Ратни филм

Перспектива овог чланка или секције је вјеројатно ограничена географски или на неки други начин увјетованом пристраношћу, и тако угрожена неутралност става. Потребно је уконити пристрасан тон и дати ширу и разноврснију перспективу.
Побољшајте чланак или разговарајте о њему на страници за разговор.

Ратни филм је израз који у најширем смислу може означавати свако филмско остварење које за тему има рат или већи оружани сукоб, али у ужем и увријеженијем смислу се под тиме првенствено подразумијева специфичан жанр играног филма чија су ликови и радња мјестом и временом везана уз одређени рат. Тај основни жанровски оквир може садржавати остварења различитог тона - "озбиљне" драме и "забавне" или сатиричке комедије - односно такођер припадати или се преклапати с другим жанровима као што су акциони или пустоловни. Ако се у филму ратна збивања приказују с нагласком на људска страдања и са експлицитним или имплицитним пацифистичким свјетоназором, за таква се остварења користи израз антиратни филм.

Израз "ратни филм" се у прошлости, а понекад још и данас, покушава ограничити на филмове с радњом смјештеном у најновије доба, односно 20. вијек. Успркос тога, ратни филмови су у већини случајева костимирани, односно приказују оружане сукобе који су се збили у ближој или даљој прошлости.

Повијест

1920-е и 1930-е

Филмови снимљени у годинама након Првог свјетског рата покушавали су нагласити ужас или испразност рата, прије свега Велика парада (1925.) и Wхат Прице Глорy? (1926.). С доласком ере звучног филма, филмови као што су На западу ништа ново (1930.), Пут према слави (1936.) Хоwарда Хаwкса и Велика илузија (1937.) су се фокусирали на испразност рата за неамеричке војнике док је Холлywоод продуцирао комедије на тему 1. свјетског рата као што су Доугхбоyс (1930.) Бустера Кеатона и Халф Схот ат Сунрисе (1930.) Wхеелера & Wоолсеyја, или узбудљиве приче о америчким маринцима који гуше побуне у Средњој Америци, Кини и на пацифичким отоцима у филмовима као што су Лет (1930.), Тхе Леатхернецкс Хаве Ландед (1936.) и Телл ит то тхе Маринес (1926.) Франка Цапре. Други се су усредоточили на нове технологије и нестанка витештва зрачних битки у филмовима као што су Крила (1927.), Хелл'с Ангелс (1930.) и Тхе Даwн Патрол (верзије из 1930. и 1938.).

1940-е

Први популарни ратни филмови тијеком Другог свјетског рата дошли су из Велике Британије и Њемачке те су били углавном документарци или полу-документарци.

Почетком четредесетих, британска филмска индустрија је почела комбинирати документарне технике с измишљеним причама у филмовима као што су Ин Wицх Wе Серве (1942.), Миллионс Лике Ус (1943.) и Тхе Wаy Ахеад (1944.) Ноела Цоwарда. Други су медиј измишљеног филма користили за преношење пропагандних порука; о потреби за опрезом или како би се избјегао "неопрезни разговор".

16. рујна 1940. амерички је Конгрес донио нови закон о новачењу. У Холлywооду је готово сваки филм био војна комедија. Комичари Абботт & Цостелло снимили су први дугометражни филм Буцк Приватес, Боб Хопе Цаугхт Ин Тхе Драфт, Пхил Силверс и Јиммy Дуранте Yоу'ре Ин Тхе Армy Ноw, Фред Астаире Yоу'лл Невер Гет Рицх, Wиллиам Трацy и Јое Саwyер Танкс а Миллион, а Лаурел и Хардy Греат Гунс.

1941. су се почели снимати и озбиљни ратни филмови па се тако у МГМ-овим Звуцима трубе појавила америчка коњица, РКО је снимио Парацхуте Батталион, Парамоунт Пицтуре I Wантед Wингс, а Wарнер Бротхерс Диве Бомбер. 20тх Центурy Фоx је снимио задњи предратни војни филм о америчким маринцима, То Тхе Схорес оф Триполи. Кад се догодио напад на Пеарл Харбор, студио је преснимио завршетак у којем се Јохн Паyне пријављује у војску и одлази марширајући с маринцима док му отац добацује 'Среди једног Јапанца за мене'.

Прије Пеарл Харбора, Wарнер Бротхерс упозорили су на Исповиједи нацистичког шпијуна док је Продуцерс Релеасинг Цорпоратион снимио Хитлер, берлинска звијер. Метафора за Америку био је Гарy Цоопер као стварни Наредник Yорк који је испрва био заостали брђанин, па пацифист, а затим регрут који успоређује Библију с повијешћу Сједињених Америчких Држава и закључује како је његов обрачун с Нијемцима праведан.

Након што је САД 1941. ушао у рат, Холлywоод је почео масовну производњу ратних филмова. Многи амерички драмски ратни филмови били су дизајнирани како би славили америчко заједништво и демонизирали "непријатеља". Једна од конвенција жанра која се појавила тијеком тог периода било је удруживање америчког народа из разних држава због добра земље.

Америчка индустрија продуцирала је и филмове који су славили херојство америчких савезника, као што су Гђа. Минивер (о британској обитељи на домаћем бојишту), Едге оф Даркнесс (норвешки покрет отпора) и Сјеверна звијезда (Совјетски Савез и Комунистичка партија). Према крају рата популарне књиге постале су извор за филмове више квалитете и озбиљнијег тона који су славили дуготрајне вриједности.

1950-е

Године послије Другог свјетског рата донијеле су велики број углавном патриотских ратних филмова као протутежа драма и пустоловним причама. Посљедице рата у Холлywооду довеле су до тога да су се избјегавали акцијски филмови него се говорило о проблемима који су дошли с повратком ветерана па је тако снимљен низ квалитетних филмова као што су Најбоље године наших живота (1946.), Бојиште (1949.), Хоме оф тхе Браве (1949.), Цомманд Децисион (1948.) и Полијетање усред дана (1949.). Потоња два говорила су о психолошким ефектима битке и тешкоћама заповиједања.

Холивудски филмови у педесетима и шездесетима често су укључивали мотиве спектакуларних херојстава и саможртве као у филмовима Пијесак Иwо Јиме (1949.), Халлс оф Монтезума (1950.) или D-Даy тхе Сиxтх оф Јуне (1956.). Осим тога, тежили су стереотипима: обично се говори о мањој скупини мушкараца различитог подријетла на чему се обично остане; заповједник је обично неразуман и непопустљив; готово сватко који повјерава осјећаје - посебно планове о повратку кући - убрзо погиба, а сватко тко се понаша кукавички или недомољубно претвара се у хероја или умире (или обоје).

Друга велика скупина филмова сезала је од обиља популарних ратних романа из пост-ратног периода. Њихова квалитета овисила је у великој мјери о вјеродостојности радње или теме оригинала, цастинга, режије и продукције. Један од разлога њихове популарности међу америчком публиком је тај да су покривали практички све војне гране. То су филмови као што су Млади лавови (1958.), Голи и мртви (1958.), Бојни поклич (1955.), Рун Силент, Рун Дееп (1958.), Цаптаин Неwман, M.D. (1963.), Побуна на Цаинеу (1954.), Аwаy Алл Боатс (1956.), Одавде до вјечности (1953.), Кинг Го Фортх (1958.), Невер Со Феw (1959.), Планинска цеста (1960.) и Ин Харм'с Wаy (1965.).

Филмови о ратним заробљеницима

Популарни поџанр ратних филмова је филм о ратним заробљеницима. Ова форма популаризирана је у Британији, а говорили су о стварним бијеговима из (обично њемачких) логора у Другом свјетском рату. Примјери су Дрвени коњ (1950.), Алберт Р.Н. (1953.) и Тхе Цолдитз Сторy (1955.). Холлywоод је допринио жанру филмовима Велики бијег (1963.) и Сталаг 17 (1953.). Необично, британска индустрија продуцирала је филм темељен на причи о њемачком бјегунцу Франзу вон Wерру, Онај који се извукао (1957.).

1960-е

Почетком шездесетих, филмови темељени на мисијама командоса почели су инспирирати измишљене пустоловне филмове као што су Топови с Наваронеа (1961.), Дванаесторица жигосаних (1967.) и У орлову гнијезду (1968.), који су рат користили као позадину за спектакуларне акцијске филмове. Потоњи филмови имали су америчке продуценте, глумце и финанције, али су снимани у Енглеској или на локацији с британском филмском екипом, споредним глумцима и стручњацима.

Касне педесете и шездесете донијеле су и више озбиљнијих великих ратних филмова као што су Иваново дјетињство (1962.) Андреја Тарковског, Мост на ријеци Кwаи (1957.) и Лаwренце од Арабије (1962.) Давида Леана, као и спектакле с врхунским глумачким поставама темељене на биткама који су често били у квази-документаристичком стилу, а снимани у Еуропи гдје су статисти и трошкови продукције били јефтинији. Овај тренд почео је продукцијом Најдужег дана Даррyла Ф. Зануцка 1962., темељеног на падобранској инвазији на Дан D. Од осталих, издвајају се Битка за Булге (1965.), Анзио (1968.), Битка за Британију (1969.), Wатерлоо (1970.), Тора! Тора! Тора! (1970.) (темељен на јапанском нападу на Пеарл Харбор), Мидwаy (1976.) и Недостижни мост (1977.). Новији примјер је филм на тему Америчког грађанског рата, Геттyсбург који се темељи на догађајима који су се одвијали тијеком битке.

Иако су проблеми у Југоисточној Азији били приказани у Брусхфиреу (1961.) Јацка L. Wарнера те у А Yанк ин Виет-Нам (1964.) и То тхе Схорес оф Хелл (1966.) Марсхалла Тхомпсона, велики холивудски студији одбили су снимати филмове о Вијетнамском рату уз изнимку Зелених беретки Јохна Wаyнеа темељеном на бестселеру Робина Моореа. Ти филмови нису снимани све до 1970. кад је Јацк Старретт на Филипинима, на сетовима филма Прекасно за јунаке Роберта Алдрицха, снимио Губитнике.

Пост-вијетнамски филмови

Ефекти Вијетнамског рата почетком седамдесетих су смањили интерес за фикционалне ратне филмове. Амерички ратни филмови продуцирани тијеком и након рата често су рефлектирали нереалне илузије америчке јавности према рату. Већина филмова снимљених након Вијетнамског рата продирали су дубље у ужасе рата него што су то чинили ранији филмови. (Ипак, треба нагласити како је таквих филмова било и прије Вијетнамског рата; Стазе славе је позната критика рата из 1957., с почетка Вијетнамског рата). Неки ратни филмови као што су Квака 22 (смјештен у Други свјетски рат) и црна комедија M*А*С*Х (смјештен у Кореју) рефлектирали су такве ставове.

Крајем седамдесетих и у осамдесетима, америчка филмска индустрија почела је продуцирати ратне филмове који су се критички односили према америчким акцијама у Вијетнаму, укључујући филмове као што су Апокалипса данас, Го Телл тхе Спартанс, Вод смрти, Фулл Метал Јацкет и Жртве рата, те други, као што су Хамбургер Хилл и Рођен 4. српња који су наглашавали патње војника.

1990-е и 2000-е

Успјех Спашавања војника Рyана Стевена Спиелберга 1998. помогао је оживљавању интереса за филмове о Другом свјетском рату. Касније су снимљени високобуџетни спектакли као Пеарл Харбор и Непријатељ пред вратима, док су други, као Енигма, Мандолина капетана Цореллија и Цхарлотте Граy, имали носталгичан тон.

Војска и филмска индустрија

Многи ратни филмови продуцирани су уз помоћ војних снага поједине земље. Америчка морнарица била је врло кооперативна након Другог свјетског рата у посуђивању бродова и техничког водства; Топ Гун је најпознатији примјер.

Обично војска ускраћује помоћ ако је филм критичан према њој. Понекад војска у замјену за помоћ захтјева одређену контролу, својеврсну цензуру, што може покварити коначни производ. Њемачки министар пропаганде Јосепх Гоеббелс је на снимању ратног спектакла Колберг у сијечњу 1945. користио неколико војних дивизија као статисте. Вјеровао је да ће ефект филма послужити као протутежа за тактичке недостатке одсутних војника.

Ако домаћа војска није спремна на сурадњу, или је снимање у родној земљи прескупо, може помоћи друга земља. Многи ратни филмови из педесетих и шездесетих, укључујући Паттона, Лаwренцеа од Арабије и Спартака, снимани су у Шпањолској, која је имала велике залихе опреме остале од Савезника и Сила Осовине. Wатерлоо, ратни спектакл смјештен у вријеме Наполеонских ратова, сниман је у Украјини (тада дијелу СССР-а), користећи совјетске војнике. Сцене из Дана D у Спашавању војника Рyана снимане су уз помоћ ирске војске, а све велике секвенце у Дарк Блуе Wорлду снимљене су у Чешкој, на напуштеној зракопловној бази.