Hadrijan
Hadrijan, punim imenom nakon usinovljenja Publije Elije Trajan Hadrijan (lat. Publius Aelius Traianus Hadrianus, rođen 24.1 76. god. n. e., stupio na presto 117. godine, umro 10.7 138. godine), bio je rimski car, naslednik i posinak Trajanov, pripadnik antoninske dinastije i treći u nizu "petorice dobrih careva".
Rođen je u hispanskom gradu Sevilji, u porodici koja je poreklo vodila iz italske pokrajine Picenuma, i bio u dalekom srodstvu s Trajanom, jer je bio unuk sestre Trajanovog oca. Trajan nikada nije zvanično odredio svoga naslednika, ali je njegova udovica Plotina tvrdila da je na samrti Hadrijana proglasio za naslednika i svoga posinka.
Za razliku od Trajana, Hadrijan je bio protivnik teritorijalne ekspanzije. Pošto je i sam 117. godine bio na istoku, odmah se odrekao tamošnjih Trajanovih osvajanja i čak razmišljao i o napuštanju Dakije. Štaviše, četiri vojna zapovednika, koji su znatno doprineli Trajanovim vojnim uspesima, bili su uhapšeni i pogubljeni pod optužbom za zaveru, premda je Hadrijan kasnije tvrdio da su oni bili pogubljeni po naređenju senata, a protiv njegove volje. Do jedinog ozbiljnog ratnog sukoba tokom njegove uglavnom mirne vlade došlo je u Judeji, gde je Bar Kohba (= "Sin zvezde") predvodio ustanak Judejaca (132―135) zbog Hadrijanove odluke da se na mestu Jerusalima podigne rimska kolonija Aelia Capitolina; tamo gde je nekad bio Jerusalimski hram trebalo je da se podigne hram Jupitera Kapitolskog, pod čijim je imenom trebalo da se održava kult samog Hadrijana. Ustanci su se borili snažno, ali bezuspešno.
Umesto vojne ekspanzije Hadrijan je težio definisanim granicama koje se u slučaju potrebe mogu braniti, iza kojih bi se nalazila zavisna kraljevstva, gde je to moguće. Same granice, ukoliko se nije radilo o prirodnim preprekama, bile su snažno utvrđene: u Britaniji je izgrađen tzv. Hadrijanov zid s jednog na drugi kraj ostrva; Germanija i Retija zaštićene su limesom koji se protezao između Majnca na Rajni i Regensburga na Dunavu. Unutar granica vojska je držana u pripravnosti i bila sastavljena uglavnom od lokalnog stanovništva koje se primalo u legije i u pomoćne trupe (tako da je postpeno napušten Vespazijanov sistem po kome su vojnici u pomoćnim trupama služili daleko od svog zavičaja). Pored toga, nastavljena je tendencija stapanja pomoćnih trupa i legija; čak su i razlike među oficirima postale manje, pošto su sada vitezovi ponekad zamenjivali senatore na visokim položajima. Da bi ovu, u osnovi stajaću, vojsku držao u stalnoj pripravnosti (što nije bio lak zadatak), Hadrijan je često preduzimao lične inspekcije, te je oko polovine svoje vladavine proveo u provincijama (121―125, 128―134).
Hadrijan je takođe zaslužan za značajne promene u civilnoj upravi. Vitezovi više nisu morali obavljati vojne dužnosti da bi napredovali u karijeri, a mnogi od njih su ušli u carsku birokratiju. Formalne su titule obeležavale različite stepene viteškog dostojanstva: prokurator je bio vir egregius, običan prefekt vir perfectissimus, prefekt pretorija vir eminentissimus, što je očigledno bila paralela senatorskoj tituli vir clarissimus. Od Hadrijana vitezovi zamenjuju oslobođenike na dvoru i u carevim kancelarijama, a pojavljuju se i u Hadrijanovom carskom savetu (consilium principis).
Važnu je Hadrijanovu meru predstavljalo i izdavanje tzv. Večitog edikta (Edictum perpetuum): po Hadrijanovom nalogu istaknuti pravnik Salvije Julijan revidirao je pretorske edikte, načinio izbor i sistematisao ono što je sačuvalo značaj za to vreme. Kodifikacija je završena izdavanjem "Večitog edikta", u kome su združeni edikti gradskog pretora i pretora peregrina; na kraju je donesen edikt kurulnih edila. Prvi deo bavio se sudskim postupkom pred magistratom, drugi pravnim formulama i građanskim parnicama, dok je treći deo sadržavao propise o sudskim rešenjima i njihovom izvršavanju. U pravnoj je sferi značajna i Hadrijanova odluka da suđenja po građanskim parnicama u Italiji poveri četvorici konzulara. To je položaj Italije učinilo veoma sličnim položaju provincija; Hadrijanova namera, međutim, nije bila da umanji status Italije, već da sve delove carstva učini podjednako važnim. Za jedan deo carstva bio je posebno zainteresovan: mnogo je vremena proveo u Grčkoj, gde je dao da se posbno raskošnu ukrasi grad Atina. Ovaj car je ustanovio i zvanje pravobranioca (advocatus fisci), carskog službenika koji je zastupao pravne interese carstva u sudskim sporovima.
Hadrijan je održavao dobre odnose sa senatom, koji mu, međutim, nikada nije u potpunosti verovao. Njegova je spoljna politika izgledala neherojska, njegov kosmopolitizam nerimski, a njegove reforme smatrane su mešanjem u tradicionalne nadležnosti senata. Pored toga, tokom poslednje dve godine svoje vladavine ponekad se ponašao ćudljivo i tiranski. Kao i Avgust, nije imao sopstvenog sina, pa je grčevito tragao za naslednikom. Nakon što je pogubio svog jedinog muškog rođaka, usvojio je 136. godine Lucija Cejonija Komoda, koji je uzeo ime Lucije Elije Cezar. On je, međutim, uskoro umro, pa je Hadrijan 138. godine izabrao bogatog senatora bez dece, Tita Aurelija Antonina, kome je bila 51 godina. Ali, očigledno u nameri da zasnuje dinastiju, naredio je Antoninu da i sam odmah usvoji dva mladića, 17-godišnjeg Marka Aurelija, nećaka Antoninove žene, i Lucija Vera, sina Elija Cezara. Kada je Hadrijan uskoro potom umro, senat je odbio da ga deifikuje. Da bi to postigao, Antonin je morao uložiti znatne napore. Prema nekima, upravo je zbog te odanosti prema poočimu Antonin dobio nadimak Pije (Pius = Pobožni).
- Historia Augusta: Life of Hadrian
- Hadrian coinage
- Temple of Hadrian Arhivirano 2010-04-15 na Wayback Machine-u Quicktime VR, Rome
- Catholic Encyclopedia article
| Prethodnik: | Rimski car 117. - 138. |
Nasljednik: |
| Trajan 98. - 117. |
Antonin Pije 138. - 161. |