Tartuffe

Tartuffe ou l'Imposteur
Opće informacije
Autor	Molière
Žanr	komedija u stihu
Činovi	5
Jezik	francuski
Informacije o premijeri
Premijera	12. maj 1664 / 5. august 1667/ 5. februar 1669 (konačna verzija) Versailles
Režiser	Molière

Tartif (u originalu fr. Tartuffe ou l'Imposteur - Tartif ili varalica) je jedno od najznačajnijih Molijerovih dela. To je komedija u pet činova, napisana u aleksandrincu, u kojoj Molijer kritikuje religiozno licemerje. Tema ovog komada uzrokovala je zabrane njenog javnog izvođenja od premijere u Versaju 1664, pa sve do 1669. godine.

Uticaj koji je u ovo delo imalo na društvo, može se raspoznati i po činjenici de je na tri jezika: francuski, engleski i španski usvojen termin „tartif“, za označavanje licemerne osobe, odnosno osoba keje se hvale vrlinama kojima ne raspolažu. Tako da je Tartif i danas simbol licemerja i lakmus za iskrenost i laž u jednom društvu.

Likovi

Likovi u Tartifu su:

• Orgon – plemić, uvaženi član društva i poštovan od strane Krune. Zbog nepromišljenosti pada pod uticaj Tartifa, čije prave namere neće raspoznati sve do četvtog čina
• Tartif – licimer, lažni pobožnik, nespretnjaković i smešan čovek. Tendencija pisca u prvim verzijama bila je da Tartif izgleda kao smešan lakrdijaš, ali je u kasnijim verzijama je ova njegova karakteristika izmenjena
• Gospođa Pernel – Orgonova majka, konzervativna i tradicionalna. Polsednja koja će uvideti Tartifovu prevaru
• Elmira – Orgonova žena, mnogo mlađa od njega. Ona je razumna i nepoverljiva. Uzalud pokušava da ubedi svog muža da je Tartif varalica
• Damis – Orgonov sin, po karakteru direktan, pošten i iskren momak, pomalo uzvrele krvi
• Marijana – Orgonova mlada i lepa ćerka. Veoma poslušna i podređena ocu
• Valerije – Marijanin verenik. Ljuti se kada saznaje da Orgon hoće da oženi svoju ćerku sa Tartifom, ali Dorina uspeva da ih pomiri.
• Kleant – Orgonov šurak, ozbiljan, pošten, refleksivan i pravedan lik. Suočava se sa Orgonom zbog njegove zaslepljenosti Tartifom.
• Dorina – Marijanina prijateljica, uživa veliko poverenje porodice i učestvuje u porodičnim poslovima. Pametna je, vesela i duhovita. Ona je prva u kući koja će uvideti Tartifove namere i zadužena od strane porodice da ga raskrinka
• Gospodin Loajal – sudski izvršitelj
• Flipota – služavka gospođe Pernel

Radnja

Cela radnja odvija se u kući gospodina Orgona. Komedija počinje sa gospođom Pernel, koja upućuje pridike Dorini, hvaleći Tartifa kao osobu za primer. Kroz njenu priču autor nas uvodi u dešavanja i konflikt koji postoji u porodici, zbog Tartifa.

Orgon je Tartifa upoznao u crkvi. Oduševljen njegovim karakterom i posvešćenošću Bogu, odlučio je da ga primi u svoju kuću, gde osim što mu je pružio ugodan život, uz pomoć gospođe Pernel, želi da ga uvede u ugledno društvo. Siromašan i pohlepan, Tartif, uvidešti slabost svojih zaštitnika, Orogna i njegove majke i gospođe Pernel, trudi se da istakne svoje vrline, pobožnost i skromnost, ali istovremeno uživa u ovozemaljskim zadovoljstvima i udvara se Orgonovoj ženi Elmiri.

U svom oduševljenju Tartifom, Orgon i njegova majka ostaju toliko zaslepljeni, da i pored ubeđivanja drugih ukućana, koji su Tartifa odmah pročitali, nisu u stanju da promene svoj stav. Orgon želi da uda svoju ćerku Marijanu za Tartufa i ako ovaj za to nije zainteresovan, a u sukobu oko svojih stavova izbacuje sina iz kuće, dok na zahtev Tartifa, ceo imetak prepisuje na njega.

Ovakvo stanje zaslepljenosti ostalo je sve do trenutka kada, na ženinu inicijtivu, Orgon stavlja Tartifa na iskušenje. Sakriven ispod stola, lično je imao prilike da se uveri kako se Tartif udvara njegovoj ženi. Shvativši da je uhvaćen na delu, Tartif preti osvetom. U tom trenutku, Tartif i Orgon zamenjuju uloge. Tartif, na koga je prepisano imanje postaje Orgon, a Orgon i cela porodica padaju pod milost Tartifa.

Sudski izvršitelj uručuje zahtev za iseljenje, po Tartifovom nalogu. Tek tada, kao poslednja u kući, gospođa Pernel, takođe uviđa Tartifove namere. S druge strane Valerije saznaje kako je Tartif izdejstvovao kod kralja, Orgonovo hapšenje u vezi utaje nekih dokumenata njegovog prijatelja.

Srećom, umesto Orgona policajac hapsi Tartifa i oprašta Orgonu, objašnjavajući kako je kralj od samog početka uvideo da je Tartifov prevarant i kako je samo čekao pogodan trenutak da ga uhapsi. Orgon zadovoljan, udaje ćerku za Valerija.

Slučaj Tartif

Mnogi kritičari Tartifa vide istovremeno kao komediju i kao tragediju. Vreme u kome je nastala, bilo je veoma komplikovano. I pored toga što je Francuska potpisala Nantski edikt (1598), koji je protestantima garantovala verske slobode, inkvizicija je sprovodila svoj režim, a katolički poglavari su imali veliki uticaj na sve državne poslove. Ova situacija, završila se tako što je Luj XIV poništio edikt 1685. godine.

Molijerova ideja u prvom trenutku nije bila da napiše dramu sa srećnim završetkom. U martu i aprilu 1664. godine Molijer je napisao Tartifa u tri čina, koji je nedovršen prvi put odigran u Versaju, u sklopu velikih dvorskih svečanosti 12. maja 1664. godine . Publika je od prvog trenutka bila podeljena. Iako je autor bio miljenik kralja Luja XIV, odmah po premijeri je zabranjeno njegovo izvođenje, a jedan od najvećih protivnika bila je Kraljica majka. Period od prve premijere, do 5. februara 1669, poznat je kao „Slučaj Tartif“.

Tako je Molijer započeo borbu za svoje delo. Njegovi protivnici smatrali su da se ne radi o komediji, već o kritici i satiri vezanoj za religiju i pobožnost. Zapravo, u ovoj drami Molijer nije prikazao samo jedan tip licemera, već je ponudio ogledalo licemerja, kao političkog i ideološkog obrasca staleške apsolutističke monarhije. Stoga Tartif nije samo tip junaka licemera, već se njemu ogleda čitavo jedno doba sa svojim nastranostima. Tartif je zapravo vrlo složen književni lik, jer je, s jedne strane, njegov karakter deformisan licemerjem, ali sa druge on i sam, u jednom, trenutku, govori u ime svojih posmatrača.

I ako je bila zabranjena, komedija se i dalje izvodila po kućama. U isto vreme bila je i osuđivana. Pariski nadbiskup zabranio je delo sa pretnjom da će izbaciti iz crkve svakog ko ga bude čitao, štampao ili prikazivao, bilo javno ili privatno.

Način na koji je autor komedije uspeo da obradi različite karaktere, ostavio je mnoge nedoumice, jer je ostala nerešena dilama oko toga da li se u Tartifovom karakteru krio tadašnji pariski nadbiskup ili neki član tajne verske policije. Do ukidanja zabrane Molijer je čak u tri navrata pisao molbe kralju, opravdavajući svoje delo i razloge pisanja. Pominjao je da je vodio računa o osetljivosti predmeta kojim se bavio i da je svu svoju umetničku veštinu upotrebio, kako bi se uvideo kontrast između ličnosti licemera i ličnosti pravednog i pobožnog čoveka, te da njegov cilj nije bio da vređa religiju, već sve one koji religiju vide kao način da se drugima okoriste. U njegovim molbama nalazi se zanimljiv zapis o tome kako čovek lako podnosi prigovore, ali ne podsmevanje, te da na većinu ljudi ništa ne deluje jače, nego prikazivanje sopstvenih grešaka. Pokušavajući da opravda svoje delo, on je navodio primere iz istorije, pominjući najznamenitije filozofe, koji su hvalili komediju, antičku Grčku, Aristotela kao osnivača komedije, kao i stari Rim, gde se ova umetnost posebno poštovala.

U kraljevom odsustvu, 1667. godine Molijer je preradio Tartifa i pokušao da ga postavi na scenu pod novim naslovom, „Varalica“. Međutim, komad je ponovo zabranjen, pošto je moć religioznih grupacija koje se protive pozorištu i dalje bila velika. U pokušaju da intervenišu protiv zabrane, dva glumca su odlazila kod kralja u Flandriju, dok se ovaj nalazio u ratnom štabu, ali njihov trud nije urodio plodom.

Tek posle višegodišnje borbe, 1669. Molijer je dobio zvaničnu dozvolu od kralja za javno prikazivanje komedije, posle čega je komedija postigla veliki uspeh.

Spoljašnje veze

• Suite101 - Cultura: "Tartufo", la obra teatral de Molière sobre la hipocresía 22. 10. 2010., Pristupljeno 23. 9. 2012. Arhivirano 2013-04-26 na Wayback Machine-u(es)