Пређи на садржај

Национална галерија у Лондону

С Википедије, слободне енциклопедије
Национална галерија
National Gallery
Главни улаз у Националну галерију на Трафалгар скверу у Лондону
Оснивање1824.
ЛокацијаЛондон
 Уједињено Краљевство
Врстауметничка галерија
Колекцијаевропско сликарство из периода од средине 13. века до 1900. године
Број предмета2300 уметничких дела
Посетиоци5.735.831 (2018),[1] 6.011.007 (2019)[2]; (рангиран 3. на националном нивоу (2019)[3]
ДиректорГабриеле Финалди
АрхитектаВилијам Вилкинс
Веб-сајтwww.nationalgallery.org.uk

Национална галерија у Лондону (енгл. National Gallery) је државна галерија уметности Уједињеног Краљевства у Лондону. Налази се на северној страни трга Трафалгар. У њој је једна од најзначајнијих светских колекција западноевропског сликарства из периода 1250-1900. Сликарство каснијих епоха се чива у Модерној Тејт галерији. Стално је изложено око 2300 дела. Колекција је релативно мала, у поређењу са другим европским националним галеријама, али веома квалитетна. Годишње је посети 4-5 милиона посетилаца. Улаз у галерију је бесплатан, а посетиоци могу да дају добровољне прилоге.

Национална галерија је основана 1824, када је британска влада откупила збирку руског банкара Јулијуса Ангерштајна (36 слика[4]). Касније је збирка допуњена поклонима донатора који данас чине њене две трећине.[5] Збирка је мања од многих европских националних галерија, али је енциклопедијског обима; већина великих догађаја у западном сликарству „од Ђота до Сезана“[6] представљена су важним делима. Некада се тврдило да је ово једна од ретких националних галерија која је имала сва своја дела на сталној поставци,[7] али то више није случај. Галерија се уселила у садашњу зграду 1838. Њу је пројектовао Вилијам Вилкинс у стилу неокласицизма. Од 1906. галерија купује дела средствима из националног фонда за куповину уметничких дела. Од године 1917. збирка садржи и дела импресиониста. Зграда је више пута проширивана, последњи пут источним крилом 2004, али се данас сматра претесном и неадекватном за своју колекцију.

Галерија је изузета добротворна организација и нересорно јавно тело Одељења за дигиталне послове, културу, медије и спорт.[8] Њена збирка припада влади у име британске јавности, и улаз у главну збирку је бесплатан. Године 2020, због пандемије Ковида-19, Национална галерија је привукла само 1.197.143 посетилаца, што је пад од 50 одсто у односу на 2019. годину, али је и даље заузела осмо место на листи најпосећенијих музеја уметности у свету.[9]

Историја

[уреди | уреди извор]

Покретање Националне галерије

[уреди | уреди извор]
Realistic painting of a robed figure, arms extended, standing outside on a small platform among people doing various things such as talking to each other, but most of whom are looking at him.
Подизање Лазара сликара Себастијана дел Пиомба (1517-1519), из збирке Енгерстајн. Ово је постала оснивачка збирка Националне галерије 1824. Слика има приступни број NG1, што је чини званично првом сликом која је ушла у Галерију.

Крајем 18. века дошло је до национализације краљевских или кнежевских уметничких збирки широм континенталне Европе. Баварска краљевска збирка (сада у Старој пинакотеци, Минхен) отворена је за јавност 1779. године, збирка Медичија у Фиренци око 1789. године (као галерија Уфизи), а Музеј Франсоа у Лувру формиран је од бивше француске краљевске збирке 1793.[10] Велика Британија, међутим, није следила друге европске земље, и британска краљевска збирка и даље остаје у власништву суверена. Године 1777, Британска влада је имала прилику да купи уметничку колекцију међународног ранга, када су потомци сер Роберта Валпола ставили његову колекцију на продају. Посланик Џон Вилкс се залагао да владу купи ово „непроцењиво благо“ и предложио је да се смести у „племениту галерију ... која би била изграђена у пространој башти Британског музеја“.[11] Вилкесова настојања нису уродила плодом, и 20 година касније колекцију је у целости купила Катарина Велика; она се сада налази у Државном музеју Ермитаж у Санкт Петербургу.

План за набавку 150 слика из Орлеанске збирке, која је донета у Лондон на продају 1798. године, такође је пропао, упркос интересовању краља и премијера, Пита Млађег.[12] Двадесет пет слика из те збирке које се сада налазе у Галерији, укључујући „NG1”, стигло је касније различитим путевима. Године 1799, дилер Ноел Десенфанс понудио је готову националну колекцију британској влади; он и његов партнер сер Франсис Боржоа формирали су је за пољског краља, пре него што је Трећа подела 1795. укинула пољску независност.[10] Ова понуда је одбијена и Буржоа је завештао колекцију својој старој школи, Далвич Колеџ. Колекција је отворена 1814. године у првој наменски изграђеној британској јавној галерији, Далвич галерија слика. Шкотски трговац Вилијам Бачанан и колекционар Џозеф Каунт Траксес су формирали уметничке збирке изричито да би служиле као основа за будућу националну колекцију, али су и њихове понуде (обе направљене 1803. године) такође одбијене.[10]

Након Волполове продаје, многи уметници, укључујући Џејмса Барија и Џона Флаксмана, поново су позивали на оснивање Националне галерије, тврдећи да би британска сликарска школа могла да процвета само ако има приступ канону европског сликарства. Британска институција, коју је 1805. основала група аристократских познавалаца, покушала је да допринесе разрешењу ове ситуације. Њени чланови су позајмљивали радове на изложбе које су се мењале годишње, док се у летњим месецима одржавала уметничка школа. Међутим, како су посуђене слике често биле осредње,[13] неки уметници су се згражали над Институцијом и сматрали су то сплетка племства с циљем повећања продајне цене својих слика старих мајстора.[14] Један од оснивача Институције, сер Џорџ Бомон, на крају би одиграо важну улогу у оснивању Националне галерије нудећи на поклон 16 слика.

Године 1823, на тржиште је изашла још једна велика уметничка колекција коју је сакупио недавно преминули Џон Џулијус Ангерштајн. Он је био емигрантски банкар руског порекла са седиштем у Лондону; његова збирка је бројила 38 слика, укључујући дела Рафаела и Хогартову серију Помодног брака. Дана 1. јула 1823. Џорџ Ејгар Елис, виговски политичар, предложио је Доњем дому да откупи збирку.[15] Апелацији је додатни замах дала Бомонова понуда која је дошла са два услова: да влада купи Ангерштајнову збирку и да се пронађе одговарајућа зграда. Неочекивана отплата ратног дуга од стране Аустрије коначно је покренула владу да откупи Ангерштајнову збирку, за 57.000 фунти.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Јан ван Ајк: Супружници Арнолфини
    Јан ван Ајк: Супружници Арнолфини
  • Ханс Холбајн: Амбасадори
    Ханс Холбајн: Амбасадори
  • Леонардо да Винчи: Богородица међу стенама
    Леонардо да Винчи: Богородица међу стенама
  • Тицијан: Бахус и Аријадна
    Тицијан: Бахус и Аријадна
  • Дијего Веласкез: Венера испред огледала (Рокеби венера)
    Дијего Веласкез: Венера испред огледала (Рокеби венера)
  • Томас Гензбро: Господин и госпођа Ендруз
    Томас Гензбро: Господин и госпођа Ендруз
  • Вилијам Тарнер: Бојни брод Темерер
    Вилијам Тарнер: Бојни брод Темерер
  • Ван Гог: Сунцокрети
    Ван Гог: Сунцокрети

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Association of Leading Visitor Attractions Приступљено 4.1.2020.
  2. ^ The Art Newspaper annual visitor survey, published 9 April 2020
  3. ^ The Art Newspaper annual survey of art museum attendance
  4. ^ The National Gallery; its pictures and their painters. With critical remarks, George Foggo, 1851, pp. 11–26
  5. ^ Gentili, Barcham & Whiteley 2000, стр. 7
  6. ^ Chilvers, Ian (2003). The Concise Oxford Dictionary of Art and Artists. Oxford Oxford University Press, p. 413. The formula was used by Michael Levey, later the Gallery's eleventh director, for the title of a popular survey of European painting: Levey, Michael (1972). From Giotto to Cézanne: A Concise History of Painting. London: Thames and Hudson
  7. ^ Potterton 1977, стр. 8
  8. ^ „Constitution”. The National Gallery. Архивирано из оригинала 6. 4. 2010. г. 
  9. ^ The Art Newspaper annual visitor survey, published 30 March 2021
  10. ^ а б в Taylor 1999, стр. 29–30
  11. ^ Moore, Andrew (2. 10. 1996). „Sir Robert Walpole's pictures in Russia”. Magazine Antiques. Архивирано из оригинала 16. 10. 2007. г. Приступљено 14. 10. 2007. 
  12. ^ Penny 2008, стр. 466
  13. ^ Fullerton, Peter (1979). Some aspects of the early years of the British Institution for Promoting the Fine Arts in the United Kingdom 1805–1825. MA dissertation, Courtauld Institute of Art., p. 37
  14. ^ Conlin 2006, стр. 45
  15. ^ Conlin 2006, стр. 51

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Barker, Felix; Hyde, Ralph (1982), London As It Might Have Been, London: John Murray 
  • Bomford, David (1997), Conservation of Paintings, London: National Gallery Company 
  • Bosman, Suzanne (2008), The National Gallery in Wartime, London: National Gallery Company 
  • Conlin, Jonathan (2006), The Nation's Mantelpiece: A History of the National Gallery, London: Pallas Athene 
  • Crookham, Alan (2009), The National Gallery. An Illustrated History, London: National Gallery Company 
  • ——— (2012), „The Turner Bequest at the National Gallery”, Ур.: Warrell, Ian, Turner Inspired: In the light of Claude, New Haven and London: Yale University Press, стр. 51—65 
  • Gaskell, Ivan (2000), Vermeer's Wager: Speculations on Art History, Theory and Art Museums, London: Reaktion 
  • Gentili, Augusto; Barcham, William; Whiteley, Linda (2000), Paintings in the National Gallery, London: Little, Brown & Co. 
  • Jencks, Charles (1991), Post-Modern Triumphs in London, London and New York: Academy Editions, St. Martin's Press 
  • Langmuir, Erika (2005), The National Gallery Companion Guide, London and New Haven: Yale University Press 
  • Liscombe, R. W. (1980), William Wilkins, 1778–1839, Cambridge: Cambridge University Press 
  • MacGregor, Neil (2004), „A Pentecost in Trafalgar Square”, Ур.: Cuno, James, Whose Muse? Art Museums and the Public Trust, Princeton and Cambridge: Princeton University Press and Harvard University Art Museums, стр. 27—49 
  • Oliver, Lois (2004), Boris Anrep: The National Gallery Mosaics, London: National Gallery Company 
  • Penny, Nicholas (2008), National Gallery Catalogues (new series): The Sixteenth Century Italian Paintings, Volume II, Venice 1540–1600, London: National Gallery Publications Ltd, ISBN 978-1-85709-913-3 
  • Pevsner, Nikolaus; Bradley, Simon (2003), The Buildings of England London 6: Westminster, London and New Haven: Yale University Press 
  • Potterton, Homan (1977), The National Gallery, London, London: Thames & Hudson 
  • Smith, Charles Saumarez (2009), The National Gallery: A Short History, London: Frances Lincoln Limited 
  • Spalding, Frances (1998), The Tate: A History, London: Tate Gallery Publishing 
  • Summerson, John (1962), Georgian London, London: Penguin 
  • Taylor, Brandon (1999), Art for the Nation: Exhibitions and the London Public, 1747–2001, Manchester: Manchester University Press 
  • Walden, Sarah (2004), The Ravished Image: An Introduction to the Art of Picture Restoration & Its Risks, London: Gibson Square 
  • Whitehead, Christopher (2005), The Public Art Museum in Nineteenth Century Britain, Farnham: Ashgate Publishing 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_галерија_у_Лондону&oldid=27864802”