Пређи на садржај

Борислав Благојевић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Борислав Благојевић
Борислав Благојевић
Датум рођења(1911-02-18)18. фебруар 1911.
Место рођењаВаљево, Краљевина Србија
Датум смрти29. децембар 1985.(1985-12-29) (74 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
ШколаПравни факултет Универзитета у Београду
Занимањеправник
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден рада са црвеном заставом

Борислав Т. Благојевић (Ваљево, 5/18. фебруар 1911 — Београд, 29. децембар 1985) био је друштвено-политички радник СР Србије, правник, професор и декан Правног факултета Универзитета у Београду и ректор Универзитета у Београду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је фебруара 1911. године у Ваљеву, од оца Тиосава, хотелијера и мајке Љубице. Завршио је основну школу и гимназију у Ваљеву, а затим Правни факултет Универзитета у Београду, 1933. године. На истом факултету је 4. јуна 1934. одбранио докторску дисертацију „Уговори по пристанку — Формални уговори“.[1] У периоду од октобра 1934. до маја 1937. био је на специјализацији у Француској и Аустрији.[2]

Универзитетску каријеру је почео као асистент на Правном факултету у Београду (1933), затим је био доцент (од 1938) и ванредни професор (од 1940) на Правном факултету у Суботици. По завршетку Другог светског рата, универзитетску каријеру је наставио на Правном факултету у Београду, где је био ванредни, а затим редовни професор од 1951. године. Декан Правног факултета био је у периоду од 1950. до 1956. Ректор Универзитета у Београду био је од 1956. до 1963. године.[1]

Био је дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) са седиштем у Загребу. Био је члан Научног друштва Србије (НДС). Основао је Институт за упоредно право, који је почео са радом 1. јануара 1956. и коме је био први и дугогодишњи директор, до 1978. године.[3] Био је оснивач и први директор Библиографског института Југославије, у периоду од 1950. до 1961. био је главни уредник „Библиографије Југославије“. Био је народни посланик у Скупштини СР Србије. Од 1971. до 1973. је био судија Уставног суда Југославије.[2]

Био је редовни члан Међународне академије за упоредно право у Хагу. Био је почасни доктор Универзитета у Познању (Пољска) и Универзитета у Клермон Ферану (Француска).[3]

Објавио је преко двеста научних радова, међу којима и уџбенике и монографије, међу којима су: „Систем извршног поступка“, „Римско право (посебни део)“, „Грађанскоправни облигациони уговори“, „Међународно приватно право“, „Наследно право“, „Начела приватног процесног права“, „Правни положај и правни послови државних привредних предузећа“, „Наука о држављанству“, „Уговори по пристанку“, „Уговори о научноистраживачком раду“.[3]

Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом рада са црвеном заставом.[2]

Умро је 29. децембра 1985. године у Београду, и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1911. године“, стр. 134, у публикацији „Колубара велики народни календар за просту 2011. годину“, Ваљево
  2. ^ а б в г Српски биографски речник, том 1, одредница „Благојевић, Борислав Т.“, стр. 565, Матица српска, Нови Сад 2004. COBISS.SR 200028935
  3. ^ а б в „Оснивање и оснивачи инситута за упоредно право”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2011. г. Приступљено 25. 06. 2012. 


Ректор Универзитета у Београду
1956 — 1963.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борислав_Благојевић&oldid=28553762”