Пређи на садржај

Јелени

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Cervidae)

Јелени
Временски распон: рани олигоцен - данашњица
Слика припадника породице јелена (у правцу казаљке на сату): обични јелен, јелен лопатар, барасинга јелен, ирвас и пампаски јелен.
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Инфраред: Pecora
Породица: Cervidae
Goldfuss, 1820
Потпородице
Ареал распрострањења јелена

Јелени (лат. Cervidae) су породица животиња из реда папкара (Artiodactyla). Породица обухвата 45 врста, између осталих и јелене, срне, ирвасе и лосове. Најупадљивија карактеристика ове породице су рогови који код различитих врста имају различит облик, а углавном их имају само мужјаци. Рогови ове породице битно се разликују од рогова породице шупљорожаца (Bovidae). Грађени су од коштане супстанце, и сваке године израсту нови, док су код шупљорожаца трајни и непрекидно расту цијели живот.

Особине

[уреди | уреди извор]
Јужни пуду (лат. Pudu puda), најмања врста породице јелена.

Величина јелена варира од врсте до врсте: дужина тијела се креће од 70 до 290 cm, висина у раменима од 30 до 90 cm, а маса се креће од 7 до 800 kg. Највећа живјећа врста је лос, а најмања јужни пуду. Код већина врста је изражен полни диморфизам.

Облик тијела је различит, тако да неке врсте имају витка тијела, а неке набијену тјелесну грађу. Ноге су по правилу витке и сразмјерне дужине. Реп је углавном кратак. Боја крзна код већине је смеђа или сива. Младунчад већих врста имају пјеге по крзну, које само неке врсте задрже током цијелог живота.

Ирвас (лат. Rangifer tarandus), најкрупнија врста породице јелена.

Јелени су преживари, па према томе имају и грађу органа за варење као и остали преживари.

Рогови

[уреди | уреди извор]

Карактеристика мужјака ове породице су рогови који остављају утисак код женки и служе за борбу са другим мужјацима за право на парење. Рогови јелена расту из коштаних израслина на челу, и, за разлику од рогова шупљорожаца, грађени су од коштане супстанце. Облик рогова зависи од врсте и старости јединке. Код неких врста су једноставне, равне и глатке израслине, док су код других врло разгранати.

За вријеме раста обавијени су кожом („баст“), која снабдјева коштану творевину крљу, и прекривени кратком длаком. Када досегну пуну величину, кожа одумире и више не снабдјева рогове крвљу, па не осјећају бол. Животиње их тада скидају стругањем о растиње. Након периода парења, мужјаци их одбацују и тада започиње раст нових. Код врста са одређеним временом парење, губљење рогова се догађа у одређено вријеме. Код срна и мужјака ирваса се дешава у касну јесен, а код женки ирваса и других европских врста у касној зими или прољеће. За врсте које живе у тропима, за овај процес нема одређеног времена.

Од овог правила одступају водени јелени који уопште немају рогове, као и ирваси код којих оба пола, као једини у породици, имају рогове.

Глава и зуби

[уреди | уреди извор]

Предњи дио главе је издужен, а уши су дуге и усправне. Сузни канал се грана, а на предњем рубу очне дупље налазе се два сузна отвора. Ниједна врста нема секутиће у горњој вилици, али у доњој имају шест, по три у свакој половини. Код врста које немају (водени јелен) или имају мале рогове (род мужјаци), горњи очњаци су увећани и излазе из уста, док су код осталих врста врло мали или их уопште нема. Доњи очњаци личе на секутиће. У свакој половини чељусти имају три предкутњака и три кутњака са ниским крунама. Укупно имају 32-34 зуба, а дентална формула је сљедећа:

0.0-1.3.3
3.1.3.3

Удови

[уреди | уреди извор]

Као код свих папкара осовина ноге је између трећег и четвртог прста који су увећани и једини додирују подлогу. Уопште немају први прст, док су други и пети смањени и не додирују подлогу. Степен редукције другог и петог прста је веома важан критеријум код разликовања између потпородица. Код већине врста се између прстију налазе мирисне жлијезде.

Распрострањеност и животни простор

[уреди | уреди извор]
Срне (лат. Capreolus capreolus) су најчешћи представници ове врсте у Европи.

Природно станиште великог број врста обухвата пространства Евроазије и Америка. У Африци настањују само сјеверне дијелове, јужно од Сахаре их уопште нема. Људи су их довели и на подручја на којима нису живјели, тако да их данас има и у Аустралији, Новом Зеланду, Новој Гвинеји и неким Карипским острвима.

Начин живота

[уреди | уреди извор]

Неке врсте су самотњаци, али већина живи у групама чија бројност зависи од врсте и околине. Најчешће су то групе у којима мужјак окупља више женки и потомство и не подноси присуство другог конкурентског мужјака. То значи да влада полигинијско понашање при парењу, тј. један мужјак се пари са више женки. Током времена парења, мужјаци се често боре за право на парење. Борбе се воде кљовастим очњацима (код мужјака) или роговима чија величина варира, као што је већ речено, са раздобљем парења. За међусобно споразумјевање, као и обиљежавање територије, користе се секретом жлијезда на глави и између прстију, као и урином.

У тропима парење се може одвијати током цијеле године, док је у умјереним подручјима углавном у јесен или зиму. Вријеме бременитости је најчешће од шест до осам мјесеци. Женка рађа једно или двоје младунаца, а понекад чак и више.

Јелени су биљоједи и хране се различитим дијеловима биљке, али за разлику од шупљорожаца, радије бирају мекше и сочније дијелове.

Јелени и људи

[уреди | уреди извор]

Корист и угроженост

[уреди | уреди извор]

Људи од давнина из различитих разлога лове јелене. Са једне стране ловом се добија месо, као и кожа и крзно. Са друге стране лов може бити спортска активност, током које највише страдају мужјаци због својих грандиозних рогова. Једна врста срна је припитомљена и од ње се не користи само месо, кожа и крзно, него и млијеко, а може и да служи током преноса терета. Као животиње које се користе за лов, велики број врста је доведен на подручја која нису њихова природна и првобитна станишта.

Насупрот новој распрострањености појединих врста, постоји опасност од изумирања низа других врста. За њихово изумирање крив је лов, као и уништавање природног станишта. Врста Шомбургков јелен (лат. Rucervus schomburgki) је истребљена у 20. вијеку, а друга врста, Давидов јелен (лат. Elaphurus davidianus) је избјегла ту судбину захваљујући узгоју у европским узгајалиштима, али још се сматра крајње угроженом врстом. Списак IUCN садржи четири врсте у групи јако угрожених врста, а шест у групи угрожених, док за неке недостају прецизни подаци.[1]

Јелени у култури

[уреди | уреди извор]

Јелени су саставни дио митологија и култура многих народа. Још током палеолита настајали су пећински цртежи, како животиња, тако и људи са јеленским роговима. Све старе културе су познавале неки облик обожавања јелена. Тако се срећу у келтској, грчкој и нордијској митологији, као и у хришћанству.

Систематика

[уреди | уреди извор]

Живуће потпородице родови и врсте

[уреди | уреди извор]

Класификација породице јелена (Cervidae) заснована на молекуларним и филогенетским студијама зоолога Гроувса, Граба и других:[2][3][4][5][6]

Изумрле потпородице родови и врсте

[уреди | уреди извор]

Класификација изумрлих потпородица, родова и врста (чији фосили су познати):

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ IUCN Red List of Threatened Species[мртва веза]
  2. ^ Randi, E.; Mucci, N.; Claro-Hergueta, F.; Bonnet, A.; Douzery, E. J. P. (2001). „A mitochondrial DNA control region phylogeny of the Cervinae: Speciation in Cervus and implications for conservation”.
  3. ^ Ludt, C. J.; Schroeder, W.; Rottmann, O.; Kuehn, R. (2004). „Mitochondrial DNA phylogeography of red deer (Cervus elaphus)”.
  4. ^ Fernández, M. H.; Vrba, E. S. (2005). „A complete estimate of the phylogenetic relationships in Ruminantia: A dated species-level supertree of the extant ruminants”.
  5. ^ Ruiz-García, M.; Randi, E.; Martínez-Agüero, M.; Alvarez, D. (2007). „Phylogenetic relationships among Neotropical deer genera (Artiodactyla: Cervidae) by means of mtDNA sequences and microsatellite markers”.
  6. ^ Duarte, J. M. B.; González, S.; Maldonado, J. E. (2008). „The surprising evolutionary history of South American deer”.
  7. ^ Pitra, C.; Fickel, J.; Meijaard, E.; Groves, C. (2004). „Evolution and phylogeny of old world deer”.
  8. ^ Gentry, A. W. (1993). „Procervulus Gaudry, 1877 (Mammalia, Artiodactyla): proposed designation of Antilope dichotoma Gervais, 1849 as the type species”.
  9. ^ Dong, W.; Liu, J.; Pan, Y. (2003). „A new Euprox from the Late Miocene of Yuanmou, Yunnan Province, China, with interpretation of its paleoenvironment”.
  10. ^ Deng, T. (2014). „A new species of Eostyloceros (Cervidae, Artiodactyla) from the Late Miocene of the Linxia Basin in Gansu, China”.
  11. ^ Wang, X.; Xie, G.; Dong, W. (2009). „A new species of crown-antlered deer Stephanocemas (Artiodactyla, Cervidae) from the middle Miocene of Qaidam Basin, northern Tibetan Plateau, China, and a preliminary evaluation of its phylogeny”.
  12. ^ Petronio, C.; Pandolfi, L. (2011). „First occurrence of the genus Arvernoceros from the late Early Pleistocene in Italy”.}
  13. ^ Lindsay, E. H.; Fahlbusch, V.; Mein, P., ур. (1989). European Neogene Mammal Chronology.
  14. ^ Bulletin of the United States Geological Survey (Извештај). United States Geological Survey. 1902. стр. 682—6. 
  15. ^ Mazza, P. P. A. (2006). „Poggio Rosso (Upper Valdarno, central Italy), A window on latest Pliocene wildlife”.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелени&oldid=28543769”