Пређи на садржај

Белорепи јелен — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија измена
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Подврсте
м Инфокутија
 
(Није приказано 10 међуизмена 7 корисника)
Ред 1: Ред 1:
{{Speciesbox
{{Speciesbox
| name = Белорепи јелен
| name = Белорепи јелен
| латински назив = не
| image = Big buck.jpg
| image = Big buck.jpg
| image_caption = Мужјак
| image_caption = Мужјак
Ред 18: Ред 19:
* ''Dama virginianus'' Zimmermann, 1780
* ''Dama virginianus'' Zimmermann, 1780
}}
}}
'''Белорепи јелен''' или '''вирџинијски јелен''' ({{јез-лат|Odocoileus virginianus}}) је врста [[Јелени|јелена]] која као аутохтона врста насељава већи део [[Северна Америка|Северне Америке]] и северозапад [[Јужна Америка|Јужне]] (све до [[Перу]]а и [[Боливија|Боливије]]).<ref name="IUCN" /> Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва [[Велики Антили|Великих Антила]] ([[Куба]], [[Јамајка]], [[Хаити (острво)|Хаити]] и [[Порторико]]<ref>[http://www.islaculebra.com/puerto-rico/florafauna.html islaculebra.com]</ref>), и неке земље у [[Европа|Европи]], као што су [[Чешка]], [[Финска]], [[Румунија]], [[Србија]], [[Немачка]] и [[Француска]].<ref>{{cite web |url=http://www.arthurgrosset.com/mammals/white-taileddeer.html |title=White-tailed Deer (Odocoileus virginianus) |website=www.arthurgrosset.com}}</ref>
'''Белорепи јелен''' или '''вирџинијски јелен''' ({{јез-лат|Odocoileus virginianus}}) је врста [[Јелени|јелена]] која као аутохтона врста насељава већи део [[Северна Америка|Северне Америке]] и северозапад [[Јужна Америка|Јужне]] (све до [[Перу]]а и [[Боливија|Боливије]]).<ref name="IUCN" /><ref name="британика 1">{{cite book |editor1-last=Мишић |editor1-first=Милан |title=Енциклопедија Британика. А-Б |date=2005 |publisher=Народна књига : Политика |location=Београд |isbn=86-331-2075-5 |pages=125}}</ref> Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва [[Велики Антили|Великих Антила]] ([[Куба]], [[Јамајка]], [[Хаити (острво)|Хаити]] и [[Порторико]]<ref>[http://www.islaculebra.com/puerto-rico/florafauna.html islaculebra.com]</ref>), и неке земље у [[Европа|Европи]], као што су [[Чешка]], [[Финска]], [[Румунија]], [[Србија]], [[Немачка]] и [[Француска]].<ref>{{cite web |url=http://www.arthurgrosset.com/mammals/white-taileddeer.html |title=White-tailed Deer (Odocoileus virginianus) |website=www.arthurgrosset.com}}</ref>


== Опис ==
== Опис ==
Ред 28: Ред 29:


[[Датотека:Close up of female white tailed deer's head.jpg|мини|Глава женке у крупном плану]]
[[Датотека:Close up of female white tailed deer's head.jpg|мини|Глава женке у крупном плану]]
Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи [[Аленово правило]]<ref name="white-tail">{{Cite web |url=https://www.whitetailsunlimited.com/i/p/bk_distribution.pdf |title=North American White-tailed Deer |website=www.whitetailsunlimited.com}}</ref> и [[Бергманово правило]]<ref name="white-tail"/> да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,<ref>{{Cite web |url=https://nhpbs.org/natureworks/whitetaileddeer.htm |title=White-tailed Deer - ''Odocoileus virginianus'' - NatureWorks |website=nhpbs.org}}</ref> али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у [[Минесота|Минесоти]], [[Онтарио|Онтарију]] и [[Манитоба|Манитоби]]. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини [[Тофте (Минесота)|Тофтеа]] у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.<ref>{{cite web |url=http://www.outdoorlife.com/articles/hunting/2007/09/outdoor-life-book-world-records |title=The Outdoor Life Book of World Records |publisher=Outdoor Life |access-date=20. 2. 2011.}}</ref> Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.<ref>{{cite web |url=http://www.1-costaricalink.com/costa_rica_information/deer.htm |title=White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna |publisher=1-costaricalink.com |access-date=20. 2. 2011. |archive-url=https://web.archive.org/web/20101230160737/http://1-costaricalink.com/costa_rica_information/deer.htm |archive-date=30. 12. 2010. |url-status=dead }}</ref> Белорепи јелени са [[Анди|Анда]] већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.<ref name="Animaldiversity.ummz.umich.edu">{{cite web |url=http://animaldiversity.ummz.umich.edu/site/accounts/information/Odocoileus_virginianus.html |title=ADW: ''Odocoileus virginianus'': Information |publisher=Animaldiversity.ummz.umich.edu |date=13. 2. 2011. |access-date=20. 2. 2011.}}</ref><ref>Boitani, Luigi, ''Simon & Schuster's Guide to Mammals''. Simon & Schuster/Touchstone Books (1984), {{ISBN|978-0-671-42805-1}}</ref> Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.<ref>[http://www.science.smith.edu/msi/pdf/i0076-3519-388-01-0001.pdf science.smith.edu] (2011). {{webarchive |url=https://web.archive.org/web/20120620063955/http://www.science.smith.edu/msi/pdf/i0076-3519-388-01-0001.pdf |date=20. 6. 2012.}}</ref>
Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи [[Аленово правило]]<ref name="white-tail">{{Cite web |url=https://www.whitetailsunlimited.com/i/p/bk_distribution.pdf |title=North American White-tailed Deer |website=www.whitetailsunlimited.com}}</ref> и [[Бергманово правило]]<ref name="white-tail"/> да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,<ref>{{Cite web |url=https://nhpbs.org/natureworks/whitetaileddeer.htm |title=White-tailed Deer - ''Odocoileus virginianus'' - NatureWorks |website=nhpbs.org}}</ref> али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у [[Минесота|Минесоти]], [[Онтарио|Онтарију]] и [[Манитоба|Манитоби]]. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини [[Тофте (Минесота)|Тофтеа]] у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.<ref>{{cite web |url=http://www.outdoorlife.com/articles/hunting/2007/09/outdoor-life-book-world-records |title=The Outdoor Life Book of World Records |publisher=Outdoor Life |access-date=20. 2. 2011.}}</ref> Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.<ref>{{cite web |url=http://www.1-costaricalink.com/costa_rica_information/deer.htm |title=White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna |publisher=1-costaricalink.com |access-date=20. 2. 2011. |archive-url=https://web.archive.org/web/20101230160737/http://1-costaricalink.com/costa_rica_information/deer.htm |archive-date=30. 12. 2010. |url-status=dead }}</ref> Белорепи јелени са [[Анди|Анда]] већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.<ref name="Animaldiversity.ummz.umich.edu">{{cite web |url=http://animaldiversity.ummz.umich.edu/site/accounts/information/Odocoileus_virginianus.html |title=ADW: ''Odocoileus virginianus'': Information |publisher=Animaldiversity.ummz.umich.edu |date=13. 2. 2011. |access-date=20. 2. 2011.}}</ref><ref>Boitani, Luigi, ''Simon & Schuster's Guide to Mammals''. Simon & Schuster/Touchstone Books . {{page|year=1984|isbn=978-0-671-42805-1|pages=}}</ref> Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.<ref>[http://www.science.smith.edu/msi/pdf/i0076-3519-388-01-0001.pdf science.smith.edu] (2011). {{webarchive |url=https://web.archive.org/web/20120620063955/http://www.science.smith.edu/msi/pdf/i0076-3519-388-01-0001.pdf |date=20. 6. 2012.}}</ref>


Белорепи јелен има [[Дихромазија|двобојни вид]] са плавом и жутом као основним бојама;<ref>{{cite journal |url=https://digitalcommons.unl.edu/icwdm_usdanwrc/284/ |author=VerCauteren, Kurt C. |author2=Michael J. Pipas |year=2003 |title= A review of color vision in white-tailed deer|journal=Wildlife Society Bulletin |volume=31 |issue=3 |pages=684–691}}</ref> за разлику од њега човек има [[Трихроматичност|тробојни вид]]. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.<ref>FWC, [http://www.wakulla.com/Wakulla_Outdoors/FWC_General_News/Deer_Colorblind_to_Orange,_But_If_You_Glow..._200902237243/ Deer colorblind to orange, but if you glow ...], Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of<br />G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, [https://doi.org/10.1007%2FBF00217375 "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (''Odocoileus virginianus'') and fallow deer (''Dama dama'')"], ''Journal of Comparative Physiology A'', volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.</ref>
Белорепи јелен има [[Дихромазија|двобојни вид]] са плавом и жутом као основним бојама;<ref>{{cite journal |url=https://digitalcommons.unl.edu/icwdm_usdanwrc/284/ |last=VerCauteren|first=Kurt C.| last2 = Pipas| first2 = Michael J.|year=2003 |title= A review of color vision in white-tailed deer|journal=Wildlife Society Bulletin |volume=31 |issue=3 |pages=684–691}}</ref> за разлику од њега човек има [[Трихроматичност|тробојни вид]]. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.<ref>FWC, [http://www.wakulla.com/Wakulla_Outdoors/FWC_General_News/Deer_Colorblind_to_Orange,_But_If_You_Glow..._200902237243/ Deer colorblind to orange, but if you glow ...] {{Wayback|url=http://www.wakulla.com/Wakulla_Outdoors/FWC_General_News/Deer_Colorblind_to_Orange,_But_If_You_Glow..._200902237243/ |date=20161013040358 }}, Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of<br />G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, [https://doi.org/10.1007%2FBF00217375 "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (''Odocoileus virginianus'') and fallow deer (''Dama dama'')"], ''Journal of Comparative Physiology A'', volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.</ref>


[[Датотека:Wtdfishwild.jpg|мини|Мужјак белорепог јелена]]
[[Датотека:Wtdfishwild.jpg|мини|Мужјак белорепог јелена]]
Ред 94: Ред 95:


== Извори ==
== Извори ==
{{извори|30em}}
{{извори|20em}}


== Литература ==
== Литература ==
{{почетак референци|30em}}
{{почетак извора|20em}}
* {{Cite book| ref=harv|editor1=Burnie D. |editor2=Wilson D.E. |year=2005|title=Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife |publisher=DK Adult |isbn=978-0-7894-7764-4|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv|editor1=Burnie D. |editor2=Wilson D.E. |year=2005|title=Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife |publisher=DK Adult |isbn=978-0-7894-7764-4|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv|editor1=Wilson, D.E. |editor2=Reeder, D.M. |year=2005|title=Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.) |publisher=Johns Hopkins University Press |OCLC=62265494 |isbn=978-0-8018-8221-0|pages=}}
* {{Cite book| ref=harv|editor1=Wilson, D.E. |editor2=Reeder, D.M. |year=2005|title=Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.) |publisher=Johns Hopkins University Press |OCLC=62265494 |isbn=978-0-8018-8221-0|pages=}}
{{крај референци}}
{{крај извора}}


== Спољашње везе ==
== Спољашње везе ==
Ред 106: Ред 107:
{{Викиврсте|Dama dama}}
{{Викиврсте|Dama dama}}
{{клица-сисари}}
{{клица-сисари}}

⚫
{{портал|Биологија}}
{{Идентификатори таксона}}
{{Идентификатори таксона}}
⚫
{{портал бар|Биологија}}
{{нормативна контрола}}


[[Категорија:Јелени]]
[[Категорија:Јелени]]

Тренутна верзија на датум 8. март 2024. у 16:48

Белорепи јелен
Мужјак
Женка
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Capreolinae
Род: Odocoileus
Врста:
O. virginianus
Биномно име
Odocoileus virginianus
(Zimmermann, 1780)
Подврсте

38, види текст

White-tailed deer range map
Синоними
  • Dama virginiana Zimmermann, 1780
  • Dama virginianus Zimmermann, 1780

Белорепи јелен или вирџинијски јелен (лат. Odocoileus virginianus) је врста јелена која као аутохтона врста насељава већи део Северне Америке и северозапад Јужне (све до Перуа и Боливије).[1][2] Уведен је и на Нови Зеланд, сва острва Великих Антила (Куба, Јамајка, Хаити и Порторико[3]), и неке земље у Европи, као што су Чешка, Финска, Румунија, Србија, Немачка и Француска.[4]

Опис

[уреди | уреди извор]
Кошута у септембру (у време лињања) у Пис Риверу у канадској покрајини Алберти

Боја крзна белорепог јелена је црвено-смеђа у пролеће и лето, а током јесени и зиме прелази у сиво-смеђу. Препознатљив је по карактеристичној белој доњој страни репа. Реп подиже када је узбуњен како би упозорио грабљивца да је откривен.[5]

Женка подигнутим репом упозорава на опасност

Популација белорепог јелена у Њујорку је потпуно беле боје осим носа и папака (није последица албинизма). Бивше војно складиште Сенека у њујоршком граду Ромулусу има највећу познату концентрацију белих јелена. На овом подручју је бели јелен захваљујући заштити достигао велику бројност. Индикација старости јелена је дужина њушке и боја длаке, старији јелени теже да имају дуже њушке и сивља крзна. Хоризонталне зенице белорепог јелена омогућавају му добар ноћни вид и вид у боји током дана.

Глава женке у крупном плану

Белорепи јелен значајно варира у величини, углавном следећи Аленово правило[6] и Бергманово правило[6] да је просечна величина већа што је животиња удаљенија од екватора. Мужјаци у Северној Америци обично теже 68 до 136 kg,[7] али су зрели мужјаци тешки преко 180 kg забележени у најсевернијим крајевима њиховог ареала, пре свега у Минесоти, Онтарију и Манитоби. Године 1926. Карл Џ. Ленандер млађи је измерио тежину одстрељеног мужјака белорепог јелена у близини Тофтеа у Минесоти, који је након што су му извађени унутрашњи органи био тежак 183 kg, на основу чега је процењено да је док је био жив био тежак 232 kg.[8] Женке (кошуте) у Северној Америци обично теже 40-90 kg. Женке из тропских крајева и са Флорида Киза значајно су мање од јединки из крајева са умереном климом, у просеку теже 35-50 kg, али забележени су и случајеви женки тешких само 25 kg.[9] Белорепи јелени са Анда већи су од осталих тропских јелена ове врсте и имају густо крзно благо вуненог изгледа. Дужина се креће од 95−220 cm, укључујући реп од 10−37 цм, а висина у раменима је 53−120 cm.[10][11] Укључујући све подврсте, просечна тежина одраслих мужјака током лета је 68 kg, а одраслих женки је 45,3 kg. Међу највећим је врстама јелена у Северној Америци, а највећа је у Јужној Америци.[12]

Белорепи јелен има двобојни вид са плавом и жутом као основним бојама;[13] за разлику од њега човек има тробојни вид. Дакле, белорепи јелен има проблем да распозна нијансе наранџасте и црвене које су човеку видљиве.[14]

Мужјак белорепог јелена
Мужјак у градићи Мизула у Монтани

Мужјацима сваке године поново расту рогови. Отприлике једна од 10.000 женки такође има рогове, мада се то обично повезује са фримартинизмом.[15]

Подврсте

[уреди | уреди извор]
Женка подврсте O. v. nemoralis из Костарике
Три јединке подврсте O. v. borealis у Њу Хемпширу

На свету постоји 26 подврста. Седамнаест од њих се налази у Северној Америци (на мапи распрострањености подврста оне су представљене бројевима (који се на списку подврста налазе у заградама)).[16]

Северна Америка

[уреди | уреди извор]
  • O. v. acapulcensis  (1)– (приобаље јужног Мексика)
  • O. v. borealis  (2)– северни белорепи јелен (највећа и најтамнија подврста)
  • O. v. carminis  (4)– (тексашко мексичка граница)
  • O. v. chiriquensis  (5)– (Панама)
  • O. v. clavium  (6)– (Флорида Киз)
  • O. v. couesi  (7)– (Аризона)
  • O. v. dacotensis  (9)– дакотски белорепи јелен (једна од најсевернијих и друга по величини подврста)
  • O. v. hiltonensis  (12)– (Хилтон Хед Ајленд недалеко од обале Јужне Каролине)
  • O. v. leucurus  (13)– (приобаље Орегона)
  • O. v. macrourus  (14)– (Средњи запад САД)
  • O. v. mcilhennyi  (15)– (приобаље Луизијане)
  • O. v. mexicanus  (17)– (средњи Мексико)
  • O. v. miquihuanensis  (18)– (северни Мексико)
  • O. v. nelsoni  (19)– (од унутрашњости јужног Мексика до Никарагве)
  • O. v. nemoralis  (20)– (од карипског приобаља јужног Мексика до Панаме)
  • O. v. nigribarbis  (21)– (приобаље Џорџије)
  • O. v. oaxacensis  (22)– (јужни Мексико)
  • O. v. ochrourus  (23)– (запад Канаде и САД)
  • O. v. osceola  (24)– (приобаље Флориде)
  • O. v. rothschildi  (26)– (панамско острво Којба)
  • O. v. seminolus  (27)– (Флорида)
  • O. v. sinaloae  (28)– (јужни Мексико)
  • O. v. taurinsulae  (29)– (Бул Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. texanus  (30)– (од Тексаса до Јужне Дакоте)
  • O. v. thomasi  (31)– (јужни Мексико)
  • O. v. toltecu  (32)– (од јужног Мексика до Ел Салвадора)
  • O. v. venatorius  (35)– (Хантинг Ајленд у Јужној Каролини)
  • O. v. veraecrucis (36)– (карипско приобаље Мексика)
  • O. v. virginianus  (37)– (јужне државе САД)
  • O. v. yucatanesis (38)– (северни Јукатан у јужном Мексику)

Јужна Америка

[уреди | уреди извор]
Распрострањеност подврста
Северна Америка (без Централне Америке)
Централна и Јужна Америка

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Gallina, S. & Lopez Arevalo, H. (2016). „Odocoileus virginianus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 9. 6. 2021. 
  2. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 125. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ islaculebra.com
  4. ^ „White-tailed Deer (Odocoileus virginianus)”. www.arthurgrosset.com. 
  5. ^ Bildstein, Keith L. (мај 1983). „Why White-Tailed Deer Flag Their Tails”. The American Naturalist. 121 (5): 709—715. JSTOR 2460873. S2CID 83504795. doi:10.1086/284096. 
  6. ^ а б „North American White-tailed Deer” (PDF). www.whitetailsunlimited.com. 
  7. ^ „White-tailed Deer - Odocoileus virginianus - NatureWorks”. nhpbs.org. 
  8. ^ „The Outdoor Life Book of World Records”. Outdoor Life. Приступљено 20. 2. 2011. 
  9. ^ „White-tailed deer and red brocket deer of Costa Rican Fauna”. 1-costaricalink.com. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 20. 2. 2011. 
  10. ^ „ADW: Odocoileus virginianus: Information”. Animaldiversity.ummz.umich.edu. 13. 2. 2011. Приступљено 20. 2. 2011. 
  11. ^ Boitani, Luigi, Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books . 1984. ISBN 978-0-671-42805-1.
  12. ^ science.smith.edu (2011). Архивирано 2012-06-20 на сајту Wayback Machine
  13. ^ VerCauteren, Kurt C.; Pipas, Michael J. (2003). „A review of color vision in white-tailed deer”. Wildlife Society Bulletin. 31 (3): 684—691. 
  14. ^ FWC, Deer colorblind to orange, but if you glow ... Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2016), Wakulla.com, February 23, 2009. This is a report of
    G. H. Jacobs, J. F. Deegan, J. Neitz, B. P. Murphy, K. V. Miller & R. L. Marchinton, "Electrophysiological measurements of spectral mechanisms in the retinas of two cervids: white-tailed deer (Odocoileus virginianus) and fallow deer (Dama dama)", Journal of Comparative Physiology A, volume 174, number 5, pages 551–557, 1994.
  15. ^ Wislocki, G.B. (1954). „Antlers in Female Deer, with a Report of Three Cases in Odocoileus”. Journal of Mammalogy. 35 (4): 486—495. JSTOR 1375571. doi:10.2307/1375571. 
  16. ^ „Odocoileus virginianus”. www.fs.fed.us. Приступљено 8. 6. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Burnie D.; Wilson D.E., ур. (2005). Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult. ISBN 978-0-7894-7764-4. 
  • Wilson, D.E.; Reeder, D.M., ур. (2005). Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Белорепи јелен на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Белорепи јелен.
Икона за клице

Овај чланак везан за сисаре је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белорепи_јелен&oldid=27449350”