Пређи на садржај

Џинџербред

С Википедије, слободне енциклопедије
Џинџербред
Главни састојциђумбир, мед или меласа
  Медији: Џинџербред

Џинџербред[1] (енг. gingerbread) или колач са ђумбиром, односи се на широку категорију пецива, обично ароматизираних ђумбиром, каранфилићем, мушкатним орашчићем и циметом, и заслађених медом, шећером или меласом. Посластице које се праве од џинџербреда су разноврсне, од торте до кекса различитих облика.[2]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Првобитно, термин џинџербред (од латинског zingiber преко старофранцуског gingebras) односио се на конзервирани ђумбир. Затим се односио на посластице направљене од меда и зачина. Термин џинџербред се често користи за превођење француског израза pain d'épices (зачињен хлеб) или немачког и пољског термина Pfefferkuchen и Piernik (папрењак јер је некада садржавао бибер) или Lebkuchen (нејасне етимологије; или латински libum, што значи „жртва“ или „жртвени хлеб“, или немачки Laib што значи векна, или немачка реч за живот, leben). Бибер се такође помиње у регионалним називима, као што су норвешки pepperkaker или чешки perník. [3]

Значење термина џинџербред је еволуирало током времена. Вековима се термин односио на традиционално европско пециво, веома налик модерном кексу, који се традиционално користио за прављење џинџербред мена тј. кекса у облику човечуљка. У Сједињеним Државама први познати рецепт за „Мекани џинџербред који се пече у тепсији“ налази се у кувару Амелије Симонс из 1796. године (American Cookery). [4]

Историја

[уреди | уреди извор]
Џинџербред ман
Џинџербред са краљевском глазуром

Тврди се да је џинџербред у Европу донео јерменски монах Григорије из Никополис 992. године нове ере. Он је напустио је Никополис (данашња западна Грчка) да би живео у Бондароу (северно-централна Француска) у близини града Питивије. Ту је остао седам година, све док није умро 999. године, и учио француске хришћане да пеку џинџербред.[5] Могуће је да је донет у западну Европу из источног Медитерана у 11. веку.[6]

Од 13. века, у граду Торуњу у тадашњој држави Теутонског реда (данашња Пољска), прави се торуњски џинџербред, који је стекао славу у царству и иностранству када су га у Шведску донели немачки имигранти. У Немачкој у 15. веку, еснаф за џинџербред је контролисао производњу.[7] Извори из опатије Вадстена из 1444. године, показују да су шведске часне сестре пекле џинџербред да би ублажиле пробавне сметње. [8] Био је обичај да се пеку бели кекси и фарбају као украси за прозоре. У Енглеској се такође сматрало да џинџербред има лековита својства.[9] Писац из 16. века Џон Барет описао је џинџербред као „врсту торте или теста направљене да утеше стомак“.[6]

Џинџербред је био популарна посластица на средњовековним европским фестивалима и сајмовима, а постојали су чак и сајмови посвећени џинџербреду.[6]

Прва документована трговина џинџербреда у Енглеској датира из 17. века.[10] Продавали су се у манастирима, апотекама и пијацама на градским трговима. Сто година касније, град Маркет Драјтон у Шропширу постао је познат по џинџербреду, што се види на знаку добродошлице њиховог града, где стоји да је то „дом џинџербреда”. Први забележени помен о печењу џинџербреда у граду датира из 1793. године, иако је вероватно направљен раније. Џинџербред је постао широко доступан у 18. веку.

Аустријски божићни џинџербред у облику звезде
Џинџербред торта

Џинџербред је дошао у Америку са досељеницима из Европе. Меласа, која је јефтинија од шећера, убрзо је постала уобичајени састојак и произвела мекши колач. Први штампани амерички кувар, American Cookery ауторке Амелије Симонс, садржао је седам различитих рецепата за џинџербред.[11] Њен рецепт за „Мекани џинџербред за печење у тепсијама“ је први писани рецепт за старомодне америчке џинџербред кексе.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ПРАВИЛНИК о максималним концентрацијама одређених контаминената у храни”. pravno-informacioni-sistem.rs. Приступљено 14. 12. 2023. 
  2. ^ The Oxford Companion to Sugar and Sweets. Oxford University Press. 1. 4. 2015. ISBN 978-0-19-931362-4. 
  3. ^ „Pardubický perník prý dovede probouzet lásku”. Novinky.cz. 2010-04-14. Приступљено 2020-12-20. 
  4. ^ Wilson, Tolford (1957). „Amelia Simmons Fills a Need: American Cookery, 1796”. The William and Mary Quarterly. 14 (1): 16—30. JSTOR 1917369. doi:10.2307/1917369. 
  5. ^ A Dictionary of Miracles: Imitative, Realistic and Dogmatic" by Ebenezer Cobham Brewer 
  6. ^ а б в Fiegl, Amanda. „A Brief History of Gingerbread”. Smithsonian Magazine. Приступљено 2020-12-20. 
  7. ^ Anderson, L. V. (24. 12. 2013). „Why Do We Shape Gingerbread Cookies Like People?”. Browbeat (blog). Slate. Приступљено 24. 12. 2013. 
  8. ^ „Annas Pepparkakor : Pepparkakans historia”. Архивирано из оригинала 2010-03-10. г. Приступљено 2009-11-11. 
  9. ^ „What is the history of gingerbread?”. eNotes. 
  10. ^ „History of Gingerbread – Confectionary Chalet” (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-10. 
  11. ^ Byrn, Anne (2016). American cake : from colonial gingerbread to classic layer, the stories and recipes behind more than 125 of our best-loved cakes. стр. 12–16. ISBN 9781623365431. OCLC 934884678. 
  12. ^ Wilson, Mary Tolford (1957). „Amelia Simmons Fills a Need: American Cookery, 1796”. The William and Mary Quarterly. 14 (1): 16—30. JSTOR 1917369. doi:10.2307/1917369. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џинџербред&oldid=27544032”