Пређи на садржај

Putovanje na zapad

С Википедије, слободне енциклопедије
Najranije poznato izdanje knjige iz 16. veka
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov西遊記
AutorVu Čengen
ZemljaDinastija Ming
JezikNapisano narodnim kineskim
Žanr / vrsta delaFikcija bogova i demona, kineska mitologija, fantastika, avantura
Izdavanje
Izdavanjecca 1592 (štampa)[1]

Putovanje na zapad (kineski: 西遊記; pinjin: Xī Yóu Jì) kineski je roman objavljen u 16. veku tokom Ming dinastije i pripisan Vuu Čengenu. To je jedan od četiri velika klasična romana kineske književnosti. Opisan je kao verovatno najpopularnije književno delo u istočnoj Aziji.[2] Skraćeni prevod Artura Vejlija, Majmun, poznat je u zemljama engleskog govornog područja.

Roman je prošireni prikaz legendarnog hodočašća budističkog monaha dinastije Tang Sjuencanga koji je putovao u „zapadne regije“, odnosno u Srednju Aziju i Indijski potkontinent, kako bi nabavio budističke svete tekstove (sutre) i vratio se nakon mnogih iskušenja i mnogo patnje. Delo zadržava široke obrise Sjuencangovog sopstvenog izveštaja, Veliki Tang zapisi o zapadnim regionima, ali roman dinastije Ming dodaje elemente iz narodnih priča i autorovog izuma, to jest da je Gautama Buda dao ovaj zadatak monahu (koji se naziva Tang Sancang u romanu) i pružio mu tri zaštitnika koji su se složili da mu pomognu kao okajanje za svoje grehe. Ovi učenici su Sun Vukong, Džu Bađe i Ša Vuđing, zajedno sa zmajevim princom koji deluje kao konj Tang Sancanga, beli konj.

Putovanje na zapad ima snažne korene u kineskoj narodnoj religiji, kineskoj mitologiji, konfučijanskoj, taoističkoj i budističkoj filozofiji, a panteon taoističkih besmrtnika i budističkih bodisatva i danas odražavaju neke kineske verske stavove. Trajno popularan,[3] roman je istovremeno komična avanturistička priča, šaljiva satira kineske birokratije, vrelo duhovnog uvida i proširena alegorija u kojoj grupa hodočasnika putuje ka prosvetljenju snagom i vrlinom saradnje.

Autorstvo

[уреди | уреди извор]
Četvoro protagonista, sleva nadesno: Sun Vukong, Tang Sancang (na belom zmajevskom konju), Džu Bađe, i Ša Vuđing

Smatralo se da je Putovanje na zapad u 16. veku anonimno napisao i objavio Vu Čengen.[4] Hu Ših, književni naučnik i bivši ambasador u Sjedinjenim Državama, napisao je da su ga ljudi Vuovog rodnog grada rano pripisali to Vuu, i vodili evidenciju o tome već od 1625; prema tome, tvrdio je ambasador Hu, Putovanje na zapad je bio jedan od najranijih kineskih romana za koji je autorstvo zvanično dokumentovano.[4] Jedna nedavna stipendija baca sumnje u ovu atribuciju. Dejvid Latimor, istraživač kineske književnosti sa Univerziteta Braun, navodi: „Poverenje ambasadora bilo je prilično neopravdano. Ono što glasilo kaže je da je Vu napisao nešto što se zove Putovanje na zapad. U njemu ne spominje bilo šta o romanu. U pitanju je moglo biti bilo koja verzija naše priče, ili nešto sasvim drugo.”[5]

Prevodilac V. Dž. F. Džener ističe da, iako je Vu poznavao kinesku birokratiju i politiku, sam roman ne sadrži nikakve političke detalje koje „prilično načitan običan čovek nije mogao znati“.[6] Antoni K. Ju navodi da identitet autora, kao i kod mnogih drugih glavnih dela kineske fantastike, „ostaje nejasan“, ali da Vu ostaje „najverovatniji“ autor.[7] Ju svoj skepticizam zasniva na detaljnim studijama koje je spoveo Glen Dadbrdž.[8] Pitanje autorstva dodatno se komplikuje postojanjem većine materijala romana u obliku narodnih priča.[6]

Bez obzira na poreklo i autorstvo, Putovanje na Zapad postalo je merodavna verzija ovih narodnih priča,[6] a Vuovo ime je neraskidivo povezano sa knjigom.[9]

Istorijski kontekst

[уреди | уреди извор]
Glavni članak: Sjuencang
Pagoda velike divlje guske u Sijanu
Porculanski jastuk koji prikazuje likove

Roman Putovanje na Zapad zasnovan je na istorijskim događajima. Sjuencang (602–664) bio je monah u hramu Đingtu u kasnoj dinastiji Suej i prestonici Čangan rane Tang dinastije. Motivisan traženjem boljih prevoda budističkih spisa u to vreme, Sjuencang je napustio Čangan 629. godine, uprkos zabrane cara Tajcunga iz Tanga da putuje. Uz pomoć simpatetičnih budista, putovao je preko Gansua i Ćinghaja do Kumula (Hami), odatle prateći planine Tjen Šan do Turpana. Potom je prešao današnji Kirgistan, Uzbekistan i Avganistan, prošao kroz Gandaru, stigavši do Indije 630. Sjuencang je tokom narednih trinaest godina putovao kroz Indijski potkontinent, posećivao važna budistička hodočasnička mesta, studirao na drevnom univerzitetu u Nalandi, i raspravljao o rivalima budizma.

Sjuencang je napustio Indiju 643. godine i vratio se u Čangan 646. Iako je prekršio carsku zabranu putovanja kada je odlazio, Sjuencang je po povratku primio toplu dobrodošlicu od cara Tajcunga. Car je pružao novac i podršku za Sjuencangove projekte. On se pridružio manastiru Da Cien (Manastir velike majčinske blagodati), gde je vodio zgradu Velike pagode divlje guske radi očuvanja spisa i ikona koje je doneo iz Indije. Svoje putovanje zabeležio je u knjizi Veliki Tang zapisi o zapadnim regionima. Uz podršku cara, osnovao je institut u manastiru Juhua Gong (Palata sjaja od žada) posvećen prevođenju spisa koje je doneo nazad. Njegov prevodilački i komentatorski rad uspostavio ga je kao osnivača budističke Škole likova Darme. Sjuencang je umro 7. marta 664. godine. Manastir Sjuencang je osnovan 669. godine, u tu počiva njegov pepeo.

Popularne i pripovedačke verzije putovanja Sjuencanga još iz doba dinastije Južnog Sunga uključuju majmuna kao glavnog junaka.

Značajni prevodi na engleski jezik

[уреди | уреди извор]
  • Majmun: Narodna priča o Kini (1942), skraćeni prevod Artura Vejlija. Već dugi niz godina, najpoznatiji prevod dostupan na engleskom jeziku. Prevod sa Vejlija takođe je objavljen kao Avanture boga majmuna, Majmun na zapadu, Majmun: Narodni roman Kine i Avanture majmuna, i u daljoj skraćenoj verziji za decu, Dragi majmun. Vejli je u svom predgovoru primetio da je metoda usvojena u ranijim skraćenicama „ostavljati prvobitni broj zasebnih epizoda, ali ih drastično smanjiti, naročito isecanjem dijaloga. Ja sam većinom usvojio suprotan princip, izostavljajući mnoge epizode, ali prevodeći one koje su zadržane gotovo u celosti, izostavljajući, međutim, većinu usputnih odlomaka u stihovima, koji se vrlo loše prevode na engleski jezik.“[10] Stepen skraćivanja, 30 od 100 poglavlja (što odgovara otprilike 1/6 čitavog teksta), i izrezivanje većine stihova, dovelo je do toga da su nedavni kritičari dodelili niže mesto ovom prevodu, kao dobro prepričavanje priče.[11] S druge strane, hvaljen je kao „izuzetno veran izvornom duhu dela“.[12]
Književni naučnik Endru H. Plaks ističe da je Vejlijevo skraćivanje odražavalo njegovu interpretaciju romana. Ovaj „sjajan prevod ... odabirom epizoda stvorio je varljiv utisak da je ovo u osnovi zbirka popularnih materijala obeleženih narodnom duhovitošću i humorom“. Vejli je svesno sledio Hu Šihovo vođstvo, kao što je prikazano u Huovom uvodu izdanja iz 1943. godine. Hu je prezirao alegorijske interpretacije romana kao staromodne i umesto toga insistirao da su priče jednostavno komične. Interpretacija Hu Šiha odražavala je popularno čitanje romana, ali ne uzima u obzir nivoe značenja i alegorijski okvir za koji su naučnici u Kini i na zapadu pokazali da je važan deo ovog poznog Ming teksta.[13]
  • Putovanje na zapad (1982–1984), kompletan prevod u četiri toma, Vilijama Džona Fransisa Dženera.[а] Čitljiv prevod bez naučnog žargona.[14]
  • Putovanje na zapad (1977–1983), kompletan prevod u četiri toma Antonija K. Jua, prvi koji je preveo poeme i pesme za koje Ju tvrdi da su od suštinskog značaja za razumevanje autorovih značenja.[б] Ju je takođe pružio obiman naučni uvod i beleške.[5][14] Godine 2006, preduzeće Univerzitet Čikago Pres je objavilo skraćenu verziju ovog prevoda pod naslovom Majmun i monah. Godine 2012, Univerzitet Čikago Pres je izdao revidirano izdanje Juovog prevoda u četiri toma. Pored ispravljanja ili izmene prevoda i pretvaranja romanizacije u pinjin, novo izdanje ažurira i dopunjuje napomene, revidira i proširuje uvod u pogledu novih naučnih saznanja i načina tumačenja.

Napomene

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Published by Foreign Languages Press Beijing. (ISBN 0-8351-1003-6, ISBN 0-8351-1193-8, ISBN 0-8351-1364-7); 1993 edition in four volumes: ISBN 978-7-119-01663-4; 2003 edition in six volumes with original Chinese on left page, English translation on right page: ISBN 7-119-03216-X
  2. ^ Published by University of Chicago Press: HC ISBN 0-226-97145-7, ISBN 0-226-97146-5, ISBN 0-226-97147-3, ISBN 0-226-97148-1; PB ISBN 0-226-97150-3, ISBN 0-226-97151-1; ISBN 0-226-97153-8; ISBN 0-226-97154-6.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Yu 1977, стр. 14.
  2. ^ Kherdian, David (2005). Monkey: A Journey to the West. str. 7. »"is probably the most popular book in all of East Asia."« 
  3. ^ „Monkeying Around with the Nobel Prize: Wu Chen'en's "Journey to the West"”. Los Angeles Review of Books. »It is a cornerstone text of Eastern fiction: its stature in Asian literary culture may be compared with that of The Canterbury Tales or Don Quixote in European letters.« 
  4. ^ а б Hu Shih (1942). „Introduction”. Ур.: Arthur Waley. Monkey. Превод: Arthur Waley. New York: Grove Press. стр. 1—5. 
  5. ^ а б Lattimore, David (6. 3. 1983). „The Complete 'Monkey'”. New York Times. 
  6. ^ а б в Jenner 1984
  7. ^ Yu 1977, стр. 16, 21.
  8. ^ "The Hundred Chapter Hsi-yu Chi and Its Early Versions," Asia Major, NS I4, Pt. 2 (1968–69), reprinted in Books, Tales and Vernacular Culture: Selected Papers on China. Leiden; Boston: Brill, 2005. ISBN 9004147705.
  9. ^ Shi 1999.
  10. ^ Wu Ch'eng-en; Arthur Waley (1984) [1942]. MonkeyNeophodna slobodna registracija. Prevod: Arthur Waley. New York: Grove Press. str. 7. 
  11. ^ Plaks, Andrew (1977). „Review: "The Journey to the West" by Anthony C. Yu”. MLN. 92 (5): 1116—1118. JSTOR 2906900. doi:10.2307/2906900. 
  12. ^ Ropp, Paul S. (1990). „The Distinctive Art of Chinese Fiction”. Heritage of China: Contemporary Perspectives on Chinese CivilizationNeophodna slobodna registracija. Berkeley: University of California Press. str. 321 note 12. 
  13. ^ Plaks 1994, стр. 274–275.
  14. ^ а б Plaks 1994, стр. 283.

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Bhat, R. B.; Wu, C. (2014). Xuan Zhang's mission to the West with Monkey King. New Delhi: Aditya Prakashan. 
  • Shi Changyu 石昌渝 (1999). „Introduction”. Journey to the West. Volume 1. Prevod: Jenner, William John Francis (Seventh izd.). Beijing: Foreign Languages Press. str. 1—22. 
  • „Translator's Afterword”. Journey to the West. 4. Prevod: Jenner, William John Francis (Seventh izd.). Beijing: Foreign Languages Press. 1984. str. 2341—2343. 
  • Jenner, William John Francis (3. 2. 2016). „Journeys to the East, 'Journey to the West”. Los Angeles Review of Books. 
  • „Introduction”. Journey to the West. Volume 1. Prevod: Yu, Anthony C. Chicago: University of Chicago Press. 1977. str. 1—62. 
  • Fu, James S. (1977). Mythic and Comic Aspects of the Quest. Singapore: Singapore University Press. 
  • Hsia, C.T. (1968). „The Journey to the West”. The Classic Chinese NovelNeophodna slobodna registracija. New York: Columbia University Press. str. 115–164. 
  • Kao, Karl S.Y. (oktobar 1974). „An Archetypal Approach to Hsi-yu chi”. Tamkang Review. 5 (2): 63—98. 
  • Plaks, Andrew (1987). The Four Masterworks of the Ming Novel. Princeton: Princeton University Press. str. 183–276. 
  • Plaks, Andrew (1994). „Journey to the West”. Ур.: Miller, Barbara S. Masterworks of Asian Literature in Comparative Perspective. New York: M.E. Sharpe. стр. 272—284. 
  • Yu, Anthony C. (februar 1983). „Two Literary Examples of Religious Pilgrimage: The Commedia and the Journey to the West”. History of Religions. 22 (3): 202—230. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Putovanje na zapad na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Putovanje_na_zapad&oldid=28524410”