Пређи на садржај

Антипапа Александар V

С Википедије, слободне енциклопедије
Антипапа Александар V
Минијатура из Нирнбершке хронике (1493)
Лични подаци
Пуно имеПетар Филагрис
Датум рођења1339.
Место рођењаНеаполи, Млетачка република
Датум смрти3. мај 1410.
Место смртиБолоња, Папска држава
НародностГрк
Папа
Понтификат26. јун 1409 — 3. мај 1410.
ПретходникПапа Гргур XII
НаследникАнтипапа Јован XXIII

Грб антипапе Александра

Петар од Кандије, такође познат и као Петар Филагрис (грчки: Πετρος Φιλαργης) (око 1339 - 3. мај 1410), назван Александар V је био антипапа Римокатоличке цркве изабран на сабору у Пизи 1409. године, током Западне шизме (1378-1417). Његов понтификат трајао је кратко - од 26. јуна 1409. године до смрти. Као антипапа стајао је насупрот римском папи Гргуру XII и авињонском Бенедикту XIII.

Рана каријера

[уреди | уреди извор]

Рођен је у близини данашњег Неаполија на Криту, тада у саставу Млетачке републике, око 1339. године.[1] Рођен је у грчкој породици, те је крштен као Петар Филагрис. Стога је остао упамћен и као Петар од Кандије. У младости је остао сироче, те су га подигли италијански фрањевци.[2] Сам ступивши у фрањевачки ред, похађао је студије на универзитетима у Оксфорду и Паризу. Док је студирао у Паризу избила је Западна шизма. Петар је подржавао папу Урбана VI (1378-1389), римског кандидата. Постао је саветник Ђангалеаца Висконтија, војводе Милана.[3] После десет година вратио се у Ломбардију, где је, захваљујући наклоности Висконтија, постао епископ у Пјаћенци (1386), Вићенци (1387), Новари (1389) и напослетку архиепископ Милана (1402).[4] Папа Иноћентије VII (1404-1406) га је поставио за кардинала.[5]

Понтификат

[уреди | уреди извор]

Изабран је за папу на Сабору у Пизи (25. марта 1409), који је одржан како би се превазишао раскол у Римокатоличкој цркви. Петар је понео ново име - "Александар", те је предводио трећу, пизанску фракцију, у тадашњој западној цркви. Након његовог избора, већина држава Европе признала га је за легитимног папу, са изузетком Краљевине Арагон и Шкотске, које су остале лојалне авињонском папи Бенедикту, као и разних италијанских државица, које су признавале римског папу. [6]

Током свог десетомесечног понтификата Александар је имао за циљ да прошири свој утицај уз помоћ Француске, а посебно војводе Луја II Анжујског, коме је доделио права на Краљевину Сицилију, уклонивши Ладислава Напуљског. Дао је много обећања, али није стигао да их испуни.[7] Просјачки редови имали су много користи током његовог кратког понтификата.

Александар је изненада умро док је са кардиналом Балтазаром Косом боравио у Болоњи, у ноћи 3. на 4. мај 1410. године. Његови посмртни остаци пренети су у цркву Светог Фрање у Болоњи. Прошириле су се лажне вести да га је отровао Балтазар Коса, који га је и наследио као антипапа Јован XXIII (1410-1415). [8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Schabel 2002, стр. 506
  2. ^ Brown 2010, стр. 439
  3. ^ Brown 2010, стр. 439
  4. ^ Schabel 2002, стр. 506
  5. ^ Brown 2010, стр. 439
  6. ^ Sumption 2015, стр. 477
  7. ^ Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Alexander s.v. Alexander V.". Encyclopædia Britannica. Vol. 1 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 553.
  8. ^ Logan 2013, стр. 299

Извори

[уреди | уреди извор]
  • Artaud de Montor, Alexis François. The Lives and Times of the Popes. Volume 4 (New York: Catholic Publication Society of America, 1911), pp. 109–111.
  • Brown, Stephen F. (2010). „Peter of Canida's Commentary on the Sentences of Peter Lombard”. Ур.: Rosemann, Philipp W. Mediaeval Commentaries on the Sentences of Peter Lombard. 2. Brill. стр. 439—470. 439
  • Frank, J.W., "Die Obödienzerklärung des österreichischen Herzöge für Papst Alexander V. (1409)," , in: Römische Historische Mitteilungen, 20, 1978, pp. 49–76.
  • Gregorovius, Ferdinand. History of Rome in the Middle Ages. Volume VI. 2, second edition, revised (London: George Bell, 1906). [Book XII, chapter 5, pp. 598–612].
  • Kelly, J.N.D. & Walsh, M.J. Oxford Dictionary of Popes. second edition. Oxford: OUP 2010.
  • Logan, F. Donald (2013). A History of the Church in the Middle Ages. Routledge. 
  • Oakley, Francis (2008). „The Conciliar Heritage and the Politics of Oblivion”. Ур.: Christianson, Gerald; Izbicki, Thomas M.; Bellitto, Christopher M. The Church, the Councils, and Reform: The Legacy of the Fifteenth Century. The Catholic University of America Press. 
  • Pastor, Ludwig Freiherr von. The History of the Popes: From the Close of the Middle Ages. Volume 1, fifth edition. Herder, 1923 [pp. 177–191]
  • Petrucci, Armando. "Alessandro V, antipapa." In: Enciclopedia dei Papi (2000).
  • Schabel, Christopher (2002). „Peter of Candia”. Ур.: Gracia, Jorge J. E.; Noone, Timothy B. A Companion to Philosophy in the Middle Ages. Blackwell Publishing. стр. 506—507. 
  • Sumption, Jonathan (2015). The Hundred Years War. IV: Cursed Kings. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812247060. 
  • Tuilier, A. "L'élection d'Alexandre V, pape grec, sujet vénitien et docteur de l'Université de Paris,", in: Rivista di Studi Bizantini e Slavi, 3, 1983, pp. 319–341.
  • Valois, Noël. La France et le grand schisme d'Occident. Tome IV: Recours au Concile général. Paris: A. Picard et fils, 1902. [pp. 102–129]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антипапа_Александар_V&oldid=28381224”