Пређи на садржај

Епископ шумадијски Сава

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Сава Вуковић (вишезначна одредница).
Сава
(Вуковић)
Владика Сава, децембра 1996. године
Основни подаци
Помесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија шумадијска
Чинепископ
Титулаепископ шумадијски
СедиштеКрагујевац
Године службе1977—2001
ПретходникВалеријан (Стефановић)
НаследникЈован (Младеновић)
Лични подаци
Световно имеСветозар Вуковић
Датум рођења(1930-04-13)13. април 1930.
Место рођењаСента, Дунавска бановина, Краљевина Југославија
Датум смрти16. јун 2001.(2001-06-16) (71 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија

Сава (световно Светозар Вуковић; Сента, 13. април 1930 — Београд, 16. јун 2001) био је епископ шумадијски и дописни члан САНУ.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Његово световно име било је Светозар. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, затим Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. Постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду 1958. године. Године 1957. и 1958. провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи истовремено на докторској дисертацији Типик архиепископа Никодима. Докторирао је 15. маја 1961. године на Богословском факултету у Београду.

Замонашен је у манастиру Ваведење 1959. године, а за викарног епископа моравичког је хиротонисан 1961. године у Саборној цркви у Београду од стране патријарха српског Германа, епископа бачког Никанора и епископа банатског Висариона.

На Богословском факултету у Београду предавао је литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године када је изабран за епископа источноамеричког и канадског где је остао до 1977. године када је постао епископ шумадијски. Представљао је Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979—1991) и у Дијалогу са Римокатоличком црквом (1980—1991).

Администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском, Жичком, Банатском, Темишварском, Средњозападноамеричком, Западноамеричком и Бачком. Започео је градњу више од стотину нових храмова у Шумадији а преко педесет је освештао. Подигао је Цркву Светог Георгија у Вишевцу, родном месту вожда Карађорђа као личну задужбину и обновио мноштво манастира широм Шумадијске епархије. Основао је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима, Дом за децу „Свети Јован Крститељ” (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд „Човекољубље”, Богословију „Светог Јована Златоустог” у Грошници. За време службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир.

Током администрирања Темишварском епархијом (16 година), основао је више православних црквених општина и старао се о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Св. Ђурђе на Брзави и обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педесет српских младића из румунског дела Баната.

Преминуо је 16. јуна 2001. године.[1] Сахрањен је 19. јуна у Саборној цркви у Крагујевцу.[2]

Поводом 20 година од његове смрти 2021. године објављена је споменица.[3][4]

Радови

[уреди | уреди извор]

Бавио се научним радом а радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима.

Написао је следећа дела „Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941.” затим књигу „Српски јерарси”, „Гробна места српских архијереја”. Као епископ моравички био је покретач излажења часописа „Српска православна црква - њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church - Its Past and Present” на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије „Православље”, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник „Гласника, службеног листа Српске православне цркве“ био је од јуна 1966. до јула 1967. године. Покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије „Стаза православља”, који је касније постао званични лист Српске православне цркве у САД и Канади. Уредио је споменицу под насловом „Седам и по столећа Српске цркве”, на српском и енглеском језику и „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади за 1971. годину”. Покренуо је „Каленић”, лист Шумадијске епархије. Као администратор епархија банатске (1980—1985) и бачке (1988—1990) обновио је некадашње часописе ових епархија: „Банатски весник” (1981) у Вршцу и „Беседа“ (1989) у Новом Саду. Администрирао је и темишварском епархијом 1980-1996.[5] Уређивао је „Цркву, календар Српске патријаршије“ за 1981, 1982. и период од 1996. до 2001. године.

Аутор је прилога у књизи "Сто најзнаменитијих Срба". За дописног члана Српске академије наука и уметности је изабран 1997. године. Матица српска га је изабрала за члана сарадника 1991. године, а стални члан постао је 1995. године.

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву Орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење цркви, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.

Указом председника СР Југославије Војислава Коштунице, постхумно је одликован Медаљом Белог анђела за изузетно лично остварење и допринос у области црквене историје и хуманистичких наука.[6]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • У младости
    У младости
  • У башти свог родног дома у Сенти
    У башти свог родног дома у Сенти
  • У пратњи Патријарха српског Германа са Титом и Јованком Броз
    У пратњи Патријарха српског Германа са Титом и Јованком Броз
  • Са мајком Милицом и оцем Васом
    Са мајком Милицом и оцем Васом
  • Испред Владичанског двора у Вршцу
    Испред Владичанског двора у Вршцу
  • Са Патријархом српским Павлом
    Са Патријархом српским Павлом
  • Инсигније и одежда епископа Саве
    Инсигније и одежда епископа Саве

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Умро епископ шумадијски Сава
  2. ^ „Сахрањен епископ шумадијски Сава”. Архивирано из оригинала 08. 04. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2020. 
  3. ^ „Епископ шумадијски Јован: “Ја посадих, али Бог учини да узрасте” (1 Кор 3, 6) – Служење Цркви владике Саве Вуковића (СПЦ, 18. јун 2021)”. Архивирано из оригинала 19. 06. 2021. г. Приступљено 19. 06. 2021. 
  4. ^ „Поводом двадесетогодишњице упокојења епископа Саве (Вуковића) (СПЦ, 26. јул 2021)”. Архивирано из оригинала 26. 07. 2021. г. Приступљено 26. 07. 2021. 
  5. ^ „Episkopi Pravoslavne Srpske Eparhije Temišvarske u Rumuniji”. Архивирано из оригинала 12. 06. 2011. г. Приступљено 5. 4. 2013.  Текст „www.banaterra.eu” игнорисан (помоћ)
  6. ^ „Указом председника СР Југославије епископ шумадијски Сава посмртно одликован, 18. јун 2002. године”. Архивирано из оригинала 17. 9. 2019. г. Приступљено 16. 9. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


викарни епископ моравички
1961—1967.
епископ источноамерички и канадски
1967—1977.
епископ шумадијски
1977—2001.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епископ_шумадијски_Сава&oldid=28842150”