Велика раседна долина

Велика раседна долина или Велика расцелинска долина или Велики источноафрички ров или Fossa magna је највећи систем дубоких раседа на Земљи. Дуг је око 5.000 km, широк 60 до 80 km и дубок до неколико километара. Почиње у југозападној Азији где се налазе Галилејско језеро, Мртво море и река Јордан. Даље се протеже на југ преко Црвеног мора, затим преко Етиопске висоравни до језера Туркана. Ту се раздваја у два крака заобилазећи Језерску висораван на којој се налази Викторијино језеро. Даље према југу налазе се језера: Албертово, Едвардово, Киву, Тангањика (друго по дубини у свету) и Малави. Долина се завршава у доњем току реке Замбези.^[1]

Дуж ових раседа вертикално су померени слојеви Земљине коре. Издизањем Земљине коре настали су хорстови. Спуштањем слојева Земљине коре настали су ровови у којима су смештена највећа језера Африке (осим Викторијиног језера). Раседање Земљине коре пратила је вулканска активност, што се види по пространим вулканским платоима и масивима у планинама источне Африке и Етиопије. Ту и данас има активних вулкана.

Теоријски опсег

Dијаграм будуће еволуције расједне долине у море

Данас се ови рифтови и раседи виде као различити, иако повезани, али првобитно се сматрало да је Велика раседна долина један геолошки систем, који се протеже од Либана на северу до Мозамбика на југу, где чини једну од две физиографске провинције Источноафричких планина. Обухватила је оно што се данас назива либанским делом Рифта Мртвог мора, Јорданску раседну долину, Рифт Црвеног мора и Источноафрички рифт.^[2] Ови рифтови и раседи настали су пре приближно 35 милиона година.

Азија

Најсевернији делови Велике раседне долине одговарају централној секцији онога што се данас назива Рифт Мртвог мора. Ова секција обликује долину Бека у Либану, раздвајајући Либанске од Антилибанских планина. Даље на југу позната је као долина Хула, која раздваја галилејске планине и Голанску висораван.^[3]

Река Јордан извире овде и тече према југу кроз језеро Хула, а затим и кроз Галилејско језеро у Израелу. Раседна долина затим се наставља на југ кроз Јорданску раседну долину до Мртвог мора на граници између Израела и Јордана. Од Мртвог мора према југу долину заузимају вади Арабах, Акапски залив и Црвено море.^[3]

Уз јужни врх Синаја у Црвеном мору Рифт Мртвог мора сусреће се с Рифтом Црвеног мора, који пролази целом дужином тог мора, а затим избија на источну обалу Африке, где се спаја с Источноафричким рифтом и Аденским гребеном у Афарској депресији. Тај спој назива се Афарска тројна тачка пуцања.^[3]

Африка

Источноафричка пукотина има два крака: Западни и Источни.

Западни, који се назива и Албертински рифт, граничи с неким од највиших планина у Африци, укључујући вулкански ланац Вирунгу те планинске ланце Митумба и Рувензори. Обухвата и језера у Великој раседној долини, која укључују нека од најдубљих језера на свету (дo 1.470 m – Тангањика).

Већи део овог подручја у границама је националних паркова, као што су Национални парк Вирунга у Демократској Републици Конго, Национални парк Рвензори и Национални парк краљице Елизабете у Уганди те Национални парк вулкана у Руанди. Викторијино језеро сматра се делом система раседне долине иако је заправо између два њена крака. Сва афричка велика језера настала су као резултат настанка рифта, а већина их је у раседној долини.

У Кенији, долина је најдубља северно од Наиробија. Будући да језера у Источноафричком рифту немају одвод до мора, а често су плитка, имају висок садржај минерала јер испаравање воде оставља соли иза себе. На пример, језеро Магади има високу концентрацију соде (натријум карбонат), а језера Елментејта, Богорија и Накуру врло су алкална, док су извори слатке воде који опскрбљују језеро Најваша од суштинске важности за подршку садашњој биолошкој разноликости.

Јужни део Велике расједне долине обухвата Малави, треће најдубље слатководно језеро на свету, које досеже дубину 706 m и раздваја висораван Нјаса у северном Мозамбику од Малавија. Раседна долина завршава се у долини Замбезија.

Палеонтологија

Дуж Велике раседне долине, у отвореним окомитим слојевима, постоје бројна налазишта фосила првих познатих кичмењака, укључујући и породицу Hominidae. Пронађени остаци увелико су помогли да се реконструише еволуцијско стабло човеколиких примата, од претхумане фазе до појаве врсте Homo sapiens. Ту су откривени остаци више од десет врста рода Australopithecus, као и најранији представници врста Homo habilis, Homo erectus / ергастер, архајски Homo sapiens и модерни човек (Homo sapiens sapiens). Највише налаза потиче с територије Етиопије, Кеније, Танзаније, Зимбабвеа и Јужноафричке Републике.

Галерија

Вулкан Далол у Етиопији
Пукотина Ардокуба у Џибутију
Килиманџаро
Планина Меру (вулкан у Танзанији)
Планине Рувензори
Језеро Мањара у Танзанији
Река Тана у Кенији

Види још

Велика језера (Африка)

Референце

^ Merriam-Webster, Inc 편집부 (1997). Merriam Webster's Geographical Dictionary 3/E(H). Merriam-Webster. стр. 444. ISBN 978-0-87779-546-9. Приступљено 2014-06-18.
^ Philip Briggs; Brian Blatt (15. 7. 2009). Ethiopia: the Bradt travel guide. Bradt Travel Guides. стр. 450. ISBN 978-1-84162-284-2.
^ ^а ^б ^в G. Yirgu; C. J. Ebinger; P. K. H. Maguire (2006). The Afar Volcanic Province within the East African Rift System: Special Publication No. 259. Geological Society. стр. 306—307. ISBN 978-1-86239-196-3.

Литература

Africa's Great Rift Valley. Harry N. Abrams. 2001. ISBN 0-8109-0602-3.
Sah, Anup; Gilbert, Elizabeth L. (2007). Tribes of the Great Rift Valley. Harry N. Abrams. ISBN 978-0-8109-9411-9.
East African Rift Valley lakes .2006, OCLC 76876862
Ballard, R. D.; Moore, J. G. (1977). Photographic atlas of the Mid-Atlantic Ridge Rift Valley. Springer. ISBN 0-387-90247-3.
Organization, World Health (1982). Rift Valley fever : an emerging human and animal problem. World Health Organization. ISBN 92-4-170063-7.
Rift valley: definition and geologic significance, Giacomo Corti (National Research Council of Italy, Institute of Geosciences and Earth Resources) – The Ethiopian Rift Valley .2013, [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2019)
Big crack is evidence that East Africa could be splitting in two, by Lucia Perez Diaz, CNN. Updated April 5, 2018
Vaux, Roland de (1978). The Early History of Israel. Darton, Longman & Todd. стр. 429. ISBN 978-0-232-51242-7. „The name 'Sinai peninsula' is modern. It is derived from the Christian tradition, according to which Sinai was located in the south of the peninsula. This Christian tradition goes back to the fourth century, to the time when the Spanish pilgrimEgeria (or Etheria) visited Sinai in A.D. 383. From this time onwards, Christians grouped all the Old Testament memories round the Jebel Musa.”
„Sinai Peninsula (peninsula, Egypt) – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 14. 1. 2012.
„Sinai, Mount”. JewishEncyclopedia.com. Приступљено 14. 1. 2012.
Ned Greenwood (1. 1. 2010). The Sinai: A Physical Geography. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-77909-9.
„Cave Covered in Ancient Egyptian Paintings of Donkeys and People Discovered by Accident”. Newsweek. 23. 1. 2020.
„EgyptSearch Forums: Archaeology of the Sinai Desert during the early-mid Holocene (10 000BC-3000BC)?”. www.egyptsearch.com. Приступљено 18. 4. 2019.
Joseph Davidovits and Ralph Davidovits (2007). „Why Djoser's blue Egyptian faience tiles are not blue? Manufacturing Djoser's faience tiles at temperatures as low as 250 °C?” (PDF). Ур.: Jean Claude Goyon, Christine Cardin. Proceedings of the ninth International Congress of Egyptologists. 1. Louvain/Paris/Dudley. стр. 375.
Schürer, Emil; Millar, Fergus; Vermes, Geza (26. 3. 2015). The History of the Jewish People in the Age of Jesus Christ. Bloomsbury Academic. стр. 583. ISBN 978-0-567-50161-5.
. стр. 73 https://books.google.com/books?id=FcAoBq4_EnEC. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ); Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). (
Samir A. Mutawi (18. 7. 2002). Jordan in the 1967 War. Cambridge University Press. стр. 93. ISBN 978-0-521-52858-0. „Although Eshkol denounced the Egyptians, his response to this development was a model of moderation. His speech on 21 May demanded that Nasser withdraw his forces from Sinai but made no mention of the removal of UNEF from the Straits nor of what Israel would do if they were closed to Israeli shipping. The next day Nasser announced to an astonished world that henceforth the Straits were, indeed, closed to all Israeli ships”
Spencer, Tucker. Encyclopedia or the Arab-Israeli Conflict. стр. 175.
Leonard, William R. and Michael H. Crawford (2002). The Human Biology of Pastoral Populations. Cambridge University Press. стр. 67. ISBN 978-0521780162.
Gardner, Ann (2000). „At Home in South Sinai”. Nomadic Peoples. 4 (2): 48—67. doi:10.3167/082279400782310557. . Detailed account of Bedouin women
H. J. L. Beadnell (мај 1926). „Central Sinai”. Geographical Journal. 67 (5): 385—398. Bibcode:1926GeogJ..67..385B. JSTOR 1782203. doi:10.2307/1782203.
C. W. Wilson (1873). „Recent Surveys in Sinai and Palestine”. Journal of the Royal Geographical Society of London. 43: 206—240. JSTOR 1798627. doi:10.2307/1798627.
Jacobs, Jessica (2006). „Tourist Places and Negotiating Modernity: European Women and Romance Tourism in the Sinai”. Ур.: Minca, Claudio; Oakes, Tim. Travels in Paradox: Remapping Tourism. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-2876-5. Приступљено 7. 1. 2010.
Teague, Matthew; Moyer, Matt (март 2009). „The Sinai's Separate Peace”. National Geographic Magazine. Washington, D.C.: National Geographic Society. 215 (3): 99—121. ISSN 0027-9358. Архивирано из оригинала 11. 12. 2009. г. Приступљено 7. 1. 2010.
Jarvis, C.S.,Yesterday and To-day in Sinai (Edinburgh/London: W. Blackwood & Sons, 1931).
New terrorist challenges in the Sinai peninsula, prominent jihadists organisations, Strategic Impact (52), issue: 3 / 2014, pp. 39–47
Ebinger, Cynthia (април 2005). „Continental break-up: The East African perspective”. Astronomy and Geophysics. 46 (2): 2.16—2.21. doi:10.1111/j.1468-4004.2005.46216.x .
Mougenot, D.; Recq, M.; Virlogeux, P.; Lepvrier, C. (јун 1986). „Seaward extension of the East African Rift”. Nature. 321 (6070): 599—603. Bibcode:1986Natur.321..599M. S2CID 4282682. doi:10.1038/321599a0.
Chorowicz, Jean (2005). „The East African rift system”. Journal of African Earth Sciences. 43 (1): 379—410. Bibcode:2005JAfES..43..379C. doi:10.1016/j.jafrearsci.2005.07.019.
Mascle, J; Moungenot, D.; Blarez, E.; Marinho, M.; Virlogeux, P. (1987). „African transform continental margins: examples from Guinea, the Ivory Coast and Mozambique”. Geological Journal. 2. 22 (S2): 537—561. Bibcode:1987GeolJ..22S.537M. doi:10.1002/gj.3350220632.
Scrutton, R.A. (1978). „Davie fracture zone and the movement of Madagascar”. Earth and Planetary Science Letters. 39 (1): 84—88. Bibcode:1978E&PSL..39...84S. doi:10.1016/0012-821x(78)90143-7.

Спољашње везе

Географски опис
Геологија Источноафричког рова
Article on geology.com
Geological Structure
„Great Rift Valley”. New International Encyclopedia. 1905.

[webster1997-1] Merriam-Webster, Inc 편집부 (1997). Merriam Webster's Geographical Dictionary 3/E(H). Merriam-Webster. стр. 444. ISBN 978-0-87779-546-9. Приступљено 2014-06-18.

[BriggsBlatt2009-2] Philip Briggs; Brian Blatt (15. 7. 2009). Ethiopia: the Bradt travel guide. Bradt Travel Guides. стр. 450. ISBN 978-1-84162-284-2.

[YirguEbinger2006-3] а ^б ^в G. Yirgu; C. J. Ebinger; P. K. H. Maguire (2006). The Afar Volcanic Province within the East African Rift System: Special Publication No. 259. Geological Society. стр. 306—307. ISBN 978-1-86239-196-3.

[1]

[2]

[3]

Нормативна контрола
Међународне	FAST VIAF
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Шведска
Остале	Енциклопедија Британика IdRef