Пређи на садржај

Битка за Корехидор

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Корехидор
Део Другог светског рата

Мапа острва Корехидор 1941.
Време9. април6. мај 1942.
Место
острво Корехидор, јужно од Лузона, Филипини.
УзрокЈапанска инвазија Филипина децембра 1941.
Исход Јапанска победа
Територијалне
промене
Јапанци освојили последњу савезничку базу на Филипинима.
Сукобљене стране
 САД
 Филипини
 Јапанско царство
Команданти и вође
генерал Џонатан Вејнрајт (РЗ) генерал Масахару Хома
Јачина
око 11.000[1]
око 40.000[1]
Жртве и губици
11.000 заробљених[1] незнатни[1]

Битка за Корехидор (енгл. Battle of Corregidor), вођена у априлу и мају 1942, била је део јапанске офанзиве на Пацифику током Другог светског рата. Борбе на Батану и Корехидору вођене су у време кад су Јапанци муњевито освајали огромна пространства Далеког истока, не наилазећи нигде на озбиљнији отпор. Гледане у том светлу, четворомесечне борбе америчке и филипинске војске против Јапанаца, на простору од неколико стотина квадратних километара, деловале су, упркос тешком поразу, као нада и охрабрење за САД и њихове савезнике.[1]

После капитулације америчко-филипинских снага на полуострву Батан, 9. априла 1942, утврђено острво Корехидор на улазу у Манилски залив остало је једино америчко упориште на Филипинима. Јапанци су имали у то време потпуну превласт на мору и у ваздуху, али упорни браниоци, око 11.000, под командом америчког генерала Џонатана Вејнрајта (енгл. Jonathan Wainwright), иако изнурени глађу и болестима, пуних 27 дана издржали су јапанску опсаду.[1]

Јапански десант и капитулација

[уреди | уреди извор]

У ноћи 5. маја 1942, Јапанци су чамцима прикупљеним на јужној обали Батана извршили поморски десант на Корехидор и до подне следећег дана заузели највећи део острва. Отпор бранилаца престао је 6. маја у 18 часова, кад су се остаци филипинско-америчких снага предали јапанском генералу Масахару Хоми (енгл. Masaharu Homma).[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 4), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр.595-596

Литература

[уреди | уреди извор]