Епархија осечкопољска и барањска
| Епархија осечкопољска и барањска Српска православна црква | |
|---|---|
 Грб Епархије осечкопољске и барањске | |
 | |
| Основни подаци | |
| Сједиште | Даљ |
| Држава |  Хрватска |
| Основана | 18. вијек. |
| Број намјесништава | 4 |
| Број манастира | 1 |
| www | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Херувим (Ђермановић) |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ осечкопољски и барањски |
 | |
Епархија осјечкопољска и барањска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је епископ Херувим (Ђермановић), а сједиште епархије се налази у Даљу гдје је и Саборна црква.
Историја
[уреди | уреди извор]Осјечко поље је назив с почетка 18. вијека за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међурјечја доњег тока Драве, Дунава и практично цијелога тока ријеке Вуке. Прво помињање забиљежено је на сабору у манастиру Крушедолу (1710) на коме је епископ Софроније изабран за врховног митрополита Срба под хабзбуршком влашћу, а подручје „осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном епископу Никанору (Мелентијевићу), као епископу „мохачком, сигетском и осечкопољском“. Осјечкопољска епархија постоји као самостална све до 1758. када је припојена Архидијецези карловачкој (сремској).
Све до 1991. осечкопољска Епархија је била дио Сремске епархије. Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 22. маја 1991. васпоставио и обновио осечкопољску Епархију и истој придружио цијелу Барању, тако да добија данашњи назив — осечкопољска и барањска Епархија. Сутрадан, 23. маја, Сабор је за епископа осечкопољског и барањског изабрао архимандрита Лукијана (Владулова), настојатеља манастира Бођани.[1][2]
Сједиште епископа данас је у вароши Даљу, гдје се налази некадашња љетна резиденција српских патријараха (некадашњи „Патријаршијски спахилук у Даљу“).
Намјесништва
[уреди | уреди извор]Владичанство осечкопољско и барањско има четири архијерејска намјесништва. У њима активно служи 39 свештеника, 5 ђакона и 3 монаха. Епархија има један манастир, посвећен Успењу Пресвете Богородице, а налази се у Даљској Планини.
Архијерејска намјесништва су:
- Осјечко,
- Вуковарско
- Барањско и
- Боровско
Епископи
[уреди | уреди извор]- Јефрем Јанковић Тетовац, Епископ мохачки 1694-1700. отишао у Русију и тамо је постао Митрополит суздаљски и јурјевски
- Никанор Мелентијевић од 1710.
- Максим Гавриловић од 1721.
Као самостална епархија остала је до 1733. године када је укинута. Њен угарски део придружен је будимској Епархији, а славонски део Сремској архидијацези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу).
- Јован Ђорђевић 1746-1749.
Убрзо, после избора новог митрополита 1748. године, Архијерејски Синод придружио је осечкопољску Епархију поново славонско-пакрачкој. Од 1758. године Епархија осечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијацезе, у чијем саставу остала до 1991. године.
- Лукијан Владулов 1991-2017.
- Иринеј Буловић,администратор 2017-2018.
- Херувим Ђермановић од 2018.
Манастири
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Епархија осјечкопољска и барањска: Епархија, 25. јул 2014.
- ^ СПЦ: 20 година Епархије осечко-пољске Архивирано на сајту Wayback Machine (8. август 2014), 25. јул 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
