Пређи на садржај

Валентен Мадуа

С Википедије, слободне енциклопедије
Валентен Мадуа
Мадуа 2024.
Лични подаци
Пуно имеВалентен Мадуа
Надимак„Трактор из Бретање“,[1] „4х4“[2]
Датум рођења(1996-07-13)13. јул 1996. (28 год.)
Мјесто рођењаБрест, Француска
ДржављанствоФранцуска
Висина1,78 m[3]
Маса71 kg[3]
Тимске информације
Тренутни тим
Групама—ФДЈ
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачапанчер, класик специјалиста
Јуниорска каријера
2012—2014Бик 2000 јуниори
2015—2016Бик 2000
2015Бретање—сеше (стажер)
2017Нант Атлантик
2017ФДЈ (стажер)
Професионална каријера
2018—ФДЈ[4][5]
Успјеси
Класици
Бретање класик1 (2023)
Првенства
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2023)
Награде и медаље
Представљајући Француска Француску
Друмски бициклизам
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место Париз 2024. Друмска трка
Ажурирано: 26. септембар 2024.

Валентен Мадуа (фр. Valentin Madouas; Брест, 13. јул 1996) француски је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Групама—ФДЈ.[6] Освојио је по једном Бретање класик, првенство Француске у друмској вожњи и сребрну медаљу на Олимпијским играма у друмској вожњи.

Каријеру је почео 2018. и исте године освојио је Париз—Бурж класик, а 2019. је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију. Године 2020. возио је Тур де Франс по први пут, док је 2021. освојио класик Полинорманд. Године 2022. освојио је брдску класификацију на Париз—Ници, завршио је Ронде ван Фландерен на трећем мјесту и завршио је Тур де Франс на десетом мјесту.

Године 2023. освојио је Бретање класик и првенство Француске у друмској вожњи и завршио је Страде Бјанке на другом мјесту, док је 2024. освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма у друмској вожњи.

Дјетињство и јуниорска каријера

[уреди | уреди извор]

Рођен је 12. јула 1996. у Бресту, а одрастао је у Гуенуу. Његов отац Лоран Мадуа бивши је бициклиста који се такмичио у периоду од 1989. до 2001. године и возио је на Тур де Франсу.[2][7] У дјетињству се бавио бициклизмом али и другим спортовима као што су џудо, пливање и триатлон. Када је имао девет година, упознао је Давида Годуа током регионалне трке и постали су ривали у млађим категоријама.[2] Године 2012. прешао је у тим Бик 2000, чији је један од оснивача био његов дједа по мајци.[2] Током 2012. такмичећи се у категорији кадета, освојио је у двије дисциплине првенство Француске на писти,[8] као и првенство Бретање у вожњи на хронометар.[9] Године 2014. прешао је да се такмичи у конкуренцији јуниора, гдје је током прве сезоне освојио двије сребрне медаље на Европском првенству на писти, у дохватној вожњи индивидуално и екипно, а остварио је укупно седам побједа.[10] Током друге сезоне у јуниорима постао је лидер тима.[10]

Године 2016. освојио је првенство Француске за аматере, а у августу је изабран у француски тим за Тур де л’Ен трку, гдје су поред њега возили још Году и Орелин Паре Пентре.[11] Крајем августа изабран је у француски тим за Тур де л’Авенир трку,[12] гдје је радио за Годуа који је освојио.[2] У октобру 2016. године часопис L'Équipe је објавио да ће почети професионалну каријеру 2018. у тиму ФДЈ.[13] У јануару 2017. тренирао је са тимом ФДЈ, након чега је прешао у Нант Атлантик.[14]

Током 2017. остварио је етапне побједе на тркама Спортбеж, Тур ди Кантон де л’Естуер и Есор Бретонје, а завршио је на другом мјесту на трци Манш—Атлантик, седмом на Париз—Рубеу за јуниоре и на осмом на трци Ронде де л’Исар.[15] На љето је прешао у тим ФДЈ као стажер, у исто вријеме као Бруно Армираил, а до краја сезоне завршио је Тур ди Дубс на осмом мјесту.[16] Дана 14. септембра, објављено је да је потписао двогодишњи уговор са тимом ФДЈ и да постаје професионалац од сезоне 2018.[17]

Професионална каријера

[уреди | уреди извор]

2018.

[уреди | уреди извор]
Мадуа на трци Гран при сајклисте де Монтреал 2018.

На својој првој трци као професионалац, завршио је Гран при ла Марсељеза на седмом мјесту, четири секунде иза Александера Женијеа.[18] Тур ди От Вар завршио је на четвртом мјесту у генералном пласману и освојио је класификацију за најбољег младог возача,[19] након чега је возио Страде Бјанке, своју прву ворлд тур трку, гдје је био у бијегу, а након што је достигнут отпао је од групе и завршио је на 20 мјесту, преко пет минута иза Тиша Бенота.[20] Средином марта возио је три класика у Француској за недељу дана, Гран при де Денен је завршио на 19 мјесту,[21] Класик Лоар Атлантик на 36,[22] а Шоле—пес де ла Лоар на 26 мјесту.[23] Почетком априла возио је Вуелту ал Паис Баско, коју је завршио на 33 мјесту у генералном пласману, 18 минута иза Приможа Роглича,[24] а три дана касније завршио је Париз—Камемберт на другом мјесту, 21 секунду иза Лилијана Калмежана, одспринтавши Андреа Вендрамеа.[25]

У јуну је возио Руте д’Окитаније трку, коју је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, минут и 50 секунди иза Алехандра Валвердеа и освојио је класификацију за најбољег младог возача.[26] У августу је Бинкбанк тур завршио на 25 мјесту у генералном пласману, скоро два минута иза Матеја Мохорича,[27] након чега је Бретање класик завршио на осмом мјесту, минута и 17 секунди иза Оливера Насена.[28] Дан после класика, објављено је да ће бити дио француског тима на Свјетском првенству у Инзбруку.[29] У септембру је завршио на 12 мјесту Гран при сајклисте де Монтреал, у групи коју је одспринтао Мајкл Метјуз,[30] након чега је Гран при Изберг завршио на шестом мјесту, 29 секунди иза Филипа Жилбера.[31] Возио је друмску трку за возаче до 23 на Свјетском првенству године и завршио је на 27 мјесту, скоро пет минута иза Марка Иршија.[32] Дана 4. октобра возио је Париз—Бурж класик, гдје је напао на 2 km до циља и побиједио у фото финишу испред Брајана Кокара и Кристофа Лапорта, чиме је остварио прву побједу у каријери.[33] Три дана касније возио је Париз—Тур, који је завршио на петом мјесту, у групи која је дошла на циљ минут и 14 секунди иза Серена Краг Андерсена.[34]

2019.

[уреди | уреди извор]

Сезону 2019. почео је на Етоил де Бесеж трци, коју је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, 43 секунде иза Лапорта и освојио је класификацију за најбољег младог возача.[35] Дана 2. марта завршио је Класик де л’Ардеш на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ четири секунде иза Калмежана,[36] а дан касније завршио је Дром класик на другом мјесту, три секунде иза Алексиса Виљермоа.[37] Средином марта возио је по први пут Париз—Ницу, коју је завршио на 11 мјесту у генералном пласману, четири минута иза Егана Бернала.[38] Сезону је наставио на Вуелти ал Паис Баско, гдје је другу етапу завршио на петом мјесту, у групи која је дошла секунду иза Жилијена Алафилипа,[39] а трку је завршио на 17 мјесту у генералном пласману, седам минута иза Јона Изагиреа.[40] Дана 21. априла возио је Амстел голд рејс, гдје је Алафилип напао на 36 km до циља, што је пратио само Јакоб Фуглсанг, а затим су за њима кренули Мајкл Вудс, Михал Квјатковски и Матео Трентин. У финишу је напао Метју ван дер Пул, што су пратили Мадуа, Бауке Молема и Сајмон Кларк; достигли су Алафилипа и Фуглсанга у последњих 300 метара када је Ван дер Пул почео да спринта и побиједио је, док је Мадуа завршио на осмом мјесту.[41]

Мадуа на Класику Сан Себастијан 2019.

У мају је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију, гдје је током прве недеље двије етапе завршио у првих десет, шесту етапу на седмом мјесту, 54 секунде иза Фауста Маснаде и седму етапу на деветом мјесту, одспринтавши велику групу која је дошла на циљ минут и седам секунди иза Билбаоа.[42] Током првог дана одмора продужио је уговор са тимом до 2021.[43] На етапи 20 је био у бијегу али је достигнут на 4 km до циља и етапу је завршио на осмом мјесту, 25 секунди иза Пеља Билбаоа.[44][45] Хронометар на последњој, етапи 21, завршио је на 72 мјесту, два минута иза Чада Хаге и трку је завршио на 13 мјесту у генералном пласману, 22 минута иза Ричарда Карапаза.[46] Крајем јуна возио је Руте д’Окитаније трку, коју је завршио на 11 мјесту у генералном пласману, два минута и 45 секунди иза Валвердеа.[47] Недељу дана касније, друмску трку на првенству Француске завршио је на петом мјесту у спринту прве групе, у коме је побиједио Ворен Барги.[48]

Дана 3. августа возио је Класик Сан Себастијан, гдје је завршио на 21 мјесту, у мањој групи која је дошла на циљ минут и 15 секунди иза Ремка Евенепула.[49] Десет дана касније стартовао је Бинкбанк тур, који је завршио на 38 мјесту у генералном пласману, 11 минута иза Лауренса де Плуса.[50] Почетком септембра возио је Бретање класик, који је завршио на 24 мјесту, 47 секунди иза Сепа Ванмаркеа.[51] Гран при сајклисте де Квебек завршио је такође на 24 мјесту, у групи коју је одспринтао Метјуз,[52] а Гран при сајклисте де Монтреал завршио је 50 секунди иза Грега ван Авермата.[53] До краја сезоне возио је класике у Италији, завршивши Тре вали Варезине на 55 мјесту, преко седам минута иза Роглича,[54] Милано—Торино на 56 мјесту, шест и по минута иза Вудса,[55] а Ђиро ди Ломбардију на 97 мјесту, 20 минута иза Молеме.[56]

2020.

[уреди | уреди извор]

Сезону 2020. почео је на класику Гран при ла Марсељеза, гдје је завршио на другом мјесту у спринту четворочлане групе, иза Беное Коснефрое.[57] Три дана касније стартовао је Етоил де Бесеж трку, коју је завршио на 11 мјесту у генералном пласману, два минута и 21 секунду иза Коснефрое.[58] Возио је Фон—Ардеше почетком марта, гдје је пао и сломио вилицу, због чега је морао да напусти трку и да пропусти Париз—Ницу коју је требало да вози.[59] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[60][61][62]

Мадуа (лијево) на Флеш Валону 2020.

Након што је сезона настављена, у августу је возио Ла руте д’Окитаније трку, коју је завршио на 14 мјесту у генералном пласману, скоро три минута иза Бернала.[63] Два дана касније возио је Мон Ванту денивеле челенџ, који је завршио на десетом мјесту, два и по минута иза Александра Власова.[64] Друмску трку на националном првенству завршио је на осмом мјесту, у групи која је дошла на циљ пет секунди иза тројице возача које је одспринтао Арно Демар и освојио првенство.[65] Дана 29. августа стартовао је Тур де Франс, који је возио по први пут у каријери.[66] Радио је за Тиба Пиноа, који је изгубио доста времена на деветој етапи, након чега је Мадуа отишао у бијег на етапи 13, коју је завршио на четвртом мјесту, минут и по иза Данијела Мартинеза.[67] Тур је завршио на 27 мјесту у генералном пласману, скоро два сата иза Тадеја Погачара и на трећем мјесту у класификацији за најбољег младог возача, иза Погачара и Енрика Маса.[68] На дан завршетка Тур де Франса, изабран је у француски тим за друмску трку на Свјетском првенству,[69] о чему је Томас Воклер, селектор тима, изјавио да ће бити један од најбитнијих возача за Алафилипа.[70] Алафилип је освојио Свјетско првенство, а Мадуа је завршио на 34 мјесту, пет минута иза.[71]

Дана 30. септембра возио је Флеш Валон, коју је завршио на 11 мјесту, десет секунди иза Иршија.[72] Пет дана касније возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, који је завршио на 25 мјесту, 58 секунди иза Роглича који је побиједио у спринту прве групе.[73] Сезону је наставио на Париз—Тур класику, гдје је завршио на четвртом мјесту, у групи од пет возача који су дошли на циљ 30 секунди иза Каспера Педерсена и Коснефрое, изгубивши у спринту од Јориса Ниувенхојса.[74] Недељу дана касније возио је Ронде ван Фландерен, гдје је завршио на 14 мјесту, у групи која је дошла на циљ осам секунди иза Ван дер Пула и Ван Арта, који су напали заједно са Алафилипом на око 40 km до циља.[75] На крају сезоне возио је Дридагсе Бриж—Де Пан класик, који није завршио.[76]

2021.

[уреди | уреди извор]
Мадуа на Амстел голд рејсу 2021.

У јануару 2021. године продужио је уговор са тимом до 2024. а Пино и менаџер тима — Марк Мадио истакли су да ће он бити лидер тима у будућности.[77] Мадуа је изјавио да ће му требати двије до три сезоне да додатно напредује, као и да ће му циљ током сезоне бити класици,[77] а да покушава да тачно дефинише свој профил бициклисте.[78] Сезону је почео на трци Тур де Алпс маритимес ет ди Вар, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту, у групи која је дошла на циљ секунду иза Молеме.[79] На другој етапи, Вудс је напао на успону на 400 метара до циља, што Мадуа није могао да прати и завршио је у групи која је дошла 13 секунди иза.[80] На последњој, трећој етапи, Ђанлука Брамбила је побиједио из бијега, док је Мадуа завршио на петом мјесту, 13 секунди иза и трку је завршио на седмом мјесту у генералном пласману, 13 секунди иза Брамбиле.[81] Почетком марта возио је Трофео Лајгвеља, који је завршио на 12 мјесту, минут иза Молеме,[82] а три дана касније возио је Страде Бјанке, гдје је завршио на 21 мјесту, шест и по минута иза Ван дер Пула.[83] У априлу, завршио је Ронде ван Фландерен на 39 мјесту, преко два минута иза Каспера Асгрена,[84] Брабантсе пајл на 14 мјесту, у групи која је дошла на циљ 48 секунди иза Тома Пидкока,[85] као и Амстел голд рејс на 27 мјесту, у групи која је дошла на циљ три секунде иза прве групе од три возача, у којој је Ван Арт побиједио Пидкока у фото финишу.[86] Два дана касније Флеш Валон је завршио на 86 мјесту,[87] након чега је изјавио да је у негативној фази због неуспјеха у губитку килаже, као и због бројних разочарења након падова и механичких проблема које је имао на почетку сезоне.[2][88] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу радио је за Годуа и завршио је на 83 мјесту, док је Году завршио на трећем.[89]

У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је био у бијегу на последњој, осмој етапи, а након што је достигнут завршио је четири минута иза Марка Падуна и завршио је на 34 мјесту у генералном пласману, 28 минута иза Ричија Порта.[90] Првенство Француске у друмској вожњи завршио је на седмом мјесту, минут иза Ремија Кавање, дошавши на циљ заједно са Гијомом Мартеном.[91] Сезону је наставио на Тур де Франсу, гдје је радио за Годуа, а на етапи 14 је отишао у бијег и завршио је на 12 мјесту, три и по минута иза Молеме који је остварио соло побједу.[92] На етапи 15 је отишао поново у бијег, одакле је отпао послије више од 150 km и завршио је преко осам минута иза Сепа Куса.[93] Тур је завршио на 42 мјесту у генералном пласману, преко два сата иза Погачара.[94] Дана 15. октобра возио је Полинорманд класик, гдје је отишао у бијег заједно са још девет возача. У последња два од укупно 12 кругова колико је вожено, у бијегу је остало шест возача, а на успону у последњем кругу Мадуа је напао, што су пратили Коснефроа и Ентони Перез. Стигли су заједно на циљ и у спринту је побиједио Мадуа, остваривши прву побједу након 2018.[95] Два дана касније стартовао је Тур ди Лимузен, гдје је последњу, четврту етапу, завршио на трећем мјесту у спринту, а трку је завршио на 12 мјесту у генералном пласману, 47 секунди иза Баргија.[96] Крајем августа возио је Бретање класик, гдје је завршио на осмом мјесту, 13 секунди иза Коснефрое и Алафилипа који су напали на 50 km до циља.[97] Дана 4. септембра возио је Тур ди Жира класик, гдје је био дио четворочлане групе која је дошла заједно на циљ и у спринту је завршио на трећем мјесту, иза Коснефрое и Симонеа Веласка, а испред Наира Кинтане.[98] Дан касније завршио је Тур ди Добс на петом мјесту у спринту, у којем је побиједио Доријан Годон.[99] Изабран је у састав тима за Свјетско првенство заједно са Алафилипом и Коснефроом, а он и Алафилип били су једини у тиму који су учествовали и на првенству 2020.[100] На првенству, Алафилип је напао у последњих 50 километара и одвојила се група од десетак возача, у којој је био и Мадуа. Он је отпао након што је Алафилип поново напао на 26 km до циља и завршио је на 13 мјесту, последњем у групи која је дошла на циљ минут и 18 секунди иза Алафилипа, заједно са Ван дер Пулом и Ван Артом.[101] Послије трке изјавио је да је срећан што је помогао Алафилипу да освоји првенство два пута, али да би волио да га и сам освоји једног дана.[102]

Дана 1. октобра возио је Руте Аделе де Витре класик, који је завршио на 32 мјесту, у групи која је дошла на циљ 14 секунди иза Арвида де Клејна.[103] Дан касније завршио је Лоар Атлантик класик на другом мјесту, изгубивши у спринту од Алана Риуа.[104] На крају сезоне завршио је Букле де л’Олне на другом мјесту, побиједивши у спринту у групи која је дошла на циљ 36 секунди иза Стана Девулфа.[105]

2022.

[уреди | уреди извор]
Мадуа на Париз—Ници 2022.

Сезону је почео на Тур де Алпс маритимес ет ди Вар, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту, 25 секунди иза Тима Веленса и Кинтане.[106] Последњу, трећу етапу, завршио је преко два минута иза Кинтане и трку је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, два минута и 50 секунди иза Кинтане.[107] Недељу дана касније морао је да одустане од учешћа на Дром класику јер је био позитиван на ковид 19.[108] Почетком марта возио је Париз—Ницу, гдје је био у бијегу на петој етапи, али је отпао када је Брендон Макналти напао и завршио је на седмом мјесту, пет минута иза Макналтија, а захваљујући броју бодова које је узео на брдским циљевима, преузео је тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације, осам бодова испред Харма Ванхукеа.[109] На шестој етапи је поново био у бијегу, узео је бодове на брдским циљевима и повећао предност на 24 бода испред Ванхукеа.[110] До краја је сачувао предност и освојио је класификацију 20 бодове испред Ван Арта,[111] што му је била прва освојена класификација на некој ворлд тур трци.[112]

Дана 25. марта возио је Е3 Саксо банк класик, гдје је Ван Арт напао на 80 km до циља, заједно са Лапортом и Бенотом, а пратили су их Јаспер Стојвен, Асгрен, Мохорич и Стефан Кинг и достигли су бјегунце. Њима се придружило још десет возача на око 60 km до циља, међу којима је био и Мадуа.[113] На 42 km до циља, Ван Арт је поново напао на успону Патеберг, што је пратио само Лапорт и стекли су предност. Из групе је напао Кинг у финишу и завршио на трећем мјесту, док је Мадуа завршио на седмом, у спринту групе која је дошла на циљ минут и 36 секунди иза Ван Арта и Лапорта.[114] Пет дана касније возио је Дварс дор Фландерен, гдје је Ван дер Пул напао на 68 km до циља, заједно са још седам возача. Мадуа је касније напао из групе заједно са Погачарем и Јаном Тратником, завршивши заједно са њима, преко два минута иза Ван дер Пула.[115] Дана 3. априла возио је Ронде ван Фландерен, гдје је на другом прелазу преко успона Ауде кваремонт, на 54 km до циља Погачар напао и одвојила се група од 12 возача, али их је достигла већа група.[116] На 44 km до циља, Погачар је поново напао, што је први пратио Мадуа, а затим Ван дер Пул, Дилан ван Барле и Дилан Тунс. Погачар је поново напао на трећем и последњем прелазу преко успона Ауде кваремонт, на 17 km до циља, што је пратио само Ван дер Пул, док су Мадуа и Ван Барле остали иза. У последњем километру, Погачар је одбио да изађе на чело, Ван дер Пул је успорио и достигли су их Мадуа и Ван Барле, а у спринту је завршио на трећем мјесту, иза Ван дер Пула и Ван Барлеа, што му је био први подијум на неком монументалном класику у каријери.[117] Недељу дана касније возио је Амстел голд рејс, гдје је Бенот напао у последњих 50 километара и одвојила се група од 11 возача, што није пратио Мадуа и завршио је на 14 мјесту, минут и 43 секунде иза Михала Квјатковског који је побиједио Коснефроу у фото финишу.[118] Сезону је наставио на Париз—Рубеу, гдје је завршио на 34 мјесту, скоро пет минута иза Ван Барлеа.[119] Недељу дана послије Париз—Рубеа возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, гдје је Евенепул напао на успону Коте де ла Редут, на 30 km до циља, што нико није могао да прати. Мадуа је отпао и од других возача и завршио је на 33 мјесту, два и по минута иза Евенепула.[120]

Мадуа на Тур де Франсу 2022.

У јуну је возио Критеријум ди Дофине, који је завршио на 45 мјесту у генералном пласману, 25 минута иза Роглича,[121] а два дана након завршетка трке, возио је Мон Ванту денивеле челенџ, који је завршио на 12 мјесту, четири и по минута иза Рубена Гереира.[122] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Годуа. На етапи 16 је отишао у бијег, гдје је Иго Ул напао на спусту са претпоследњег успона и стекао предност. Иза њега су ишли Вудс и Матео Јоргенсен, који је пао, а Мадуа је у финишу достигао Вудса и завршио је на другом мјесту, минут и десет секунди иза Ула.[123] На етапи 18 је поново отишао у бијег, а након што га је група достигла, отпао је и завршио је скоро шест минута иза Јонаса Вингегора.[124] Тур је завршио на 11 мјесту, 36 минута иза Вингегора,[125] али му је касније додијељено десето мјесто јер су шестопласираном Кинтани поништени резултати због допинга и по први пут у каријери је завршио неку гранд тур трку у првих десет.[126] Средином августа возио је Тур ди Лимузен трку, коју је завршио на четвртом мјесту у генералном пласману, 19 секунди иза Алекса Аранбуруа и освојио је брдску класификацију.[127]

Дана 23. августа возио је класик Егмонт сајклинг рејс, који је завршио на 53 мјесту, 28 секунди иза групе коју је одспринтао Арно де Ли.[128] Дан касније возио је Дројвенкурс—Оверајсе класик, који је завршио на 30 мјесту, у групи која је дошла на циљ 14 секунди иза Матиса Лувела.[129] Крајем августа возио је Бретање класик, гдје је на циљ дошла група од 18 возача, у спринту је завршио на 15 мјесту, а побиједио је Ван Арт.[130] Дана 4. септембра, возио је Тур ди Дуб, гдје је побиједио у спринту испред Матјуа Биргодоа, чиме је остварио прву побједу у сезони и трећу у каријери.[131] Сезону је наставио на Тур де Луксембург трци. На првој етапи, његов сувозач Кевин Женије је напао на 3 km до циља, са након што је достигнут, Мадуа је напао на 1,9 km до циља и побиједио је три секунде испред Шурда Бакса, чиме је узео прву лидерску мајицу.[132] Хронометар на четвртој етапи завршио је на десетом мјесту, 39 секунди иза Матијаса Скјелмосеа и са првог пао је на четврто мјесто у генералном пласману, 21 секунду иза Скјелмосеа.[133] На последњој, петој етапи, напао је на 1,3 km до циља, након што је достигнут Феликс Гал који је био у бијегу; пратили су га Скјелмосе, Кевин Вокелен и Женије, а у спринту је побиједио испред Скјелмосеа и завршио је трку на трећем мјесту у генералном пласману, 17 секунди иза Скјелмосеа.[134] Изабран је у састав тима за Свјетско првенство, гдје су поред осталих за Француску возили још Алафилип, Коснефроа, Лапорт и Ромен Барде.[100][135] Квентин Паше из француског тима је напао на 75 km до циља и одвојила се група од око 30 возача. Евенепул је напао на 32 km до циља, што је у почетку пратио само Алексеј Луценко, а затим је и он отпао. Мадуа је отпао од групе и завршио је на 29 мјесту, два и по минута иза Евенепула.[136]

2023.

[уреди | уреди извор]

На почетку 2023. изјавио је да му је циљ да побиједи на класицима.[137] Сезону је почео у Шпанији, на класику Вуелта чиклистика а ла регион де Мурсија, гдје је завршио на четвртом мјесту у спринту на узбрдици, а побиједио је Бен Тарнер.[138] Дан касније завршио је Класика де Алмерија на 81 мјесту, минут и по иза групе у којој је Матео Москети побиједио у спринту.[139] Дана 4. марта возио је Страде Бјанке, гдје је Алберто Бетиол напао на 52 km до циља, што је пратио Андреа Бађиоли, а затим их је достигао Пидкок, који је отишао од њих. Из групе су напали Мадуа, Билбао и Андреас Крон на 38 km до циља, али их је достигла група послије неколико километара. Бенот је напао на 18,5 km до циља и пратила га је група од пет возача у којој је био и Мадуа.[140] Они су смањили заостатак за Пидкоком на седам секунди у последњих десет километара, али је затим Атила Валтер неколико пута нападао, нису хтјели да возе сложно и предност је поново порасла на 30 секунди. Мадуа је напао у последњем километру, на успону до трга Пјаца дел Кампо и завршио је на другом мјесту, 20 секунди иза Пидкока.[141] Два дана касније стартовао је Тирено—Адријатико, који је завршио на 23 мјесту у генералном пласману, четири и по минута иза Роглича.[142]

Мадуа на Тур де Франсу 2023.

Дана 24. марта возио је Е3 Саксо банк класик, гдје је Ван дер Пул напао на успону Таленберг, на 80 km до циља, што је пратило пет возача , али Мадуа није могао да прати и завршио је на осмом мјесту, минут и 25 секунди иза Ван Арта који је побиједио у спринту Ван дер Пула и Погачара.[143] Пет дана касније возио је Дварс дор Фландерен, гдје је завршио на 28 мјесту, претпоследњем у спринту групе која је дошла на циљ 15 секунди иза Лапорта.[144] Возио је Ронде ван Фландерен, али се повукао на 164 km до циља, јер је имао стомачних проблема.[145] Сезону је наставио на Париз—Камеберту, гдје је завршио на четвртом мјесту, изгубивши у спринту за треће мјесто од Фредрика Дверснеса, након што су дошли на циљ заједно са Мартеном, а 15 секунди иза Валентена Ферона и Евена Костиуа.[146] На арденским класицима је био лидер тима у одсуству Годуа, који није возио због алергије.[147] На Амстел голд рејсу, Погачар је напао на 90 km до циља и одвојила се група од 15 возача, што Мадуа није пратио. Након што је Погачар поново напао у последњих 50 километара, бројни возачи су отпали, Мадуа је достигао неке и завршио је на 11 мјесту, у групи од девет возача који су дошли на циљ преко три минута иза Погачара, два и по минута иза Бена Хилија, а минут иза групе од три возача у којој је Пидкок побиједио у спринту за треће мјесто.[148] Три дана касније возио је Флеш Валон, гдје је Погачар напао на успону Мур де Иј, на 250 метара до циља, Мадуа је пропадао кроз групу и завршио је на 24 мјесту, 15 секунди иза.[149] Дана 23. априла возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, гдје је Евенепул напао на 33,6 km до циља, на успону Коте де ла Редут, што је пратио само Пидкок, али је и он отпао након што је Евенепул напао на мањем успону Коте де Форж на 30 km до циља. У другој групи је било пет возача, одакле су напали Сантијаго Буитраго и Хили и достигли су Пидкока, док је Мадуа напао из главне групе и завршио је на петом мјесту, минут и 24 секунде иза Евенепула.[150] Своје резултате је описао као „прилично фрустрирајуће“.[147]

У јуну је возио Критеријум ди Дофине, који је завршио на 42 мјесту у генералном пласману, 46 минута иза Вингегора,[151] Дана 25. јуна, возио је првенство Француске у друмској вожњи, гдје су Пино и Году радили за њега, а затим је напао на 21 km до циља и побиједио је скоро два минута испред сувозача Ридија Молара, чиме је освојио национално првенство по први пут у каријери.[152] Изабран је у тим за Тур де Франс, заједно са Годуом и Пиноом, који је најавио да ће му то бити последњи Тур у каријери.[153] На петој етапи је био у бијегу, а након што је достигнут завршио је у групи са Погачарем и Годуом.[154] На етапи 17 је поново отишао у бијег, али је отпао када су Бен о Конор и Крис Харпер радили на темпо за Гала и Сајмона Јејтса. Достигли су га возачи који су нападали из главне групе и завршио је на 13 мјесту, четири и по минута иза Гала.[155] У бијегу је био и на етапи 20, али је главна група достигла све бјегунце и завршио је преко пет минута иза Погачара који је побиједио у спринту прве петорице возача.[156] Тур је завршио на 20 мјесту у генералном пласману, сат и 14 минута иза Вингегора.[157] У јулу је продужио уговор са тимом до 2026.[158] Почетком августа возио је друмску трку на Свјетском првенству, коју је завршио на 15 мјесту, скоро осам минута иза Ван дер Пула и био је најбоље пласирани француски возач.[159] Сезону је наставио на Реневи туру, гдје је завршио на 34 мјесту у генералном пласману, три и по минута иза Веленса.[160]

Мадуа након побједе на Бретање класику 2023.

Дана 3. новембра возио је Бретање класик, гдје је његов сувозач Стефан Кинг напао на 19 km до циља, Коснефроа је радио на темпо како би га достигао, што су пратили Мадуа, Биргодо, Аранбуру, Ирши, Гросшартнер и Хиндли.[161] Њих је достигла већа група, а затим је Кинг напао поново на 9 km до циља. Мадуа је пратио друге возаче и на 4 km до циља био је у водећој групи, у којој су били још Кинг, Биргодо и Гросшартнер. У последњих 500 метара заостајао је иза водеће тројице, али им се приближио, а затим почео да спринта и побиједио је испред Биргодоа, чиме је освојио први ворлд тур класик.[162] Сезону је наставио на класицима Лаурентијан у Канади, завршивши Гран при сајклисте де Квебек на 32 мјесту, у спринту групе у којем је Арно де Ли побиједио.[163] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је Адам Јејтс напао на успону у посљедњем кругу, што је пратио само Павел Сиваков, који је отпао на 500 метара до циља. Мадуа је радио у групи иза и завршио је на четвртом мјесту, 12 секунди иза Јејтса, а са истим временом као Аранбуру који је напао пред циљ.[164] Крајем септембра возио је Тур де Луксембург, који је завршио на 21 мјесту у генералном пласману, скоро два минута иза Иршија.[165] Сезону је наставио на класицима у Италији, гдје је Копа Берноки 2. октобра завршио на 24 мјесту, у групи која је дошла на циљ минут и по иза Ван Арта.[166] Дан касније је Тре вали Варезине завршио на 25 мјесту, у групи која је дошла на циљ 45 секунди иза Илана ван Вилдера.[167] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији, коју је завршио на 27 мјесту, скоро четири минута иза Погачара.[168]

2024.

[уреди | уреди извор]

Сезону 2024. је почео у Шпанији, на класику Вуелта чиклистика а ла регион де Мурсија, гдје је завршио на петом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ минут и 45 секунди иза О Конора.[169] Дан касније завршио је Класика де Алмерија на 127 мјесту од 131 возача колико их је завршило, три минута и 40 секунди иза главне групе у којој је Олав Кој побиједио у спринту.[170] Три дана касније стартовао је Волта ао Алгарве трку, коју је завршио на 32 мјесту у генералном пласману, десет минута иза Евенепула.[171] Фон—Ардеше је завршио на 39 мјесту, три минута иза Хуана Ајуса,[172] а Дром класик је завршио на 40 мјесту, два минута иза Иршија.[173] Дана 2. марта возио је Страде Бјанке, гдје је Погачар напао на 81 km до циља, што нико није могао да прати. Мадуа није могао да прати ни остале возаче који су нападали и завршио је на 15 мјесту, шест и по минута иза Погачара.[174] Два дана касније стартовао је Тирено—Адријатико, гдје је радио за Романа Грегоара и завршио је на 30 мјесту у генералном пласману, осам минута иза Вингегора, док је Грегоар завршио на 13 мјесту.[175]

Мадуа на Фон—Ардеше 2024.

Дана 22. марта возио је Е3 саксо класик, који је завршио на 43 мјесту, у великој групи која је дошла на циљ преко четири минута иза Ван дер Пула.[176] Сезону је наставио на Дварс дор Фландерену, гдје је завршио на 13 мјесту, два минута иза Јоргенсена.[177] Четири дана касније возио је Ронде ван Фландерен, гдје је завршио на 14 мјесту, два минута иза Ван дер Пул који је напао на 45 km до циља и остварио соло побједу.[178] Сезону је наставио на Амстел голд рејсу, гдје је на 36 km до циља напао Ричард Карапаз, што је одмах пратио Ван дер Пул, а затим и остали возачи. На 35 km до циља напао је Ирши, што су пратили Мадуа, Молема и Роџер Адрија, а затим су их достигли Пидкок, Маури Вансевенант, Билбао и Бенот.[179] Они су стекли 51 секунду предности на 21 km до циља, а на успону Кауберг више возача је нападало и били су подијељени у неколико група. Пидкок је напао на 5,5 km до циља, што су пратили Ирши, Вансевенант и Бенот, док је Мадуа остао у другој групи. Пред циљ су се групе скоро спојиле, али је у спринту у првој групи побиједио Пидкок, док је Мадуа завршио на шестом мјесту, са истим временом.[180] Три дана касније возио је Флеш Валон, гдје је Стивен Вилијамс напао на успону Мур де Иј, на 200 метара до циља и побиједио је, док је Мадуа завршио на 15 мјесту, 24 секунде иза.[181] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу, Погачар је напао на 35 km до циља и остварио соло побједу. Мадуа радио у групи иза и завршио је на седмом мјесту, два минута иза Погачара.[182]

У јуну је возио Критеријум ди Дофине, који је завршио на 42 мјесту у генералном пласману, 49 минута иза Роглича,[183] након чега је првенство Француске у друмској вожњи завршио на шестом мјесту, у групи која је дошла на циљ 34 секунде иза Пола Лапејре.[184] Ушао је у састав тима за Тур де Франс, гдје је био у бијегу на првој етапи и узео је 11 бодова на брдским циљевима, два мање од Јонаса Абрахамсена. На 42 km до циља, једини је остао уз возаче тима ДСМ Бардеа и Френка ван ден Брука у бијегу, али је и он отпао послије два километра. Након што га је достигла главна група, отпао је и од ње и завршио је минут и 40 секунди иза.[185] На трећој и четвртој етапи је носио тачкасту мајицу док је био другопласирани у брдској класификацији, јер је Абрахамсен носио зелену мајицу за лидера класификације по поенима.[186] На четвртој етапи је поново био у бијегу, заједно са сувозачима Годуом и Грегоаром, али су сви бјегунци достигнути на успону Кол ди Галибије, на око 40 km до циља, након чега је отпао и завршио је у групи која је дошла на циљ скоро 12 минута иза Погачара.[187] Тачкасту мајицу је носио и на петој етапи, док је био трећепласирани у класификацији, јер је првопласирани Абрахамсен носио зелену мајицу за лидера класификације по поенима, а другопласирани Погачар жуту мајицу за лидера трке.[188] У бијег је отишао на етапи 12, заједно са Пашеом, Абрахамсеном и Ентонијем Тиржисом. Тиржис је први отпао, а на око 40 km до циља група је достигла и преосталу тројицу возача, након чега је Мадуа отпао и завршио је 58 секунди иза групе у којој је Бинијам Грмај побиједио у спринту.[189] У бијегу је био поново на етапи 18, одакле је отпао на успону на 61 km до циља, али је касније достигао једну групу возача и завршио је на 27 мјесту, у групи која је дошла 37 секунди иза прве тројице возача, гдје је Кампенартс побиједио у спринту.[190] Тур је завршио на 25 мјесту у генералном пласману, сат и 50 минута иза Погачара.[191]

Мадуа током друмске трке на Олимпијским играма 2024.

Изабран је у тим Француске за друмску трку на Олимпијским играма 2024. заједно са Алафилипом, Лапортом и Вокеленом.[192] На 72 km до циља, на успону Коте де Бевре, Евенепул је напао , али је група пратила, након чега је Евенепул напао поново на успону Коте ди Пав де Гарде, на 67 km до циља, што су пратили Јоргенсен и Бетиол, док је Кинг радио на челу групе и достигли су га.[193] Нилс Полит је напао на 57 km до циља, што су пратили Мадуа и још четири возача; Евенепул и Стојвен су предводили групу до њих, али су успорили и они су стекли 25 секунди предности. Њихова предност се повећала на минут, након чега су у групи почели да раде Бенот и Скјелмосе.[193] Евенепул је напао на 38 km до циља, што нико није могао да прати. Брзо је достигао групу у којој је био Мадуа, а која је заостајала 30 секунди иза Хилија и одмах је почео да ради на челу групе.[194] Нико га није мијењао, а на 33 km до циља су достигли Хилија, док су из групе отпала четири возача. Брзо су отпали и остали возачи и на 26 km до циља са њим је остао само Мадуа, који је одбио да изађе на чело и ради, након чега је Евенепул напао на успону на 15 km до циља и отишао од њега.[193] Мадуа је све више заостајао иза Евенепула, а све више му се приближавала група у којој је био лапорт. Он је успио да остане испред до краја и освојио је сребрну медаљу, завршивши на другом мјесту, минут и 11 секунди иза Евенепула, а пет секунди испред групе коју је одспринтао Лапорт.[195] Сезону је наставио на Тур ди Лимузен трци, гдје је био у бијегу на првој етапи, али је достигнут и завршио је у групи; током етапе је узео шест секунди бонификације, захваљујући чему је био на четвртом мјесту у генералном пласману.[196] У наставку су побјеђивали углавном возачи из бијега, Мадуа је сваку етапу завршио у групи и трку је завршио на деветом мјесту у генералном пласману, 33 секунде иза Алекса Бодена.[197] Дана 25. августа возио је Бретање класик, гдје је завршио на 44 мјесту, у великој групи која је дошла на циљ секунду иза Иршија.[198] Три дана касније стартовао је Реневи тур, гдје је последњу, пету етапу, завршио на трећем мјесту, 17 секунди иза Де Лија и трку је завршио на 14 мјесту у генералном пласману, минут и 20 секунди иза Веленса.[199] Дана 13. септембра возио је Гран при сајклисте де Квебек, гдје је Јоргенсон напао је на 10,8 km до циља, стекао је малу предност, али је Алафилип напао на 3,5 km до циља, што је пратио Ван Гилс и достигли су га. Алафилип је одмах напао поново, Ван Гилс га је пратио, након чега је Погачар напао на 2,2 km до циља, а Мадуа је отпао од групе.[200] До краја је група достигла све возаче, у спринту је побиједио Метјуз, док је Мадуа завршио на 36 мјесту, седам секунди иза групе од 35 возача.[201] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је Погачар напао на 23 km до циља, што је покушао да прати Јоргенсон али је брзо отпао и достигла га је група.[202] На 15 km до циља напали су Алафилип и Алекс Аранбуру, што су затим пратили Билбао и Барт Лемен, док је Мадуа отпао и завршио је на 32 мјесту, два минута и 20 секунди иза.[203] Три дана касније стартовао је Тур де Луксембург, гдје је прву етапу завршио на 13 мјесту у спринту, у којем је побиједио Ван дер Пул.[204] До краја трке је губио вријеме и завршио је на 24 мјесту у генералном пласману, скоро три минута иза Антонија Тиберија.[205]

Стил вожње

[уреди | уреди извор]

Његов тренер у тиму Групама-ФДЈ Давид Хан описао га је као комплетног возача, са ограничењима у спринту и хронометру.[2] Спортски директор тима Групама-ФДЈ — Филип Мадио, назвао га је „4х4“ због његове способности да вози добро на свим профилима.[2] Након Ронде ван Фландерена 2022. изјавио је да фаворизује више фландријске класике у односу на арденске, а као своју слабу тачку навео је позиционирање.[117]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Године 2014. започео је студије електротехнике на Институту у Бресту, гдје је имао статус спортисте високог нивоа.[206] Студије је завршио 2021. године.[2]

Резултати на тркама

[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама

[уреди | уреди извор]
Гранд тур трке 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Розе мајица Ђиро д’Италија — 13 — — — — —
Жута мајица Тур де Франс — — 27 42 10 20 25
Црвена мајица Вуелта а Еспања — — — — — — —

Резултати на главним етапним тркама

[уреди | уреди извор]
Етапне трке 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Париз—Ница — 11 — — 51 — —
Тирено—Адријатико — — — 55 — 23 30
Вуелта а Каталуња — — NH — — — —
Вуелта ал Паис Баско 33 17 — — — —
Тур де Романди — — — — — —
Критеријум ди Дофине — — 21 34 45 42 42
Тур де Свис — — NH — — — —

Резултати на класицима

[уреди | уреди извор]
Монументални класици 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Милано—Санремо — — — — — — —
Ронде ван Фландерен — — 14 39 3 DNF 16
Париз—Рубе — — NH — 34 — —
Лијеж—Бастоњ—Лијеж 129 31 25 83 34 5 7
Ђиро ди Ломбардија — 97 — — — 27
Остали класици 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Кадел Еванс рејс — — — — — — —
Омлоп хет Нијувсблад — — — — — — —
Страде Бјанке 20 — — 21 — 2 15
Класик Бриж—Де Пане — — DNF — — — —
Е3 Саксо банк — — NH — 7 8 43
Гент—Вевелгем — — — — — — —
Дварс дор Фландерен — — NH 117 11 28 13
Амстел голд рејс 64 8 NH 27 14 11 6
Флеш Валон DNF 40 11 86 — 24 15
Ешборн—Франкфурт — — — — — — —
Класика де Сан Себастијан — 21 — — — — —
Хамбург сајкласик — 31 — — — — —
Бретање класик 8 24 — 8 15 1 44
Гран при сајклисте де Квебек 49 24 NH — 32 36
Гран при сајклисте де Монтреал 12 48 — 4 32
Фон—Ардеше класик — 2 DNF — — — 39
Фон Дром класик — 2 DNF — — — 40
Трофео Лајгвеља — — — 12 — — —
Брабантсе пајл — — — 13 — — —
Ђиро дел’Емилија — 55 — — — — —
Копа Берноки — — — — — 24 —
Тре вали Варезине — 55 — — — — —
Милано—Торино — 56 — — — — —
Париз—Тур — — 4 22 — — —
Гран при ди Морбиан — — — 53 — — —

Резултати на Олимпијским играма

[уреди | уреди извор]
Олимпијске игре 2020. 2024.
Друмска трка — 2
Вожња на хронометар — —

Резултати на Свјетском првенству

[уреди | уреди извор]
Свјетско првенство у друмској вожњи 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Мајица дугиних боја Друмска трка — — 34 13 29 15
Мајица дугиних боја Вожња на хронометар — — — — — — —

Резултати на Европском првенству

[уреди | уреди извор]
Европско првенство у друмској вожњи 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Друмска трка — — — DNF — — —
Вожња на хронометар — — — — — — —

Резултати на националном првенству

[уреди | уреди извор]
Првенство Француске 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Друмска трка 38 5 8 7 64 1 6
Вожња на хронометар — — — — — — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио
NH Није одржано

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Cycling: Valentin Madouas crowned French road champion”. lemonde.fr. 25. 6. 2023. Приступљено 19. 9. 2024. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Scherrer, Gaétan (24. 7. 2022). „Valentin Madouas, le 4X4 breton”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  3. ^ а б „Valentin Madouas”. eurosport.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  4. ^ „Groupama-FDJ confirm 28 riders for 2019”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 15. 11. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  5. ^ „Groupama - FDJ”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2020. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  6. ^ „Groupama - FDJ”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  7. ^ „Valentin Madouas plus fort que son père”. ouest-france.fr (на језику: француски). 11. 3. 2014. Приступљено 26. 9. 2024. 
  8. ^ „Championnats de France de l'Avenir sur piste à Hyères. Madouas et Leblanc, cadets en or !”. letelegramme.fr (на језику: француски). 19. 7. 2012. Приступљено 26. 9. 2024. 
  9. ^ „Bretagne CLM cadets : Valentin Madouas en Champion !”. sportbreizh.com (на језику: француски). 23. 9. 2012. Приступљено 26. 9. 2024. 
  10. ^ а б „BIC 2000 Madouas leader d'une équipe junior”. lequipe.fr (на језику: француски). 27. 2. 2014. Приступљено 26. 9. 2024. 
  11. ^ Gachet, Nicolas (3. 8. 2016). „Tour de l'Ain: La sélection française”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  12. ^ Gachet, Nicolas (3. 8. 2016). „Tour de l'Avenir: La sélection française”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  13. ^ Gachet, Nicolas (5. 10. 2016). „Transfert : Valentin Madouas rejoint la FDJ”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  14. ^ Gachet, Nicolas (8. 12. 2016). „FDJ: Neufs coureurs suivis en 2017”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 19. 9. 2024. 
  15. ^ Gachet, Nicolas (3. 7. 2017). „La FDJ a ses trois stagiaires”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  16. ^ „Tour du Doubs 2017”. directvelo.com (на језику: француски). 10. 9. 2017. Приступљено 26. 9. 2024. 
  17. ^ Gbegan, Leopod (28. 7. 2024). „Cyclisme : Tout savoir sur Valentin Madouas”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  18. ^ Gachet, Nicolas (28. 1. 2018). „Valentin Madouas : « Je me suis surpris »”. directvelo.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  19. ^ „Tour des Alpes-Maritimes 2018”. firstcycling.com. 28. 1. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  20. ^ „Valentin Madouas, quel guerrier pour la dernière de FDJ”. equipecycliste-groupama-fdj.fr (на језику: француски). 3. 3. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  21. ^ „Grand Prix de Denain - Porte du Hainaut 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 19. 9. 2024. 
  22. ^ „Classic Loire Atlantique 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  23. ^ „Grand Cholet - Pays de la Loire 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  24. ^ Windsor, Richard (7. 4. 2018). „Primož Roglič withstands Movistar pressure to seal Tour of the Basque Country overall victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 26. 9. 2024. 
  25. ^ „Calmejane wins 2018 Paris-Camembert”. cyclingnews.com. 10. 4. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  26. ^ „Route d'Occitanie. Victoire de Valverde, Madouas 8e et meilleur jeune”. letelegramme.fr (на језику: француски). 7. 6. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  27. ^ „Mohoric wins 2018 BinckBank Tour”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 8. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  28. ^ Rouillé, Quentin (26. 8. 2018). „Bretagne Classic Ouest-France : Naesen s’impose après une course épique”. cyclingpro.net (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  29. ^ „Championnats du monde. Six Bretons en sélections”. letelegramme.fr (на језику: француски). 28. 8. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  30. ^ Benson, Daniel (9. 9. 2018). „Matthews wins Grand Prix Cycliste de Montreal”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  31. ^ „Grand Prix d'Isbergues - Pas de Calais 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  32. ^ Ballinger, Alex (28. 9. 2018). „Marc Hirschi wins U23 World Championship after tactical Swiss performance”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 26. 9. 2024. 
  33. ^ „Cyclisme - Paris-Bourges : premier succès en pro pour Valentin Madouas”. eurosport.fr (на језику: француски). 4. 10. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 
  34. ^ Ostanek, Dani (7. 10. 2018). „Soren Kragh Andersen wins Paris-Tours”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  35. ^ „Laporte wins Etoile de Besseges TT and overall title”. cyclingnews.com. 10. 2. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  36. ^ „Calmejane wins Faun Environnement - Classic de l'Ardèche Rhône Crussol”. cyclingnews.com. 2. 3. 2019. Приступљено 19. 9. 2024. 
  37. ^ „Vuillermoz wins Royal Bernard Drome Classic”. cyclingnews.com. 3. 3. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  38. ^ Ostanek, Daniel (17. 3. 2019). „Bernal wins Paris-Nice”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  39. ^ Frattini, Kirsten (9. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Alaphilippe wins in Gorraiz”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  40. ^ Ryan, Barry (13. 4. 2019). „Ion Izagirre wins the Tour of the Basque Country”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  41. ^ Fletcher, Patrick (21. 4. 2019). „Mathieu Van der Poel wins Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  42. ^ „Tour d'Italie - Encore un top 10 pour Valentin Madouas”. cyclismactu.net (на језику: француски). 18. 5. 2019. Архивирано из оригинала 19. 5. 2019. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  43. ^ „Valentin Madouas a prolongé de deux ans son contrat avec Groupama-FDJ”. lequipe.fr (на језику: француски). 21. 5. 2019. Приступљено 19. 9. 2024. 
  44. ^ „Giro d'Italia: Bilbao wins stage 20”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. 1. 6. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  45. ^ „Giro 2019. La victoire d’étape pour Bilbao, Carapaz reste maillot rose”. ouest-france.fr (на језику: француски). 1. 6. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  46. ^ Ostanek, Dani (2. 6. 2019). „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  47. ^ „Valverde wins Route d'Occitanie”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. 23. 6. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  48. ^ Quénet, Jean-François (30. 6. 2019). „Barguil wins French national title”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 26. 9. 2024. 
  49. ^ Malach, Pat (3. 8. 2019). „Evenepoel wins Clasica San Sebastián”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  50. ^ Farrand, Stephen (18. 8. 2019). „Laurens De Plus wins 2019 BinckBank Tour”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  51. ^ „Vanmarcke wins Bretagne Classic-Ouest France”. cyclingnews.com. 1. 9. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  52. ^ Long, Jonny (14. 9. 2019). „Michael Matthews beats Peter Sagan to claim GP de Québec 2019”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 26. 9. 2024. 
  53. ^ „Van Avermaet wins Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. 15. 9. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  54. ^ „Roglic wins Tre Valli Varesine”. cyclingnews.com. 8. 10. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  55. ^ Ryan, Barry (9. 10. 2019). „Woods wins Milano-Torino”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  56. ^ „Mollema wins Il Lombardia with solo attack”. cyclingnews.com. 13. 10. 2019. Приступљено 26. 9. 2024. 
  57. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 GP d'Ouverture - La Marseillaise (1.1)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 9. 2024. 
  58. ^ „Étoile de Bessèges: Bettiol wins final time trial”. cyclingnews.com. 9. 2. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  59. ^ „Victime d'une fracture de la mâchoire, Valentin Madouas renonce à Paris-Nice”. lequipe.fr (на језику: француски). 4. 3. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  60. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  61. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  62. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  63. ^ Cossins, Peter (4. 8. 2020). „Cosnefroy wins final stage of Route d'Occitanie”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  64. ^ Benson, Daniel (6. 8. 2020). „Aleksandr Vlasov wins Mont Ventoux Dénivelé Challenge”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  65. ^ Fletcher, Patrick (23. 8. 2020). „Démare wins French national championships”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  66. ^ „Madouas on Tour de France debut: There's pressure but we have an objective”. cyclingnews.com. 7. 7. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  67. ^ Ostanek, Dani (11. 9. 2020). „Tour de France: Martínez wins stage 13”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  68. ^ Fletcher, Patrick (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  69. ^ „Mondiaux : les Bleus avec Julian Alaphilippe et Guillaume Martin”. lequipe.fr (на језику: француски). 20. 9. 2020. Приступљено 26. 9. 2024. 
  70. ^ „Mondiaux - La sélection française dévoilée autour d'Alaphilippe”. lequipe.fr (на језику: француски). 20. 9. 2020. Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  71. ^ Benson, Daniel (27. 9. 2020). „Julian Alaphilippe wins world title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  72. ^ Benson, Daniel (30. 9. 2020). „Hirschi conquers Mur de Huy to win La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  73. ^ Puddicombe, Stephen (4. 10. 2020). „Primoz Roglic wins Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  74. ^ Ostanek, Dani (11. 10. 2020). „Casper Pedersen wins Paris-Tours”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  75. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  76. ^ Farrand, Stephen (21. 10. 2020). „Lampaert wins Driedaagse Brugge-De Panne”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  77. ^ а б „Valentin Madouas prolonge son contrat avec Groupama FDJ jusqu'en 2024”. eurosport.fr (на језику: француски). 19. 1. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  78. ^ Quénet, Jean-François (8. 3. 2021). „Valentin Madouas : « À moi de montrer que je peux devenir un leader »”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  79. ^ Ostanek, Dani (19. 2. 2021). „Tour du Var: Mollema wins stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  80. ^ „Tour du Var: Woods takes stage 2 victory”. cyclingnews.com. 20. 2. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  81. ^ Puddicombe, Stephen (21. 2. 2021). „Tour du Var: Brambilla secures stage 3 and overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  82. ^ Ryan, Barry (3. 3. 2021). „Bauke Mollema solos to victory in Trofeo Laigueglia”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  83. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  84. ^ Benson, Daniel (4. 4. 2021). „Tour of Flanders: Kasper Asgreen takes upset victory over Van der Poel”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  85. ^ Weislo, Laura (14. 4. 2021). „Tom Pidcock sprints to win at De Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  86. ^ Benson, Daniel (19. 4. 2021). „Wout van Aert wins Amstel Gold Race in photo finish”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  87. ^ „Primoz Roglic attacks early but misses Fleche Wallonne victory”. cyclingnews.com. Future plc. 21. 4. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  88. ^ „Valentin Madouas (Groupama-FDJ) est « dans une phase négative » sur les classiques ardennaises”. lequipe.fr (на језику: француски). 22. 4. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  89. ^ Cossins, Peter (25. 4. 2021). „Pogacar denies Alaphilippe to win Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  90. ^ Cossins, Peter; Ostanek, Dani (6. 6. 2021). „Richie Porte wins the Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  91. ^ Quénet, Jean-François (20. 6. 2021). „Cavagna solos to French men's road title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  92. ^ Fletcher, Patrick (10. 7. 2021). „Tour de France: Mollema escapes breakaway to win stage 14”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  93. ^ Farrand, Stephen (11. 7. 2021). „Tour de France: Kuss wins stage 15 in Andorra”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  94. ^ Ostanek, Dani (18. 7. 2021). „Tadej Pogacar wins 2021 Tour de France as Van Aert takes final stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  95. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 La Polynormande (1.1), France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 9. 2024. 
  96. ^ „Warren Barguil wins Tour du Limousin”. cyclingnews.com. Future plc. 20. 8. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  97. ^ Ronald, Issy (29. 8. 2021). „Cosnefroy beats Alaphilippe to win Bretagne Classic - Ouest-France”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  98. ^ „Benoît Cosnefroy remporte le Tour du Jura, une semaine après la Bretagne Classic”. lequipe.fr (на језику: француски). 4. 9. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  99. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 La Polynormande (1.1), France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 9. 2024. 
  100. ^ а б Le Gars, Philippe (24. 9. 2022). „Valentin Madouas, lieutenant de Julian Alaphilippe chez les Bleus, fait figure d'outsider aux Mondiaux”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  101. ^ Ronald, Issy (27. 9. 2021). „Julian Alaphilippe defends world title with stunning victory in Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  102. ^ „Mondiaux - Madouas : «Être là lors de ses 2 sacres, je n'en reviens pas»”. cyclismactu.net (на језику: француски). 24. 9. 2022. Архивирано из оригинала 27. 9. 2021. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  103. ^ „La Route Adélie de Vitré 2021”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  104. ^ Ronald, Issy (2. 10. 2021). „Riou wins Classic Loire Atlantique”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  105. ^ „Stan Dewulf remporte les Boucles de l'Aulne”. lequipe.fr (на језику: француски). 17. 10. 2021. Приступљено 26. 9. 2024. 
  106. ^ „Double win for Wellens on Tour du Var stage 2”. cyclingnews.com. 19. 2. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  107. ^ Weislo, Laura; Ostanek, Dani (20. 2. 2022). „Quintana clinches Tour du Var victory with final stage solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  108. ^ „Classic de l’Ardèche et Drôme Classic: Valentin Madouas forfait”. letelegramme.fr (на језику: француски). 24. 2. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  109. ^ Ryan, Barry (10. 3. 2022). „Paris-Nice: McNulty makes up for lost time with stage 5 win”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  110. ^ Ryan, Barry (11. 3. 2022). „Paris-Nice: Mathieu Burgaudeau holds off bunch sprint to win stage”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  111. ^ Puddicombe, Stephen (13. 3. 2022). „Roglic holds on to win Paris-Nice overall as Simon Yates attacks”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  112. ^ Bonnefoy, François (14. 3. 2022). „Paris-Nice - Valentin Madouas : «C'est bon signe ce maillot à pois...»”. cyclismactu.net (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  113. ^ „E3 Saxo Bank Classic 2022: Van Aert crowns brilliant Jumbo-Visma team-work”. cyclingnews.com. Future plc. 19. 3. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  114. ^ Farrand, Stephen; Ostanek, Daniel (25. 3. 2022). „Van Aert, Laporte go 1-2 for Jumbo-Visma at E3 Saxo Bank Classic”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  115. ^ Farrand, Stephen (30. 3. 2022). „Mathieu van der Poel beats Tiesj Benoot in two-up sprint at Dwars door Vlaanderen”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  116. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (3. 4. 2022). „Van der Poel tops Van Baarle in a Tour of Flanders thriller”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  117. ^ а б Vergne, Laurent (4. 4. 2022). „Tour des Flandres : Valentin Madouas, presque monumental”. cyclingnews.com (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  118. ^ Puddicombe, Stephen (10. 4. 2022). „Kwiatkowski awarded Amstel Gold Race victory in photo-finish sprint against Cosnefroy”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  119. ^ Ostanek, Daniel (17. 4. 2022). „Dylan van Baarle wins thrilling Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 9. 2024. 
  120. ^ Ryan, Barry (24. 4. 2022). „Remco Evenepoel wins Liège–Bastogne–Liège”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  121. ^ Farrand, Stephen (12. 6. 2022). „Primoz Roglic wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  122. ^ Fotheringham, Alasdair (15. 6. 2022). „Guerreiro wins solo at Mont Ventoux Dénivelé Challenge”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  123. ^ Weislo, Laura (19. 7. 2022). „Hugo Houle wins stage 16 of Tour de France with solo attack in Pyrenees”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  124. ^ Weislo, Laura (21. 7. 2022). „Vingegaard soars to victory on Tour de France stage 18 to Hautacam”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  125. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  126. ^ Vergne, Laurent (3. 11. 2022). „Le TAS rejette le recours de Quintana contre sa disqualification du Tour de France 2022, Madouas récupère la dixième place”. letelegramme.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  127. ^ Tyson, Jackie (19. 8. 2022). „Aranburu wins overall at 2022 Tour du Limousin”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  128. ^ Fletcher, Patrick (23. 8. 2022). „De Lie goes deep to beat Démare at Egmont Cycling Race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  129. ^ Ostanek, Dani (24. 8. 2022). „Matis Louvel solos to Druivenkoers-Overijse victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 9. 2024. 
  130. ^ Puddicombe, Stephen (28. 8. 2022). „Wout van Aert sprints to Bretagne Classic-Ouest France victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  131. ^ „Valentin Madouas takes first win of the season at Tour du Doubs”. cyclinguptodate.com. 5. 9. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  132. ^ „Madouas claims Tour de Luxembourg opener”. cyclingnews.com. Future plc. 14. 9. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  133. ^ „Skjelmose takes lead after Tour de Luxembourg time trial”. cyclingnews.com. Future plc. 16. 9. 2022. Приступљено 26. 9. 2024. 
  134. ^ Fletcher, Patrick (17. 9. 2022). „Skjelmose seals Tour de Luxembourg crown as Madouas wins final stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  135. ^ McGrath, Andy (15. 9. 2022). „Analysing France's men's and women's 2022 Road World Championships teams”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  136. ^ Fotheringham, Alasdair; Woodpower, Zeb (25. 9. 2022). „Remco Evenepoel wins Wollongong World Championships with stunning solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  137. ^ Burban, Quentin (21. 12. 2022). „Cyclisme. « Lever les bras sur une classique », Valentin Madouas affiche ses ambitions pour 2023”. ouest-france.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  138. ^ Weislo, Laura (11. 2. 2023). „Ben Turner surges late to win Vuelta Murcia”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  139. ^ Weislo, Laura (12. 2. 2023). „Matteo Moschetti wins Clasica de Almeria sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  140. ^ Stuart, Peter (4. 3. 2023). „Tom Pidcock wins Strade Bianche 2023”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  141. ^ „Tom Pidcock remporte les Strade Bianche en solitaire devant Valentin Madouas”. lequipe.fr (на језику: француски). 4. 3. 2023. Приступљено 26. 9. 2024. 
  142. ^ Weislo, Laura (12. 3. 2023). „Tirreno-Adriatico: Primoz Roglic seals overall victory, Philipsen wins final sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  143. ^ Farrand, Stephen (24. 3. 2023). „E3 Saxo Classic: Wout van Aert wins battle of titans in Harelbeke”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  144. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Dwars Door Vlaanderen (WorldTour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 9. 2024. 
  145. ^ „Malade, Valentin Madouas abandonne après avoir lutté sur le Tour des Flandres”. lequipe.fr (на језику: француски). 2. 4. 2023. Приступљено 26. 9. 2024. 
  146. ^ Tyson, Jackie (11. 4. 2023). „Paris-Camembert: Ferron outkicks Costiou from two-rider breakaway for victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  147. ^ а б Scherrer, Gaétan (24. 4. 2023). „Valentin Madouas achève les Ardennaises sur une note positive à Liège-Bastogne-Liège”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  148. ^ Ryan, Barry (16. 4. 2023). „Amstel Gold Race: Tadej Pogacar powers to a dominant solo win”. cyclingstage.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  149. ^ Fotheringham, Alasdair (19. 4. 2023). „La Flèche Wallonne: Tadej Pogacar puts hammer down on Huy for victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  150. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 4. 2023). „Liège-Bastogne-Liège: Remco Evenepoel claims stunning solo victory as Tadej Pogacar crashes out”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  151. ^ Fletcher, Patrick (11. 6. 2023). „Critérium du Dauphiné: Jonas Vingegaard seals overall title as Giulio Ciccone wins final stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  152. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 6. 2023). „French Road Championships: Madouas beats heat and climbs to solo to gold”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  153. ^ Fotheringham, Alasdair (21. 6. 2023). „Groupama-FDJ confirm Thibaut Pinot and David Gaudu for Tour de France lineup”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  154. ^ Ryan, Barry (5. 7. 2023). „Tour de France: Jai Hindley wins stage 5 as Vingegaard drops Pogacar in Pyrenees”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  155. ^ Ostanek, Dani (19. 7. 2023). „Tour de France: Vingegaard dashes Pogacar's GC hopes on stage 17 across Col de la Loze”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  156. ^ Farrand, Stephen (22. 7. 2023). „Tour de France: Pogacar rebounds to take stage 20 victory as Vingegaard seals his second overall title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  157. ^ Lamoureux, Lyne (23. 7. 2023). „Jonas Vingegaard wins the 2023 Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  158. ^ Esvan, Fabien (18. 7. 2023). „Fin du suspense sur le marché des transferts : Valentin Madouas rempile jusqu'en 2026 avec Groupama-FDJ”. eurosport.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  159. ^ „Cyclisme - Mondiaux sur route / "On a vite senti que ça allait être compliqué" : Les Bleus n'ont pas pesé”. eurosport.fr (на језику: француски). 6. 8. 2023. Приступљено 26. 9. 2024. 
  160. ^ Stuart, Peter (27. 8. 2023). „Renewi Tour: Mohoric wins stage 5, Wellens captures overall title amid riders' protest”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  161. ^ Lamoureux, Lyne (3. 9. 2023). „Valentin Madouas wins Bretagne Classic-Ouest France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  162. ^ „Valentin Madouas remporte la Bretagne Classic devant Mathieu Burgaudeau”. lequipe.fr (на језику: француски). 3. 9. 2023. Приступљено 26. 9. 2024. 
  163. ^ Ryan, Barry (8. 9. 2023). „GP Québec: Arnaud De Lie takes first WorldTour win with powerful late sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  164. ^ Ryan, Barry; Frattini, Kirsten (8. 9. 2023). „Adam Yates outsprints Pavel Sivakov to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  165. ^ Ostanek, Dani (24. 9. 2023). „Hirschi wins the Tour de Luxembourg as Johannessen solos to final stage win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  166. ^ Farrand, Stephen (2. 10. 2023). „Van Aert outsprints Albanese and Bagioli to win Coppa Bernocchi”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  167. ^ Ryan, Barry (3. 10. 2023). „Tre Valli Varesine: Ilan Van Wilder reacts to proposed Jumbo-Visma - Soudal-QuickStep merger after solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  168. ^ Farrand, Stephen (7. 10. 2023). „‘This was the hardest’ - Tadej Pogačar makes history with Il Lombardia hat trick”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  169. ^ Ostanek, Dani (10. 2. 2024). „Vuelta a Murcia: Ben O'Connor takes victory with 12km solo attack”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  170. ^ Ostanek, Dani (11. 2. 2024). „Clásica de Almería: Olav Kooij opens 2024 account with sprint win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  171. ^ Weislo, Laura (18. 2. 2024). „Remco Evenepoel wins 2024 Volta ao Algarve as Dani Martinez seizes stage victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  172. ^ Frattini, Kirsten (24. 2. 2024). „Juan Ayuso wins four-up sprint to secure victory at Faun-Ardèche Classic”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  173. ^ Frattini, Kirsten (25. 2. 2024). „Late-race attack nets Marc Hirschi the victory at Faun Drome Classic”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  174. ^ Farrand, Stephen (2. 3. 2024). „Tadej Pogacar dominates Strade Bianche with long-range assault to Siena”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  175. ^ Farrand, Stephen (10. 3. 2024). „Tirreno-Adriatico: Vingegaard claims overall as Milan wins stage 7 sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  176. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (22. 2. 2024). „E3 Saxo Classic: Mathieu van der Poel takes stunning solo win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 9. 2024. 
  177. ^ Weislo, Laura (27. 3. 2024). „Dwars door Vlaanderen: Matteo Jorgenson wins solo on dramatic day in Flemish hills”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  178. ^ Ryan, Barry; Stuart, Peter (31. 3. 2024). „Tour of Flanders: Mathieu van der Poel smashes Monument with massive solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  179. ^ Benson, Daniel (14. 4. 2024). „Amstel Gold Race: Tom Pidcock takes victory from four-man group”. globalcyclingnetwork.com. Архивирано из оригинала 14. 4. 2024. г. Приступљено 26. 9. 2024. 
  180. ^ Ryan, Barry (14. 4. 2024). „Tom Pidcock edges out Marc Hirschi to win Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  181. ^ Ostanek, Dani (17. 4. 2024). „La Flèche Wallonne: Stevie Williams dominates decisive Huy ascent for signature win”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  182. ^ Stuart, Peter (17. 4. 2024). „Liège-Bastogne-Liège: Tadej Pogačar crushes the field on La Redoute to take solo sixth Monument victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  183. ^ Rogers, Owen (9. 6. 2024). „2024 Critérium du Dauphiné: Primož Roglič wins overall despite late scare as Jorgenson attacks”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  184. ^ „Paul Lapeira (Decathlon-AG2R La Mondiale) champion de France chez lui en Normandie”. lequipe.fr (на језику: француски). 23. 6. 2024. Приступљено 26. 9. 2024. 
  185. ^ Moultrie, James (29. 6. 2024). „Tour de France: Romain Bardet steals the show on stage 1 to claim first maillot jaune”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  186. ^ Lowe, Felix (2. 7. 2024). „Tour de France 2024 stage 4 – Tadej Pogacar soars back into yellow with sublime solo win in the Alps”. eurosport.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  187. ^ Ryan, Barry (2. 7. 2024). „Tour de France: Tadej Pogačar snares yellow with stage 4 victory in high mountains”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  188. ^ „Tour de France 2024: Mark Cavendish claims historic stage win record”. bbc.com. 3. 7. 2024. Приступљено 26. 9. 2024. 
  189. ^ Farrand, Stephen (11. 7. 2024). „Tour de France: Biniam Girmay the new sprint boss, takes third win on stage 12”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  190. ^ Farrand, Stephen (18. 7. 2024). „Tour de France: Victor Campenaerts surges from three-rider breakaway for stage 18 victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  191. ^ Ostanek, Dani (21. 7. 2024). „Tour de France: Tadej Pogačar punctuates third GC title with dominant stage 21 win in Nice”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  192. ^ „Thomas Voeckler a choisi Alaphilippe, Laporte, Madouas et Vauquelin pour la course en ligne des JO”. eurosport.fr (на језику: француски). 8. 7. 2024. Приступљено 26. 9. 2024. 
  193. ^ а б в Lowe, Felix (3. 8. 2024). „Paris 2024 Olympics - Cycling Men's Road Race: Remco Evenepoel completes historic double ahead of French duo”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  194. ^ Verdelet, Arthur (3. 8. 2024). „Doublé inédit pour Remco Evenepoel, Valentin Madouas et Christophe Laporte complètent le podium”. lequipe.fr (на језику: француски). Приступљено 26. 9. 2024. 
  195. ^ Fotheringham, Alasdair (3. 8. 2024). „Paris Olympics: Remco Evenepoel overcomes puncture and powers to second gold in Paris with convincing men's road race victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  196. ^ Farrand, Stephen (13. 8. 2024). „Tour du Limousin: Orluis Aular wins uphill finish on stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  197. ^ Farrand, Stephen (16. 8. 2024). „Tour du Limousin: Mathieu Burgaudeau wins stage 4 while Alex Baudin secures overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  198. ^ „Marc Hirschi launches late attack and wins Bretagne Classic-Ouest France”. cyclingnews.com. 25. 8. 2024. Приступљено 26. 9. 2024. 
  199. ^ Ostanek, Dani (1. 9. 2024). „Tim Wellens wins Renewi Tour as Arnaud De Lie takes stage 5 victory”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  200. ^ „Grand Prix Cycliste de Québec 2024: Matthews completes hattrick”. cyclingstage.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  201. ^ Weislo, Laura (13. 9. 2024). „GP Québec: Michael Matthews holds off Girmay, Molard to win uphill bunch sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  202. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 GP Cycliste de Montréal (World Tour), Canada”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 26. 9. 2024. 
  203. ^ Frattini, Kirsten; Moultrie, James (15. 9. 2024). „GP Montréal: Tadej Pogačar secures victory with dominant solo performance”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  204. ^ Frattini, Kirsten (18. 9. 2024). „GP Montréal: Tadej Pogačar secures victory with dominant solo performance”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  205. ^ Ostanek, Dani (22. 9. 2024). „Antonio Tiberi secures final-day overall victory at the Tour de Luxembourg”. cyclingnews.com. Приступљено 26. 9. 2024. 
  206. ^ „Tour de France. Valentin Madouas : « Envie d’y être ! »”. letelegramme.fr (на језику: француски). 9. 7. 2018. Приступљено 26. 9. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Валентен_Мадуа&oldid=28772590”