Пређи на садржај

Иловајск

Координате: 47° 55′ 34″ С; 38° 11′ 52″ И / 47.9262° С; 38.1979° И / 47.9262; 38.1979
С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили град у Русији, погледајте чланак Доњецк (Русија).
Иловајск[1]
укр. Ілова́йськ, рус. Илова́йск
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластДоњецка област
Основан1869.
Становништво
Становништво‍
 — 2015.15.667 (процена)[2]
 — густина1.451 ст./km2
Географске карактеристике
Координате47° 55′ 34″ С; 38° 11′ 52″ И / 47.9262° С; 38.1979° И / 47.9262; 38.1979
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Апс. висина195 m
Површина358 km2
Иловајск на карти света
Иловајск
Иловајск на карти света

Иловајск (укр. Ілова́йськ) — градић је у Доњецкој англомерацији, према украјинском законодавству — град регионалног значаја, подређен је Харциском градском савету као делу Украјине. Де факто — од 2014. године овај простор је под контролом самопроглашене Доњецке Народне Републике[3][4].

Историја

[уреди | уреди извор]

Основан је 60-тих година 19. века као контролни пункт № 17 на железничкој линији Харков— Таганрог. Назван је по племићима Иловајскима чији су преци настањивали простор на овом путу. Село је почела да се убрзано развија још од краја 80-их година XIX века након повезивања Курско-Харковско-Азовске пруге са Екатерининском. Након изградње другог дела Екатеининске пруге (Долгинцево-Волноваха-Иловајск-Дебаљцево) од 1902—1904. године Иловајск је постао чворишна станица. Дана 22. маја 1919. у станици Иловајск састали су се Главнокомандујући Оружаних Снага Јужне Русије Деникин и генерал-потпуковник В. З. Маи-Мајевски, када је овај био именован командант добровољачке војске. Због прилива великог броја радника повећао се број становника током 1903. године тако да је број житеља нарастао на 900 људи. Статус града Иловајск је стекао 1938. године.

Иловајск за време Великог отаџбинског рата

[уреди | уреди извор]

Дана 22. октобра 1941. године совјетске власти и трупе напустиле су град, који су затим окупирале немачке трупе[5],[6] 4. септембра 1943. године совјетска војска Јужног фронта ослободила га је немачке окупације током Донбаске операције:[5]

  • 2-га гардијска армија у саставу :13-тог стрељачког корпуса(генерал-мајор Чанчибадзе Порфириј Георгиевич) у саставу: 295. стрељачке дивизије (пуковник Дорофејев, Александар Петрович ), 302-га стрељачка дивизија (генерал-мајор Родионов, Алексеј Павлович), део војске 151-ве стрељачке дивизије (генерал-мајор Подшивајлов, Денис Протасович); део снага 33-ће гардијске тенковске бригаде (пуковник Бабенко, Иван Михајлович), 62-ге гардијског тешког артиљеријског пука (подпуковник Анисимов, Митрофан Митрофанович); део војске 8-ме ловачке противтенковске бригаде (генерал-мајор артиљерије. Шалунов, Јаков Дмитриевич).
  • Пета ударна армија у саставу: 3 гардијски стрељачки корпус (генерал-мајор Белов, Александар Иванович), у саставу: 96. стрељачке дивизије (пуковник Левин, Семјонн Самуилович), део војске 54. гардијске стрељачке дивизије (генерал-мајор Данилов, Михаил Матвејевич).

Трупе које су учествовале у ослобађању Донбаса заузеимале су места по правцу, Иловајск, Артемовск, Горловка, Дебаљцево, Енакиево, Константиновка, Чистјаково (сада Торез) и друге градове према редоследу који је наредио Врховни командант Ј. В. Стаљин својим указом од 8. септембра 1943. године у знак захвалности због победе у главном граду Совјетског Савеза Москви наредио је да се испали 20 артиљеријских плотуна из 224 оруђа.

Указом Врховног Команданста Ј. В. Стаљна током прославе победе, јединице из састава различитих формација које су учествовале у ослобађању Иловајска назване су једним заједничким називом“Иловајске”[5][7].

  • 96 гардијска стрељачка дивизија (пуковник Љевин, Семјон Самуилович)[8]..

Бој за Иловајск 2014. године

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бој за Иловајск

Током 2014. године, за време оружаног сукоба у Источној Украјини, у непосредној близини града као и у самом граду вођене су жестоке борбе између устаника ДНР и оружаних снага Украјине. Као резултат борби, град је остао под контролом ДНР, чији су борци нанели озбиљан пораз украјинској војсци, где су према бројним наводима, украјинске снаге претрпеле значајне губитке. Објекти и инфраструктура града у великој мери су били разрушени током сукоба. Представници самопроглашене Доњецке Народне Републике прогласили су Иловајск “Градом- херојем”. То се догодило на састанку са грађанима, а биле су то речи председавајућег Националног Савета ДНР Дениса Пушилина[9].

Симболика

[уреди | уреди извор]

Дана 4. децембра 2015. Иловајски градски савет усвојио је нови амблем града (аутора Муковнин, М. В. Лјаника)[10].

Након сукоба

[уреди | уреди извор]

Већина становника се вратила у град. Данас се Иловајск обнавља, обновљено је много објеката (укључујући куће). Међутим, око 10% иловајчана се није вратило својим кућама.

Индустрија и транспорт

[уреди | уреди извор]

Велики железнички чвор (Иловајска станица). Становништво у граду је углавном запослено у предузећима железничког превоза. Од 2016. просечна плата у граду је око 4000-5000 руских рубаља. Око 40% запослених у националној економији ради у Иловајском одељењу Доњецке железнице. Иловајску је познат по томе што је у њему раније било пуно пекара, хлеб из овог места у совјетско време био је сматран најбољим у земљи, али данас је изгубио доста од своје некадашње славе. Већина људи запослена је у приватним предузећима, или ради у већим градовима (Харцизск, Макејевка, Доњецка итд.) . Образовни систем у Иловајску до 2008. године сачињавале су 4 школе. Али после 2008. године две школе (12 и 15) су спојене у једну школу под називом УВК №1(касније преименоване у школу №12). Данас у Иловајску постоје 3 школе (12, 13, 14.). Такође, у Иловајску раде 3 вртића, од којих је један тренутно затворен због реновирања. Иако их је било 5 – један који је био под управом школе №12 престао је са радом, а затим је објекат демонтиран; а други је пребачен у приватно власништво, а затим је спаљен (пре рата). У граду постоји и школа уметности, која служи за образовање младих талената. Такође постоје и “Палата култура” и спортски комплекс са стадионом. Гасификован је само западни део града.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Населённый пункт расположен на не контролируемой властями Украины территории (см. Вооружённый конфликт на востоке Украины).
  2. ^ „Державний комітет статистики України. Чисельність наявного населення України на 1 січня 2015 року, Київ-2015 (pdf)”. Архивирано из оригинала 19. 08. 2016. г. Приступљено 02. 03. 2017. 
  3. ^ „Кабмин назвал города Донбасса, подконтрольные сепаратистам”. korrespondent.net. Приступљено 9. 10. 2015. 
  4. ^ „Новости дня: ДНР преподнесла Порошенко своё видение проведения выборов на Донбассе. Полный текст - 13. 5. 2015. сегодня”. Dialog.ua. Приступљено 10. 10. 2015. 
  5. ^ а б в Справочник «Освобождение городов: Справочник по освобождению городов в период Великой Отечественной войны 1941—1945». М. Л. Дударенко, Ю. Г. Перечнев, В. Т. Елисеев и др. М.: Воениздат, 1985. 598 с.
  6. ^ Исаев А. В. От Дубно до Ростова. — М.: АСТ; Транзиткнига, 2004.
  7. ^ Сајт Soldat.ru.
  8. ^ „Сайт РККА”. Архивирано из оригинала 30. 09. 2018. г. Приступљено 02. 03. 2017. 
  9. ^ ДНР признаёт Иловайск городом-героем // Lenta.ru, 05.12.2014
  10. ^ „ГП «Почта Донбасса» вводит в обращение стандартную почтовую марку первого выпуска «Иловайск»”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 2. 3. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Краснознамённый Киевский. Очерки истории Краснознамённого Киевского военного округа (1919—1979). Издание второе, исправленное и дополненное. Киев, издательство политической литературы Украины, 1979.
  • Военный энциклопедический словарь. М., Военное издательство, 1984.
  • Справочник «Освобождение городов: Справочник по освобождению городов в период Великой Отечественной войны 1941—1945». М. Л. Дударенко, Ю. Г. Перечнев, В. Т. Елисеев и др. М.: Воениздат, 1985. 598 с.
  • Исаев А. В. От Дубно до Ростова. — М.: АСТ; Транзиткнига, 2004.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Иловајск на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иловајск&oldid=27756523”