Награда „Печат времена”
| Награда „Печат времена” | |
|---|---|
| Додељује се за | књижевност и науку и друштвену теорију |
| Додељује | Печат (часопис) |
| Локација | Београд |
| Земља | Србија |
| Прво додељивање | 2011. |
Награда „Печат времена” је годишња награда коју је установио часопис Печат 2011. године. Додељује се у две категорије, за књижевност и за науку и друштвену теорију.
Награде се према замисли утемељивача награде, додељују се ауторима, односно делима која су током једне календарске године значајно обележила национално књижевно стваралаштво, као и области националних друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских и политичких истраживања. Награду „Печат времена” чине Повеља и новчани износ. Уручење се приређује 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у Југословенској кинотеци, у Узун Мирковој.[1]
Добитници
[уреди | уреди извор]Награда за књижевност
[уреди | уреди извор]- 2011 — Матија Бећковић, за књигу Пут којег нема.[2]
- 2012 — Рајко Петров Ного, за књигу Запиши и напиши.
- 2013 — Милован Данојлић, за књигу Писма без адресе.
- 2014 — Иван Негришорац, за књигу Камена чтенија.
- 2015 — Никола Маловић, за књигу Једро наде.
- 2015 — Славица Гароња, за књигу Повратак у Аркадију.
- 2016 — Владимир Кецмановић, за роман Осама.[3]
- 2017 — Лабуд Драгић, за роман Кукавичја пилад.
- 2017 — Мирослав Максимовић, за збирку поезије Бол.
- 2018 — Радован Бели Марковић, за роман Плава капија.
- 2019 — Гојко Ђого, за збирку песама Клупко.[4]
Награда за науку и друштвену теорију
[уреди | уреди извор]- 2011 — Милорад Екмечић, за књигу Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492–1992).[5]
- 2012 — Чедомир Попов, за књигу Грађанска Европа (1770–1914) III – Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914).[6]
- 2013 — Мило Ломпар, за књигу Дух самопорицања.
- 2013 — Славенко Терзић, за књигу Стара Србија – драма једне цивилизације.[7]
- 2014 — Василије Крестић, за књигу Срби у Угарској 1790–1918.[8]
- 2015 — Злата Бојовић, за књигу Историја дубровачке књижевности.
- 2015 — Слободан Вуковић, Етика западних медија. Антисрпска пропаганда и „хуманитарна“ интервенција.[9]
- 2016 — Милован Витезовић, за књигу Вук наш насушни.[10]
- 2017 — Миломир Степић, за књигу Геополитика – Идеје, теорије, концепције.[11]
- 2018 — Борис Булатовић, за књигу Оклеветана књижевност.[12]
- 2018 — Радослав Гаћиновић, за књигу, Насиље над Србима у 20. вијеку.
- 2019 — Живадин Јовановић, за дело 1244 – кључ мира у Европи.
- 2019 — Владо Стругар, за књигу Југословенски 1. децембар 1918. године.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Додељене Печатове награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЗА НАУКУ И ДРУШТВЕНУ ТЕОРИЈУ за 2016. годину”. Печат. 5. 5. 2017. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ Stojković, Ratko B. (2016). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade. Knj. 3, 2011-2015. Beograd: Enigmatski savez Srbije. стр. 200. ISBN 978-86-911565-1-0.
- ^ Владимир Кецмановић и Милован Витезовић добитници награда Печат времена („Политика“, 6. мај 2016)
- ^ „НАГРАДА ПЕЧАТ ВРЕМЕНА – БЕСЕДЕ ДОБИТНИКА”. Печат. 24. 5. 2019. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА ЕКМЕЧИЋА И БЕЋКОВИЋА”. Фронтал. 13. 5. 2011. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА НОГА И ПОПОВА”. Фронтал. 14. 5. 2012. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ДАНОЈЛИЋ, ЛОМПАР И ТЕРЗИЋ ДОБИТНИЦИ ПЕЧАТА ВРЕМЕНА”. Фронтал. 8. 5. 2013. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА КРЕСТИЋУ И НЕШИГОРЦУ”. Фронтал. 11. 5. 2016. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ПОДИЈЕЉЕН ПЕЧАТ ВРЕМЕНА: МАЛОВИЋ И ГАРОЊА ДОБИТНИЦИ”. Фронтал. 8. 5. 2015. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „КЕЦМАНОВИЋ И ВИТЕЗОВИЋ ДОБИТНИЦИ НАГРАДА ПЕЧАТ ВРЕМЕНА”. Фронтал. 7. 5. 2016. Приступљено 11. 1. 2016.
- ^ „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ДОДИЈЕЉЕН СТЕПИЋУ, ДРАГИЋУ И МАКСИМОВИЋУ”. Фронтал. 8. 5. 2017. Приступљено 11. 1. 2023.
- ^ „ДОДИЈЕЉЕН ПЕЧАТ ВРЕМЕНА ЗА 2017.”. Фронтал. 11. 5. 2018. Приступљено 11. 1. 2023.