Pređi na sadržaj

Gazan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gazan
Gazan prima islam, slika iz Istorije sveta Rašida al-Dina, XIV vek.
Lični podaci
Puno imeMahmud Gazan
Datum rođenja(1271-11-05)5. novembar 1271.
Mesto rođenjadanašnja pokrajina Mazandaran, Ilkanat
Datum smrti11. maj 1304.(1304-05-11) (32 god.)
Mesto smrtiKazvin, Ilkanat
GrobTabriz
Religijabudizam,
islam
Porodica
SupružnikBulugan-katun Kurasani,
Kutaj-katun
Bulugan-katun Muazama
PotomstvoAlaču,
Oldžei Kultug-katun
RoditeljiArgun-kan
Kutluk-katun
DinastijaHulagidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
atabeg Horasana
Period1284—1295
PrethodnikArgun-kan
Naslednikniko
ilkan
Period1295—1304
PrethodnikBaidu
NaslednikOldžeitu

Gazan ili Kazan [a] (5. novembar 1271, Pokrajina Mazandaran — 11. maj 1304, Kazvin) je bio ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1295—1304) iz dinastije Boridžigin. Bio je sin Argun-kana, unuk Abaka - kana i praunuk osnivača kanata Hulagu-kana, i Kutluk-katun, poticao je iz duge loze vladara koji su direktni potomci Džingis - kana..[1] Sa njegovim dolaskom na vlast, islam je postao zvanična religija u Ilkanatu.

Jedna od njegovih mnogih glavnih žena bila je Kokočin, mongolska princeza (prvobitno verena za Gazanovog oca Arguna pre njegove smrti) koju je poslao njegov pra-deda-stric Kublaj kan.

Vojni sukobi tokom Gazanove vladavine uključivali su rat sa Mamelučkim sultanatom za kontrolu nad Sirijom i bitke sa tursko-mongolskim Čagatajskim kanatom. Kan Gazan je takođe nastavio diplomatske kontakte sa Evropom, nastavljajući bezuspešne pokušaje svojih prethodnika da formiraju francusko-mongolski savez. Čovek visoke kulture, kan Gazan je govorio više jezika, imao je mnogo hobija i reformisao mnoge elemente Ilkanata, posebno po pitanju standardizacije valute i fiskalne politike.

Poreklo i mladost

[uredi | uredi izvor]

Gazan se rodio 5. novembra 1271. godine, na teritoriji današnje pokrajine Mazandaran kao najstariji sin Argun-kana, u to vreme guvernera Horasana i njegove konkubine Kultak Egeči iz Dorboda. U vreme sklapanja njihovog braka, Argun je imao 12 godina. Kultakina starija sestra Ašlun bila je žena Tubšina, sina kana Hulagua i prethodnog namesnika u Velikom Horasanu. Prema Rašidu al-Dinu Hamadaniju, brak je sklopljen u Mazandaranu, gde je kan Argun bio namesnik[2].[3][4] Pošto mu je otac preuzeo vlast u Ilkanatu, Gazan je 1284. godine, sa 30.000 konjanika poslat u Horasan da ga zaštiti od napada Čagatai kanata.[5] Kao atabeg u Horasanu proveo je više od deset godina.[1]

Gazan je rođen 5. novembra 1271. godine, u Abaskunu (sada blizu Bandar Torkamana),[6][7] iako je odrastao u nomadskoj palati orde omiljene žene njegovog dede kana Abake, Bulukan Hatun, koja je i nije imala dece.[8] Gazan i kan Argun se nisu videli sve do Abakinog napada na Kara'unas 1279. godine, kada su se nakratko sreli.

Gazan je odgajan kao Nestorijanski hrišćanin,[9] kao i njegov brat Oldžeitu. Mongoli su tradicionalno bili tolerantni prema više religija, a tokom Gazanove mladosti školovao ga je kineski budistički monah, koji ga je naučio staromandarinskom i budizmu, kao i mongolskom i ujgurskom pismu.[10]

Gazanov deda Abaka jaše na konju, Argun stoji i drži u naručju Gazana. Slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Godine 1291. kan Argun je umro, a vlast u Ilkanatu je ugrabio njegov mlađi brat Kijakato, pošto se zakoniti naslednik kan Gazan nalazio daleko od prestonice Tabriza; premda je kan Kijakato verovatno samo vladao u njegovo ime, kao regent.[11][5][4] Prema pričanjima Marka Pola, kan Gazan se strašno razbesneo kada je čuo za Kijakatove postupke i zapretio je da će mu se osvetiti kao kan Argun svom stricu Ahmed-kanu, ali zbog opasnosti od napada neprijatelja nije smeo da napusti svoj položaj.[5] U međuvremenu, svi ostali su se pokorili Kijakatovoj vlasti, pa ga je i Kurultaj priznao za ilkana.[12]

Godine 1293. Marko Polo se sa velikom pratnjom iskrcao u Ormuzu vodeći Kutaj-katun, suprugu za kana Arguna, ne znajući da je on umro.[13][14][4] Po Kijaktovom predlogu Kutaj-katun je odvedena do Kaspijskih vrata kanu Gazanu, posle čega su se Polovi vratili u prestonicu odakle su kasnije nastavili ka zapadu.[15][16][17]

Pod Tekuderom (Ahmed - kan)

[uredi | uredi izvor]

Živeo je zajedno sa Gajhatuom u logoru Buluhan Hatuna u Bagdadu nakon Abakine smrti. Ponovo se sastao sa svojim ocem kada se Bulukan Hatun udala za kana Arguna i postala Gazanova maćeha.

Vladavina u Horasanu

[uredi | uredi izvor]

Pod Argunom

[uredi | uredi izvor]

Nakon svrgavanja kana Tekudera 1284. godine, Gazanov otac Argun je ustoličen kao il kan, 11-godišnji Gazan je postao namesnik i preselio se u glavni grad Horasana, i nikada više nije video oca, kana Arguna. Za njegovog zamenika je postavljen emir Tegene, koji mu se nije mnogo dopao. Godine 1289. došlo je do sukoba sa drugim Mongolima kada je Navruz, mladi emir iz klana Ojarati, čiji je otac bio civilni guverner Persije pre dolaska kana Hulagua, pokrenuo pobunu protiv kana Arguna. Gazanov zamenik emir Tegene bio je među žrtvama Navruzovog prepada 20. aprila 1289. godine, u kome je uhvaćen i zatvoren. Navruzovog štićenika, princa Hulačua, deset dana kasnije uhapsio je Gazanov komandant Mulai.[18] Kada je emir Navruz 1290. godine, poražen od Argunovog pojačanja,[19] pobegao je iz Ilkanata i pridružio se savezu kana Kaidua, još jednog potomka Džingis-kana koji je bio vladar i kuće Ogedaj i susednog Čagatajskog kanata. Gazan je proveo narednih deset godina braneći granicu Ilkanata od upada Čagatajskog kanata u Centralnoj Aziji.

Pod Kijakatom

[uredi | uredi izvor]

Kada je njegov otac, kan Argun, umro 1291. godine, Gazan je bio sprečen da ostvari svoje pravo na vođstvo u glavnom gradu jer je bio angažovan kako u Navruzovim upadima, tako i u borbi protiv pobune i gladi u Horasanu i Nišapuru. Tagačar, komandant vojske koji je služio prethodne tri generacije il kana, verovatno je stajao iza Argunove smrti i podržavao je Gazanovog strica Kijakata kao novog il kana.[20] Uprkos tome što je bio pretendent, kan Kijakato je poslao pomoć Gazanu u borbi protiv emira Navruza u Horasanu pod vođstvom princa Anbarčija (sin Mongke Timura) i emira Tuladaija, Kuncukbala i El Timura; sam odlazi u Anadoliju da uguši turske ustanke. Međutim, glad je stigla i do njegovog dvora u proleće i Anbarči, nesposoban da prehrani svoje vojnike, morao je uskoro ponovo da ode u Azerbejdžan. Ponovo je pokušao da poseti kana Kijakata, ali je nakon njegovog odbijanja morao da se vrati. Gazan je primio Kokočin, mongolsku princezu iz dinastije Juan u Kini, na povratku iz Tabriza u Horasan. Dovezena je sa istoka u karavanu u kojem je bio i Marko Polo među stotinama drugih putnika. Prvobitno je bila verena za Gazanovog oca, Il Kan Arguna, ali pošto je on umro tokom njenog višemesečnog putovanja, umesto toga se udala za njegovog sina Gazana.[21]

Godine 1294. Gazan je primorao emira Navruza da se preda u Nišapuru[22] i emir Navruz je tada postao jedan od Gazanovih zapovednika vojske. Gazan je bio lojalan svom stricu, iako je odbio da sledi Kijakatovo vođstvo u uvođenju papirne valute u svoju provinciju, objašnjavajući da je vreme u Horasanu bilo previše vlažno da bi se moglo nositi sa papirom.[23]

Protiv Bajdua

[uredi | uredi izvor]

Godine 1295. Tagačar i njegovi zaverenici, koji su verovatno stajali iza Argunove smrti, takođe su ubili njegovog naslednika kana Gajhatua (Kijakata). Zatim su na tron postavili povodljivog Bajdua, rođaka Gazanovog. Kan Bajdu je prvenstveno bio figura, dozvoljavajući zaverenicima da podele Ilkanat među sobom. Čuvši za Gajhatuovo ubistvo, Gazan je krenuo na kana Bajdu. Kan Bejdu je objasnio da je Gazan bio odsutan tokom događaja koji su doveli do Gajhatuovog pada, tako da plemići nisu imali izbora osim da ga uzdignu na presto.[24] Ipak, emir Novruz je ohrabrio Gazana da preduzme korake protiv kana Bajdua, jer on nije bio ništa drugo do figura u rukama plemića. Bajduove snage kojima je komandovao Ildar (njegov rođak i sin princa Ajaja), Eljidei i Čičak su ga dočekale kod Kazvina. Gazanovom vojskom komandovali su princ Sogai (Jošmutov sin), Buralgi, Novruz, Kutlukša i Nurin Aka. Prvu bitku je dobio Gazan, ali je morao da se povuče nakon što je shvatio da je Ildarov kontingent samo delić cele vojske sa kojom se suočio, ostavljajući emira Novruz iza sebe. Ipak, uhvatio je Arslana, potomka Džoči Kasara.[25]

Posle kratkog primirja, kan Bejdu je ponudio Gazanu savladarstvo Ilkanatom i ponudio emiru Novruzu mesto sahib-i divana, čemu je kao protivuslov Gazan zahtevao prihode od naslednih zemalja svog oca u Farsu, persijskom Iraku i Kermanu. Emir Novruz je odbio ove uslove, što je dovelo do njegovog hapšenja. Prema anegdoti, obećao je da će Gazana vratiti vezanog pod uslovom da bude oslobođen. Kada je stigao kod Gazan, poslao je nazad jedan kazan kanu Bajduu; igra reči turske reči kazan. Emir Novruz mu je obećao presto i svoju pomoć pod uslovom da Gazan pređe na islam. Gazan je prešao u sunitski islam, 16. juna 1295. godine, [26][27] od strane Ibrahima ibn Muhameda ibn al-Mu'ajida ibn Hamaveja al-Hurasanija al-Džuvejnija[28] kao uslov za Navruzovu vojnu podršku.[29] Emir Novruz je ušao u Kazvin sa 4.000 vojnika i uzeo dodatni broj od 120.000 vojnika kojima je komandovao Ebugen (po drugim izvorima, 30.000)[30] - potomak Džoči Kasara - na svom putu prema Azerbejdžanu, što je izazvalo paniku među masama koju su pratili prebega Tagha, potčinjeni (zahvaljujući Tagačarovom veziru Sadru ul-Dinu Zanjaniju) i drugi moćni emiri poput Kurumišija i Čupana 28. avgusta 1295. godine.

Videći neposredan poraz, kan Bejdu je zatražio Tagačarovu podršku, ne znajući za njegov prebeg. Nakon što je shvatio da se Tagačar povukao, pobegao je emiru Tukalu u Gruziju 26. septembra 1295. godine, Gazanovi zapovednici su ga pronašli u blizini Nahičivana i uhapsili, vrativši se u Tabriz, gde su ga pogubili 4. oktobra 1295. godine.

Ilkan

[uredi | uredi izvor]

Posle Kijakatove smrti, 1295. godine, vlast u Ilkanatu je ugrabio Baidu.[31][1] Na vest o tome Gazan mu je zapretio da će mu se osvetiti tako da će o tome pričati ceo svet i primio islam, najrasprostranjeniju religiju u zemlji, osiguravši time podršku najvećeg broja podanika.[31][17] Prilikom promene vere uzeo je ime Mahmud.[17] Gazan je potom pristupio ispunjenju svog naslednog prava, krenuvši s vojskom na Baidua.[31] Na deset dana hoda od Tabriza, u krvavoj bici uzurpator je poginuo i Gazan je, gotovo pet godina posle očeve smrti, nasledio presto.[31][1]

Primivši islam Gazan je šetao između sunitske i šiitske struje kako je pogodovalo političkom trenutku, zadržavši mongolska načela tolerantnosti.[32] Primanje islama nije mnogo uticalo na Gazanove odnose sa okolnim zemljama i u suštini nije promenilo politiku Ilkanata. Mongolska Persija ostala je u lošim odnosima sa Čagatai kanatom i Mamelučkim sultanatom u Egiptu, dok su odnosi sa dinastijom Juan u Kini, sa kojom je obavljao živu trgovinsku razmenu, ostali tradicionalno dobri. Jedina promena u njegovoj politici bilo je približavanje Zlatnoj hordi u Rusiji, sa kojom je čak i ratovao protiv Čagataja. Glavni spoljno-politički momenat Gazanove vladavine bio je novi rat protiv Mameluka.

Pregovori između Gazana i Baidua, slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Gazan je imao problema sa svojim vazalima Gruzijskom kraljevinom i Rumskim sultanatom. Problem sa Gruzijom usled buntovnosti kralja Davida VIII ilkan je pokušao rešiti 1299. godine postavljanjem njegovog mlađeg brata Giorgija V za uzurpatora. Međutim, kako je Giorgijeva vlast bila slaba, 1302. godine zamenio ga je njegovim bratom Vahtangom III. Pitanja Rumskog sultanata bila su, pak, mnogo ozbiljnija. Centralna vlast u sultanatu bila je u potpunom raspadu i na njegovom zapadnom delu su egzistirali mnogi emirati.

Gazan je bio poznat i kao pokrovitelj umetnosti i nauke. Od Rašida al-Dina naručio je pisanje prve istorije sveta. Ovaj ogromni poduhvat, koji je zapošljavao razne naučnike i prevodioce, kako bi uobličio istorije Kineza, Turaka i Franaka [b], završen je tek posle njegove smrti.[33]

Kan Gazan na konju

Rana vladavina

[uredi | uredi izvor]

Gazan je proglasio svoju pobedu nakon pogubljenja kana Bajdua u predgrađu Tabriza 4. oktobra 1295. godine,[34] ušao je u grad. Nakon ove deklaracije, nekoliko imenovanja, naređenja i pogubljenja je usledilo kao i obično - zet Kijakatovog sina Alafranga, Eljidai Kušči, je pogubljen, Emir Navruz je nagrađen državnim naibatom i dobio je ekstremnu moć, slično Bukinom u Argunovo vreme. Emir Navruz je, sa svoje strane, izdao formalni edikt u suprotnosti sa drugim religijama u Ilkanatu. Odani emiru Navruzu proganjali su budiste i hrišćane do te mere da se budizam u Persiji nikada nije oporavio[35], crkva Istoka u glavnom gradu Mongola Marageu je opljačkana, a crkve u Tabrizu i Hamadanu su uništene.

I lojalisti Bajdua su uklonjeni - emiri Jirgadai i Končukbal pogubljeni su 10. odnosno 15. oktobra. Končukbal je bio posebno omražen zbog njegovog ubistva Ak Buka Jalaira, njegov dželat je bio Navruzov brat Hadži, koji je takođe bio Ak Bukain zet.[36] Tagačarov štićenik, Sadr al-Din Zanjani, dobio je funkciju vezira nakon smene Bajduovog vezira, Džamal ​​al-Dina. Ponovo je imenovao Tagačara za namesnika Anadolije 10. novembra 1295. Još jedna serija pogubljenja usledila je posle 1296: sin princa Ajaija Ildar je pobegao u Anadoliju 6. februara, ali je zarobljen i pogubljen; [37] Jesutai, komandant Ojratu koji je podržavao sina Hurata-ingulea, pobegao je u Anadoliju 6. februara. -Lav Taragai, pobegao je u Mamelučki sultanat u Siriju, pogubljen je 24. maja, a Buralgi Kiiatai, komandant koji se pobunio protiv kana Arguna, pogubljen je 12. februara.

U međuvremenu, Nogaj Kan, namesnik kanova u Zlatnoj Hordi, je ubijen, a njegova žena Čubej je pobegla kod kana Gazana sa svojim sinom Torajem[38] (ili Burijem[39]) koji je Abakin zet 1296. godine.

Čistka plemića

[uredi | uredi izvor]

Kan Gazan je ublažio probleme sa Zlatnom hordom, ali kuća Ogedeja i Čagataja iz centralne Azije i dalje je predstavljala ozbiljnu pretnju i za Ilkanat i za njegovog gospodara i saveznika Velikog kana u Kini. Kada je Gazan krunisan, Čagatajski kan Duva je 9. decembra 1295. godine, napao Horasan. Kan Gazan je poslao dvojicu svojih rođaka, princa Sogaja (Jošmutov sin) i Esena Timura (Konkurtajevog sina), protiv vojske Čagatajskog kanata, ali su oni dezertirali, verujući da je to Navruzov plan da plemstvu dodatno oduzme imovinu.[40] Emir Navruz je obavestio kana Gazana o ovoj zaveri, a zatim ih je pogubio 1296. godine. Još jedan bordžigidski princ, Arslan, koga je kan Gazan prethodno zarobio i pomilovao, pobunio se u Bilasuvaru. Posle niza bitaka kod Bajlakana, i on je zarobljen i pogubljen, zajedno sa pobunjenim emirima 29. marta.

Pečat Mahmuda Gazana, preko poslednja dva reda njegovog pisma papi Bonifaciju VIII iz 1302. godine. Pečat je Gazanu dao šesti Veliki kan (car ČengZong od Juana). To je na kineskom pismu: "王府定國理民之寶", što znači "Pečat koji potvrđuje autoritet Njegovog Kraljevskog Visočanstva da osniva državu i upravlja njenim narodom". Na njemu su vertikalno prepisana dva reda na mongolskom koristeći staro ujgursko pismo zasnovano na aramejskom jeziku. Vatikanski arhiv.[41]

Posle čistke prinčeva, smatralo se da je Tagačar umešan u pobunu princa Sogaja i da je proglašen pobunjenikom.[42] Tagačar se ojačao u Tokatu i pružio otpor Gazanovim zapovednicima Harmandžiju, Baltuu i Arapu (Samagarovom sinu). Ubrzo ga je uhapsio Baltu kod Delice i isporučen je kanu Gazanu 1296. godine. Ubrzo nakon toga kan Gazan je nevoljno naredio ubistvo Tagačara; prepoznao je da je bio pomoć i da nije neposredna pretnja, i svoju odluku je obrazložio pozivanjem na kinesku priču o pogubljenju komandanta koji je spasao budućeg cara izdajući bivšeg.[43] Njegov štićenik Sadr ul-Din Zanjani je opozvan sa mesta vezira i uhapšen u martu 1296. godine, ali pomilovan zahvaljujući intervenciji Bulukana Hatuna.

Čistke su praćene pogubljenjem Čormakanovog unuka Bajguta 7. septembra 1296, hazaraspidskog vladara Afrasijaba I oktobra 1296, Bajduovog vezira Džamala ud-Dina Dastgerdanija 27. oktobra 1296. godine.

Pobuna Baltua

[uredi | uredi izvor]

Tagačarova smrt izazvala je pobunu Baltua od Džalaira u Anadoliji, gde je bio stacioniran od Abakine vladavine. Podržao ga je Ildar (Konkurtajev sin), koji je uhapšen i pogubljen u septembru 1296. godine. Dva meseca kasnije, Kutlukšah je napao Anadoliju sa 30.000 ljudi i slomio Baltuovu pobunu, uhapsivši ga u junu. Doveden je u Tabriz i tamo zatvoren do 14. septembra 1297. godine, kada je pogubljen zajedno sa sinom. Seldžučki sultan od Ruma Mesud II je uhapšen i zatvoren u Hamadanu.[44]

Pad Navruza

[uredi | uredi izvor]

Navruz se ubrzo upleo u raspravu sa Nurinom Akom, koji je bio popularniji u vojsci, a zatim je napustio Horasan. Nakon što se vratio na zapad, preživeo je pokušaj ubistva vojnika po imenu Tuktai, koji je tvrdio da je Navruz ubio njegovog oca, Arguna Aku. Ubrzo ga je za izdaju optužio Sadr al-Din Kaladi, sahib-divan iz Gazana u tajnom savezu sa Mamelucima. Zaista, prema mamelučkim izvorima, Navruz se dopisivao sa sultanom Lajinom.[45] Koristeći priliku, kan Gazan je započeo čistku protiv Navruza i njegovih sledbenika u maju 1297. Njegov brat Hadži Narin i njegov sledbenik Satalmiš su pogubljeni, zajedno sa Navruzovom decom u Hamadanu, njegov drugi brat Lagzi Guregen je takođe ubijen u Iraku 2. aprila. 1297. Njegov 12-godišnji sin Toghai je pošteđen zalaganjem Bulughan Hatun Kurasani, unuke Gazanove žene Argun Ake i dat na staranje Amiru Huseinu. Ostali koji su pošteđeni bili su njegov brat Iol Kutluk i njegov sinovac Kudžluk. Kasnije te godine kan Gazan je krenuo protiv samog Navruza, koji je u to vreme bio komandant vojske Horasana. Gazanove snage su pobedile u bici kod Nišapura. Navruz se sklonio na dvor kralja Herata u severnom Avganistanu, ali ga je Malik izdao i isporučio Navruza Kutlušahu, koji je odmah 13. avgusta naredio pogubljenje Navruza.[46]

Odnos sa drugim mongolskim kanatima

[uredi | uredi izvor]

Gazan je održavao čvrste veze sa Velikim kanom Juana i kanom Zlatne Horde. Godine 1296. Temur-kan, naslednik Kublaj-kana, poslao je vojnog komandanta, Baiju, u mongolsku Persiju.[47] Pet godina kasnije kan Gazan je poslao svoje mongolske i persijske sluge da prikupe prihod sa Hulaguovih poseda u Kini. Dok su bili tamo, odali su počast velikom kanu Temuru i bili uključeni u kulturnu razmenu širom mongolske Evroazije.[48] Kan Gazan je takođe pozvao druge mongolske kanove da ujedine svoju volju pod velikim kanom Temurom, u čemu ga je podržao Kaiduov neprijatelj, Bajan kan iz Bele Horde. Na Gazanovom dvoru bili su prisutni kineski lekari.[49]

Kasnija vladavina

[uredi | uredi izvor]

Da bi stabilizovao zemlju, kan Gazan je pokušao da kontroliše situaciju[50] i nastavio pogubljenja - Taiju (sin Mongke Temura) 15. aprila 1298. godine pod optužbom za pobunu, vezir Sadr ul-Din Zanjani 4. maja i njegov brat Kutb ul -Din i sa rođakom Kavamom ul-Mulkom 3. juna pod optužbom za proneveru, Abu Bakr Dadkabadi 10. oktobra. Kan Gazan je imenovao jevrejskog preobraćenika u islam - Rašid-al-Din Hamadanija za novog vezira koji je nasledio Sadra ul-Dina Zanjanija, na kojoj je Rašid bio narednih 20 godina, do 1318. godine.[51] Kan Gazan je takođe naručio od Rašid-al-Dina da napravi istoriju Mongola i njihove dinastije, „Kompendijum hronika“ Jami' al-tavarika ili Univerzalnu istoriju. Tokom nekoliko godina širenja, delo je naraslo da pokrije čitavu istoriju sveta od Adamovog vremena, a završeno je tokom vladavine Gazanovog naslednika, Oldžeitua. Napravljeno je mnogo kopija, od kojih je nekoliko preživelo do današnjih dana.

Nakon Taijuovog pogubljenja, imenovao je Nurina Aku za potkralja Arana 11. septembra 1298. godine.

Pobuna Sulemiša

[uredi | uredi izvor]

Sulemiš, koga je Kutlugšah imenovao za potkralja u Anadoliji nakon Baltuove pobune, pobunio se 1299. godine. Okupio je silu od 20.000 ljudi, što je odložilo Gazanov plan za invaziju na Siriju. Kutlugšah je bio primoran da se vrati iz Arana i odneo pobedu protiv njega 27. aprila 1299. godine, kod Erzindžana, zbog čega su pobunjenici pobegli u mamelučki Egipat. Vratio se sa mamelučkim pojačanjem u Anadoliju, ali je ponovo poražen. Doveden je u Tabriz i pogubljen spaljivanjem 27. septembra 1299. godine.[52]

Reforme

[uredi | uredi izvor]

Ofanziva prema jugu usledila je tek posle opsežne unutrašnje reforme, zbog nezavidne političko-ekonomske situacije u samom kanatu. Naime, zemlja je bila opustošena dugogodišnjim građanskim ratovima i pobunama seljaka, koji su, bunivši se protiv feudalizacije, masovno bežali od svojih gospodara. Primanje islama donelo je ilkanu podršku parsijskog plemstva, mahom muslimana. Uz pomoć Rašida al-Dina, koga je imenovao za prvog vezira 1298. godine, izvedene su opsežne reforme koje su delimično oporavile ekonomiju carstva, ali i ubrzale feudalizaciju.

Posebnim jarlikom je vezao seljake za zemlju. Podsticao je razvoj poljoprivrede i uredio poreski sistem, uvevši jedinstvenu valutu. Posebni doprinos imao je u oživljavanju zanatstva u gradovima, gde su bile osnovne državne radionice u kojima su radili robovi, da bi ih kasnije zamenili polunezavisni radnici. Kan Gazan je povećao privilegije mongolskog vojno-nomadskog plemstva, time što je njihove feude, u osnovi stečene raznim zaslugama i nenasledne, priznao za nasledne i dao im poreski imunitet. Tim aktom smanjeni su prihodi carstva, uz sve veće izrabljivanje seljaka.

Kan Gazan je bio čovek visoke kulture, sa mnogo hobija, uključujući lingvistiku, agrotehniku, slikarstvo i hemiju. Prema vizantijskom istoričaru Georgiju Pahimeru (1242–1310): „Niko ga nije nadmašio u pravljenju sedla, uzda, mamuza, čavrlja i šlemova; umeo je da čekićem, šije i glanca, i u takvim zanimanjima koristio je sate svoje dokolice od rata .“[53] Kan Gazan je govorio brojne jezike, uključujući kineski, arapski i „franački“ (verovatno latinski), kao i svoj maternji jezik mongolski.[54]

Dvostruki srebrni dirham kana Gazana.[55]Obv: arapski: لااله الا الله محمد رسول الله صلى الله عليه وسلم/ ضرب تبريز/ في سول الله صلى الله عليه وسلم/ ضرب تبريز/ في سنhailة ... hammadun rasulu llahi salla llahu ʽalaihi va-sallam / duriba Tabriz / fi sanati sabʽin .. ., lit. 'Nema boga osim Alaha, Muhamed je njegov prorok, mir neka je s njim/ Kovan u Tabrizu 7. godine' : "" Rev: Legenda na mongolskom pismu (osim "Gazan Mahmud" na arapskom): Tengri-iin Kuchundur. Ghazan Mahmud. Ghasanu Deledkegululugsen: „Snagom neba/ Gazan Mahmud/ Novčić za Gazan”. Tabriz kovnica. 4,0 gr (0,26 g). Srebro.

Pored svog dubokog religioznog uticaja na Persiju, kan Gazan je imao jedinstvene mere, kovani novac i tegove u Ilkanatu. Naredio je novi popis stanovništva u Persiji da bi se definisala fiskalna politika dinastije. Počeo je da ponovo koristi divljinu, neplodnu i napuštenu zemlju za uzgoj useva, snažno podržavajući upotrebu i uvođenje istočnoazijskih useva u Persiju, i poboljšao je sistem iama. Gradio je hostele, bolnice, škole i pošte. Izaslanici sa dvora dobijali su dnevnicu, a plemstvo je putovalo o svom trošku. Kan Gazan je naredio samo izaslanicima koji imaju hitne vojne obaveštajne podatke da koriste poštansku relejnu službu sa osobljem. Ilkanidski sud je mongolskim vojnicima davao iktas, gde im je bilo dozvoljeno da prikupljaju prihode od komada zemlje. Kan Gazan je takođe zabranio davanje kredita uz kamatu.[56]

Kan Gazan je reformisao izdavanje jarlika (edikta), stvarajući postavljene obrasce i stepenovane pečate, naređujući da se svi jarlici čuvaju u spisima na sudu. Jarliki stariji od 30 godina trebalo je da budu poništeni, zajedno sa starim paizama (mongolskim pečatima vlasti). Nove paize je napravio u dva reda, koji su sadržali imena nosilaca da bi sprečili njihovo prenošenje. Stari paizi su takođe trebalo da se predaju na kraju službeničkog mandata.

Zlatnik u vreme vladavine kana Gazana, Širaz, Iran, 700. po hidžri, 1301. n.e.

U fiskalnoj politici, kan Gazan je uveo jedinstvenu bimetalnu valutu, uključujući gazanske dinare, i reformisao procedure kupovine, zamenivši tradicionalnu mongolsku politiku prema zanatlijama u Ilkanatu, kao što je organizovanje kupovine sirovina i plaćanja zanatlijama. Takođe je odlučio da kupi većinu oružja na otvorenom tržištu.

Na kovanicama, kan Gazan je izostavio ime Velikog kana, umesto toga upisavši svoje ime na svoje novčiće u Iranu i Anadoliji. Ali je nastavio diplomatske i ekonomske odnose sa Velikim kanom kod Dadua.[57] U Gruziji je kovao novčiće sa tradicionalnom mongolskom formulom „Udario Ilkan Gazan u ime Kagana“ jer je želeo da obezbedi svoje pravo na Kavkaz uz pomoć velikih kanova iz dinastije Juan.[58] Takođe je nastavio da koristi kineski pečat Velikog kana koji ga je proglasio vangom (princem) ispod Velikog kana.[59]

Njegove reforme su se takođe proširile na vojsku, pošto je kan Gazan stvorio nekoliko novih gardijskih jedinica, uglavnom mongolskih, za svoj vojni centar. Međutim, on je ograničio politički značaj novih gardista. Videvši da mongolski obični ljudi prodaju svoju decu u ropstvo kao štetno po ljudstvo i prestiž mongolske vojske, kan Gazan je u budžetu izdvojio sredstva za otkup mongolskih robova, a svog ministra Bolada (ambasadora Velikog kana Kublaja) postavio je za komandanta vojne jedinice otkupljenih mongolskih robova.

Sukobi sa Mamelucima

[uredi | uredi izvor]

Kan Gazan je bio poslednji ilkan koji je pokrenuo veći pohod protiv Mameluka u Egiptu. U jesen 1299. godine njegove trupe, većinom sastavljene od konjice, su, pod komandom Kutlušaha, upale u Siriju i osvojile Alep. Nakon toga je 22. decembra došlo do velike bitke kod Vadi el Kasandera iz koje su Mongoli izašli kao pobednici. Potom su početkom januara 1300. godine, osvojili Damask, ali su se u februaru povukli, verovatno zbog nedostatka hrane za konje.

Mongolski upadi na Levant od 1299. do 1303. godine.

Ilkan je pokušao da organizuje vojnu akciju zajedno sa krstašima na Kipru, sklopivši savez sa Henrijem II, kraljem Kipra i titularnim kraljem Jerusalima. Mala flota od 16 brodova je, predvođena kraljem Anrijem II i njegovim bratom Amalrikom, 1300. godine, opljačkala sirijsku i egipatsku obalu, a potom se ukotvila na ostrvu Arvadu, čekajući Mongole. Međutim, Mongoli su, delimično zbog otpora Mameluka, a i unutrašnjih problema, ostali pasivni. Ni sledeće godine nije došlo do ofanzive; Kutlušah je samo postavio odbrambenu vojsku u dolini Jordana u cilju odbrane Damaska, ali se i ta vojska morala povući. Godine 1302. kan Gazan je poslao emisare u Englesku, nastojeći da pridobije saveznika u svom pohodu.[4] Istovremeno krstaši su padom Arvada izgubili poslednje uporište na Levantu i time bili isključeni iz saradnje sa Ilkanatom.

U proleće 1303. godine, Kutlušahova vojska, sačinjena od mongolske konjice i pešadije i jermenskih strelaca, ponovo je upala u Siriju i prodrla do Damaska, osvajajući Alep i Homs. Emir Damaska Bajbars II pozvao je egipatskog sultana u pomoć. Dana 20. aprila u ravnici Mardž el Safar, 25 mi (40 km) južno od Damaska, došlo je do krvave bitke između mongolskih i mamelučkih snaga. Bitka je trajala tri dana i završila se potpunim uništenjem mongolske vojske, koju su Memeluci potom gonili do Karijatana kod Homsa. Prema svedočenju egipatskog istoričara Al Makrizija, kad je Kutlušah obavestio kana Gazana o porazu, ilkan se toliko iznervirao da je počeo krvariti iz nosa.

Mamelučko-ilkanidski rat

[uredi | uredi izvor]

Kan Gazan je bio jedan od dugog niza mongolskih vođa koji su se uključili u diplomatsku komunikaciju sa Evropljanima i krstašima u pokušajima da formiraju franko-mongolski savez protiv njihovog zajedničkog neprijatelja, prvenstveno egipatskih Mameluka. Već je koristio snage iz hrišćanskih vazalnih zemalja kao što su Kilikijska Jermenija i Gruzija. Plan je bio da se koordiniraju akcije između Gazanovih snaga, hrišćanskih vojnih redova i aristokratije Kipra kako bi se porazili Egipćani, nakon čega bi Jerusalim bio vraćen Evropljanima.[60] Poznato je da su mnogi Evropljani radili za kana Gazan, kao što su Izol Pizan ili Buskarelo de Gizolfi, često na visokim pozicijama. Stotine takvih zapadnih avanturista ušlo je u službu mongolskih vladara.[61] Prema istoričaru Piteru Džeksonu, 14. vek je doživeo toliku modu mongolskih stvari na Zapadu da su mnoga novorođena deca u Italiji dobijala imena po mongolskim vladarima, uključujući Gazana: imena kao što su Kan Grande („Veliki kan“), Alaone ( Hulagu, Gazanov pradeda), Argone (Argun, Gazanov otac) ili Kasano (Gazan) su zabeleženi sa velikom popularnošću.[62]

Oktobra 1299. godine, kan Gazan je sa svojim snagama krenuo ka Siriji i pozvao hrišćane da mu se pridruže.[63] Njegova vojska je zauzela grad Alep, a tamo joj se pridružio i njegov vazalni kralj Hetum II od Jermenskog kraljevstva Kilikije, u čijem su sastavu bili i neki templari i hospitalci, i koji je učestvovao u ostatku ofanzive.[64] Mongoli i njihovi saveznici su pobedili Mameluke u bici kod Vadi al-Kazandara, 23. ili 24. decembra 1299. godine.[65] Jedna grupa Mongola se tada odvojila od Gazanove vojske i progonila mamelučke trupe koje su se povlačile sve do Gaze,[66] potiskujući ih nazad u Egipat. Najveći deo Gazanovih snaga nastavio je ka Damasku, koji se predao negde između 30. decembra 1299. godine i 6. januara 1300. godine, iako je njegova Citadela pružala otpor.[67][68][69] Većina Gazanovih snaga se tada povukla u februaru, verovatno zato što je njihovim konjima bila potrebna hrana. Obećao je da će se vratiti u zimu 1300–1301. godine, i napasti Egipat.[70][71] Oko 10.000 konjanika pod mongolskim generalom Mulajem ostavljeno je da nakratko vlada Sirijom, pre nego što su se i oni povukli.[72]

Mameluci su se zaista plašili i prezirali kana Gazana, oni su u januaru 1300. godine, poslali delegaciju vodećih učenjaka i imama, uključujući Ibn Tajmiju, severno od Damaska u al-Nabk, gde se kan Gazan ulogorio, kako bi ubedili kana Gazana da zaustavi napad na Damask. Ibn Taimia je takođe možda sreo izaslanike kana Gazana, uključujući kadiju Diia' al-Din Muhameda, u Damasku u avgustu 1301. godine.[73] U jednoj od ovih prilika, prenosi se da se nijedan od učenjaka nije usudio da kaže bilo šta kanu Gazanu osim Ibn Taimiiiaha koji je rekao:

„Tvrdiš da si musliman i sa sobom imaš muazdine, muftije, imame i šejhove, ali si nas napao i zbog čega si stigao u našu zemlju? Iako su tvoj otac i tvoj deda Hulagu bili nevernici, nisu nas napali, i oni su održali svoje obećanje, ali ti si obećao i prekršio svoje obećanje."

U julu 1300. godine, krstaši su formirali malu flotu od šesnaest galija sa nekim manjim plovilima za prepad na obalu, a Gazanov ambasador je putovao sa njima.[74][75] Snage krstaša su takođe pokušale da uspostave bazu na malom ostrvu Ruad, sa kojeg su pokrenuti prepadi na Tartus dok su čekale Gazanove snage. Međutim, mongolska vojska je sporo napredovala, a snage krstaša su se povukle na Kipar, ostavljajući garnizon na Ruadu koji su opsedali i zauzeli Mameluci do 1303. godine.

Kan Gazan naređuje jermenskom kralju Hetumu II da prati Kutlušaha u napadu na Damask 1303. godine.[76]

U februaru 1301. godine, Mongoli su ponovo napredovali sa 60.000 vojnika, ali nisu mogli ništa drugo nego da se uključe u neke napade oko Sirije. Gazanov general Kutlušah je postavio 20.000 konjanika u dolini Jordana da zaštiti Damask, gde je bio stacioniran mongolski guverner.[77] Ali opet, ubrzo su bili primorani da se povuku.

Planovi za kombinovane operacije sa krstašima ponovo su napravljeni za sledeću zimsku ofanzivu, a krajem 1301. godine, kan Gazan je zatražio od pape Bonifacija VIII da pošalje trupe, sveštenike i seljake, kako bi Sveta zemlja ponovo postala franačka država.[78] Ali opet, kan Gazan se nije pojavio sa svojim trupama. Ponovo je pisao papi Bonifaciju VIII 1302. godine, a njegovi ambasadori su posetili i dvor kralja Karla II Anžujskog, koji je 27. aprila 1303. godine, poslao Galterija de Lavendela kao sopstvenog poslanika nazad na Gazanov dvor.[79]

Godine 1303. kan Gazan je poslao drugo pismo kralju Edvardu I preko Buskarela de Gizolfija, ponavljajući obećanje njegovog pradede kana Hulagua da će Mongoli dati Jerusalim Francima u zamenu za pomoć protiv Mameluka.[80] Mongoli su, zajedno sa svojim jermenskim vazalima, prikupili snage od oko 80.000 da odbiju jurišnike Čagatajskog kanata, koji je bio pod vođstvom Kutluga Kvaje.[81] Posle uspeha tamo, ponovo su napredovali ka Siriji. Međutim, Gazanove snage su potpuno poražene od Mameluka južno od Damaska u odlučujućoj bici kod Mardž al Safara u aprilu 1303. godine.[82] To je trebalo da bude poslednja velika mongolska invazija na Siriju.[83]

Uspon Osmanlija

[uredi | uredi izvor]

Tokom Gazanove vladavine došlo je do daljeg jačanja Turaka Osmanlija, predvođenih emirom Osmanom I Gazijem, na zapadnom delu Anadolije. Godine 1301. u njihove ruke je došla Nikomidija i šire se, pre svega na račun Vizantije, čiju je vojsku u Maloj Aziji vodio car-savladar Mihajlo IX Paleolog.[84] 27. jula 1302. godine, vizantijska vojska je pretrpela odlučan poraz kod Bafeona, nedaleko od Nikeje.[84][85][86] Ova sjajna pobeda digla je emiru Osmanu I ugled kod ostalih gazija, koji su jedan za drugim počeli priznavati njegovu vlast.[85] Svestan opasnosti vizantijski car Andronik II Paleolog poziva u pomoć Almogavere.[84][87] Pod vođstvom bivšeg templara Rožera de Flora njih 6.500 (2.500 vojnika sa ženom i decom) sa flotom od 39 galija je u septembru 1303. godine, pristiglo u Carigrad.[84][88][86] Ova vojska uspela je da u više navrata pobedi Turke i 1304. godine oslobodi, mada privremeno, od njih veliki deo Male Azije.[84][89]

Kraj vladavine

[uredi | uredi izvor]

Posle vojnih pohoda, kan Gazan se vratio u svoju prestonicu Ujan u julu 1302. godine, i napravio nekoliko imenovanja: Nirun Aka i Oldžeitu su ponovo potvrđeni u Aranu i Horasanu kao namesnici, dok je Mulai poslat u Dijar Bakr, a Kutlukšah je postavljen za nemesnika u Gruziji. Dobio je konkubinu, vanbračnu ćerku cara Andronika II Paleologa 1302. godine, koja je možda bila Despina Hatun koja se kasnije udala za kana Oldžeitua.[90] Dana 17. septembra 1303. godine, kan Gazan je verio svoju kćer Oljei Kutlu za Bistama, sina njegovog brata Oldžeitua.[91]

Prema Rašidu al-Dinu, kan Gazan je postao depresivan nakon smrti njegove žene Karamun 21. januara. Jednom je rekao svojim emirima da je „život bio zatvor... i da nije korist“.[92] Kasnije, u martu/aprilu, imenovao je svog brata Oldžeitua za svog naslednika, pošto nije imao svog sina. Na kraju je umro 11. maja 1304. godine, u blizini Kazvina.[93][94] Pokopan je u vodi doline Lar ​​Damavand u Mazandaranu.

Izgleda da se i sam kan Gazan okušao u sufizmu. Prema svedočenju šejika Sadr al-Dina Ibrahima Hamuije, zabeleženom u nekoliko mamelučkih izvora, kan Gazan je od njega dobio vuneni kaput, što ukazuje na to da je Ilkan možda iniciran kao sufija. Ovo ne znači da su Gazanovi odnosi sa sufijama bili bez problema. Godine 703/1303, došla mu je vest o zaveri sufijskih šejika i drugih da ga svrgnu i zamene njegovim rođakom, Ala Firengom, sinom Ilkana Gejhatua (r. 1291–5).[95]

Zaveštanje

[uredi | uredi izvor]

Verska politika

[uredi | uredi izvor]
Kan Gazan proučava Kur'an.

Kao deo svog prelaska na islam, kan Gazan je promenio svoje ime u Islamsko Mahmud, a islam je stekao popularnost na mongolskim teritorijama. Pokazao je toleranciju prema više religija, ohrabrivao je originalnu arhaičnu mongolsku kulturu da cveta, tolerisao je šiite i poštovao religije svojih gruzijskih i jermenskih vazala. Kan Gazan je stoga nastavio pristup svog praoca prema verskoj toleranciji. Kada je kan Gazan saznao da su neki budistički monasi glumili prelazak na islam zbog toga što su im hramovi ranije uništeni, dao je dozvolu svima koji su želeli da se vrate na Tibet, Kašmir ili Indiju gde su mogli slobodno da slede svoju veru i da budu među ostalim budistima.[96] Mongolski kod Jase je ostao na mestu i mongolski šamani su ostali politički uticajni tokom vladavine kana Gazana i njegovog brata i naslednika kana Oldžeitua, ali su drevne mongolske tradicije na kraju otišle u opadanje nakon Oldžeituove smrti.[97] Druge verske preokrete u Ilkanatu tokom Gazanove vladavine podstakao je emir Navruz, kan Gazan je zaustavio ove progone izdavanjem edikta kojim se hrišćani oslobađaju od džizije (poreza na nemuslimane),[98] i ponovo uspostavio hrišćanskog patrijarha Mara Iaballaha III 1296. godine, kan Gazan je navodno kaznio verske fanatike koji su 21. jula 1298. godine, uništili crkve i sinagoge u Tabrizu.[99]

Smrt i nasledstvo

[uredi | uredi izvor]

Gazan je umro 11. maja 1304. godine u Kazvinu, posle duge bolesti, koja je usledila neposredno posle bitke kod Mardž el Safara. Pošto nije imao preživelih sinova, nasledio ga je brat Oldžeitu.

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Kan Gazan je imao deset žena, od kojih su 6 bile glavne žene i jedna konkubina:

  • Jedi Kurtka Hatun — ćerka Mongke Temur Guregena (iz plemena Suldus) i Tuglugšah Katun (ćerka Kara Hulagua)
  • Bulughan Katun Kurasani — ćerka Amira Tasua (iz klana Eljigin iz Kongirada) i Menglitegin, ćerka Argun Aka
  1. Mrtvorođeni sin (rođen 1291. godine, u Damavandu)
  • Kokočin Hatun (rođena 1269, udala se. 1293 u Abharu, umrla 1296. godine), — rođak Bulukan Hatun
  • Bulughan Katun Muazzama (udala se 17. oktobar 1295. godine, u Tabrizu, umrla. 5. januar 1310. godine), — ćerka Otmana Nojana (iz plemena Kongirad), udovica kana Kijakata i kana Arguna
  1. Uljai Kutlug Katun — udata prvo za Bistama, sina Oldžeitua, zatim udata za svog brata Abu Sa'ida
  2. Alju (rođen 22. februara 1298. godine, u Aranu - umro 20. avgusta 1300. godine, u Tabrizu)
  • Eshil Katun (verila se 1293. godine, udala se 2. jula 1296. godine, u Tabrizu) — ćerka Tuga Timura Amir-Tumana (sin Nogaja Jargučija od Bajauta)
  • Dondi Katun (umrla 9. februar 1298. godine), — ćerka Ak Buka (iz plemena Jalair), udovica kana Kijakata
  • Karamun Katun (udala se 17. jul 1299. godine, umrla 21. januar 1304. godine), — ćerka Kutluga Temura (rođak Bulughan Katun Muazzame, iz plemena Kongirad)
  • Gunjishkab Katun — ćerka Shadai Guregen (praunuk Čilauna) i Orghudak Katun (ćerka Jumghura)
  • Irina Paleologina, ćerka cara Andronika II Paleologa[100] (udata 1302. godine).
  • Kutulun (oko  1260 – oko 1306), takođe poznata kao Aigiarne, Aiiurug, Khotol Cagaan ili Ai Iaruk (doslovno  'Mesečina') je bila mongolska plemkinja i rvač, najpoznatija ćerka kana Kaidua, rođaka Kublaja Kana.

Supruge

  • Kundžuškab-katun iz plemena Kurkan
  • Jedi Kaurtika-katun iz plemena Kurkan
  • Bulugan-katun Kurasani, unuka Argun-akaa - majka sina nepoznatog imena
  • Ešil-katun
  • Kutaj-katun, rođaka Argunove supruge Bolgan-katun
  • Dondi-katun, prethodno supruga Kijakatoa
  • Bulugan-katun Muazama, prethodno supruga Kijakatoa i Arguna - majka Alačua i Oldžei Kutlug-katun
  • Keramun-katun

Muška deca

  • sin nepoznatog imena
  • Alaču

Ženska deca

Galerija

[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Toluj, regent Mongolskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Hulagu-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Sorkohtani Beki
 
 
 
 
 
 
 
4. Abaka-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Jisundžin-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Argun-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Kajmiš-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Gazan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Kutluk-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Prema latinskoj ortografiji.
  2. ^ Naziv koji su Mongoli koristili za Evropljane.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409-410.
  2. ^ Hamadani 1998, str. 590
  3. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372-373.
  4. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.
  5. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383.
  6. ^ Magill, Frank Northen; Aves, Alison . "Mahmud Ghazan". Dictionary of World Biography: The Middle Ages. Routledge. Magill, Frank Northen; Moose, Christina J. (1998). Dictionary of World Biography. Fitzroy Dearborn Publishers. str. 381. ISBN 978-1-57958-041-4. 
  7. ^ Aigle, Denise . Iran under the Mongols: Ilkhanid Administrators and Persian Notables in Fars. Bloomsbury Publishing. Aigle, Denise (2024). Iran under the Mongols: Ilkhanid Administrators and Persian Notables in Fars. Bloomsbury. ISBN 978-0-7556-4575-6. 
  8. ^ Rashid al-Din – Universal history
  9. ^ Ghazan had been baptized and raised a Christian"Richard Foltz, Religions of the Silk Road, Palgrave Macmillan, 2nd edition, 2010, p. 120. ISBN 978-0-230-62125-1.
  10. ^ Charles Melville, "Padshah-i Islam: the conversion of Sultan Mahmud Ghazan Khan, pp. 159–177"
  11. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 58-59.
  12. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383-384.
  13. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 37-38.
  14. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 59.
  15. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 38.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 60.
  17. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 410.
  18. ^ Hamadani 1998, str. 596
  19. ^ Hope, Michael (oktobar 2015). „The "Nawrūz King": the rebellion of Amir Nawrūz in Khurasan (688–694/1289–94) and its implications for the Ilkhan polity at the end of the thirteenth century”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 78 (3): 451—473. ISSN 0041-977X. S2CID 154583048. doi:10.1017/S0041977X15000464. 
  20. ^ Rashid al Din – Ibid, pp. I,d.III
  21. ^ Marco Polo, Giovanni Battista Baldelli Boni, Hugh Murray, Société de géographie (France)-The Travels of Marco Polo.
  22. ^ Jackson, str. 170.
  23. ^ René Grousset The Empire of Steppes.
  24. ^ Hope 2016, str. 148
  25. ^ Hamadani 1998, str. 614
  26. ^ Atiya, Aziz Suryal (1965). The Crusade in the Later Middle Ages. Kraus Reprint Corporation. str. 195. ISBN 9780527037000. . }}
  27. ^ Dashdondog, Bayarsaikhan (7. 12. 2010). The Mongols and the Armenians (1220-1335). BRILL. str. 34. ISBN 978-9004186354. . }}
  28. ^ Tadhkirat Al-huffaz of Al-Dhahabi
  29. ^ Amir Nawruz was a Muslim, and offered the support of a Muslim army if Ghazan would promise to embrace Islam in the event of his victory over Baidu" Foltz, p. 128.
  30. ^ Hamadani 1998, str. 623
  31. ^ a b v g Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 384.
  32. ^ Vederford 2007, str. 291.
  33. ^ Vederford 2007, str. 273.
  34. ^ Fisher 1998, str. 379
  35. ^ Roux, str. 430.
  36. ^ Hamadani 1998, str. 629
  37. ^ Brack, Jonathan Z (2016). Mediating Sacred Kingship: Conversion and Sovereignty in Mongol Iran (PhD thesis). University of Michigan. hdl:2027.42/133445.
  38. ^ Hamadani, Rashidaddin (1971). The Successors of Genghis Khan (PDF). Translated by Boyle, John Andrew. . Columbia University Press. str. 129. ISBN 0-231-03351-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  39. ^ Hamadani 1998, str. 365
  40. ^ Hope 2016, str. 166
  41. ^ Michaud, Yahia (Oxford Centre for Islamic Studies) (2002). Ibn Taymiyya, Textes Spirituels I-XVI", Chap. XI
  42. ^ Melville, Charles (2009-03-12). "Anatolia under the Mongols". In Fleet, Kate (ed.). The Cambridge History of Turkey (1 ed.). Cambridge University Press. pp. 51–101. Melville, Charles (2009). „Anatolia under the Mongols”. The Cambridge History of Turkey. str. 51—101. ISBN 978-1-139-05596-3. doi:10.1017/chol9780521620932.004. . ISBN 978-1-139-05596-3. Pristupljeno 27. 4. 2020.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  43. ^ Fisher 1998, str. 381
  44. ^ Melville, Charles (2009-03-12). "Anatolia under the Mongols". In Fleet, Kate (ed.). The Cambridge History of Turkey (1 ed.). Cambridge University Press. pp. 51–101. Melville, Charles (2009). „Anatolia under the Mongols”. The Cambridge History of Turkey. str. 51—101. ISBN 978-1-139-05596-3. doi:10.1017/chol9780521620932.004. . ISBN 978-1-139-05596-3. Pristupljeno 27. 4. 2020.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  45. ^ Hope 2016, str. 168
  46. ^ Roux, str. 432
  47. ^ Yuan Chueh Chingjung chu-shih chi, ch. 34. p. 22.
  48. ^ Culture and Conquest in Mongol Eurasia by Thomas T. Allsen, p. 34.
  49. ^ J. A. Boyle (1968). J. A. Boyle (ed.). The Cambridge History of Iran (reprint, reissue, illustrated ed.). . Cambridge University Press. str. 417. ISBN 0-521-06936-X.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). 
  50. ^ Jackson, str. 177.
  51. ^ Roux, str. 432
  52. ^ Melville, Charles (2009). „Anatolia under the Mongols”. Ur.: Fleet, Kate. The Cambridge History of Turkey. str. 51—101. ISBN 978-1-139-05596-3. doi:10.1017/chol9780521620932.004. 
  53. ^ Maḥmūd Ghāzān." Encyclopædia Britannica. 2009
  54. ^ Ghazan was a man of high culture. Besides his mother tongue Mongolian, he more or less spoke Arabic, Persian, Indian, Tibetan, Chinese, and "Frank", probably Latin." in Histoire de l'Empire Mongol, Jean-Paul Roux, p. 432.
  55. ^ For numismatic information: Coins of Ghazan Archived 2008-02-01 at the Wayback Machine, Ilkhanid coin reading Archived 2008-02-01 at the Wayback Machine.
  56. ^ Enkhbold, Enerelt (2019). „The role of the ortoq in the Mongol Empire in forming business partnerships”. Central Asian Survey. 38 (4): 531—547. S2CID 203044817. doi:10.1080/02634937.2019.1652799. 
  57. ^ Enkhbold, Enerelt (2019). „The role of the ortoq in the Mongol Empire in forming business partnerships”. Central Asian Survey. 38 (4): 531—547. S2CID 203044817. doi:10.1080/02634937.2019.1652799. 
  58. ^ Culture and Conquest in Mongol Eurasia by Thomas T. Allsen, p. 33.
  59. ^ Mostaert and Cleaves Trois documents, p. 483.
  60. ^ The Trial of the Templars", Malcolm Barber, 2nd edition, page 22: "The aim was to link up with Ghazan, the Mongol Il-Khan of Persia, who had invited the Cypriots to participate in joint operations against the Mamluks".
  61. ^ Roux, str. 410.
  62. ^ Peter Jackson, The Mongols and the West, p. 315.
  63. ^ Demurger, str. 143.
  64. ^ Demurger, str. 142(French edition) "He was soon joined by King Hethum, whose forces seem to have included Hospitallers and Templars from the kingdom of Armenia, who participated to the rest of the campaign."
  65. ^ Demurger, str. 142.
  66. ^ Demurger, str. 142"The Mongols pursued the retreating troops towards the south, but stopped at the level of Gaza"
  67. ^ Demurger, str. 142.
  68. ^ Runciman, str. 439.
  69. ^ "Adh-Dhababi's Record of the Destruction of Damascus by the Mongols in 1299–1301", Note 18, p. 359.
  70. ^ Demurger, str. 146.
  71. ^ Schein 1979, str. 810
  72. ^ Demurger (p. 146, French edition): "After the Mamluk forces retreated south to Egypt, the main Mongol forces retreated north in February, Ghazan leaving his general Mulay to rule in Syria".
  73. ^ Aigle, Denise. The Mongol Invasions of Bilād al-Shām by Ghāzān Khān and Ibn Taymīyah's Three "Anti-Mongol" Fatwas (PDF). University of Chicago. p. 110. Pristupljeno 23 February 2017. Prazan šablon za navođenje izvora (pomoć) : |
  74. ^ Demurger, str. 147.
  75. ^ Schein 1979, str. 811
  76. ^ Le Royaume Armenien de Cilicie", pp. 74–75.
  77. ^ Jean Richard, p. 481.
  78. ^ Jean Richard, p. 481.
  79. ^ Schein, str. 813.
  80. ^ Encyclopædia Iranica article
  81. ^ Demurger, "Jacques de Molay", p. 158.
  82. ^ Demurger, str. 158.
  83. ^ Nicolle, str. 80.
  84. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 167.
  85. ^ a b Mičeta 2014, str. 60.
  86. ^ a b Mičeta 2014, str. 235.
  87. ^ Mičeta 2014, str. 64.
  88. ^ Mičeta 2014, str. 65.
  89. ^ Mičeta 2014, str. 66.
  90. ^ Hamadani 1998, str. 654
  91. ^ Raby, Julian; Fitzherbert, Teresa, eds. (1996). The court of the Il-khans, 1290-1340 : the Barakat Trust Conference on Islamic Art and History, St. John's College, Oxford, Saturday, 28 May 1994. Oxford: Oxford University Press. Raby, Julian; Fitzherbert, Teresa (1996). The Court of the Il-khans, 1290-1340: The Barakat Trust Conference on Islamic Art and History, St. John's College, Oxford, Saturday, 28 May 1994. Oxford University Press. str. 201. ISBN 0-19-728022-6. . OCLC 37935458.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  92. ^ Hamadani 1998, str. 661
  93. ^ Kolbas, Judith (2013). The Mongols in Iran: Chingiz Khan to Uljaytu 1220–1309. . Routledge. str. 355. ISBN 978-1-136-80296-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  94. ^ Magill, Frank Northen; Aves, Alison (1998). "Mahmud Ghazan". Dictionary of World Biography: The Middle Ages. Routledge. Magill, Frank Northen; Moose, Christina J. (1998). Dictionary of World Biography. Fitzroy Dearborn Publishers. str. 381. ISBN 978-1-57958-041-4. 
  95. ^ Amitai-Preiss, Reuven (1999). „Sufiji i šamani: neke napomene o islamizaciji Mongola u Ilkhanatu“. Časopis za ekonomsku i društvenu istoriju Orijenta. 42  (1):  33–34.
  96. ^ Arnold, Sir Thomas Walker (1896). "The Preaching of Islam". google.com.
  97. ^ Amitai, see Section VI–Ghazan, Islam and Mongol Tradition– p. 9 and Section VII–Sufis and Shamans, p. 34.
  98. ^ Foltz, str. 129.
  99. ^ Hamadani 1998, str. 642
  100. ^ Hamadani 1998, str. 654

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Ćorović, Vladimir (1989). Istorija Srba. Beograd. ISBN 978-86-83751-30-3. 
  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
  • Luka Mičeta, Stefan Dečanski, 2014. Beograd
  • Adh-Dhababi, Record of the Destruction of Damascus by the Mongols in 1299–1301 Translated by Joseph Somogyi. From: Ignace Goldziher Memorial Volume, Part 1, Online (English translation).
  • Amitai, Reuven (1987). "Mongol Raids into Palestine (AD 1260 and 1300)". Journal of the Royal Asiatic Society: 236–255.
  • Barber, Malcolm. The Trial of the Templars (2nd ed.). . University Press, Cambridge. 2001. ISBN 978-0-521-67236-8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Encyclopædia Iranica, Article on Franco-Persian relations
  • Fisher, William Bayne (1998), The Cambridge History of Iran, vol. 5
  • Foltz, Richard, Religions of the Silk Road, Palgrave Macmillan, 2nd edition, 2010 ISBN 978-0-230-62125-1
  • Demurger, Alain. Jacques de Molay (in French). . Editions Payot&Rivages. 2007. ISBN 978-2-228-90235-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Jackson, Peter. The Mongols and the West: 1221–1410. . Longman. 2005. ISBN 978-0-582-36896-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Hamadani, Rashidaddin (1998), Compendium of Chronicles, translated by Thackston, W.M, Harvard University, Dept. of Near Eastern Languages and Civilizations, OCLC 41120851
  • Hope, Michael (2016). , Power, politics, and tradition in the Mongol Empire and the Ilkhanate of Iran, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-108107-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). OCLC 959277759
  • Michaud, Yahia (Oxford Centre for Islamic Studies) (2002). Ibn Taymiyya, Textes Spirituels I-XVI (PDF) (in French). "Le Musulman", Oxford-Le Chebec.
  • Nicolle, David (2001). The Crusades. Essential Histories. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-179-4. .
  • Richard, Jean (1996). Histoire des Croisades. Fayard. ISBN 2-213-59787-1. .
  • Runciman, Steven. [first published in 1952–1954]. A history of the Crusades 3. . Penguin Books. 1987. ISBN 978-0-14-013705-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Schein, Sylvia (1979). „Gesta dei per Mongolos 1300. The Genesis of a Non-Event”. The English Historical Review. 94 (373): 805—819. JSTOR 565554. doi:10.1093/ehr/XCIV.CCCLXXIII.805. .
  • Roux, Jean-Paul (1993). Histoire de l'Empire Mongol (in French). Fayard. ISBN 2-213-03164-9.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Газан&oldid=28882700”