Егејско војводство
| Егејско војводство Δουκάτον Αιγαίου | |||
|---|---|---|---|
 Грб
| |||
 Егејско војводство (1450) | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | Грчка | ||
| Главни град | Наксос | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | грчки (аутохтоно) венетски (званични) | ||
| Религија | католицизам (званично) православље (аутохтоно) | ||
| Политика | |||
| Облик државе | кнежевина | ||
| — Кнез | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век и нови век | ||
| — Оснивање | 1207 | ||
| — Укидање | 1579 | ||
| — Статус | Вазална држава | ||
| Догађаји | |||
| — Први пад Цариграда | 13. април 1204. | ||
| — оснивање Војводства | 1207. година | ||
| — напад Каталонаца | 1307. година | ||
| — државни удар | 1458. година | ||
| — заузимање од Турака | 1579. година | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Валута | млетачка лира цехин | ||
| Земље претходнице и наследнице Егејског војводства | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
.svg)
Егејско војводство (грч. Δουκάτον Αιγαίου, итал. Ducato dell' Egeopelago), такође позната и као Архипелашко војводство (грч. Δουκάτον Αρχιπελάγους, итал. Ducato dell’ arcipelago) или Војводство Наксос (названо по главном граду Наксос), је држава, настала после четвртог крсташког рата рат од Млетачке републике на острвима Киклада у Егејском мору. Средиште војводства је било острво Наксос и Парос.
Стварање Војводства
[уреди | уреди извор]Италијански полиси (градови-државе), посебно Ђенова, Пиза и Млетачка република биле су заинтересоване за острва Егејског мора много раније од почетака четвртог крсташког рата. У Византији, где су имали своје трговачке колоније, латински гусари у 12. веку све чешће нападају грчка острва. Након распада и поделе Византијског царства 1204. године, у којој је Млетачка република имали главну улогу, Млеци су коначно решили своје историјске интересе у Егејском мору.
Егејско војводство је основао 1207. Марко Санудо, учесник крсташког похода на Византију и нећак бившег млетачког дужда Енрика Дандола, који је у нападу водио млетачку морнарицу. Војводство је установио без сагласности латинског краља Хенрика Фландријског (1206–1216) али имао је помоћ од Марина Дандола, Андрее и Ђеремије Гизи, владара Евбоје Равано дале Карчера и владара Лемнозе Филокала Навиђајозе. У венецијанском Арсеналу је изнајмио осам галеја, које је усидрио у луци Потамидидес, на југо-западу Наксоса. Убрзо након тога заузме већи део острва.
Грчки становници су се окупили у тврђави Апаљарос, у унутрашњости острва, где су се супротстави млетачким окупаторима. Након пет-шест недеља опсаде морају да се предају, упркос помоћи од стране Ђенове, која је била супарник Млетачкој републики. До године 1210. млечани заузму цело острво. Санудо настави са освајањем Милоса и Киклада, после чега се разгласи за војводу Наксоса, односно Архипелага, са седиштем у Наксосу. У граду је обновио јаку тврђаву а оток поделио на 56 феуда, које је поделио присталицама. Војводство је имало вазални статус према Латинском царству са седиштем у Цариграду.
Санудо је владао Војводством читавих двадесет година (1207–1227). Његови лични поседи били су на острву Парос, Антипарос, Милос, Сифнос, Китнос, Јос, Аморгос, Кимолос, Сикинос, Сирос, Фолегандрос. Егејском војводству су припадала и острва Андрос, који је имао у поседу Енрико Дандоло. Браћи Гизи су припадали Тинос, Миконос, Скирос, Скопелос, Серифос и Кеа. Тира је припала Јакобу Бароцију. Анафи је био у поседу млетачког генерала Леонарда Фоскола. Китера је припала Марку Вењеру. Антикитера је припадала Јакобу Вјару.
Литература
[уреди | уреди извор]- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
