Глинене ноге
| Глинене ноге | |
|---|---|
 корице књиге | |
| Настанак | |
| Ориг. наслов | Feet of Clay |
| Аутор | Тери Прачет |
| Дизајнер корица | Џош Кирби |
| Земља | Уједињено Краљевство |
| Језик | енглески језик (оригинал) |
| Садржај | |
| Жанр / врста дела | фантастика, комедија |
| Место и време радње | Дисксвет |
| Издавање | |
| Датум | 1996. |
| Превод | |
| Преводилац | Александар Милајић |
| Класификација | |
| ISBN ? | 978-86-7436-791-9 |
| Хронологија | |
| Претходник | Оружане снаге |
| Наследник | Душмани (роман) |
Глинене ноге (енгл. Feet of Clay; издат 1996) је деветнаести роман Терија Прачета о Дисксвету. Ово је трећи роман о Градској стражи Анк-Морпорка.
Радња
[уреди | уреди извор]
У великом граду-држави Анк-Морпорку почињу да се дешавају чудна убиства, која су заповедника ноћне страже команданта Вајмса, ставила на праве муке; наизглед нема мотива, али ни трагова о убици. Некако у исто време, почињу да се дешавају необичне ствари са големима, створењима сачињеним од глине чија је једина сврха да бесомучно раде без предаха. Такође, изведен је и неуспешан атентат на Патриција, владара града. Међутим, ипак је онеспособљен и заповедници Еснафа почињу да се боре за превласт, али и да траже могућег заменика Патрицију уколико овај ипак подлегне. У свем том метежу, открива се да је каплар Ноби, који мора да показује уверење да је уопште људско биће, заправо потомак веома племените породице. Док племство и заповедници Еснафа покушавају да убеде Нобија да се прихвати улоге краља, командант Вајмс уз помоћ харизматичног капетана Керота, лепе Ангуе која је заправо вукодлак с предлунарним синдромом и патуљком који се веома необично понаша, покушава да похвата конце и схвати шта се то заиста збива...
Цитати
[уреди | уреди извор]А сад та убиства. Нико неће хтети ни прстом да мрдне осим страже. Два старца убијена у истом дану. Ништа није украдено... Одмах се исправио: ништа очигледно није украдено. Додуше, проблем с украденим стварима јесте управо то што се не виде. Готово сигурно се нису петљали с туђим женама. Вероватно се више нису сећали ни како се то ради. Један је дане проводио међу старим верским књигама, а други је- о, богови!- био стручњак за бојна пецива.[1]
А где да га ставимо, а да га нико не открије? На последњем месту где ће га тражити господине. Не. То је глупо. Стави га тамо где га нико неће тражити.[2]
