Prva koalicija
Rat prve koalicije (1792 — 1797) označava prvi veliki rat više evropskih sila protiv ustavne Kraljevine Francuske, a kasnije revolucionarne Francuske, naslednice kraljevine. Kada je Nacionalni konvent proglasio da je cilj izvoz i širenje revolucije stvorena je koalicija protiv Francuske. Kralj Luj XVI je januara 1793. pogubljen na giljotini. Prvu koaliciju su činili:[1]
- Austrijsko carstvo (unutar Svetog rimskog carstva)
- Austrijska Nizozemska
- Kraljevstvo Velika Britanija
- Napuljska kraljevina (sklopljen mir 1796)
- Kraljevina Sardinija (mir 1796)
- različite Italijanske države 1793—1796
- Pruska (sklopljen mir 1795)
- Španska imperija (sklopljen mir 1795)
- Portugal
- francuski rojalisti, monarhisti i pobune
Te sile započele su nekoliko najezdi na Francusku. Austrija i Pruska su napadale preko Rajne i iz Austrijske Nizozemske (današnja Belgija). Velika Britanija podržavala je pobune po francuskim provincijama i opsedala je Tulon. Francuzi su u jednim bitkama pobedili, ali poraženi su od Austrijanaca u bici kod Nervindena, a imali su unutrašnje pobune. Koaliciona vojska je krenula u napad na Francusku. Komitet javne bezbednosti je pozvao u vojsku sve od 18 do 25 godina. Nova francuska armija je izvela kontranapad i invazionu vojsku je potisnula van granica Francuske. Francuska vojska je osvojila Holandiju i osnovala je Batavijsku Republiku kao vazalnu državu u maju 1795. Francuska je Bazelskim mirom osvojila i pruski Rajnland. Španija je sklopila poseban mirovni sporazum (drugi Bazelski mir) sa Francuskom. Posle tih mirovnih sporazuma Direktorij je izvodio planove osvajanja severne Italije i delova Nemačke. Napoleon je pobedio u severnoj Italiji, pa je Austrija bila izbačena iz rata Kampoformijskim mirom. Prva koalicija je tada propala. Na bojnom polju protiv Francuske ostala je samo Velika Britanija. Ova vojna kampanja bi možda imala više uspeha da je bilo koordinacije između članica Prve koalicije. Svaka zemlja se borila za određeni deo Francuske koji su planirali da zauzmu nezavisno od drugih članica saveza i nisu imali nikakvu koordinaciju i dogovor oko napada.
Pozadina i 1792.
[uredi | uredi izvor]Već 1791. monarhije u Evropi su bile zabrinute zbivanjima u Francuskoj i razmatrali su da li da intervenišu. Jedni su nameravali da intervenišu da bi podržali Luja XVI, a drugi su nameravali da iskoriste haos u Francuskoj. Ključna osoba je bio Leopold II, koji je bio brat Marije Antoanjete. Bio je sve zabrinutiji kako je revolucija postajala radikalnija, ali još uvek se nadao da će izbeći rat. Car Leopold II i pruski kralj Fridrik Vilhelm II od Pruske savetovali su se 27. avgusta 1791. sa francuskim plemićima i izdali su proglas u kome su pretili intervencijom, ako se što desi francuskom kralju ili njegovoj porodici. U Francuskoj su ozbiljno shvatili tu pretnju.
Pored ideoloških razlika između Francuske i evropskih monarhija postojali su i sporovi oko carskih poseda Alzasa. Osim toga postojala je agitacija francuskog plemstva u emigraciji u Austrijskoj Nizozemskoj i manjim državama Nemačke. Francuska je prva Austriji proglasila rat. Skupšina je glasala za rat 20. aprila 1792, a Pruska, koja se udružila sa Austrijom je u julu 1792. objavila rat Francuskoj.[2] Novoimenovani ministar spoljnih poslova Šarl Dimurije je najpre pripremao invaziju Austrijske Nizozemske, jer su se Francuzi nadali da će se stanovništvo Belgije dignuti protiv Austrije. Međutim francuska vojska je zbog revolucije izgubila organizaciju, a nisu mogli ni sakupiti dovoljno vojske za invaziju Belgije. Vojnici bi bežali na prvi znak bitke, masovno bi dezertirali, a u jednom slučaju su ubili svoga generala. francuska revolucionarna vlada je krenula u reorganizaciju armije i mobilisanje svežih snaga. Saveznička armija, u kojoj su Prusi bili većina sakupili su se u Koblencu pod komandom vojvode od Brunsvika. U julu 1792. su započeli invaziju i lako su zauzeli tvrđave Longvi i Verden. Posle toga vojvoda od Brunsvika je izdao proklamaciju o nameri saveznika da se francuskom kralju vrati sva vlast. Osim toga proglasio je da se grad ili pojedinci koji im se budu suprotstavljali tretiraju kao pobunjenici i da će biti osuđeni na smrt. Taj proglas je motivirao revolucionarnu armiju i vladu da se suprotstave svim sredstvima. Masa je zbog toga provalila u kraljevski dvorac Tiljeri i svrgla francuskog kralja.
Invazija se nastavila, ali 20. septembra 1792. u bici kod Valmija došlo je do zastoja invazije. Visoko profesionalna francuska artiljerija se posebno istakla u toj bici. Bitka je završila taktički nerešeno, ali predstavljala je veliki poticaj francuskom moralu. Za Pruse je invazija Francuske postala suviše dugačka i suviše skupa, a rizik i troškovi preveliki, pa su odlučili da se povuku iz Francuske da bi sačuvali svoju armiju. Francuzi su u međuvremenu bili uspešni na nekoliko frontova. Zauzeli su Savoju i Nicu, a general Adam Kistin je izvršio invaziju Nemačke. Zauzeo je nekoliko nemačkih gradova na Rajni i došao do Frankfurta. Šarl Dimurje je ponovo pokrenuo ofanzivu u Belgiji i pobedio je Austrijance u bici kod Žemapa 6. novembra 1792. Posle te bitke zauzeo je Belgiju do kraja zime.
1793.
[uredi | uredi izvor]Dana 17. januara 1793, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog „zavere protiv javne slobodne i generalne bezbednosti“ od strane slabe većine u Konventu. Pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim evropskim državama, jer je ujedinilo celu Evropu uključujući Španiju, Napuljsku kraljevinu i Holandiju protiv revolucije. I Velika Britanije se uključila u prvu koaliciju protiv Francuske. Sakupljene su velike vojske protiv Francuske na svim njenim granicama. Francuska je na to objavila novu regrutaciju stotina hiljada ljudi. To je bio početak francuske politike korištenja masovne regrutacije da bi imali više ljudstva nego što bi mogle imati aristokratske države. Francuska vojska je u početku bila isterana iz Belgije, a suočila se sa pobunama i na jugu i na zapadu. Do kraja godine pobune su ugušene sprovođenjem oštre represije, koja je uključivala i masovna streljanja. Nove velike francuske armije su uspele da se odupru spoljašnjim invazijama. Godina je završila sa usponom francuske vojske, a granice su bile blizu predratnih granica.
1794.
[uredi | uredi izvor]Tokom 1794. francuske revolucionarne armije su postale sve uspešnije. Nisu uspeli da zauzmu Pijemont, ali invazija Španije je bila uspešna. Francuzi su zauzeli San Sebastijan. Francuzi su pobedili u Belgiji i zauzeli celu Belgiju i Rajnland.
1795.
[uredi | uredi izvor]Francuzi su iznenadnim zimskim napadom zauzeli Holandiju i osnovali Batavijsku republiku kao satelitsku državu maja 1795. Sklopljen je Bazelski mir sa Pruskom i Španijom, pa je Pruska prepustila Francuskoj levu obalu Rajne. Francuska i Španija su uspostavile predratne granice. Francuska je time oslobodila veliku armiju na Pirinejima i tom armijom je ojačala armiju na Alpama, pa su lako zauzeli Pijemont. Britanija je neuspešno pokušala da potpiruje i šalje pojačanja za pobunu u Vandeji u Francuskoj. Pokušaj svrgavanja vlade u Parizu sprečio je Napoleon svojim topovima. Posle toga uspostavljen je Direktorij. Na reci Rajni general Pišegri je pregovarao sa proteranim rojalistima i izdao je francusku armiju. Zbog toga su Francuzi morali obustaviti opsadu Meca i morali su evakuirati Manhajm.
1796.
[uredi | uredi izvor]Francuska se pripremala za velike napade na tri fronta. Žan-Batist Žurdan i Žan Moro su bili na Rajni, a Napoleon u Italiji. Napoleonova italijanska kampanja je trebala da bude sporedna, da odvrati austrijance od glavnog napada prema Beču, kroz Nemačku. Kampanja na Rajni je spektakularno propala, a Bonaparta je to nadoknadio sjajnim borbama i velikim napredovanjem. Tri armije su se kasnije spojile u Tirolu i krenuli su na Beč. Žurdan i Moro su napredovali kroz Nemačku. Moro je došao do Bavarske i ruba Tirola do septembra. Pošto je Žurdan bio poražen od nadvojvode Karla obe armije su bile prisiljene na povlačenje preko Rajne. Napoleon je sa druge strane ostvario veliki uspeh u Italiji. Razdvojio je vojske Sardinije i Austrije i pobedio ih. Sardiniju je prisilio na mir i zauzeo je Milano i opsedao je Mantovu. Nastavljajući opsadu pobedio je nekoliko austrijskih vojski, koje su bile poslane protiv njega. Luj Lazar Hoš je konačno 1796. slomio pubunu u Vendeji .
1797.
[uredi | uredi izvor]Napoleon je zauzeo Mantovu.[3] Tu se predalo 18.000 Austrijanaca. Nadvojvoda Karlo nije mogao da spreči Napoleona da izvrši invaziju Tirola, pa je austrijska vlada molila za mir u aprilu pošto je Napoleon doveo vojsku na samo 100 milja od Beča. Tada je započela i nova francuska invazija Nemačke. Kampoformijski mir je sklopljen oktobra 1797. Francuska je dobila Belgiju i veliki deo Porajnja i jedan deo Italije. Mletačka republika je podeljena između Austrije i Francuske. Tako je završio rat Prve koalicije, iako je Velika Britanija još ostala u ratu.[4]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]- Borbe u Italiji u okviru Francuskih revolucionarnih ratova
- Napoleonovi ratovi
- Druga koalicija
- Treća koalicija
- Četvrta koalicija
- Rat pete koalicije
- Rat šeste koalicije
- Sedma koalicija