Дијахронијска лингвистика
| Лингвистика |
|---|
| Теоријска |
| Дескриптивна |
| Примењена и експериментална |
| Повезани чланци |
| Лингвистички портал |
Дијахронијска лингвистика (грч. δια што значи кроз, грч. χρόνος што значи време) је научна дисциплина која се бави изучавањем историје језика.[1] Дијахронијска, односно историјска лингвистика, има за циљ да:[2] 1) објасни промене током времена у конкретним језицима, 2) реконструише праисторију језика и одреди њихову сродност, према чему се они даље сврставају у језичке породице (упоредна лингвистика), 3) постави опште теорије о начинима и узроцима језичких промена, 4) објасни историју појединих говорних заједница, и 5) изучава историју речи, то јест њихову етимологију.[3][4][5]
Историјска лингвистика је заснована на униформитарном принципу,[6][7][8] који је дефинисао лингвиста Доналд Ринг као:[9]
Осим ако не можемо показати значајне промене у условима усвајања и употребе језика између неког времена у неуочљивој прошлости и садашњости, морамо претпоставити да су исти типови и дистрибуције структура, варијација, промена итд. постојали у то време у прошлости као у садашњости.
Историја и развој дијахронијске лингвистике
[уреди | уреди извор]Првих деценија 19. века почиње се развијати историцизам у језичким испитивањима, најпре у оквиру романских студија. Познавање латинског језика у великој мери допринело је изучавању историјске перспективе. На почетку, историјска лингвистика је била у највећој мери упоредна лингвистика. Откриће санскрита, индоевропског језика који се значајно разликује од грчког и латинског, највише је допринело стварању ове дисциплине. Прве деценије 19. века су обележене историјским изучавањем сличности и разлика међу језицима, првенствено индоевропским, док се интересовање за неиндоевропске језике јавља тек крајем 19. века.[10]
Немац Франц Боп сматра се оснивачем компаративне граматике. Године 1816. упоредио је језичку грађу санскрита са појединим индоевропским језицима. Ова година сматра се званичним почетком компаративног приступа у науци о језику, али и почетком изучавања лингвистике као засебне, самосталне науке.[10]
Данац Расмус Кристијан Раск сматра се оснивачем историјске лингвистике. Као изванредан познавалац германских и угро-финских језика, залагао се за историјски приступ у проучавању језика. Међу првима је указивао на правилан однос у гласовима германских језика у односу на гласове одређених индоевропских језика. Примера ради, германски језици имају фонему f наспрам латинског p, што се, на пример, види у речи за оца: на енглеском је father наспрам латинског pater.[10]
Јакоб Грим, аутор чувене "Немачке граматике", није се бавио само изучавањем немачког језика, већ је творац упоредне анализе односа германских консонаната и одговарајућих консонаната других индоевропских језика. Открића која је изнео 1822. године у другом издању ове граматике позната су у лингвистици као Гримов закон.[10]
Средином 19. века у науку о језику продиру утицаји природних наука, нарочито биологије. Теорија еволуције Чарлса Дарвина имала је посебан утицај на Августа Шлајхера, који је започео подухват реконструкције индоевропског прајезика. Творац је (данас превазиђене) компаративно-историјске концепције по којој је језик "жив организам који се рађа, живи одређени период, даје живот млађем језику који га смењује, и коначно, нестаје". На тај начин, језик има свој животни век, као и своје „генеалошко стабло“, те је његова теорија позната у лингвистици под називом теорија стабла.[10]
Кључни тренутак у развоју историјске лингвистике догодио се седамдесетих година 19. века са доласком младограматичара, групе лингвиста из Лајпцига. Тек тада је историјски метод добио потпуну научну систематичност. Своја истраживања започели су испитивањем гласова. Први су изложили принципе о потпуној доследности гласовних промена. Дошли су до закључка да се гласовне промене дешавају правилно и доследно, а сматрали су да изузеци настају тек накнадно, из психолошких разлога, подсвесним изједначавањем језичких облика са другима у којима до промене није дошло.[10]
До 20. века, проблеми историјског развоја језика били су главна преокупација лингвистике. Сосирова подела на синхронијски и дијахронијски приступ у језичком проучавању поставила је темеље савремених лингвистичких теорија. Појам синхроније супротставља се појму дијахроније и односи се на изучавање језичких појава у једном временском пресеку, најчешће у садашњости. Дијахронија се, насупрот томе, бави питањем сукцесивних фаза у језичком развоју. Оба аспекта посматрања имају своје место у данашњим истраживањима у лингвистици.[10]
Сродне лингвистичке гране
[уреди | уреди извор]Области лингвистике које су сродне дијахронијској лингвистици јесу: компаративна (упоредна) лингвистика, дијалектологија, морфофонологија и етимологија.
Компаративна лингвистика
[уреди | уреди извор]Често се као синоним за дијахронијску лингвистику користи термин компаративна лингвистика, будући да су додирне тачке међу двема дисциплинама бројне. Компаративни приступ је, пре свега, дијахронијски, нарочито када је реч о сврставању језика у одређене језичке породице. Међутим, синхронијски аспекат је такође битан за компаративну лингвистику, пошто се два или више језика могу поредити у једном одређеном историјском раздобљу.[11]
Главни метод рада почива, дакле, на поређењу различитих стања једног истог језика или више језика који су потекли од истог прајезика. Успостављајући фонетске, морфолошке, синтаксичке, лексичке и ређе семантичке везе, компаративна лингвистика утврђује степен сродности међу језицима. Најважнија грана компаративне лингвистике је историјска фонетика.[11] Научници долазе до значајних открића о историјском развоју језика упоређујући сродне језике. На примеру латинског глагола plorāre, који значи плакати, може се пратити упоредни развој групе гласова на почетку речи у различитим романским језицима:
| латински | француски | португалски | шпански |
| plorāre | pleurer | chorar | llorar |
Упоређивањем је показано да је ова група опстала у француском језику, док је у шпанском и португалском језику дошло до палатализације.[12]
Компаративни метод нам даје допринос у реконструкцији прајезика, будући да често не постоје писана сведочанства о овој давно ишчезлој фази језичког развоја. Уколико се у језицима А, Б, В и Г, за које се зна да су сродни, уочавају исте фонетске, морфолошке или лексичке особине, онда се са сигурношћу могу реконструисати одређене особине њиховог претка. Реконструисани облици у дијахронијској лингвистици обележавају се звездицом (*), која показује да је реч о претпоставци, а не о забележеном облику.[11]
Дијалектологија
[уреди | уреди извор]Дијалектологија је научна дисциплина која проучава дијалекте, језичке варијетете карактеристичне за одређену територију. Проучавањем дијалеката добијају се и сазнања о историјском развоју језика.
Морфофонологија
[уреди | уреди извор]Морфофонологија је део граматике који проучава и описује понашање гласова у промени облика речи и творби речи.[13][14] Реч је о дисциплини која природно повезује фонологију, која проучава гласове у језику, са морфологијом, која проучава врсте, облике и грађење речи.[15] Методе и сазнања морфофонологије користе се у историјској лингвистици.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Етимологија је лингвистичка дисциплина која проучава порекло и еволуцију речи. Бави се развојем речи од тренутка када су оне ушле у одређени језик и анализом различитих значења и облика који су се испољавали у току времена.[15] Етимолози такође примењују методе упоредне граматике како би реконструисали што већи број облика давно изумрлих језика за које не постоје непосредна писана сведочанства. На овај начин, лингвисти праве инференције, односно претпоставке о коренима речи, чиме се увиђају сличности у пореклу данас веома удаљених језика. Један од најпознатијих подухвата тог типа јесте реконструкција праиндоевропског језика.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Bynon 1977, стр. 1.
- ^ Radford 1999, стр. 17–18
- ^ Zuckermann, Ghil'ad (2003). Language Contact and Lexical Enrichment in Israeli Hebrew. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1403917232.
- ^ Harper, Douglas. „etymology”. Online Etymology Dictionary.
- ^ ἐτυμολογία, ἔτυμον. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.
- ^ Scott, G. H. (1963). „Uniformitarianism, the uniformity of nature, and paleoecology”. New Zealand Journal of Geology and Geophysics. 6 (4): 510—527. ISSN 0028-8306. doi:10.1080/00288306.1963.10420063
.
- ^ Gordon 2013, стр. 79
- ^ Gould 1965, стр. 223–228, "The assumption of spatial and temporal invariance of natural laws is by no means unique to geology since it amounts to a warrant for inductive inference which, as Bacon showed nearly four hundred years ago, is the basic mode of reasoning in empirical science. Without assuming this spatial and temporal invariance, we have no basis for extrapolating from the known to the unknown and, therefore, no way of reaching general conclusions from a finite number of observations."
- ^ Ringe, Donald (2009). „The Linguistic Diversity of Aboriginal Europe”. Language Log. Приступљено 2020-03-22.
- ^ а б в г д ђ е Ивић, Милка (2001). Правци у лингвистици I. Београд:: Чигоја штампа. ISBN 978-86-7562-001-3.
- ^ а б в Поповић 2014
- ^ Клајн, И. (1987). Историјска граматика шпанског језика. Београд: Научна књига.
- ^ Hayes, Bruce (2009). "Morphophonemic Analysis" Introductory Phonology, pp. 161–185. Blackwell
- ^ Gibbon, Dafydd; Moore, Roger; Winski, Richard (1998). Handbook of Standards and Resources for Spoken Language Systems: Spoken language characterisation (на језику: енглески). Berlin; New York: Walter de Gruyter. стр. 61—62. ISBN 9783110157345.
- ^ а б Драгићевић, Р. (2010). Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-16957-0.
Литература
[уреди | уреди извор]- Клајн, И. (1987). Историјска граматика шпанског језика. Београд: Научна књига.
- Поповић, М. (2014). Историја француског језика. Београд: Јасен. ISBN 978-86-6293-029-3.
- Ивић, Милка (2001). Правци у лингвистици I. Београд: Чигоја штампа. ISBN 978-86-7562-001-3.
- Introduction à la linguistique, Simon Fraser University
- Bynon, Theodora (1977). Historical Linguistics
. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 9780521215824. „Historical linguistics.” - Kortmann, Bernd: English Linguistics: Essentials, Anglistik-Amerikanistik, Cornlesen, pp. 37–49
- Radford, Andrew (1999). Linguistics: An Introduction. With co-authors Martin Atkinson, David Britain, Harald Clahsen, Andrew Spencer. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
- Raimo Anttila, Historical and Comparative Linguistics (2nd ed.) (John Benjamins, 1989) ISBN 90-272-3557-0
- Karl Brugmann, Berthold Delbrück, Grundriß der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (1886–1916).
- Theodora Bynon, Historical Linguistics (Cambridge University Press, 1977) ISBN 0-521-29188-7
- Henry M. Hoenigswald, Language change and linguistic reconstruction (Chicago: Univ. of Chicago Press 1960).
- Richard D. Janda and Brian D. Joseph (Eds), The Handbook of Historical Linguistics (Blackwell, 2004) ISBN 1-4051-2747-3
- Roger Lass, Historical linguistics and language change. (Cambridge University Press, 1997) ISBN 0-521-45924-9
- Winfred P. Lehmann, Historical Linguistics: An Introduction (Second Edition) (Holt, 1973) ISBN 0-03-078370-4
- April McMahon, Understanding Language Change (Cambridge University Press, 1994) ISBN 0-521-44665-1
- James Milroy, Linguistic Variation and Change (Blackwell, 1992) ISBN 0-631-14367-X
- A. C. Partridge, Tudor to Augustan English: a Study in Syntax and Style, from Caxton to Johnson, in series, The Language Library, London: A. Deutsch, 1969; 242 p. SBN 233-96092-9
- M.L. Samuels, Linguistic Evolution (Cambridge University Press, 1972) ISBN 0-521-29188-7
- R. L. Trask (ed.), Dictionary of Historical and Comparative Linguistics (Fitzroy Dearborn, 2001) ISBN 1-57958-218-4
- August Schleicher: Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen. (Kurzer Abriss der indogermanischen Ursprache, des Altindischen, Altiranischen, Altgriechischen, Altitalischen, Altkeltischen, Altslawischen, Litauischen und Altdeutschen.) (2 vols.) Weimar, H. Boehlau (1861/62); reprinted by Minerva GmbH, Wissenschaftlicher Verlag, ISBN 3-8102-1071-4
- Zuckermann, Ghil'ad (2003). Language Contact and Lexical Enrichment in Israeli Hebrew. Palgrave Macmillan. ISBN 1-4039-1723-X.
- Ringe, Donald A. (1992). On Calculating the Factor of Chance in Language Comparison. Philadelphia: American Philosophical Society. ISBN 0-87169-821-8.
- Ringe, Donald (1996). On the Chronology of Sound Changes in Tocharian. Volume 1: From Proto-Indo-European to Proto-Tocharian. New Haven, CT: American Oriental Society. ISBN 0940490803.
- Ringe, Don (2006). From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-928413-X.
- Ringe, Don (2017) [2006]. From Proto-Indo-European to Proto-Germanic (second изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198792581.
- Ringe, Donald; Eska, Joseph (2013). Historical Linguistics: Toward a Twenty-First Century Reintegration. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521587112.
- Ringe, Don; Taylor, Ann (2014). The Development of Old English. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780199207848.
- Ringe, Don (2018). An Introduction to Grammar for Language Learners. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-42515-5.
- Ringe, Don (2021). A Historical Morphology of English. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 9781474459761.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Дијахронијска лингвистика на Викимедијиној остави
