Симеон Вретања
Симеон Вретања[а] (fl. око 1600 — ум. 1630) био је (почевши од 1609. године) српски православни епископ у Вретанијској епархији Српске патријаршије, која је обухватала тадашње хабзбуршке дијелове Хрватске, горње Славоније и западне Угарске.[3] Да би сачувао епархију, морао се формално потчинити Ватикану, што је учинио приликом посјете Риму (1611) када је добио задатак да православне Србе у хабзбуршким дијеловима Хрватске, Славоније и Угарске преведе на гркокатолицизам. Међутим, овај налог није спроводио у дјело, тако да је његова "унија" остала на ријечима, што му је током познијих година замјерано у римокатоличким круговима, који су сазнали да је епископ Симеон наставио да одржава непрекинуте везе са својом матичном Српском патријаршијом у Пећи.[4]
Православни епископ
[уреди | уреди извор]Различита су мишљења о времену и околностима оснивања српске православне епархије у хабзбуршким дијеловима Хрватске и Славоније; према Јану Чапловичу (1780—1847), основана је 1578. године и први епископ је био митрополит Гаврило у коме је Симеон одређен као архимандрит у Марчи.[5] Постоји извјештај у коме Симеон (лат. episcopus nationis Serbicae) око 1600. и други православни свештеници, с много људи, Срба, познатих и као „Раци”, пребјегли у аустријске територије, а одсјели у манастиру Марча.[6] На Видовдан (28. јун) 1609, Симеона је патријарх српски Јован именовао за епископа православних Срба у Хабзбуршкој монархији.[7] Симеон је имао јурисдикцију над Србима који су настањивали простор који је данас дио територије Хрватске.[8] Према Алекси Ивићу, ово именовање је означило успостављање Вретанијске епархије.[9]
Привидно превјеравање
[уреди | уреди извор]Под снажним притиском хрватских римокатоличких свештеника и државних званичника да призна папску надлежност и преобрати становништво његове епархије у гркокатоличанство, Симеон посјећује папу 1611. и признаје његову надлежност, вјероватно у духу Фирентинске уније.[10] Признао је католицизам пред Робертом Белармином.[11] Најјачи утицај на његову одлуку имао је Мартин Добровић, који га је убиједио да призна папску надлежност и прихвати гркокатолицизам.[12] У новембру 1611. папа је именовао Симеона за епископа Славоније, Хрватске и Угарске, док је у ствари његова надлежност била ограничена на православно становништво Славоније и Хрватске.[11] Папа је додијелио све бивше посједе католичког манастира Свих Светих манастиру Марча.[13] Марча је 21. новембра 1611. године именована за сједиште епархије Гркокатоличке цркве.[11] Процјењује се да је 1611. имала око 60.000 припадника.[14] Симеон је наставио користити словенски језик, православни црквени обред, јулијански календар, није раскинуо везе с Пећком патријаршијом, нити је постао викар католичке Загребачке бискупије.[10] Само дио братства манастира Марча и локалних православних Срба прешао је с њим на унијатство.[15] Када је српски патријарх примио вијест да је Симеон прихватио унију с Католичком црквом, свргнуо га је с позиције 1628. године.[5] Симеон је умро 1630. године.[5]
Титуле
[уреди | уреди извор]- Патријарх српски Јован је Симеона 1609. именовао за „владику западних страна”.[16]
- Симеон се потписивао као „епископ Рашана” (лат. Simeon Vratanya, rascianorum episсорus).[16] Потписао се тако 15. јануара 1615.[1]
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Грујић 1909, стр. 71.
- ^ Радека 1975, стр. 135.
- ^ Вуковић 1996, стр. 449.
- ^ Ивић 1923, стр. 156-165.
- ^ а б в Kudelić 2007, стр. 156.
- ^ Костић 1965, стр. 76.
- ^ Мирковић 1965, стр. 107.
- ^ Damjanović, Dragan; Roksandić, Drago; Maković, Zvonko (2005). Saborna crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Plaškom: povijest episkopalnog kompleksa. Srpsko Kulturno Društvo Prosvjeta. стр. 12. ISBN 978-953-6627-77-6.
- ^ Kudelić 2002, стр. 148.
- ^ а б Милтојевић 2014, стр. 225.
- ^ а б в Kudelić 2007, стр. 121.
- ^ Ивић 1909, стр. 45.
- ^ „Манастир Марча”. Metropolitanate of Zagreb and Ljubljana. Архивирано из оригинала 19. 05. 2015. г. Приступљено 15. 12. 2016.
- ^ Frontiers of faith: religious exchange and the constitution of religious identities 1400–1750. Central European University. 2001. стр. 97.
- ^ Hubert Jedin; John Patrick Dolan (1981). History of the Church: The church in the age of absolutism and enlightenment. Crossroad. стр. 227—.
- ^ а б Letopis matice srpske. 158–160. 1889. стр. 11.
Литература
[уреди | уреди извор]- Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац.
- Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад.
- Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци.
- Ивић, Алекса (1923). „Марчанска епископија од Симеона Вретање до Гаврила Предојевића (1609-1642)”. Браство. 17: 156—165.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Радека, Милан (1975). Горња Крајина или Карловачко владичанство. Загреб: Савез удружења православних свештеника.
- Мирковић, Мирко (1965). Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459-1766). Београд: Завод за издавање уцбеника.
- Костић, Лазо М. (1965). Просторни размештај Срба y прошлости и садашњости (PDF). München: Logos. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 09. 2016. г. Приступљено 15. 12. 2016.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Kolarić, Juraj (2002). Povijest kršćanstva u Hrvata: Katolička crkva. Hrvatski studiji Sveučilišta u Zagrebu. ISBN 978-953-6682-45-4.
- Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (1917). Djela Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. 28. Tisak Dioničke tiskare.
- Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске.
- Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске.
- Kudelić, Zlatko (2007). Isusovačko izvješće o krajiškim nemirima 1658. i 1666. godine i o marčanskom biskupu Gabrijelu Mijakiću (1663.-1670). Hrvatski institut za povijest.
- Kudelić, Zlatko (2010). Čaplovičeva povijest Marčanske biskupije. Hrvatski institut za povijest.
- Медаковић, Дејан (1971). Путеви српског барока. Београд: Нолит.
- Милтојевић, Милутин (2014). „Српска историографија о унијаћењу Срба у седамнаестом веку”. Историографија и савремено друштво. Ниш: Филозофски факултет. стр. 220—230.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Хрватској у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 427—490.