Оља Бећковић
| Оља Бећковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Оља Бећковић |
| Датум рођења | 1. мај 1964. |
| Место рођења | Београд, СФР Југославија |
| Образовање | Факултет драмских уметности |
| Универзитет | Универзитет уметности у Београду |
| Занимање |
|
| Породица | |
| Супружници | Ненад Илић[1] Владимир Вишњић[2] |
| Деца | 1 |
| Родитељи | Матија Бећковић Вера Павладољска |
| Породица | Људмила (сестра близнакиња)[3], деда: Вук Бећковић |
| Рад | |
| Активни период | 1984—данас |
| Веза до IMDb-а | |
Оља Бећковић (Београд, 1. мај 1964) српска је глумица, новинарка и телевизијска водитељка. Води емисију Утисак недеље на телевизији Нова С од 2019. године.
Завршила је Факултет драмских уметности у Београду 1985. године. Новинарску каријеру је започела 1991. године на ТВ Студио Б као аутор емисије Утисак недеље. Студио Б је напустила 1996. године, када је прешла у продукцијску групу „Мрежа“.[4] Од 2002. године до 2014. године емисију Утисак недеље водила је на ТВ Б92, која се од 2019. године приказује на телевизији Нова.
Оља је 2001. године добила награду Освајање слободе који додељује Фонд Маја Тасић Маршићевић, а 2007. године награду Душан Дуда Тимотијевић од часописа ТВ Новости.[5] Одликована је орденом Легије части у рангу витеза.[6]
Ћерка је писца Матије Бећковића и Вере Павладољске.
Улоге
[уреди | уреди извор]Филмографија
[уреди | уреди извор]| Год. | Назив | Улога | |
|---|---|---|---|
| 1980-те | |||
| 1984. | Игра о памћењу и умирању | ||
| 1984. | Мај нејм из Митар | Милина | |
| 1984. | Камионџије опет возе | Библиотекарка | |
| 1986. | Развод на одређено време | ||
| 1986. | Секула и његове жене | ||
| 1986. | Грифон у Београду | Девојка | |
| 1987. | Телефономанија | ||
| 1987. | Већ виђено | Старија девојка | |
| 1987. | Соба 405 | Сестра Вики | |
| 1987. | Догодило се на данашњи дан | Алка | |
| 1988. | Посебан осврт на срећу | Теодора Пантић | |
| 1988. | Ванбрачна путовања | Сенка | |
| 1990-те | |||
| 1990. | Хајде да се волимо 3 | Лажна Лепа Брена (глас) | |
| 1991. | Ноћ у кући моје мајке | Сека | |
| 1991. | Видео јела, зелен бор | Трудна девојка | |
| 1992. | Тито и ја | Ђурина мајка | |
| 1993. | Боље од бекства | Инспицијент | |
| 1993. | Броз и ја (серија) | ||
| 1995. | Отворена врата | Љубица | |
| 1998. | Повратак лопова | ||
Позоришне представе
[уреди | уреди извор]| Представа | Улога | Текст | Драматургија /адаптација/ |
Режија | Позориште | Премијера |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Косанчићев венац 7 | Милена Дрекалов | Слободан Селенић | Зоран Ратковић | Атеље 212 | 2. март 1982.[7] | |
| Пропаст царства српскога | Никола Алтомановић | Миладин Шеварлић | Миленко Маричић | 11. мај 1983.[8] | ||
| Мај нејм из Митар | Милка | Вида Огњеновић | 3. април 1984.[9] | |||
| Срећна нова сестра | Девојчица | Божо Шибалић | Зоран Ратковић | Позориште Бошко Буха | 21. децембар 1986.[10] | |
| Три сестре - Сто година после | Ирина | Антон Павлович Чехов | Александар Лукач | Звездара театар | 1. фебруар 1989.[11] | |
| Балкански шпијун | Глумица у филму | Душан Ковачевић | Татјана Мандић Ригонат | Народно позориште у Београду | 1. октобар 2018.[12] | |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Čanak, Tatjana (20. 6. 2015). „ESTRADU ZAMENILI VEROM Domaće zvezde koje su se okrenule crkvi”. Блиц. vesti.rs. Приступљено 9. 4. 2019.
- ^ „Olja Bećković glumica, novinarka, voditeljka…”. saznajlako.com. 9. 9. 2015. Архивирано из оригинала 11. 02. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019.
- ^ Dragić, Tamara. „Bliznakinje Bećković”. blizanci.org.rs. Приступљено 22. 8. 2019.
- ^ Grujić, Jelena (4. 10. 2001). „Olja Bećković”. Време. Приступљено 22. 8. 2019.
- ^ „Не дам Душка Радовића”. TV Novosti. Приступљено 16. 1. 2013.
- ^ „Француска доделила орден Легије части Ољи Бећковић”. Blic. Приступљено 30. 4. 2015.
- ^ „Kosančićev venac 7”. Атеље 212. Архивирано из оригинала 17. 05. 2021. г. Приступљено 3. 2. 2021.
- ^ „Propast carstva srpskoga”. Атеље 212. Приступљено 3. 2. 2021.[мртва веза]
- ^ „Maj nejm iz Mitar”. Атеље 212. Приступљено 3. 2. 2021.[мртва веза]
- ^ Пенчић Пољански, Дејан (2011). Egon Savin (PDF). Нови Сад: Српско народно позориште. стр. 35. ISBN 978-86-80951-28-7. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 09. 2022. г. Приступљено 03. 02. 2021.
- ^ „Три сестре - Сто година после”. Звездара театар. Приступљено 3. 2. 2021.
- ^ „Балкански шпијун”. Народно позориште у Београду. Архивирано из оригинала 08. 02. 2021. г. Приступљено 3. 2. 2021.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Оља Бећковић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Bećković, Olja Театрослов на сајту Музеја позоришне уметности
- Илустрована Политика, 21. мај 2005.
- ТВ Новости, бр 2244/2245
- Оља Бећковић отворено о Тадићу, Николићу, продаји „Утиска недеље“ („Блиц“, 26. октобар 2012)
- Притисци без отисака прстију - интервју („Време“, 20. март 2014)
- Зашто је важна Оља Бећковић („Недељник“, 17. април 2014)
- Тијанић ме десет пута звао на РТС („Политика“, 3. мај 2015)
- Ječmenica, Taja (2. 9. 2015). „Glumica Olja Bećković – biografija”. sinemanija.com. Приступљено 22. 8. 2019.
- „„Deco, budite hrabri i bežite!“”. luftika.rs. 24. 1. 2019. Архивирано из оригинала 22. 08. 2019. г. Приступљено 22. 8. 2019.
