereau from Chievo”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  33. ^ „FINISHED: Mario Yepes Thanks Chievo And Looks Forward To Dream Milan Move | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  34. ^ „Official: AC Milan's Alberto Paloschi joins Chievo on season-long loan | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  35. ^ „Michael Bradley completes move to Italian club A.C. Chievo Verona | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  36. ^ „Il Napoli punta su Pandev, Roma: si chiude Stekelenburg - La Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2021-02-28. 
  37. ^ а б „Ufficiale: Perparim Hetemaj al Benevento”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2019-09-02. Приступљено 2021-02-28. [мртва веза]
  38. ^ „Hetemaj joins Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  39. ^ а б в „Il ritorno di Mimmo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  40. ^ „Official: Chievo sign Dainelli | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  41. ^ „Chievo keep Paloschi”. Eurosport (на језику: енглески). 2012-07-09. Приступљено 2021-02-15. 
  42. ^ Cummings, Michael. „Michael Bradley to AS Roma: High-Profile Transfer Big for Bradley and USMNT”. Bleacher Report (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  43. ^ „Chievo sign other half of Hetemaj | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  44. ^ а б „Tanti auguri, Presidente!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  45. ^ а б „Verona-Chievo 0-1: Lazarevic al 92' regala la prima gioia a Corini”. la Repubblica (на језику: италијански). 2013-11-23. Приступљено 2021-02-27. 
  46. ^ „Reggina shock Chievo in Coppa | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  47. ^ а б June 2014, FourFourTwo Staff 19. „Chievo buy out Milan's share in Paloschi”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  48. ^ „Corini explains Chievo exit | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  49. ^ „Luciano set for Mantova switch | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  50. ^ а б в „Dalla salvezza al Tricolore”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  51. ^ „Coppa: Fiorentina flatten Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  52. ^ „Chievo pick up Izco | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  53. ^ „Chievo sign Inter's Biraghi | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  54. ^ „Official: Birsa to Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  55. ^ а б в „Ritorno al passato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  56. ^ а б „A caccia di record”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  57. ^ а б „Official: Chievo sell Bani and Jaroszynski | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  58. ^ „Swansea sign Chievo striker Paloschi”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  59. ^ а б „La storia continua”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  60. ^ а б „Insieme siamo più forti!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  61. ^ а б „Chievo, Ventura ufficiale: è il nuovo allenatore | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  62. ^ „Official: Chievo sign Djordjevic | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  63. ^ „Calciomercato Livorno, presentati Kozak e Dainelli”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-28. 
  64. ^ а б в г „Il sogno spezzato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  65. ^ „Chievo get three point deduction | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  66. ^ „Salernitana-Chievo, Kiyine dedica il goal a Ventura: "L'hanno fatto come una merda" | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  67. ^ „Chievo e Ventura, addio: ufficiale il ritorno di Di Carlo | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  68. ^ „El Nápoles acaba la Serie A con derrota ante el Bolonia”. Mundo Deportivo (на језику: шпански). 2019-05-25. Приступљено 2021-02-15. 
  69. ^ „Chievo, Sergio Pellissier annuncia ufficialmente il ritiro a 40 anni | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  70. ^ а б в г „Ricostruire”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  71. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Empoli, Serie B. 04/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  72. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Spezia, Serie B. 08/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  73. ^ „Cronaca e tabellino Spezia v Chievo Verona, Serie B. 11/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  74. ^ „Coppa: Chievo and Frosinone crash out | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  75. ^ „Coppa Italia 2020-21 | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  76. ^ а б в „Derby della Scala: Bentegodi Battle | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-27. 
  77. ^ „Verona derby top dogs” (на језику: енглески). 2001-11-19. Приступљено 2021-02-27. 
  78. ^ „Archive | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  79. ^ а б „Flying Donkeys soar again, with 'Genius' back in the Chievo saddle | Paolo Bandini”. the Guardian (на језику: енглески). 2013-11-25. Приступљено 2021-02-28. 
  80. ^ News, Taiwan. „Chievo beats Hellas Verona 1-0 in rare derby | Taiwan News | 2013/11/24”. Taiwan News. Архивирано из оригинала 03. 12. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  81. ^ „5 things to know about the Italian league”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  82. ^ а б Parks, Tim (2001-10-26). „Tim Parks: Italy loves Chievo Verona”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-28. 
  83. ^ „Donkeys take flight as Chievo fly high”. Irish Times. 23. 10. 2001. Приступљено 28. 02. 2021. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=FK_Kjevo&oldid=27801440”