Прељуб

Прељуб (око 1312 — 1355/1356) био је српски племић и војсковођа, из доба Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355) и његових освајања. Он је предводио српске одреде у бици код Стефанијане (1344) и командовао је успешном одбраном Србице (1350) током опсаде Јована Кантакузина. После освајања Тесалије у јесен 1348, Прељуб је, са титулом кесара, постављен да управља њом и његово седиште се налазило у Трикали. Он је спадао међу утицајне великаше на српском двору^[1], о чему сведочи писмо папе Иноћентија VI, од 24. децембра.1354. године, у коме своје посланике упућује на њега, као некога ко би могао помогне током преговора о склапању црквене уније^[а]. Био је ожењен Ирином са којом је имао сина Тому, а погинуо је, крајем 1355. или почетком 1356. године у сукобу са локалним Албанцима.

Прељуб је представљен на историјској композицији „Проглашење Душановог законика“ Паје Јовановића, на великом турнирском коњу, на десном делу слике.

Биографија

Прељуб потиче из властелинске породице, која је имала поседе око средњег тока Црне реке, Мариова и Селечке планине, у данашњој Македонији. Он се, као већ искусни војсковођа, помиње маја 1344. године, када му је Душан поверио одред коњице и упутио га да уништи одреде емира од Смирне, који су се повлачили после напада на Солун. Византијски цар, хроничар и савременик дешавања Јован Кантакузин наводи за Прељуба да је изгледа храброшћу, срчаношћу и искуством премашивао његове (Душанове) великаше^[2]. Користећи се лукавством, емирови људи су победили српске коњанике у бици код Стефанијане, која представља први окршај Срба и Турака на европском тлу.

После освајања Тесалије, током јесени (пре 1. новембра^[1]) 1348. године, за њеног намесника је постављен војвода Прељуб, коме је тада додељена висока титула кесара^[1]^[3] и он је њом управљао из Трикале.

Током јесени 1350. године, Јован Кантакузин је започео офанзиву у јужној Македонији против Српског царства и њему су се предало неколико тврђава око Бера и Водена^[2], после чега су се његове снаге упутиле ка Србици. Одбраном град командовао је кесар Прељуб, који је локалне Грке ставио у прве борбене редове^[б], а са српском посадом се повукао у цитаделу. Иако су Грци у подграђу града прешли на Кантакузинову страну, он после вишедневне опсаде није успео да освоји цело утврђење које је бранио Прељуб и повукао се са војском у Бер, а потом и у Солун^[4]. Већ током зиме 1351. године, Душан је дошао под Солун и повратио изгубљене градове.

Кесар Прељуб погинуо је у сукобу са локалним Албанцима, на самом крају 1355. или на самом почетку 1356. године^[4]. Његов посед је већ у пролеће 1356. године напао и заузео деспот Нићифор II Орсини, а његова удовица и рођака Душанове породице^[1] Ирина је са малолетним сином Томом напустила Трикалу и склонила се на двор цара Уроша, који јој је вратио некадашње Прељубове поседе, источно од Прилепа.

Напомене

^ Папа Иноћентије VI је у мају наредне године (1355) своје посланике упућивао и на брата Душанове полусестре Теодоре, деспота Дејана.
^ Прељуб није веровао локалним Грцима, пошто су у околним градовима они прелазили на Кантакузинову страну и предавали утврђења без борбе. Због тога их је ставио у прве борбене редове, док је њихове породице оставио у унутрашњости града под српском стражом.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
^ ^а ^б Јован Кантакузин, „Историја“
^ Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023.
^ ^а ^б Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986.

Литература

Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986.
Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. Београд: Византолошки институт САНУ.

[2] Папа Иноћентије VI је у мају наредне године (1355) своје посланике упућивао и на брата Душанове полусестре Теодоре, деспота Дејана.

[5] Прељуб није веровао локалним Грцима, пошто су у околним градовима они прелазили на Кантакузинову страну и предавали утврђења без борбе. Због тога их је ставио у прве борбене редове, док је њихове породице оставио у унутрашњости града под српском стражом.

[ИСН_I-1] а ^б ^в ^г Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.

[Кант-3] а ^б Јован Кантакузин, „Историја“

[РТ-4] Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023.

[ВИНЈ-6] а ^б Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986.

[1]

[а]

[2]

[3]

[б]

[4]