Пређи на садржај

Бошко Ђуровски

С Википедије, слободне енциклопедије
Бошко Ђуровски
Бошко Ђуровски 12. маја 2020.
Лични подаци
Пуно име Бошко Ђуровски
Датум рођења (1961-12-28)28. децембар 1961.(62 год.)
Место рођења Жилче[1], ФНРЈ
Висина 1,78 m
Позиција задњи везни
Јуниорска каријера
Тетекс
1976—1978 Црвена звезда
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1978—1989
1989—1995
Црвена звезда
Сервет
237
163
(41)
(9)
Репрезентативна каријера
1982—1989
1994—1995
Југославија
Македонија
4
7
(0)
(3)
Тренерска каријера
1998—2001
1999
2001—2002
2002
2002—2003
2006—2007
2007
2008—2013
2013—2015
2016
2017
2018
2021
Сервет (помоћник)
Сервет
Црвена звезда (помоћник)
Раднички Обреновац
Рад
Црвена звезда (помоћник)
Црвена звезда
Нагоја (помоћник)
Македонија
Нагоја
Црвена звезда
Кјото Санга
Графичар

Бошко Ђуровски (мкд. Бошко Ѓуровски; рођен 28. децембра, 1961. у Жилчу код Тетова) је бивши југословенски и македонски фудбалер, а данашњи фудбалски тренер. Старији је брат Милка Ђуровског, и стриц Марија Ђуровског и Марка Ђуровског.

Играчка каријера

[уреди | уреди извор]

Фудбалом је почео да се бави још као пионир у ФК Тетекс, одакле је као омладинац са непуних четрнаест година отишао у београдску Црвену звезду. За први тим Звезде дебитовао је 1978. године, са седамнаест година, где је остао пуних девет сезона, до 1989. године. За Црвену звезду је одиграо 509 утакмица и постигао 103 гола.[2] Интернационалац је постао 1989. када је из Звезде прешао у швајцарски Сервет у којем је остао све до 1995. године где је завршио своју фудбалску каријеру. Са „Серветом“ је постао првак Швајцарске и као играч и као тренер.

За репрезентацију Југославије одиграо је 4 утакмице. У дресу омладинске репрезентације одиграо је 25 мечева, а у младој и олимпијској 20. Играо је и за репрезентацију Македоније - 8 утакмица и дао 3 гола. Носио је дрес селекције света 1989. на опроштају легендарног Зика.[2]

Тренерска каријера

[уреди | уреди извор]

Тренерским послом је почео да се бави у Швајцарској, као помоћни тренер у Сервету,[3] а исти посао је затим обављао у Црвеној звезди од 2001. године.[4] Самостално је водио Раднички Обреновац, Рад, Срем из Сремске Митровице, ПСК Панчево и Раднички Ниш. Освојио је шампионску титулу са швајцарским Серветом (1999), 2002. године је увео Раднички из Обреновца у Прву лигу Југославије. Као помоћни тренер у стручном штабу Зорана Филиповића има освојен Куп СР Југославије 2002. године са Црвеном звездом.

У марту 2007. преузима функцију шефа стручног штаба Црвене звезде, након оставке Душана Бајевића – за време утакмице са новосадском Војводином (0:3). и са „црвено-белима“ осваја „дуплу круну“ - прву титулу првака Србије (2006/07), и Куп Србије 2006/07.[2] Након тога добија отказ због лоших игара у Европи и заједно са тадашњим председником Драганом Стојковићем одлази у Јапан, где постаје помоћни тренер у екипи Нагоје. Као асистент Драгана Пиксија Стојковића освојио је јапанску Џеј лигу (2010) и Суперкуп Јапана (2011).

У новембру 2013. Ђуровски је постављен за селектора фудбалске репрезентације Македоније. На тој позицији се задржао до априла 2015. када је отпуштен због слабих резултата.[5] Током 2016. био је поново у Нагоји, али овога пута као главни тренер. У мају 2017. по други пут је постављен за тренера Црвене звезде, овога пута као привремено решење до краја сезоне 2016/17.[6]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Бошко Ђуровски је истакао да је из српске породице из Старе Србије (данашња Северна Македонија). Његово презиме с очеве стране је било Стојановић, а с мајчине Петровић. Међутим, под комунистичком диктатуром Јосипа Броза у ФНРЈ одмах после Другога светског рата, они су морали да промене презиме. Оно је добијено по најстаријем живом члану породице Ђуру Стојановићу (Бошковом прадеди).[7] Бошко Ђуровски је истакао:

„Тито и његови сарадници вршили су притисак на народ да се узима презиме по неком претку и да се додаје -ски на крај, уместо -ић... Тата је рођен у Београду, али је почетком Другог светског рата прешао у данашњу Македонију. Само је стриц остао у Београду. Мој деда Никола био је херој из Првог светског рата, рођен је 1892. Човек који је прешао голготу са српском војском. Нажалост, ја као дете нисам много запиткивао о томе, а у то време се о Првом светском рату више ћутало него причало. Жао ми је што не знам више појединости о томе.”[7]

Године 2020. одлучио је да се укључи у политику тврдећи да жели да се бори за аграрна права, заштиту животне средине и развој спорта у Србији.[8] Добио је тринаесто место на изборној листи Здраве Србије и Боље Србије на изборима за народне посланике Србије 2020. године,[9] али листа није прешла цензус.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „ЗБОГ ТИТА МЕЊАЛИ ПРЕЗИМЕ: Вршени притисци, додали смо "ски". novosti.rs. 
  2. ^ а б в „FK Crvena zvezda - Staffs”. FC Crvena Zvezda. Приступљено 2021-02-02. 
  3. ^ „Zvono za povratak”. glas-javnosti.rs. Приступљено 16. 2. 2001. [мртва веза]
  4. ^ „Crvena zvezda kompletirala stručni štab”. Архивирано из оригинала 07. 10. 2021. г. Приступљено 07. 10. 2021. 
  5. ^ „Ђуровском отказ и - 21.000 евра”. mondo.rs. 
  6. ^ „Ђуровски преузео црвено-беле: Уговор нисам потписао, Звезда ме је звала и то је довољно!”. blic.rs. 
  7. ^ а б d.o.o, Promotim. „Ispovijest legende Crvene zvezde: Zbog Tita je moja porodica promenila prezime!”. www.frontal.ba (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-21. 
  8. ^ Ekipa „Blica“. „SA FUDBALSKOG TERENA U POLITIČKU ARENU Boško Đurovski: Često ni u fudbalu nema fer-pleja”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-03-07. 
  9. ^ „Ko je sve na listi Milana Stamatovića i Dragana Jovanovića za poslanike?”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-03-07. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]