Пређи на садржај

Imunosupresija

С Википедије, слободне енциклопедије
Imunosupresija
Azatioprin - struktura jedne od imunosupresivnih supstanci
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MeSHD007165

Imunosupresija, imunoinhibicija, imunodepresija, je potiskivanje i oslabljivanje normalne imunološke reakcije organizma kao posledica dejstva različitih supstanci unetih iz spoljne sredine ili stvorenih u organizmu.[1][2][3]

Imunosupresiju može izvršiti svaka supstanca koja vrši potiskivanje i oslabljivanje normalne imunološke reakcije i koja se naziva imunosupresant. Imunosupresanti se dela na:

  • spoljašnje imunosupresivne (egzogene) supstance, tj. na one koje potiču iz čovekove okoline (kao što su imunosupresivni lekovi ili imunomodulatorni lekovi, i
  • unutrašnje imunosupresivne (endogene) supstance, koje produkuje organizam, kao što je npr. hormon testosteron.[4]

Patofiziologija

[уреди | уреди извор]

Kod mnogih autoimunih bolesti, među kojima prednjače; bolesti vezivnog tkiva, brojni maligni tumori, mnoge sistemskih bolesti, reakcija organizma nakon presađivanja (transplantacije) organa itd, centralno mesto u njihovoj patogenezi, ima agresivna autoimunska reakcija sa predominacijom; ili humoralnih mehanizama (efekti autoantitela i/ili solubilnih imunskih kompleksa po tipu reakcije rane preosetljivosti) ili celularnih mehanizama (efekti autoreaktivnih T limfocita po tipu reakcije kasne preosetljivosti), koji mogu izazvati oštećenja organa ili organizma u celini.[5] Zato se kao glavni terapijski zahtev u napred navedenim autoimunim poremećajima nametnula potreba supresije imunopatoloških reakcija (imunosupresija).[6]

Mehanizmi koji se primenjuju kod imunosupresije zasnivaju se na dva osnovna principa (imunomodulacije);[5]

  • Direktnoj supresiji autoimunih reakcija, putem uklanjanja autoreaktivnih ćelija ili njihovog inaktiviranja
  • Stimulaciji unutrašnjih mehanizama regulacije, koji drže imunski odgovor pod kontrolom.

Prema načinu nastanka imunosupresija može biti nenamerna (neželjena) ili namerna (kontrolisana).

  • Nenamerna (neželjena) imunosupresija, može nastati ko posledica neželjenog (sporednog) dejstva pojedinih supstanci, lekova
  • Namerna (kontrolisana) imunosupresija, se primjenjuje kao metoda prevencije kod transplantacije (presađivanja) organa ili lečenja kod drugih sistemskih i specifičnih bolesti i može biti;
  • Nespecifična imunosupresija tokom koje se primenjuju lekovi koji sprečavaju ne samo proliferaciju ćelija hematolopoetskog i imunološkog sistema, već i ostalih ćelija uključujući i ćelije presađenog kalema. U tu grupu spadaju Azatioprin, Prednizolon, Ciklosporin.
  • Specifična imunosupresija; u koju spadaju svi postupci koji mogu izazvati imunološku toleranciju, uključujući tu i novu grupu tz. bioloških lekova.[5] Ova grupa lekova je još u fazi istraživanja.

Uloga imunosupresije

[уреди | уреди извор]
Prikaz oportunističke infekcije zbog narušene funkcije imunološkog sistema - velika (plava) ćelija levo ispod centra slike zaražena poliomavirusom. Citološki preparat urina.

Lekovi koji se koriste u imunosupresiji[6] (imunosupresanti) imaju sledeću ulogu;

Imunosupresivni lekovi se obično dele u četiri grupe;

Neželjena dejstva

[уреди | уреди извор]

Kako je zbog imunosupresije funkcija imunskog sistema potisnuta (oslabljena), postoji povećana osetljivost organizma na infektivne bolesti i rak, pa ne tako često imunosupresija može da izazove i neželjene posledice (nuspojave).

Glavni problem kod primene imunosupresije, kao metode lečenja, je taj što imunosupresivni lekova potiskujući imunološki sistem ne deluju na njega selektivno. Moderni imunosupresivi nisu specifični već potiskuju celokupni imunološki sisteme, ostavljajući pacijenta ranjivog na razne oportunističke infekcije koje obično sprečava imunološki sistem. Bolesnicima koji uzimaju imunosupresivne lekove, se zato često nazivaju „imunokompromitovani bolesnici“, jer je njihov imunološki sistem ugrožen, rizicima za brojne komplikacije.[8]

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ (језик: хрватски)Medicinski leksikon Posećeno maj 2010.
  2. ^ Ganog F. W. (1993). Pregled medicinske fiziologije. Beograd: Savremena administracija. стр. 491—497. 
  3. ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  4. ^ Fimmel, S; Zouboulis CC (2005). „Influence of physiological androgen levels on wound healing and immune status in men”. Aging Male. 8: 166–174. PMID 16390741. doi:10.1080/13685530500233847. 
  5. ^ а б в Popović M i sar. Reumatične i srodne bolesti, dijagnoza i terapija Vojnoizdavački zavod, Beograd 2000.
  6. ^ а б Bach J. F, Immunonosuppressive therapy of autoimmune diseases.Immunol.Today 14:322-326,1993.
  7. ^ (језик: енглески)Immunomodulation 2, First natalizumab therapy survey on multiple sclerosis patients treated Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)Posećeno; maj 2010.
  8. ^ (језик: енглески)Immunosuppressive drugsPosećeno; maj 2010.

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Ganog F. W. (1993). Pregled medicinske fiziologije. Beograd: Savremena administracija. стр. 491—497. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]

Mediji vezani za članak Imunosupresija na Vikimedijinoj ostavi

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Imunosupresija&oldid=27746556”