Пређи на садржај

Митра Митровић

С Википедије, слободне енциклопедије
митра митровић
Митра Митровић
Лични подаци
Датум рођења(1912-09-06)6. септембар 1912.
Место рођењаПожега, Краљевина Србија
Датум смрти4. април 2001.(2001-04-04) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијадруштвено-политичка радница
Породица
СупружникМилован Ђилас (1936—1952)
ДецаВукица Ђилас
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941 — 1945.
У току НОБчлан Агитпропа ЦК КПЈ
Повереник и министар просвете НР Србије
Период9. април 1945 — 5. септембар 1948.
Претходник
НаследникЂурица Јојкић
Одликовања
Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Митра Митровић (Пожега, 6. септембар 1912 — Београд, 4. април 2001) била је књижевница, учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница Социјалистичке Републике Србије. Прва је министарка у историји Србије.[1] Ресор јој је била просвета током прве и друге владе Благоја Нешковића.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је у породици железничара који гине током Првог светског рата и домаћице која је по мужевљевој смрти дошколовала Митру и четворо друге деце.[1] Током студија на Филозофском факултету у Београду, приступила је студентском револуционарном покрету и 1931. године постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је једна од најактивнијих студената-комуниста на Београдском универзитету. Учествовала је у свим акцијама и демонстрацијама које је тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ) организовала на Универзитету.

У чланство КПЈ примљена је 1933. године на Филозофском факултету. Извршавала је разне партијске задатке, ишла је као курирка у унутрашњост и преносила партијски и илегални пропагандни материјал. Дипломирала је 1935. године и запослила се у Скупштини града Београда. Служила је у то време као веза за чланове Централног комитета и инструкторе из иностранства. Године 1935. по задатку партије, укључила се у Женски покрет, где је формирала Омладинску секцију Женског покрета и била њена прва председница. Била је у групи која је основала лист „Жена данас“ и била чланица редакције овог листа. Године 1939. послата је као инструкторка у партијску организацију у фабрици Владе Илића и у том својству учествовала у организовању штрајкова у овој, а и у другим фабрикама. У годинама пред Други светски рат била је чланица Рејонског комитета КПЈ на Дорћолу и чланица Комисије за рад међу женама при Покрајинском комитету КПЈ за Србију.

После окупације Краљевине Југославије, 1941. године радила је у Рејонском комитету КПЈ на Дорћолу. Јула 1941. године била је ухапшена и послата у Бањички логор, одакле је после месец дана пребачена у затворску болницу у Видинској улици. Уз помоћ стражара успела је да побегне, заједно са Вером Вребалов и Натом Хаџић. Октобра 1941. године пребацила се у Мачвански партизански одред, а затим у ослобођено Ужице, где је радила у Агитпропу и постала члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан Главног Народноослободилачког одбора Србије, у коме је радила на питањима просвете и школства. Новембра 1941. године с Главнином партизанских снага повукла се из Ужица у Санџак, и све време била на руководећим партијским дужностима у Народноослободилачком покрету (НОП). Једно време је била чланица редакције листа „Борба“, учествовала је у организовању Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На Земаљској конференцији у Босанском Петровцу, децембра 1942. године изабрана је за чланицу Централног одбора АФЖ-а Југославије, а на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу изабрана је за чланицу Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

Октобра 1944. године с партизанским јединицама прешла је у Србију. Радила је као чланица Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а од оснивања Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, члан Агитпропа Централног комитета. Била је министарка просвете у Првој Влади Народне Републике Србије. Касније се налазила на функцијама председнице Савета за просвету и културу Владе НР Србије и директорке Савезног завода за школство. Бирана је за народну посланицу Народне скупштине НР Србије и Савезне скупштине СФРЈ у више сазива. Била је чланица Централног комитета Савеза комуниста Србије и Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Била је прва супруга Милована Ђиласа, с којим је била у браку од маја 1936. до марта 1952. и 1948. добила ћерку Вукицу Ђилас (1948—2001).

Преминула је 4. априла 2001. године у Београду.[2][3]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Дела

[уреди | уреди извор]

Активно се бавила публицистичким радом. Сарађивала је у дневној штампи и часописима: „Летопис Матице српске“ и „Дело“. Објавила је књиге:

  • Ратно путовање (мемоари), 1953. - у књизи даје својеврсну визију рата и револуције[2]
  • Веселин Маслеша (портрет), 1956.
  • Положај жене у савременом свету, 1960.
  • Виђење рата, 1967. - зборник текстова, литерарних прилога о рату[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Mitra Mitrović — heroina Srbije prepuštena zaboravu”. bbc.com/serbian. 04. 04. 2021. 
  2. ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 517. 
  3. ^ „Žene i istorija Srbije: Mitra Mitrović prva ministarka u istoriji Srbije koje se danas malo ko seća”. bbc.com. Приступљено 15. 1. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. 
  • Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. 1975. 
  • Љушић, Радош (2005). Владе Србије (1805—2005). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Пантелић, Ивана (2011). Партизанке као грађанке: друштвена еманципација партизанки после Другог светског рата у Србији, 1945—1953. Београд: Институт за савремену историју; Еволута. 


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Митра_Митровић&oldid=28858147”